Veoma je interesantno da neko ko tvrdi da je SSP trgovinski sporazum posveti toliko pažnje članu 135. To je, dakle, jako čudno. Ako se pogleda sama struktura tog sporazuma, već se vidi da to nije samo trgovinski sporazum, da je to i politički sporazum i da on reguliše mnoge političke, spoljnopolitičke, međunarodnopravne, unutrašnjopravne, unutrašnjobezbednosne, institucionalne, zakonske i druge stvari. Trgovinski sporazumi to ne rade ili neke od ovih elemenata uzimaju u krajnje minimalnom vidu. Znači, to je prva greška.
Druga greška je samo tumačenje tog člana 135. Pravni dokumenti i pravne norme imaju smisla jedino ako imaju neki odnos sa stvarnošću. Taj član 135. je do priznavanja Kosova i Metohije od strane 21 države članice EU imao jedno značenje, imao je jedan odnos prema stvarnosti, a od tada ima drugi odnos prema stvarnosti. Tumačiti član samog za sebe - to je čisti dogmatizam, najcrnji pravni dogmatizam.
Dakle, od priznavanja Kosova i Metohije od strane 21 države članice ne može se reći da taj član jeste u skladu sa Rezolucijom 1244. Zašto? Zato što su te države direktno prekršile Rezoluciju 1244. To je, dakle, pitanje činjenica.
Ako govorite o činjenicama u vezi sa primenom pravnog sistema Srbije na Kosovu i Metohiji, govorite i o činjenicama koje bodu oči, a to je da je 21 država članica EU priznala Kosovo i Metohiju kao nezavisnu državu i da će se od sada ili od tog trenutka tako ponašati, pre svega u odnosima sa Srbijom i pre svega u nekim stvarima koje Srbiju čekaju ako ikada bude sprovodila SSP.
Netačna je stvar izrečena ovde, da EU ne priznaje nezavisnost država. Ona to formalno ne čini, razume se, ali Evropska zajednica, kao njen najvažniji deo, komunicira, zaključuje ugovore sa nezavisnim državama. To je, dakle, sasvim jasno. Da EU ne priznaje države, ne bi preuzela Euleks na KiM. Da vas podsetim još jednom, Euleks ima zadatak da sprovede nezavisnu državu KiM. Evropska unija to čini. Ne priznaje KiM, a to čini. Objasnite nam, molim vas, kako je to moguće.
S druge strane, pre dva ili tri dana mogli ste čitati u novinama da se samit EU, sastanak šefova država i vlada, založio za teritorijalni integritet Gruzije. Da li je ona priznala Gruziju ili nije? Naravno da jeste. Dakle, ne dopušta da se remeti, krnji i krši teritorijalni integritet Gruzije ili međunarodno pravo. Sada ga se setila, a u slučaju Srbije ga se nije setila. Izvucite zaključak da li EU vrši priznanje nezavisnih država ili ne.
Još samo jedna stvar. Zaista apelujem da se ovde govori o živim stvarima, dakle o političkim problemima, da ne idemo na one stvari oko kojih se slažemo. Sadržaj tog sporazuma ne može biti, bar što se DSS-a tiče, tačka velikog spora između DSS i vladine većine ovde.
Reč je o tome šta se dogodilo poslednjih šest meseci u političkom životu, u političkim odnosima Srbije i EU, i to mora biti predmet ove rasprave. Sve ostalo je, zapravo, najcrnji konzervativizam, dakle raspravljanje o temama koje su već negde u istoriji. Savremena istorija, odnosno današnja situacija u Srbiji i EU, jeste ono što duboko dovodi u pitanje i taj sporazum i buduće odnose Srbije i EU. I neka to bude tema.
Poslednje što ću reći jeste reagovanje na ovu strašnu selekciju činjenica koju je izvršio kolega Žarko Korać tumačeći skoru istoriju odnosa Srbije i EU. Ta strašna selekcija je što se biraju neke činjenice, a neke se prećutkuju.
Srbija nije mogla da započne pregovore sa Evropskom komisijom o SSP pre oktobra 2005. budući da je Studiju o izvodljivosti dobila krajem aprila 2005. godine. To je sasvim jasno. Pre toga je pravila Nacionalnu strategiju o pridruživanju, pre toga je obavljala druge poslove.
Naravno, tačno je da je krajem 2003. godine vlada Zorana Živkovića započela taj akcioni plan o primeni Evropskog partnerstva na osnovu Solunske agende, to je sasvim tačno, ali treba u tim činjenicama ići onako kako su se one zaista odvijale. Sasvim je normalno da se nije moglo brže ići u pregovorima o SSP imajući u vidu ponašanje EU.
Zapostaviti u ovom ređanju činjenica jednu najstrašniju činjenicu, da je EU prekinula te pregovore za 13 meseci zbog nesaradnje sa Haškim tribunalom, a onda ih je nastavila posle 13 meseci iako Srbija u međuvremenu nije ništa učinila od onog što je ona od nje tražila, jeste zapravo traćenje vremena na račun Srbije.
Sve su to činjenice i one se moraju pobrojati. Moramo biti fer prema skorašnjoj istoriji i prema vladama koje su taj posao pošteno radile. Hvala na pažnji.