Dame i gospodo narodni poslanici, evo, već je mesec i po dana kako javnost u Srbiji vlastima postavlja dva osnovna pitanja. Prvo pitanje je ko je i pod kakvim okolnostima lišio života, odnosno ubio Ranka Panića, a drugo pitanje je ko je i pod kakvim okolnostima uhapsio prvog predsednika Republike Srpske dr Radovana Karadžića?
U Srbiji se desilo nešto što je u političkom smislu mnogo teže nego protivpravno hapšenje Radovana Karadžića. To je izjava doglavnika Ivice Dačića da Radovana Karadžića nije uhapsila policija, odnosno pripadnici MUP-a Republike Srbije.
Da je ovakvu izjavu dao, recimo, jedan engleski ministar unutrašnjih poslova, francuski ili nemački, on bi bio, verovatno, ili istog dana razrešen funkcije, ili bi bio nateran da podnese ostavku. Samo, nažalost, u ovoj i ovakvoj Srbiji ministru unutrašnjih poslova pođe za rukom da kaže da je jednog građana uhapsio neko drugi, a ne policija i da on dan-danas obavlja tu istu funkciju.
Ivica Dačić je rekao, onako, nekim zamagljenim jezikom, da ga nije uhapsila policija nego da su ga uhapsile neke bezbednosne službe. Kada je rekao bezbednosne službe, verovatno je mislio na Bezbednosno-informativnu agenciju.
Postavlja se sledeće pitanje – da li Bezbednosno-informativna agencija ima pravo da hapsi građane Republike Srbije, odnosno, da li u Republici Srbiji ijedna druga institucija, izuzev policije, sme da hapsi građane?
Da ne bismo nagađali, da čujemo šta kaže zakon. Vlada Zorana Đinđića je 2002. godine predložila Narodnoj skupštini Republike Srbije zakon koji se zove Zakon o Bezbednosno-informativnoj agenciji. U tom zakonu jasno piše šta Bezbednosno-informativna agencija, tzv. BIA, sme i može da radi.
Član 1 – obrazuje se Bezbednosno-informativna agencija kao posebna organizacija. Da vas podsetim, posebne organizacije u Republici Srbiji su, recimo, Republički hidrometeorološki zavod, Republički geodetski zavod, pa onda one silne agencije koje ste osnovali posle 2001. godine, kao što su, recimo, Republička agencija za mirno rešavanje radnih sporova ili Republička agencija za energetsku efikasnost.
Ako u Republici Srbiji Republički hidrometeorološki zavod sme da hapsi ljude, ako Republički geodetski zavod sme da hapsi ljude, onda verovatno sme da hapsi i BIA.
Međutim, ne sme da hapsi. Građane u Republici Srbiji sme da hapsi samo MUP, i to pod onim okolnostima koje su striktno propisane Ustavom i zakonom.
Dalje, ''Agencija obavlja poslove koji se odnose na zaštitu bezbednosti Republike Srbije i otkrivanje i sprečavanje delatnosti usmerenih na podrivanje ili rušenje Ustavom utvrđenog poretka Republike Srbije, istraživanje, prikupljanje, obradu i procenu bezbednosno-obaveštajnih podataka i saznanja od značaja za bezbednost Republike Srbije i informisanje nadležnih državnih organa o tim podacima, kao i druge poslove određene zakonom''.
Da li piše igde da BIA sme da hapsi, i to da uhapsi čoveka 18. jula, pa da 21. jula zvaničnici obelodane da je čovek uhapšen? Tri dana se nalazi u nekakvom pritvoru, niko ne zna kakvom i gde, pri tome mu oduzmu laptop i čitav niz disketa na kojima se nalazi materijal vezan za dešavanja u Republici Srpskoj, odnosno BiH, u periodu od 1991. do 1995. godine.
Dalje, ''Agencija u obavljanju poslova iz svoje nadležnosti primenjuje odgovarajuće operativne metode, mere i radnje, kao i odgovarajuća operativno-tehnička sredstva kojima se obezbeđuje prikupljanje podataka i obaveštenja radi otklanjanja i sprečavanja delatnosti usmerenih na podrivanje ili rušenje Ustavom utvrđenog poretka Republike Srbije, ugrožavanje bezbednosti u zemlji, i u vezi sa tim preduzima druge potrebne mere i radnje na osnovu zakona i propisa donetih u skladu sa zakonom''.
Pitanje za doglavnika Ivicu Dačića – ako ga nije uhapsio MUP, nego ga je uhapsila BIA, kako je moguće da je dr Radovan Karadžić podrivao ili rušio Ustavom utvrđeni poredak Republike Srbije? Na koji način je Radovan Karadžić, kao lekar i kao neuropsihijatar, ugrožavao bezbednost u zemlji? Kako se on to bavio organizovanim kriminalom i krivičnim delima s elementom inostranosti? Kako se bavio unutrašnjim i međunarodnim terorizmom itd.?
To su polja delatnosti BIA-e. Pri tom, BIA sme samo da prikuplja podatke o tim delatnostima, da prati, da, eventualno, prisluškuje telefonske razgovore, ako dobije odobrenje nadležnog suda, ali nema pravo da hapsi.
Prema tome, doglavnik Ivica Dačić treba da kaže ko je, zapravo, uhapsio Radovana Karadžića. Ako je tačno da ga nije uhapsio MUP, a nije mogla da ga uhapsi BIA, bar ne na osnovu zakona, jer, kao što vidite, Zakon o bezbednosno-informativnoj agenciji tako nešto ne predviđa, onda se postavlja pitanje da ga, možda, nije uhapsila neka strana služba bezbednosti? Doduše, on je rekao – neka služba bezbednosti, nije rekao da li domaća ili strana. Da li ga je uhapsila neka domaća paravojska, neka privatna detektivska agencija?

Vreme.

Dešava li se ovako nešto u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Španiji, Velikoj Britaniji, u SAD, da čoveka uhapsite, da ga tri dana držite, potpuno nezakonito, u nekom pritvoru, niko ne zna ko ga je uhapsio, i da ga onda isporučite Haškom tribunalu za koga je i malom detetu u Srbiji jasno da nije nikakav sud, da nije nikakva pravna institucija, već jedna organizovana banditska mašinerija za uništavanje svih onih Srba koji su se tokom devedesetih godina borili za slobodu srpskog naroda?!
Ovde se postavlja još jedno pitanje. Čak i da je Radovan Karadžić uhapšen od strane nadležnih organa, a nije, postavlja se pitanje tehnologije hapšenja. Evo šta kaže Ustav Republike Srbije, član 27: ''Svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost. Lišenje slobode dopušteno je samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom''.
Stav 2. istog člana: ''Lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa odmah se, na jeziku koji razume, obaveštava o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se stavlja na teret, kao i o svojim pravima i ima pravo da bez odlaganja o svom lišenju slobode obavesti lice po svom izboru''.
Radovanu Karadžiću je puna tri dana onemogućeno da se bilo kome javlja, a da ne govorimo o početku stava koji kaže – lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa. Evo šta vam piše u članu 1. Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji, koja je, navodno, uhapsila Radovana Karadžića – Bezbednosno-informativna agencija obrazuje se kao posebna organizacija.

Deveti minut.

Slavice Đukić-Dejanović, ja vam zahvaljujem. Pošto ste vi, verovatno, kao i svi mi narodni poslanici, dobili Ustav Republike Srbije, ja vam ga ovom prilikom neću dati, ali pošto očigledno ni vi, a ni vaš ministar doglavnik Ivica Dačić ne znate šta piše u Zakonu o Bezbednosno-informativnoj agenciji, ja ću vam ga ostaviti, pa u slobodno vreme čitajte.

Reč ima poslanik Zoran Babić, reklamira Poslovnik.

Dame i gospodo narodni poslanici, opšte je poznato da predsednik DS-a Boris ''Broz Tadići'' voli da se druži i okružuje glumcima i, naravno, u takvom okruženju počeo je da se bavi režijom. Prvi film Borisa ''Broza Tadićija'' je bilo formiranje Vlade Republike Srbije. Taj film se zove ''Semafor''. Naravno da je iz žanra komedije, a za građane Srbije, crni humor.
Sledeći film je bio akcionog žanra, a u takvim filmovima bore se dobri momci protiv loših momaka, gospodine Milivojeviću, i dobri momci uvek pobeđuju.
Međutim, u ovom filmu, i to samo u njegovom prvom delu, pobedili su loši momci, a dobar momak, srpska legenda, borac, intelektualac i čovek koji je stvorio državu Republiku Srpsku, za razliku od vas koji rasturate, rasparčavate i rasprodajete Srbiju, ta legenda, taj čovek, dobar momak, Radovan Karadžić je utamničen.
Vi ste, gospođo Đukić-Dejanović, režiseru, ali i još jednom negativcu, gospodinu Ivici Dačiću, probali da date alibi za mnoga neodgovorena pitanja – kada je otet Radovan Karadžić, ko ga je oteo, gde je držan tri dana i kako je i sa kim veliki režiser podelio honorar od pet miliona dolara? Alibi ste im, gospođo Đukić-Dejanović, davali pretnjama upućenim nama, opozicionim narodnim poslanicima, putem elektronskih i pisanih medija, vrlo hrabro, vrlo kočoperno, moram da priznam, da sam pomislio da ćete danas, kada se budemo javljali za reč, da nas terate u ćošak, a kad budemo pričali o krađi, rasparčavanju i rasturanju Srbije, da nas terate da klečimo na kukuruzu.
Treći i, daće Bog, poslednji film velikog režisera Borisa ''Broza Tadićija'' bio je horor. Taj horor su nasmejano, zavaljeni u isti onaj kanabe, gledala dva nova drugara, režiser i prvi zamenik. Zabavljali ste se i vi, gospodo ''žuti'', na raznim plažama i letovalištima, dok je jedna majka sahranjivala Srbina Ranka Panića. Video sam da je i gospodin Đelić dobio preplanulu boju, dok je majka Ranku Paniću davala dvadesetodnevni pomen.
Sada se bunite kada tražimo da kažete ko je ubio Ranka Panića. Tražimo da kažete i znajte da ćemo, sve dok krijete te monstrume, ali i one koji su odgovorni po čuvenoj komandnoj odgovornosti, sve vas smatrati kao saizvršioce, sve vas ćemo smatrati ubicama.
Hvala vam.

Gospodin Božidar Delić ima reč.

Predsedavajući, kolege, dame i gospodo narodni poslanici, trebalo bi da se zapitamo da li je sve počelo tog 18, ili 21, ovde u Skupštini, ili je sve počelo mnogo ranije.  Imali  smo mi u ovoj skupštini i slučaj generala Tolimira, imali smo laž državnih organa. Kada ova skupština i njeni odbori nisu tu laž, kao najveći zakonodavni organ, doveli do svog logičnog kraja, onda smo imali drugu laž od 18. i hapšenje gospodina Karadžića i onda, po prirodi stvari, počelo je sve ovo da se dešava.
Ponižavanje ove skupštine traje, ja sam ovde već drugi saziv, to je, praktično, druga godina, od samog početka. Ova se skupština i njen predsednik nisu izborili za svoje mesto. Ona je transmisija i radi onako kako neko od nje traži.
Vidite, direktor BIA-e se nije udostojio ni da dođe na sastanak našeg odbora za odbranu i bezbednost. Takav čovek više nijedan jedini dan ne bi trebalo da bude na tom mestu.
Ali, to ne možemo da obezbedimo mi, za koje naša koleginica reče da se ne pitamo ništa u ovoj skupštini. To treba da uradite vi, pošto se vi pitate za sve u Srbiji. Vi treba da date odgovor na pitanje – ko je ubio Ranka Panića?
Sigurno je da ne možemo ići dalje s lažima u Srbiji. Sigurno je da u Srbiji ne možemo ići dalje s ubistvima. Protesti su počeli odmah po hapšenju, odnosno po našem saznanju da je uhapšen Karadžić. Bio sam na velikom broju tih protesta. Ovde to nije poznato.
Imali smo situacije kada je policija potezala vatreno oružje, pištolje, a objašnjenje komandira je bilo da se policajac uplašio. Tih dana sam sagledao da u policiji ima jedan broj ljudi kojima tamo nije mesto. Po prirodi svog posla, oni ne mogu da se uplaše. Po prirodi svog posla oni, kada je masa u pitanju, treba da reaguju na sasvim drugi način od načina na koji bismo reagovali mi kao pojedinci.
Ta režija od 29, to niko danas nije rekao, bila je od strane državnih organa. Kakva smo mi država kada jedan državni organ organizuje napad na drugi državni organ? Policija je bila napadnuta od strane drugog državnog organa, od strane državne bezbednosti, koja je organizovala napade.
Lično sam video da oni koji su gađali policiju beže, na određenim vratima su ih čekali operativci i zaklanjali. Demonstranti koji su bežali i pokušali da uđu na ista vrata bili su zaustavljeni i rečeno im je – vi ne možete ovamo, ovo je državna bezbednost.
Treba li nama takva država? Znači, neko u ovoj državi može da ubija, može da organizuje da se napada policija.
Ja sam bio na svim mestima te noći, video sam i policajce koji su pogođeni, koji su povređeni, bio sam sa njihovim komandantom. Pitao sam ga – znate li da je osnovna taktika policije izolovati one koji prave nered? Kaže – generale, mi se ovde sat vremena borimo s njima. Ali, kažem, vi ste morali, pošto nisu bili u masi, bili su u posebnoj ulici, televizija prikazuje da ste to mogli da uradite. Kaže – nismo imali dovoljno snaga. Onda su upotrebili sve te snage da tu grupu, koliko ih je bilo, stotinak, gurnu u ljude koji su mirno protestovali.
Mediji, takođe, imaju svoju, da ne kažem prljavu, ali neslavnu ulogu, stalno se isticalo koliko je povređeno policajaca. Treba da znate, gospodo, da je povređeno daleko više ljudi, a što se tiče policajaca, broj je, verovatno, tačan. Jer, video sam neke ljude, pa im kažem – što ne ideš da te previju, da ti ukažu pomoć? A oni – malo je što sam dobio batine, već sutra ujutru treba da mi dođu na vrata; jer, gde se pojavim, oni zabeleže i sutra ponovo dođe policija.
Tamo je bilo apsolutno svega. Kada sam ih pitao – dobro, ta grupa s kojom ste se sat vremena tukli, koliko ste ih uhapsili, kažu – nijednog.
Veliki je broj onih kojima će biti suđeno, dobili su batine, apsolutno ni u čemu nisu učestvovali. Jednostavno, nisu bežali jer nisu imali razloga da beže. Ja sam te večeri bio na svakom mestu. Istina, nisam imao takav problem kakav je imao Vučić, jer me poznaju svi komandanti i komandiri tih jedinica. Bili su sa mnom na Kosovu i Metohiji. Ali, video sam situaciju da policija, recimo, momka koji ide sa mnom otima i, posle moje intervencije, njihov komandir mora da tuče svoje policajce po šlemovima pendrekom zbog toga što ne može da ih urazumi.
Mora nešto da se preduzme. Mora nešto da se uradi. U policiji imamo mnogo ljudi koji ne zaslužuju da tamo budu. Ne mogu oni da komuniciraju s građanima na pravi način. Posebna priča je žandarmerija.
Mi smo već sutradan nastavili s protestima. Kada smo se pojavili na Trgu, opkolila nas je policija opremljena za razbijanje demonstracija. Rekli su – zabranjeno vam je okupljanje. Mi kažemo – naše okupljanje je prijavljeno, nismo dobili nikakvo pismeno naređenje. Kaže – mi vama prenosimo naređenje. Nismo pristali na to. Rekli smo da ćemo mi svakako krenuti u tu šetnju, ali oni su bili uplašili taj narod.
Jel nama treba policija od koje se ljudi plaše, ili nam treba žandarmerija koju nijedan mlad čovek neće i ne želi da vidi?
Zašto? Zbog utakmica, ali, sigurno, delom i zbog njihovog odnosa, ponašanja, jer su oni bili upravo ti koji su te večeri gazili ljude i po desetorica udarali jednoga. Žandarmerija je na ovim protestima obezbeđivala, inače, samo sedište DS-a i nije se baš puno pojavljivala na ulicama. Brigada koja je bila iz Beograda, u ostalim danima je bila korektna. Međutim, opet smo imali situaciju da je i pre toga jedan poslanik dobio pendrek. Zašto? Zato što je skočio da se postavi između nekih koji bi napali policiju i policajca. Sam sam bio tu i kažem – hajde, ljudi, objasnite kako možete da udarate obezbeđenje SRS-a koje vas štiti?
Danas čitam u novosadskom ''Dnevniku'' da je predsednik Poslaničke grupe DS-a u Vojvodini napadnut. Gospodin Đelić traži hitno da se pronađe učinilac. I mi tražimo da se pronađe učinilac, ali mi tražimo i da se pronađu ubice Panića, da se pronađe i onaj ko je pucao na Pelevića.
Niko ne može da kaže da je to nemoguće. Videli ste kako policija, kada hoće, može da bude efikasna. Na ovim protestima snimali su nas svaki dan, sa ko zna koliko kamera, sa svake strane. Tačno se zna koja je jedinica bila na kom mestu, gde se angažovala žandarmerija, gde je bio koji starešina. Znači, samo ako se ne želi istina, onda se neće pronaći ubice Ranka Panića.
Mi sada tražimo individualnu odgovornost. Ne može neko ubiti čoveka i dalje, navodno, nositi uniformu i štititi građane Srbije.
Ne može neko pucati u poslanika, ne može neko napadati poslanika, pa ni običnog građanina, i ne mogu desetorica gaziti nekoga ko je na zemlji. Znači, desetine i desetine njih treba da bude suspendovano, njihovi komandiri, takođe, treba da budu pozvani na odgovornost.
Ako ministar, direktor policije i ostali nisu sposobni da dođu do toga, ukoliko u policiji postoje takvi odnosi da oni ne žele da pronađu te učinioce, onda mora doći do političke odgovornosti, onda ministar, direktor policije, ovaj iz BIA-e, druge starešine, moraju biti smenjeni sa svojih dužnosti, a ministar bi trebalo, iz moralnih razloga, ako ne može da rukovodi policijom, ako ne može da dođe do tih saznanja, da sam podnese ostavku.

Gospođa Nada Kolundžija.