Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodo ministri, član 100, pogrešno tumačenje.
Vrlo rado ću vam odgovoriti, naravno u najkraćim crtama. Mislim da je pravo vreme za raspravu o privatizaciji Sartida bila ta 2003. godina. Mislim da se od tog trenutka ta privatizacija, kao i mnoge koje su joj prethodile, koje su nakon nje usledile do prestanka mandata moje vlade svesno kriminalizuju, upravo zbog toga što oni koji to rade pokušavaju da izbegnu odgovornost za činjenicu da je, recimo, taj Sartid napravio dugove od 700 miliona dolara u periodu vaše vlasti i zbog toga što se mi kriminalizujemo, da se ne bi govorilo o kriminalnom karakteru, recimo, sporazuma poput ovoga o kojem danas raspravljamo.
Gospođo Tabaković nije na dnevnom redu tema Fijata, kad bude moći ćemo o tome da razgovaramo, ali se slažem sa svime što ste rekli, apsolutno ne dolazi u obzir bilo kakvo potpisivanje sporazuma, u ovom slučaju Fijata, niti ćemo podržati one inicijative koje idu u pravcu daljeg eskiviranja zakona o privatizaciji kroz direktne pogodbe, o kojima se toliko puno priča, i u slučaju privatizacije manjinskog paketa Telekoma, i u slučaju privatizacije nekih osiguravajućih društava i u slučaju privatizacije Bora.
Danas ovde govorimo o sporazumu kojim praktično treba da prenesemo suverenitet sa Republike Srbije na kompaniju koja je u vlasništvu Ruske federacije. Želimo da dobijemo validno obrazloženje za tako nešto. Ako se govori o strateškoj zavisnost od Rusije, onda je to delimično za nas prihvatljivo obrazloženje, jer ne znamo nijednu drugu zemlju sa kojom bi mogli da sklopimo energetski sporazum, ali sve vreme govorimo o srpskoj strani, ne o ruskoj.
Možemo da razumemo činjenicu da ruska strana štiti interese svojih građana, da ruska strana štiti interese ruske države, možemo da razumemo činjenicu da je Ruskoj Dumi prihvatljivo da podrži sporazum koji je validan jedino na ruskom jeziku, ali ne razumem zašto je vama, gospođo Tabaković, normalna činjenica, bez presedana u istoriji ovog parlamenta, po kojoj je ovaj sporazum važeći isključivo na ruskom jeziku, nije na srpskom?
Kakva je to besmislica? To je potpuno besmislica? Zašto uopšte moramo o tome da raspravljamo? Zašto moramo to da prihvatimo? Cena NIS mora biti jasno utvrđena, po jasnoj proceduri. To je ono na čemu insistiramo.
Nije nam jasno zašto su rađene dve procene. Što se troši 400 hiljada evra sada, koliko košta rad na novoj proceni? Zašto se taj novac baca. Nas to interesuje.
Zašto je ova država definisala jednu ekonomsku strategiju, a onda od nje odustala? Šta se u međuvremenu promenilo?
Nije tema ruska strana, nas interesuje šta je ono što se dešavalo iza tih zidova Kremlja krajem januara ove godine. Milošević nije ovako nešto radio 97. godine. On je zadržao zlatnu akciju, zadržali su Grci, Bugari, svi koji su pre nas ovo potpisali. Ako ne može, neka se kaže ne može i zašto ne može, možda ćemo to prihvatiti i razumeti ako postoji neka viša sila, ali i suviše je površno sve ono što smo danas čuli kao obrazloženje.
Nema predstavnika Vlade. Istorijska sednica, nema premijera. Ministri ovde uglavnom sede da slušaju i računaju prestaćemo, završićemo danas, nema potrebe da vas maltretiramo, pošto očigledno ovo doživljavate kao maltretiranje.
Ostaje nešto što je jako važno, ostaje činjenica da ova država predaje drugoj državi imovinu koja je stvarana 60 godina, da predaje po bagatalnoj ceni, da odustaje od onog prava od koga ne sme da odustane, a to je da gazi načelo ravnopravnosti, da to predaje drugoj državi, da ta druga država dobija 51% vlasništva, 100% uticaja, kontrole.
Da će cene utvrđivati ta druga država, da će kapacitete isključivo u 100 postotnoj meri koristiti ta druga država, da ćemo mi možda dobiti magistralni gasovod. Ali, to nije garantovano ovim sporazumom, da će možda ta kompanija biti registrovana ovde. Možda će ovim biti elektrane u Novom Sadu, možda elektrane i Nišu. Previše je možda da bi mi glasali i previše je loših iskustava iz prošlosti.
Danas je Vlada stavila tačku na priču o koncesiji koja je pet godina pričana. Ista je bila pozicija LDP-a tokom tih pet godina. Kritikovali smo to, ne zato što mislimo da Srbiji ne treba autoput, nego što je bilo jasno da ćemo na takav način završiti u slepoj ulici. Ovo je isto prvi korak u tom jednom smeru, u kome na kraju neće oni koji su potpisali ovaj sporazum udariti glavom u zid, nego građani i građanke Srbije. Nikakav partijski kontekst.
Možemo o tome da diskutujemo nekom drugom prilikom, o Fiatu, o svim drugim privatizacijama. Ono što je danas bila tema naše rasprave danas je ovaj sporazum koji je loš i koji očigledno niko ne brani. Nije vaša obaveza da ovo branite, niste ovo stvarali. Vi ste bili opozicija, i danas ste i bili ste pre godinu, dve ili tri. Mogu da prihvatim vašu procenu da ovo tumačite kao nešto što je apsolutno u skladu sa interesima našeg društva, ali nema argumentacije da se mi sa time složimo.
To je vaš osećaj. Možda ste u pravu, možda grešite. Mi ne želimo da na osnovu osećaja rasuđujemo, nego na osnovu činjenica, te činjenice ne vidimo u sporazumu. Zato protiv toga moramo ovoliko da nastupamo i zato ćemo protiv toga glasati.
Što se nas tiče, mi ćemo se povući iz ove rasprave, jer mislim da nema razloga ponavljati unedogled činjenice o kojima smo danas toliko puta govorili, jer je očigledno da predstavnici Vlade ne osećaju nikakvu potrebu, ne prema nama nego prema građanima Srbije, potrebu da odgovore na ona pitanja koja smo mi ovde u ime tih građana postavili.