Da li po izdvojenom mišljenju ima još zainteresovanih? Reč ima Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, izdvojila sam mišljenje na Zakonodavnom odboru jer nijedan ozbiljan i odgovoran građanin ove države, a pogotovo narodni poslanik ne bi smeo da prihvati Predlog ovog sporazuma koji nam nudi Vlada Borisa Tadića. Malopre je gospodin Đelić ovde poskakujući i uzvikujući rekao, već sam to rekla malopre, niz neistina. Gospodin Momir Marković nije završio ono što smo sinoć čuli od Borisa Tadića kada je u pitanju potpisivanje ugovora sa "Fijatom".
Gospodine Đeliću, slušajte narodne poslanike, ne samo „žute“, nego i ove koji imaju nešto pametno odavde da vam kažu. Vi ste rekli malopre da će Sporazum...vama je smešno to što ja kažem da smo pametni? Ako vam je smešno, to zadržite za sebe, a kao ministar, odnosno potpredsednik Vlade, ne smete tako da se ponašate. Poprimili ste izgleda osobine Dragana Šutanovca.
Dakle, rekli ste da ćete potpisati ugovor sa "Fijatom" nekoliko dana nakon ratifikacije ovog sporazuma. Sinoć vaš gazda Tadić reče da to neće biti tako brzo, da građani treba da shvate Vladu Republike Srbije i vlast uopšte, jer treba do Kragujevca izgraditi puteve. Išla sam sa svih strana u Kragujevac, znam da je do Kragujevca moguće doći sa više strana i na koje je on puteve mislio zaista ne znam, ali uglavnom tako je rekao.
Vi ste, gospodine Đeliću, pre nekoliko dana rekli, isto tako u nekom euforičnom stanju kao i danas, da će Srbija ući u EU na Vidovdan 2012. godine, a danas ste rekli da je neki tranzicioni rok od primene ovog sporazuma pet godina. Nešto vam se u računici ne slaže.
Šta je sada suština, zašto ne možemo prihvatiti ovaj sporazum? Danas kada ste ovde izašli i onako skakutali za ovom govornicom, podsetili ste me na ono kada ste u onoj tamo sali, kada smo vas pitali odakle vam 11 miliona evra, na koji način ste ih maznuli od naroda Srbije, onda ste poskakivali i vikali da svi treba da kažemo – bravo majstore, Božo majstore, Božo ti si stručnjak.
Tako ste danas ovde uzvikivali – hajde da usvojimo, hajde da usvojimo, a niste rekli ono što je suština. Niste rekli ni jednu jedinu reč o samom Predlogu koji ćete usvojiti. Govorili ste uopšte, govorili ste tako da zamazujete oči građanima Srbije, da građani koji vas danas slušaju misle – Bože, možda će ovaj narod imati neke koristi od toga.
Da ste iskreno mislili ono što ste rekli na početku, takođe, nekim posebnim tonom i uzvikivanjem – nećemo dati Kosovo, nikada nećemo pristati da KiM ne bude u sastavu Srbije, doduše, vi stalno govorite – Kosovo, što znači da je to za vas već nešto što je izdvojeno, zaista da ste to mislili i da mislite vi u sadašnjoj vlasti, prihvatili biste amandman koji je podneo gospodin Tomislav Nikolić, na ovaj predlog.
Poslali ste narodnim poslanicima, Ivica Dačić je potpisao ovo mišljenje Vlade o amandmanu, kada bude reč o amandmanu govorićemo o tome, ali ovo ne mogu da propustim, rekli ste – „Amandman se ne prihvata iz razloga što Kosovo i Metohija nije osnovni predmet zaključenja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između Republike Srbije i EU.“ Za poslanike SRS to jeste osnovni predmet.
Kada biste bili u stanju da se dogovorite sa vašim prijateljima, koji su već priznali Kosovo kao lažnu državu, da se ovaj amandman prihvati, a vi to nećete zato što vam oni ne daju, onda bismo mogli da razmišljamo o svemu onome što ste vi pričali, makar tu bila gomila neistina.
Dokle god za vas KiM nije osnovni predmet nekog sporazuma, vi ste antisrpska, izdajnička, prozapadna vlast i nećete imati podršku SRS.

Zahvaljujem.
Da li neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč?
Reč ima gospođa Jorgovanka Tabaković, ovlašćeni predstavnik SRS za ovu tačku.

Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, samo od vladajuće većine zavisi kako će SRS glasati o Sporazumu o pridruživanju EU. Samo od vas i zavisi da li ćete usvojiti interpretativnu deklaraciju kojom se potvrđuje međunarodni integritet, odnosno ono što jesu državne granice Srbije kao države i ono o čemu se vi deklarativno zalažete na svakom mestu. Nijednog trenutka ne dozvoljavamo da nametnete tezu da marketing može da pogodi stvarnost, bez obzira koliko je on vatreno izražavan.
Ne tražite od nas da zažmurimo na oba oka i da poverujemo da ovaj sporazum nije ni u kakvoj vezi sa nastojanjem dela evropskih zemalja, precizno kažem – dela evropskih zemlja, da jednoj nacionalnoj manjini, ovog puta Albancima, poklone državu.
Takođe, vas molim, da ne prećutkujete činjenicu da postoji još jedan krupan kamen spoticanja na putu za Evropu, odnosno Sporazum o pridruživanju, koji se zove – haški uslov. Ta prepreka za ratifikaciju Sporazuma o pridruživanju u nekim evropskim zemljama biće otklonjena onda kada Rusija, svojim upornim nastojanjima, bude uspela da zatvori Haški tribunal.
U tu rusku inicijativu, kao i veliki broj građana države Srbije, ja verujem, ne samo zbog njegove, Haškog suda, trgovine ljudskim organima i to Srba, 1999. godine u vreme NATO akcije ''Milosrdni anđeo'', već zbog svih smrti za koje je taj sud odgovoran, direktno i indirektno, zbog toga što je doneo oslobađajuću presudu Naseru Oriću, već prvenstveno zbog povrede pravde i principa važnih za sve ljude, sve žene, svu decu, sve majke, a ne pobednike i pobeđene.
Izbor da ja govorim o SSP u SRS nije pao zbog toga što njegovu sadržinu smatramo relevantnom u pogledu ekonomskih tema, već zato što sam ja jedna od Srpkinja sa KiM, koje se, kao i mnogih danas Srba, sutra ko zna koga, Goranaca, Turaka, Muslimana i mnogih drugih, tiče primena uslovljenog nazoviekonomskog sporazuma, gde se vrši procena ispunjenosti uslova, a ne precizno ispunjavanje određenih kriterijuma.
I zato neću govoriti o tri i po hiljade pitanja iz upitnika na koja treba da odgovorite, o 110 ili 160 hiljada strana zakona koje treba menjati, o tome koliko su doprinosi od bruto nacionalnog proizvoda za članstvo, a koliki su troškovi prilagođavanja, o tome ćemo pričati kad budemo govorili o zaduživanju, jer je priča o Sporazumu o pridruživanju priča o članu 135. koji je gospodin Đelić ispravno citirao, ali je jednu, nazovisitnicu smeo sa uma.
Parafirali ste, gospodine Đeliću, 7. novembra 2007. u jeku kampanje, tekst u kome stoji član 135. gde je posebno izdvojena sudbina KiM. Ali, zaboravili ste da je 17. februara, iako postoji Rezolucija 1244, proglašena nezavisnost Kosova.
Verujem u principijelnu podršku Rusije, pre svega zbog postojanja međunarodnog prava kao poslednjeg zida odbrane. Dostojevski kaže – ako nema Boga, sve je dozvoljeno. Ja vama ponavljam – u međunarodnim odnosima, ako ne poštujemo međunarodno pravo, međunarodni odnosi ne postoje.
Ima trenutaka kada nešto moramo da uradimo i sami, ne Rusija, ne zemlje koje nas razumeju i podržavaju. Ima trenutaka kada niko ne može da bude veći Srbin od nas Srba, a pod tim podrazumevam svakog građanina Srbije koje god veroispovesti da je. To je i ovaj trenutak i ovaj povod, to je član 135. ovog sporazuma i zahtev za interpretativnom deklaracijom, da se pod granicama Srbije podrazumevaju međunarodno priznate granice. Obaveštavam srpsku javnost da je to jedini zahtev SRS da bi podigla ruku za ovu evropsku integraciju.
Ta interpretativna deklaracija ni u čemu ne menja sadržinu Sporazuma, samo ističe način na koji Srbija razume odredbu koja govori o KiM. To je jedini uslov i zahtev za glasanje o njemu. Političari dođu i prođu, skupštinski sazivi, predsednici, premijeri, ministri, ostaje samo ono što smo dužni da ostavimo budućim generacijama, a to je država, celovita, kakvu smo i nasledili.
Država koja nije nastala osvajačkim pohodima, država koja se ne može odreći svog dela na kojem su nastali manastiri, crkve, rudna blaga, njive, voćnjaci, ali i sam život oličen u ljudima, životima onih koji tamo žive i nas koji živimo i ovde i onde i tamo i onamo, svuda rasejani, raseljeni, ali ukorenjeni i u nadama da ćemo se jednog dana vratiti i zapaliti sveće bez zaštite i pušaka. Nije dovoljno pričati, gospodine Đeliću, da nećemo nikada da priznamo Kosovo. Ako EU bude tražila da Srbija prizna Kosovo da bi postala njena članica, onda ne treba da uđemo u EU, jer se nijedna članica nije odrekla dela svoje teritorije.
Ovu rečenicu ponavlja predsednik države, ugledni istoričari, pravnici, poslanici i svi ljudi, ali ovde je mesto i ovo je trenutak da stavimo potpis na tu izjavu koja nam je jedinstvena. Hajde da pitamo i one koji kažu da od nas ne traže da se odreknemo Kosova i Metohije. Hajde da ne pretpostavljamo. Ta deklaracija je način da od njih dobijemo potpuno precizan odgovor, da ne zavaramo ni njih ni sebe, da znamo da li vredi svih napora kojih imamo.
Zašto podrazumevajuće nade ili strahovi? Otvoreno, izdaja ili ne. Usvajanje SSP bez jasnog određenja člana 135, na način kako se to interpretativnom deklaracijom traži, biće prećutna saglasnost za odvajanje KiM. Od parafiranja 7. novembra, sa ovako maglovitom definicijom do ove ratifikacije desilo se proglašenje nezavisnosti kao jednostrano i međunarodno nezakonito definisanje statusa, a protivno Rezoluciji kako to član 135. kaže.
To je dovoljno bitna činjenica koja se u međuvremenu desila i dovoljno bitna za sve strane potpisnike i bitno je da se svi kao potpisnici ovog sporazuma o tome i izjasnimo.
Nekima će biti zanimljivo da prate kako će proticati ratifikacija SSP-a u zemljama koje Kosovo smatraju državom, nekima će biti zanimljivo, ali mi nismo posmatrači. Mi moramo da budemo odgovorni političari koji moraju da imaju minimum iskrenosti prema sebi i svom narodu.
Ponovite da nećete priznati Kosovo držeći ruku na Ustavu na koji ste se zakleli kada ste dolazili na ove funkcije, ali i na ovom svojevrsnom ustavu koji se zove Sporazum o pridruživanju u koji nas uvodite, ustav te države u koju ulazimo, jer to jeste ustav koji će nam garantovati međunarodne granice i nijedan drugi. Nikakva posebna rezolucija o Kosovu vam ne treba.
Ja ću da vas podsetim zašto insistiram na ovome. Objašnjenje koje je svojevremeno dao Piter Fejt kako crnogorsko priznanje kosovske nezavisnosti neće izazvati krupne posledice – eventualno će povući ambasadora iz Podgorice. U suštini, u toj izjavi je data potpuno iscrpna ocena svih akcija koje je Srbija preduzela u pogledu zaštite svoje teritorijalne celovitosti. On je to učinio sa izvesnim cinizmom i sa osećajem apsolutne nadmoći pobednika, a za nas je porazno da u tome ima istine. Jer, kako je on definisao državnu politiku Srbije prema Kosovu – povući će ambasadore i to je sve.
Sve što se dešavalo u državi Srbiji od 17. februara naovamo na Zapadu, ne bez osnova, protumačeno je – ispoljavanjem slabosti države Srbije. S potpunim pravom svaka od akacija se može tako nazvati. Može li se izbeći kritika da se vlast, umesto definisanja državne politike usmerene na zaštitu teritorijalne celovitosti u kritičnom trenutku za zemlju, gospodo političari, kakvi ste samo to, ali ne i građani, državnici, usmerila na samu sebe i na očuvanje sopstvenih pozicija pokazujući vrlo visoki stepen neodgovornosti.
Na sednici Saveta bezbednosti u junu mesecu 2008. godine propao je pokušaj da Euleks bude instalisan na KiM. Korejskom političaru treba odati priznanje, govorim o Ban Ki Munu, koji je vešto osmislio situaciju za ovo dešavanje, u smislu da je učinio sve da smanji pažnju glavnih igrača na taj događaj. Kako se završio taj pokušaj? Zbog protivljenja Rusije njima je dao glavu svog specijalnog izaslanika na Kosovu, Joakima Rikera, a Beogradu je obećao, a vi znate u poslednjim dešavanjima navodnih tehničkih prenosa logistike i resursa, koliko je i to ispunio, da će UNMIK i dalje odgovarati za očuvanje reda i granica, za pravosuđe, carinu, saobraćaj, infrastrukturu i imovinu SPC.
Pokušao je čak da izazove i sažaljenje gospodina Tadića, izjavivši da je pitanje statusa Kosova najkomplikovanije od svih pitanja koje je on rešavao u svojoj karijeri. Rekao je – ''oštar bol osećam'', na šta mu je Tadić odgovorio, da Srbija koju živu seku na delove otimajući joj Kosovo oseća još veći bol i dodao: „biću apsolutno iskren, Srbija nikada neće priznati Kosovo.“ Dajte da tu izjavu datu na relevantnom mestu i ozbiljnom čoveku pretočimo u usvajanje interpretativne deklaracije, gde potvrđujemo svoju zajedničku nameru da nikada nećemo priznati Kosovo time što garantujemo svom narodu međunarodne granice.
Međutim, Brisel već odavno slabo čuje Evropu. Kada kažem –Brisel odavno slabo čuje Evropu, ja ovim pravim razliku između Brisela kao birokratije i zemalja koje su članice EU, na isti način kako se i naša vlast, oličena u režimu Borisa Tadića, odvaja od interesa svog naroda, nudeći Sporazum i praveći se da član 135. nije otimanje Kosova.
Ta Evropa je već počela da se sveti. Sarkozi je dao jednom sebi razjašnjenje i kaže – zabrinuti građani Evrope pitaju se da li ih ipak više štiti nacionalni okvir, nego što ih štiti evropski. U suštini izrekao je istinu. Ne može se voditi politika nameštaljki u sopstvenoj kući onako kako to radi Evropa. Jednom rukom poklanja jednoj nacionalnoj manjini državu, a drugom traži od zemalja koje su u EU da u njihovo ime odlučuje ili gura državu Srbiju u EU sa željom da delegiramo naša prava na nadnacionalni Brisel. Ne može se na sve načine lobirati za priznavanje nezavisnosti Kosova ako, pri tome, imate unutar, govorim o Evropskoj uniji, neskrivene protivnike te ideje.
Najzad, ono što je važno, ne možete se stalno širiti rukovodeći se isključivo potrebama aktuelnog političkog momenta, zaboravljajući, pri tome, da se i građani za nešto pitaju. Ne može se reći da se Lisabonski sporazum sapleo baš na balkanskom tlu, ali je upravo ovde pokazao sve svoje nesavršenosti, jer brišući granice u Evropi Brisel istovremeno na sve moguće načine doprinosi formiranju druge mononacionalne države, albanske države na Balkanu. Ignorišući mišljenje ne samo svetske već i dela svoje, znači, evropske javnosti, Savet Evropske unije upućuje na Kosovo svoju misiju, koja se zatekla u sumnjivom polulegalnom položaju.
Treba li, gospodo, da građani Srbije i država Srbija budu eksperimentalno tlo za eksperiment koji se zove, ono što Amerika ima i zove se NATO, treba Evropska unija svoj sistem bezbednosti, više puta pokušava da se ustanovi, a nije uspeo, da preko Euleksa krene da gradi na nama. Mogu da pokušaju, a na nama je da ne dozvolimo. Građanima treba priznati da je mnogo izjava u Evropskoj uniji onih koji kažu da se širenje Evropske unije odlaže dok se ne reši pitanje ratifikacije Lisabonskog sporazuma. Znači, potpuno neizvestan ulazak u Evropsku uniju i neizvesne dobiti, neobračunati troškovi i štete.
Znate li čime se zamenjuju? Potpuno jasnim dopuštanjem da se deo teritorije države Srbije prepusti onome što se zove „nelegalna država Kosovo“.
Jedini način da to izbegnemo je, ponavljam, da se izjasnite za interpretativnu deklaraciju. Ne želim da iko ovde tretira Srbiju, odnosno Kosovo, zaštitnom zonom protiv širenja Rusije. Niti Kosovo i Metohija plove u moru nafte, ali nisu ni pustinja. Vi morate da shvatite da je Kosovo i Metohija za nas zavičaj, domovina, i da se ni od jedne države koja se pridruživala ili želi da se pridruži Evropskoj uniji takav uslov nije zahtevao.
Još jedno želim da kažem. Potpuno je suvišan i besmislen strah od Brisela, Amerike, moćnih, jer moć bez pravde je tiranija. Mi iz svoga nemamo gde. To što ja danas živim u Novom Sadu i mnogi moji i meni slični negde drugo, ne znači da ne polažemo pravo na Kosovo i Metohiju. Kad neko nasrće, ali nema otpora sa druge strane taj se nikada neće zaustaviti. Odgovornost SRS kao parlamentarne stranke je da na to upozori javnost, a vama smo dali častan izlaz. Ponavljam, samo od vas zavisi kako će SRS glasati za Sporazum o pridruživanju Evropskoj uniji. Hvala.

Reč ima gospodin Čedomir Jovanović.

Gospođo predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, odmah na početku želim da kažem da će svi naši poslanici glasati za Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, ali bih istovremeno da iskažem i svoje žaljenje zbog načina na koji se govori o, zapravo, prvom ugovoru naše zemlje i Evropske unije. Puno toga je rekao potpredsednik Đelić, dosta toga su rekli predstavnici stranaka koji su pre mene govorili, ali čini mi se da se sve vreme izbegava suština političkog problema sa kojim se naše društvo suočava i koji neće biti rešen činjenicom da će 142 poslanika glasati za ovaj dokument.
Očigledno je da većina u ovom parlamentu želi da vodi Srbiju u Evropu ali do te Evrope neće stići ukoliko ne pronađe mogućnost dogovora sa strankama koje ne žele da glasaju za ovaj dokument, ali čini mi se da u većoj ili manjoj meri žele Srbiju u Evropskoj uniji.
Gospodine Đeliću, bili ste dužni da nam pre priče o kupusu, o drumovima, o svemu onome što ste govorili i što je važno odgovorite na jedno jednostavno pitanje – zašto se niste dogovorili sa Demokratskom strankom Srbije, Srpskom radikalnom strankom? Pred ovim parlamentom smo dužni da vratimo politiku u ovu raspravu. Ne postoji nijedna stranka koja je u Skupštini Srbije, a koja se složila sa nezavisnošću Kosova. Nijedna stranka u Parlamentu tokom rasprave u februaru mesecu nije rekla da je spremna da podrži projekat koji je započet 17. novembra.
Razlike među nama postoje. LDP je govorila o realnosti koja se u većoj ili manjoj meri potvrdila ne samo kroz ono što su u međuvremenu učinile zemlje Evropske unije ili Ruska federacija, nego i kroz ono što je u međuvremenu postala dominantna orijentacija vladajuće koalicije u samoj Vladi. Mislimo da je to dobro. Ali, nismo dobili odgovor na pitanje zašto nije obezbeđen taj minimum bez kog Srbija ne može otići u Evropu. Dosta toga ste rekli, ali sve to ostaje u drugom planu pred činjenicom da ovako podeljena zemlja nema evropski karakter, a da političari koji su dužni da je vode moraju pronaći to u njoj jer u njoj postoje veliki evropski potencijali.
Mi smo ovaj sporazum dobili mnogo više zbog toga što se Evropa starala o budućnosti Srbije nego zbog toga što smo sami bili sposobni da uradimo sve ono što su mnogi uradili pre nas. Čini mi se da je posle nas taj Sporazum potpisala samo Bosna i Hercegovina. Države u našem regionu davno su taj posao uradile. Zašto je Srbija tako spora, nesposobna i toliko nesrećna?
Pre osam godina smo mi započeli taj veliki projekat –povratak Srbije u međunarodnu zajednicu i vraćanje Srbije kroz proces evropskih integracija Evropskoj uniji i njenim vrednostima i to smo radili zajedno. Evo, osam godina posle toga nalazimo se, manje ili više, na istom mestu sa dramatično manjim potencijalima i sa, nažalost, uvećanim problemima. Velike su razlike među nama baš kao što postoje velike razlike u političkim životima zemalja koje čine Evropsku uniju, ali ne može se ući u Evropu, a da se ne traga za sličnostima i za kompromisima.
Nisu previše govorili predstavnici SRS o svom predlogu kao ni predstavnici DSS, možete tu nešto učiniti ali da li ste pokušali nešto da uradite kako bi se dogovorili sa te dve stranke. Sami ste toliko potencirali Kosovo u svom govoru. Vi se u svom stavu prema Kosovu ne razlikujete, po našem mišljenju, suštinski od stava koji ovde iznose predstavnici DSS i SRS, dakle, stranaka koje su po našem mišljenju potrebne Srbiji u procesu evropskih integracija.
Rekli ste da ne podržavate nezavisno Kosovo baš kao i predlagači interpretativne rezolucije, deklaracije, kako ste već to nazvali, zapravo, po mom mišljenju to bi bio pokušaj da se napravi neki kompromis. Kosovo je očigledno posledica, a ne uzrok, problema sa kojim se naše društvo suočava i te slabosti koje su se ispoljile na prostoru Kosova pre toga su bile ispoljene na nekim drugim prostorima. Moramo postaviti sebi pitanje gde je taj prostor u kome će se oni pojaviti sutra.
Priča o Evropi nije samo priča o materijalnoj koristi koju Srbija ima kroz proces evropskih integracija, mada u takvom društvu kao što je ovo naše materijalne vrednosti svakako nisu vrednosti koje treba gurnuti u drugi plan. To ne želim ni da uradite.
Ali, u pitanju je institucija ljudskih prava, problemi koji su ostali za nama, bez jasnih odgovora, nas obavezuju da mi u procesu evropskih integracija govorimo ravnopravno i da ne zaobilazeći suštinu problema kažemo kako vidimo budućnost tog evropskog posla u Srbiji.
Pri formiranju Vlade mi smo rekli da ćemo vas podržati u svakom vašem evropskom nastojanju, to ćemo učiniti i sada. Ali, mislim da je od naših glasova mnogo važnije ne upozorenje nego skretanje pažnje na činjenice da u tom poslu Srbija ne može računati na uspeh ukoliko ne postigne dogovor sa onima s kojima mora postići dogovor ukoliko želi da se promeni i napreduje.
Ne može pola Srbije živeti u EU, a druga polovina u Ruskoj Federaciji. To je samo metafora, mislim da svako razume suštinu.
Kada govorimo o onome što je sadržaj tog dokumenta, onda govorimo o opštoj slobodi kretanja, o tržištu, o institucijama. Vi se bavite poslom evropskih integracija, za to vas je ovlastio premijer, ali to nije upisano vama ovde tokom rasprave o Vladi, to vama nije dodeljena funkcija ovde u Parlamentu, prošli put je bila. Ne mislim da ocenjujem vaš rad, mislim da nije bilo uslova da vi tu nešto uradite.
Čini mi se da je to neka vrsta degradacije i da to nije ono što je dobro. Ako nije bila prošli put, morala je biti ovaj put.
Ono što želim da vam kažem jeste da smo sami odgovorni za stanje u kojem se nalazimo, mnogo više od Evrope. Ako govorimo o opštoj slobodi kretanja, ko je odgovoran zbog toga što danas ne možemo da putujemo bez viza? Ko je odgovoran zbog toga što nismo odštampali pasoše? Izjavili ste da je u Srbiji 700.000 pasoša, zapravo je tri miliona i 700.000. Sami znate da je u ovom trenutku samo pitanje naše efikasnosti prepreka tom belom šengenu, o kojem godinama govorimo.
Neće nam se omogućiti putovanje bez viza dok ne odštampamo i ne podelimo najmanje dve trećine putnih isprava od broja trenutno postojećih putnih isprava. Za taj posao nam je potrebno godinu, godinu i po dana. To mora biti prioritet kojem ćemo se mi posvetiti, kojim ćemo se baviti. Preko toga smo pretrčali – lokalna samouprava, pitanje decentralizacije, pitanje statuta Vojvodine. Potpisali smo Evropsku povelju o lokalnoj samoupravi, a potom ovde usvojili čitav set zakona koji je direktno suprotan Povelji koju smo prethodno prihvatili.
Depolitizacija državne uprave, profesionalizacija, Zakon o državnim službenicima i nameštenicima usvojen 2006. godine, sa jasnim rokom, a rok pomeren da bi se Zakon izigrao a na mesto onih koji odlaze stavili po karakteru isti, poput tih koji su do tog trenutka tu bili.
Pitanje monopola, tržišne privrede, sve to nas obavezuje da mi govorimo o karakteru ovog društva kada pričamo o svojoj evropskoj budućnosti, o evropskim poslovima, mnogo više, nego o tome šta je sporedni efekat evropskih integracija.
To su pretpristupni fondovi, to je nešto šire tržište, to je malo više sigurnosti koja proizilazi iz činjenice da je budućnost nešto izvesnija.
Mislim da nam je taj odgovor u ovom trenutku najvažniji. Mi ne možemo istovremeno voditi politiku kontinuiteta i nastaviti proces evropskih integracija sa ambicijom da on bude uspešan. Te dve politike su nepomirljive i manje ili više svi u ovoj sali znaju da je to tačno. To ne znači da Srbija treba da zaboravi na Kosovo, na primer, ali nas to obavezuje na drugačiji odnos prema ovoj zemlji. Zašto lažemo jedni druge?
Neka Parlament kaže šta je ovoj zemlji važnije, da li su joj važniji, po našem mišljenju, stranputice kojima se kretala poslednjih 20 godina ili joj je važnija jasna politika i nuđenje alternative. Mi nismo srećni zbog problema u kojima se zemlja nalazi, ali vas opominjemo da oni neće biti rešeni na ovakav način.
Danas je naš predsednik u Briselu, danas je naš premijer u Briselu, danas je ministar inostranih poslova u Briselu i to je važno. Ali, mi smo i predsednika i premijera u Parlamentu sretali jedino kada se raspravljalo o Kosovu. Ne mislim da merim težinu jedne ili druge teme, ali smatram da je značaj ovog pitanja, o kojem sada raspravljamo, nalagao i predsedniku i premijeru da sednu ovde pored nas u ove klupe i da doprinesu, svako na svoj način, definisanju one politike koja bi nam pomogla da ostvarimo ova nastojanja.
Kada se raziđu naši glasači sa biračkih mesta onda manje ili više žive isti život. Jednako se loše leče, jednako ne mogu da razumeju činjenicu da su knjige koje su kupili u školi za tu školu neprihvatljive, jednako su zabrinuti za budućnost svoje dece itd. Kada smo uprkos svim razlikama toliko slični, onda moramo kroz tu Evropu razumeti i ono što je preduslov evropske Srbije, spremnost da se pored razlika pronađu neki interesi i ta budućnost pomiri. Evropa počiva na istorijskim pomirenjima Francuza, Engleza, Nemaca i Francuza.
Milioni su nestajali u tim nesporazumima, danas je ta budućnost u Evropi sigurna zbog toga pošto su u njoj kristalizovani zajednički interesi svih tih naroda i država.
Zašto nema zajedničkog interesa u ovom parlamentu? Mi nismo doživeli glasanje za Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju kao potvrdu nezavisnosti KiM. Da li je Kosovo i Metohija nezavisno ili ne, možemo o tome diskutovati i o nekim drugim pitanjima, ali glasanje o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju definitivno nije glasanje za nezavisnost KiM.
Ne vidimo problem u onom delu dokumenta koji je predložila SRS. Ne mislimo da bi Parlament napravio grešku ukoliko bi rekao da glasanjem za Sporazum o stabilizaciji o pridruživanju Parlament ne pristaje na ono što se na Kosovu desilo 17. februara 2008. godine.
Mislimo da je budućnost Kosova budućnost u kojoj se mora postići kompromis između dva naroda, između ostalog i spremnost srpske države da na Srbe koji žive na Kosovu i građane Kosova prenese ona prava koja je nesposobna da sada ostvari. Zašto nanosimo sami sebi toliku štetu kolika proizilazi iz činjenice da ćemo se preglasavati oko evropske budućnosti zemlje, u istom trenutku u kojem sve partije koje se dele ovde u Parlamentu pokazuju tako visok stepen saglasnosti u usvajanju jednog dokumenta poput ovoga kojim se definiše budućnost u energetskoj saradnji Srbije i Ruske Federacije.
Kako je moguće da se DS i DSS slažu oko druge tačke dnevnog reda za koju kažu da je suštinski važna, i o tome ćemo polemisati, a ne mogu se složiti oko Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju na kojem su godinama zajedno radile. Po našem mišljenju nedovoljno efikasno, po našem mišljenju protivrečno, po našem mišljenju često neodgovorno, ali ste to zajedno radili godinama. Na Vladi je usvojen Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, odnosno jedna njegova forma i praktično je pitanje potpisa postalo sporno. Dužni ste da pronađete međusobni kompromis i da se oko toga dogovorite. To za LDP, za naše birače, nije problem.
Svaki korak bliži Evropi menja klimu u našem društvu i ostavlja više prostora za normalno političko delovanje, ali ovo nije u redu. Glasaćemo za Sporazum, ali unapred iskazujemo velku skepsu prema potencijalima koji se nalaze unutar vaše vladajuće koalicije da taj posao uradite.
Videli ste na šta je ličio jučerašnji dan ovog zasedanja i vrlo dobro znate da mi danas o Sporazumu raspravljamo, ne zbog toga što je vladajuća koalicija omogućila nego zbog toga što je SRS napravila taj ustupak. Mislim da to treba javno reći. Mislim da ste bili dužni da to uradite. Makar se neće stideti predsednik i premijer u Briselu.
Ono što mi smatramo kao prioritete ne prepoznajemo ili u nedovoljnoj meri vidimo u vašem ekspozeu, nas pre svega interesuje razvoj demokratije, afirmisanje institucija, vladavina ljudskih prava, mnogo više od oni ekonomskih aspekata koji se formalno nalaze u Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju. Kada pogledamo šta je suština tog Sporazuma, onda se govori o našem partnerstvu sa EU.
EU je toliko puta do sada rekla da je spremna da sarađuje sa svima koji pokazuju razumevanje za evropske vrednosti i koji iskazuju želju za napredovanje Srbije u tom poslu evropskih integracija. To mora biti pravilo našeg rada ovde u Parlamentu. Mi ćemo predložiti izmene Poslovnika, ne da bi suzili pravo poslanika da ovde diskutuju nego da bi ubrzali procedure u onim poslovima koji ne smeju više stajati po strani, zbog činjenice da su neke druge tačke jednako važne ili urgentne. Mnogo je vremena izgubljeno.
Zato ćemo predložiti Parlamentu da se o svim evropskim zakonima ovde raspravlja po drugačijoj proceduri nego što je to slučaj sa nekim drugim inicijativama. To se može raditi jedino uz međusobni kompromis. Preduslov tog kompromisa mora definisati vlast i to ne može uraditi LDP. Da li će na to pristati opozicija ili ne, to pitanje će dobiti svoj odgovor kroz njihov nastup, ali ta ponuda mora biti stavljena na sto, ne kao nešto sa čime se trguje, nego kao prilika da se svakom poslaniku i poslanici u ovom parlamentu omogući da uradi nešto za svoje birače.
Mi ne vidimo da je SSP partijski posao i zbog toga nijedna stranka ne može monopolizovati tu ideju. Ideja evropske budućnosti zemlje je mnogo šira od svakog partijskog kontakta i zbog toga nama nije bio problem tokom čitave kampanje, tražimo od EU mogućnost koja nam je ukazana na samom kraju kampanje kada je predsednik, za šta zaslužuje svako poštovanje, stavio svoj potpis na SSP zajedno sa vama. I to je ono, što, vaš potpis, njegova podrška, slažem se. Nadam se da se on zbog toga neće ljutiti.
Predlažem vam da pokušate tokom ove rasprave i do samog glasanja da napravite neki dogovor sa onim strankama koje su tako nešto otvorile kao mogućnost. Tu pre svega mislim na DSS i SRS. Mi ćemo svaki dogovor koji smanjuje razlike u procesu evropskih integracija podržati. Ponavljam još jednom, naš odnos prema Kosovu ne sme više biti prepreka za obavljanje onih poslova koji presudno menjaju karakter ovog društva, a to su poslovi evropskih integracija.
Nadam se da svi uče iz lekcija koje nismo tražili, a koje su nam pružili u poslednjih nekoliko nedelja, da smo mnogo toga naučili iz tih sada jasnih odnosa, a ne uvijenih Ruske Federacije, Evrope i Amerike, da smo shvatili da nije dobro kada postajemo poligon na kojem se praktično odmeravaju snage i artikulišu interesi zbog toga što je na tom prostoru najmanja cena, jer ćemo znati da iz tih lekcija izvučemo neke pouke. Kosovo je jedna od poslednjih i nadam se da niko ne treba da objašnjava šta se pod tim podrazumeva. Dajemo glas za SSP i još jednom čestitka predsedniku i potpredsedniku Vlade koji su to u Luksemburgu potpisali tokom izborne kampanje.
Ne kritikujem vas zbog toga što ste pretrčali preko predloga DSS i SRS, samo vas upozoravam da nema ništa od evropske Srbije ukoliko ka toj Srbiji ne idemo svi zajedno.
Postoje pitanja na kojima se možemo razlikovati, teme oko kojih ćemo se sukobljavati večito, ali to ne sme biti proces evropske integracije ukoliko želimo u tome da budemo uspešni. Učinite nešto da se to desi već tokom ove rasprave. Sedite sa Nikolićem, sedite sa Koštunicom, razgovarajte i pronađite mogućnost za taj dogovor.
U suprotnom će neka druga vlada taj posao uraditi, a nadam se da će to biti vlada koju će formirati LDP.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Samardžić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DSS. Posle njega narodna poslanica Suzana Grubješić, predsednica poslaničke grupe G17 plus.

Poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, mi smo danas u ekspozeu potpredsednika Vlade čuli dosta toga o budućim odnosima Srbije i EU kada ovaj sporazum bude ratifikovan, kada bude stupio na snagu i kada se bude sprovodio. Razume se, u ovom trenutku to je suvišna priča zato što mi danas u odnosu sa EU imamo drugi problem, a to je problem duboko poremećenih odnosa između Srbije i EU. To je pitanje koje je stalo na dnevni red istorije poslednjih nekoliko meseci i to je pitanje o kojem treba u Parlamentu raspravljati.
Ove stvari koje su sadržinski delovi Sporazuma, naročito ekonomski i trgovinski deo, one su manje-više nesporne, bar sa stanovišta DSS, koji je učestvovao u dve vlade i koji je pripremao taj sporazum, bilo u tehničkoj rundi ili u pravim pregovorima. Znači, to je tema koja je trebalo da bude na dnevnom redu i ekspozea, a ovako imamo jednu prostu zamenu teza ili, ako hoćete, jedno zatiranje ili sakrivanje tragova.
Srbija i EU imaju danas duboko poremećene odnose. SSP trebalo je da uspostavi jedan sveobuhvatni odnos pridruživanja EU i Srbije. Taj sporazum je zapravo od jednog takvog zadatka postao najobičnije političko sredstvo u delovanju EU u oduzimanju Kosova od Srbije. Mi, razume se, možemo i treba zbog toga da žalimo, ali ne treba zbog toga da odustanemo od naših državnih interesa.
Podsetiću vas da su pregovori oko ovog sporazuma bili završeni negde u septembru 2007. godine. Bio je parafiran 7. novembra 2007. godine, dakle, uz potpunu saglasnost tadašnje Vlade. Od tada do danas su se dogodile velike promene. Dakle, ono što se pravnički kaže promena okolnosti politički jeste duboki poremećaj odnosa Srbije i EU. Da li iz tog konteksta dubokog poremećaja mi možemo da potpisujemo i da ratifikujemo ovaj sporazum? Po mišljenju DSS svakako ne.
U čemu je ovaj poremećaj odnosa? Navešću samo nekoliko činjenica, njih ima puno, ali nekoliko činjenica koje dovoljno govore o tome da Srbija i EU nemaju više dobre odnose, ma ko šta o tome mislio i ma ko šta radio.
Kao prvo, od 7. novembra 2007. godine naovamo, 14. decembra 2007. godine EU ili Savet evropski doneo je zaključke po kojima je preuzeo vodeću ulogu u sprovođenju tzv. rešenja za Kosovo. Rešenje za Kosovo jeste Ahtisarijev plan.
Potom, 3. februara 2008. godine Savet ministara EU doneo je tzv. „akcioni stav“ ili zajedničku akciju kojom je, zapravo, preuzeo ulogu da nadzire nezavisnost Kosova.
Dakle, tada je dao zadatak Euleksu da dođe na Kosovo i da vrši taj svoj zadatak. Najzad, kao treća činjenica jeste činjenica da je od 17. februara 2008. godine, do danas, 21 država članica priznala nezavisnost Kosova i Metohije.
Ove tri činjenice su dovoljne za ono što hoću da kažem. Njima je EU prekršila pre svega taj tekst SSP, dakle, ne sam Sporazum jer on nije na snazi, ali jeste mnoge odredbe tog sporazuma – paragraf 7. preambule Sporazuma koji govori o obavezi poštovanja međunarodnog prava, Povelje UN, Završnog helsinškog akta itd.
Potom, prekršene su mnoge odredbe osnivačkih akata EU – član 11. Ugovora EU koji govori o tome da se ciljevi u spoljnoj politici EU mogu sprovoditi samo uz poštovanje Povelje UN, Završnog akta iz Helsinkija gde se izričito pominje i princip nepovredivosti granica, takođe je povređen. Znači, povređeno je samo evropsko pravo sa ove tri činjenice koje sam pomenuo.
Dalje, povređene su neke odredbe ugovora o evropskoj zajednici, odredbe koje regulišu odnos pridruživanja evropske zajednice sa državama koje to žele. Pre svega, uzajamna prava i obaveze koje ima EU, sa jedne strane, i države kao ugovorni partneri. Takođe, prekršen je sam Ustav Srbije.
Dakle, nabrojao sam glavne pravne akte koji su prekršeni ovim aktima, delovanjem EU od momenta kada je Sporazum parafiran do danas. Razume se, prekršen je i famozni član 135. SSP. On je prekršen zato što druga rečenica stava 2. više ne važi. Tamo se kaže da se Sporazum ne odnosi na Kosovo prema Rezoluciji 1244, tamo je međunarodni protektorat, ne tiče se tzv. sadašnjeg statusa Kosova i određivanja njegovog konačnog položaja prema istoj rezoluciji.
Neko je već rekao, sasvim ispravno, da posle priznanja od strane 21 države članice, sadašnji status KiM za najveći broj ili najveći deo te strane sa kojom potpisujemo taj isti sporazum jeste nezavisno Kosovo. Uprkos svemu ovome, deo Vlade je potpisao taj sporazum 29. aprila 2008. godine. Moram vas upozoriti da je to bio deo Vlade kada je ona već bila u tehničkom mandatu, ona je od 6-7. marta bila u tehničkom mandatu, to je deo Vlade, iza te Vlade nije stajao jedan broj ministara i nije stajao predsednik Vlade. Već je to čudno samo po sebi.
Drugo, okolnosti u kojima je potpisan taj sporazum bile su prave zavereničke okolnosti. Tu je tadašnji potpredsednik Vlade, čovek koji je potpisao Sporazum, ne postoji odluka nadležnog odbora Vlade ili odluka Vlade da se ide i da se potpiše taj sporazum.
Takav dokument ni dan-danas ne postoji, kao da je u pitanju neka ilegalna sabotaža, neka zavera, a ne potpisivanje tako važnog sporazuma.
Moramo imati u vidu tu činjenicu. Zašto? Malo smo zaboravili, 29. aprila bio je vrh izborne kampanje, tada se sredstva nisu birala, tada je EU odlučila da prednost da jednoj strani u toj kampanji, a da dezavuiše drugu stranu u toj kampanji. Tada su nastale čuvene reči o proevropskim i antievropskim snagama u Srbiji. U tim uslovima je taj sporazum potpisan na jedan zaverenički način.
U čemu je promena smisla i značenja ovog sporazuma i zbog čega mi ne treba danas da ga ratifikujemo? Prividno nema nikakve veze taj sporazum sa KiM, ali svakako da ima, kontekst određuje tu vezu. Naime, rekao sam na početku da je on postao sredstvo za EU u oduzimanju KiM. Radi se ovde o Srbiji. Kada se jedan takav čin ili nepočinstvo čini jednoj državi, u međunarodnim odnosima je krajnje normalno i očekivati je za agresora da onaj koji treba da bude poražen, da on prizna poraz, da on sam pristupi jednoj takvoj aktivnosti.
Sve dok se Srbija opire EU i njenim aktima o nezavisnosti Kosova, pa i time da ne potpiše takav jedan dugoročan, složen sporazum, dotle Srbija ima šansu da se bori za svoju teritoriju. Onog momenta kada ona potpiše takav sporazum, koji ima i politički i ekonomski i strateški aspekt, tog momenta Srbija učestvuje u oduzimanju dela svoje teritorije. To je taj kontekst koji se ne može izbeći ako mi potpišemo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.
EU to zna i ona je upravo zato tokom kampanje dala vetar u leđa jednoj strani u toj kampanji, besomučno se mešajući u unutrašnje stvari Srbije. Razume se, EU je bilo stalo u tom momentu ne da potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom nego da, zapravo, Srbija nju oslobodi odgovornosti za ono što ona čini, a to je aktivno učešće, najaktivnije moguće učešće u secesiji Kosova i u sprovođenju jednog takvog nelegalnog međunarodnog čina.
Zbog svega ovoga DSS predlaže Skupštini da danas ili pod ovom tačkom dnevnog reda ne usvoji zakon o potvrdi ovog međunarodnog sporazuma. Nije vreme za to. Srbija i EU, kao što sam rekao, imaju duboko poremećene političke odnose i to se neće prevazići time što će ovde jedna mala većina izglasati taj zakon o ratifikaciji, a opet velika manjina u Parlamentu biti protiv toga. Ta raselina će u Srbiji, ne samo u Parlamentu, ostati. Moramo kao suverena država da otvorimo razgovor sa Briselom oko stvari o kojima govorim. Ako ne budemo mi, Srbija, to učinili, neće niko. Brisel traži amnestiju od Srbije, a ne traži otvaranje dijaloga. Sve to je suprotno onom delu – naslovu dva, o političkom dijalogu koji stoji i SSP.
Razume se, ovako nešto što DSS predlaže, da se otvori diskusija o toj stvari, da priđemo jedni drugima u pravljenju jedne takve državne strategije i da se obratimo EU, podrazumeva jedan vakuum u odnosima Srbije i EU. Taj vakuum nije dobar za ekonomski razvoj Srbije, to se mora reći.
SSP je važan za privrednu reformu i institucionalnu stabilnost i ekonomski razvoj Srbije. Taj sporazum zaista Srbiju treba da podigne na jedan nivo konkurentnosti u odnosima sa državama EU, sa privrednim preduzećima, sa privrednim subjektima itd. On je Srbiji jako važan. Ali, Srbija ga ne može ratifikovati zato što se preko njega oduzima deo teritorije Srbije, zato što se mnogo dublje vrednosti remete u jednom takvom odnosu.
Šta učiniti u takvoj jednoj situaciji? Srbija uvek ima mogućnosti, ne odričući se Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, da ovo što piše u Sporazumu učini sa Evropskom zajednicom i EU na drugi način, jednim nizom bilateralnih sporazuma u kojima će se otvoriti trgovinski odnosi o pojedinim proizvodima ili dublji trgovinski odnosi između Srbije i Evropske zajednice, sporazumi o onome što je Srbiji važno za razvoj tehnologije i nauke, obrazovanja, viznog režima i svega drugog, da se, prosto, vreme ne gubi.
EU nema razloga da ne prihvati takvu inicijativu Srbije, osim ukoliko ne želi da je kazni, a razloga za kažnjavanje Srbije nema. To je jedini način gde bi se mogao ispuniti vakuum dok se ne reše ti otvoreni problemi.
Insistiram na tome zato što će ti problemi opterećivati odnose Srbije i EU sve i ako se ovaj sporazum danas ili sutra ratifikuje. Neće biti sreće u odnosima Srbije i EU. EU će pritiskati da Srbija izvrši svoje obaveze iz Sporazuma, pre svega političke, ne one ekonomske, gde postoje objektivni parametri, koji su i kako se mere, nego političke.
Uzmite tu famoznu dobrosusedsku saradnju iz naslova tri tog sporazuma, dela o regionalnoj saradnji. Čitajte pažljivo član 16. Tu se traži dobrosusedska saradnja sa državama koje su u procesu stabilizacije i pridruživanja.
Postaviću pitanje predsedniku Vlade – da li on misli da je Kosovo danas u procesu stabilizacije i pridruživanja? Tvrdim da jeste. Prema tome, Srbija je dužna i sa Kosovom da razvije takve odnose, a Unija će na tome insistirati. Zašto? Zato što hoće konačno da završi pitanje odnosa sa Srbijom – Srbija bez Kosova.
Mislim da to razumeju dobro i naši poslanici iz DS i iz Koalicije za Evropu. Mislim da oni to jako dobro razumeju. Nisu to komplikovane stvari. Ovde je, zapravo, pitanje – da li insistirati na državnim pitanjima u ovoj stvari ili prećutati, staviti glavu u pesak i smatrati da će se preko SSP i ovog sporazuma rešiti ta državna pitanja.
Postoji jedan kompleks pitanja u koje EU nikada nije zalazila u svojim odnosima sa svojim partnerima sa kojima je zaključivala slične ugovore, od evropskih ugovora 1991. godine, sve do ovih o stabilizaciji i pridruživanju. To su pitanja državnih granica, pitanja unutrašnjeg državnog uređenja i pitanje državnog ili nacionalnog identiteta. U te tri stvari Unija nikad nije zalazila.
Jedino u ovom slučaju, kada je o Srbiji reč, Unija zalazi u sva tri pitanja: u pitanje unutrašnjih granica, u pitanje državnog uređenja i pitanje državnog identiteta. To je ono zbog čega ni vi sami nećete moći sa Unijom da izađete na kraj, kada budete većinski, sa tom sitnom, malom, jadnom, većinom, izglasali tako važan sporazum. Na to vas upozoravam.
Zato vam kažemo, poslednje je vreme da se država sabere, da se njen zakonodavni i predsednički organ sabere, da se otvori diskusija oko ovih nezavršenih pitanja i da pred EU istupi kao prava država. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Suzana Grubješić, predsednica poslaničke grupe G 17 plus, a posle nje narodni poslanik Branko Ružić.

Zahvaljujem. Poštovani narodni poslanici, poštovano predsedništvo, poštovani potpredsedniče Vlade, nesumnjivo je da je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju jedan od ugaonih kamena srpske političke scene. Posmatrano dugoročno, potpisivanje ovog sporazuma predstavlja ujedno i temelj odnosa, kako prema prošlosti, tako i orijentire srpske budućnosti. Sporenja oko ovog sporazuma i njegova sudbina pokreću suštinski važnu temu za Srbiju, a to je – kojim putem treba da ide.
Pred nama su dva puta – evropski i neevropski i oba su legitimna. Neevropski put ima svoju legitimaciju kao jedna politička opcija, ali koji ima čitav niz praktičnih slabosti koje ga u mnogo čemu čine podložnim osporavanju.
Istovremeno ni EU ne može da bude cilj sam po sebi, ne može da bude samo marketing. EU je najuspešniji mirovni i ekonomski projekat posle Drugog svetskog rata i kao takav on je očišćen od svake euforije, od jeftine demagogije i od političke isključivosti. Zasnovan je na jasnom državnom i nacionalnom interesu.
U svakoj od 27 država članica postignut je istinski konsenzus političke elite i građanstva i u zemljama koje žele da postanu članice takav konsenzus ne postoji, osim u Srbiji. Ovde su neki pokušavali da se nametnu kao autentični tumači državnog i nacionalnog interesa Srbije, ali mislim da ne postoji niko ko bi poverovao da Srbija zaslužuje i da treba da ostane na repu Balkana.
Državni i nacionalni interes Srbije je da bude bogata, uspešna i integrisana u svetu.
Čim je iz Brisela nagovešteno da bi Unija mogla Srbiji da ponudi potpisivanje ovog sporazuma, političke stranke i javnost u Srbiji su se podelile. Osnovno razmišljanje onih koji su se tada protivili potpisivanju, a danas ratifikaciji SSP, moglo bi se sažeti na sledeći način. Srbija ovaj sporazum treba da potpiše kao celina, a pošto je 20 od 27 država članica priznalo nezavisnost Kosova, onda ga ne treba potpisivati, odnosno ratifikovati pošto je, na svu sreću, potpisan 28. aprila ove godine.
Od tog trenutka do danas imali smo prilike da čujemo i različite interpretacije ovog sporazuma. Njegov sadržaj, tumačenja, predstavljani su sa dosta nepreciznosti. Jer, kada pogledamo ovaj sporazum, šta vidimo? Da li Srbiju u izmenjenim granicama ili Sporazum o unapređenju političke, regionalne, trgovinske, sektorske, saradnje između Srbije i zemalja EU?
Naravno da vidimo ovo drugo. Jedan deo oponenata potpisivanja, a danas ratifikovanja nije dovodio u pitanje pozitivne ekonomske efekte ovog sporazuma, ali je osporavao odredbe o saradnji država u regionu koje su obuhvaćene procesom stabilizacije i pridruživanja, navodeći da pristajanje na ovakav vid regionalne saradnje znači priznanje nezavisnosti Kosova.
Evo, taj čuveni član 16. SSP kaže da Srbija treba da sarađuje sa državama u procesu stabilizacije i pridruživanja. Koliko znamo, Kosovo još uvek nije uključeno u proces stabilizacije i pridruživanja, a još manje je država, te je tako obaveza regionalne saradnje i Srbije i tvorevine koju ni Srbija, a ni sedam zemalja članica EU ne priznaju, jednostavno se ne može tumačiti kao posredno priznavanje nezavisnosti Kosova. Predmet člana 16. se odnosi pre svega na unapređenje ekonomske i trgovinske saradnje sa državama koje su u procesu stabilizacije i pridruživanja.
Srbija je ovakvu obavezu preuzela ne sada, potpisivanjem SPP, nego još potpisivanjem CEFTA sporazuma u decembru 2006. godine, a ugovorna strana Cefte je UNMIK kroz Kosovo.
Kosovo se u Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju pominje samo u članu 135, koji definiše teritorijalnu primenu Sporazuma i potpredsednik Vlade je pročitao taj član, pročitaću i ja za one koji su možda zaboravili.
Kaže: „Ovaj sporazum se ne primenjuje na Kosovu koje je trenutno pod međunarodnom upravom u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 od 10. juna 1999. godine. On ne dovodi u pitanje sadašnji status Kosova niti određivanje njegovog konačnog položaja prema istoj Rezoluciji.“
Ista formulacija je korišćena još od zaključivanja Sporazuma o trgovini tekstilom i tekstilnim proizvodima između Srbije i Evropske zajednice iz 2005. godine, potom u Sporazumu o energetskoj zajednici, u Studiji o izvodljivosti, u CEFTA sporazumu, a tekst ovog člana 135. je predložen još 7. novembra 2005. godine, na prvoj zvaničnoj rundi pregovora između EU i tadašnje zajednice Srbija i Crna Gora.
O ovom članu nisu ni vođeni pregovori, već je samo prihvaćen. U identičnom obliku se pojavljuju u svim bilateralnim sporazumima između Srbije i EU, jer je i tada, a i danas, u skladu sa državnom politikom Srbije u odnosu prema Kosovu. Tri godine se pregovaralo uz punu svest da se ti sporazumi ne odnose na teritoriju Kosova, kao što se i SPP ne odnosi na teritoriju Kosova, a posle tri godine sada se bunimo i zahtevamo da se Kosovo ubaci u Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, pa je to u najmanju ruku neozbiljno.
Čuo se i argument da ovaj sporazum nije u skladu sa Ustavom Srbije. Možemo da raspravljamo o tome i da li je potpisivanje Kumanovskog sporazuma bilo u skladu sa tadašnjim Ustavom ili je bilo protivustavno, jer se napustio deo suvereniteta naše teritorije. I ovaj Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, a i svi sporazumi potpisani nakon 1999. godine, potpisivani su u skladu sa Kumanovskim sporazumom. Srbija je Sporazum CEFTA, Sporazum o regionalnoj energetskoj zajednici potpisala sa Unmikom, ali de facto sa delom svoje teritorije. Da li to znači da smo već tada priznali nezavisnost KiM, kako proizilazi iz nekih pravnih analiza koje su nuđene u predizbornoj kampanji.
Hajde da ne pričam više o tome, da se vratim na sam sporazum. Ukratko, ovo je sporazum o slobodnoj trgovini. Kao takav, on ima niz pozitivnih efekata po privredu i građane Srbije.
Roba iz Srbije ima slobodan pristup tržištu EU, što je naročita pogodnost za konkurentne firme iz Srbije; građani dobijaju robu i usluge većeg kvaliteta po nižim cenama usled većeg izbora, raste kreditni rejting zemlje, pojeftinjuju krediti za građane usled konkurencije u domenu pružanja finansijskih usluga, unapređuje se konkurentnost izlaznog sektora, linearno raste obim direktnih stranih investicija, produktivnost i zaposlenost u izvoznom sektoru, ostvaruju se pozitivni efekti na tekući bilans zemlje usled rasta izvoza.
Ipak, kada se govori o efektima ovog sporazuma, najpre i najčešće se pominje rast direktnih stranih investicija. Procena da će primena ovog sporazuma dovesti do porasta stranih investicija bazirana je na iskustvima zemalja koje su 2004. i 2007. godine ušle u EU. Jer, od političkih promena krajem 80-ih i početkom 90-ih, kada su te zemlje potpisale tzv. evropske sporazume, što je inače pandan današnjem Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, u osam postsocijalističkih zemalja uloženo je oko 158 milijardi evra direktnih stranih investicija.
Što se tiče usklađivanja propisa koji se pominju u Sporazumu, prema članu 72. Sporazuma ta obaveza je počela danom potpisivanja. Usklađivanje je fokusirano na osnovne elemente pravnih tekovina o unutrašnjem tržištu, pravosuđe, slobodu i bezbednost, kao i na druga područja vezana za trgovinu. Pored toga, jedan od dodatnih ciljeva jeste postizanje što skorije vizne liberalizacije. Zakoni koji čekaju na usvajanje jesu od suštinskog značaja za ukidanje viza za sve građane Srbije. To su zakon o strancima, o zaštiti podataka ličnosti i zakon o zaštiti državne granice.
Što se tiče unutrašnjeg tržišta, tu treba izdvojiti oblast iz zaštite konkurencije i kontrole državne pomoći. Pravila o zaštiti konkurencija, koja se odnose na pitanje zloupotrebe monopolskog položaja na kartele i položaj javnih preduzeća, ocenjivaće se na osnovu kriterijuma koji se primenjuju u Evropskoj zajednici. Garant primene ovih pravila u Srbiji biće Savet i Komisija za zaštitu konkurencije, koja će izmenama i dopunama Zakona o zaštiti konkurencije, za koje se iskreno nadam da će uskoro ući u skupštinsku proceduru, dobiti veća ovlašćenja kako bi ovo telo na našem tržištu imalo istu onu ulogu koju ima Evropska komisija na unutrašnjem tržištu EU.
Jedan od osnovnih ciljeva Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju jeste pridruživanje Srbije EU. Posle ovog sporazuma imaćemo samo još jedan ugovor da potpišemo onog momenta kada postanemo članica EU.
Pridruživanje se ostvaruje osnivanjem zajedničkih institucija. To su: savet za stabilizaciju i pridruživanje, odbor za stabilizaciju i pridruživanje i parlamentni odbor za stabilizaciju i pridruživanje. Sastav ovih tela činiće jednak broj predstavnika Srbije i EU. Ugovorne strane su se članom 139. dogovorile da pojedine odredbe od obostranog interesa, koje pre svega regulišu da trgovinska pitanja stupe na snagu i pre okončanja ratifikacije u svih 27 država članica.
Tako je pretežno od trgovinskih odredbi ovog sporazuma sačinjen i Prelazni sporazum, a u Luksemburgu su potpisana oba sporazuma, i Prelazni i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.
U zaključku se kaže da će Sporazum početi da se primenjuje kada Savet Evropske unije bude doneo odluku koja pozitivno ocenjuje saradnju Srbije sa Haškim tribunalom. Dakle, Sporazum je stupio na snagu 1. jula ove godine, ali se neće primenjivati ukoliko Savet ne bude doneo pomenutu odluku. Mi, naravno, očekujemo da Savet EU takvu odluku donese sada na svom sastanku 15. septembra u Briselu. To je jedan od ciljeva posete naše najviše delegacije Briselu.
Znači, sve ovo što sam pomenula, kao i usklađivanje propisa, nema mnogo efekta ukoliko se krupnim koracima ne nastavi u pravcu članstva prema EU.
Ponavljam, članstvo nije cilj sam po sebi već je samo sredstvo u ostvarenju jednog višeg cilja, a to je, da svaki građanin Srbije živi kao i svaki građanin EU sa svim evropskim pravima i obavezama, sa evropskim vrednostima i evropskim životnim standardom. Hvala na pažnji.