Poštovana gospođo predsednice, poštovani predsedavajući, dame i gospodo poslanici, ministra ne vidim, s obzirom na to da je u toku proteklog dana DSS više puta ukazivala kakvu farsu, zapravo, opstrukciju rada Skupštine vrši vladajuća većina time što je objedinila raspravu o izuzetno važnim zakonima koje je sama predložila – poslanici DSS smatraju da svim građanima Srbije treba da bude predstavljen zakon po zakon, jer je vrlo važno da ovakav set zakona bude predstavljen javnosti. Zapravo, o tim zakonima je bilo i najviše nedoumice u prošlosti, a koliko vidim u medijima i danas.
Tako ću ja danas biti zadužena za Zakon o zaštiti podataka ličnosti. Kada govorimo o oblasti zaštite podataka ličnosti, moram da kažem da je u Srbiji još na snazi Zakon iz SRJ donet 1998. godine i da je to Zakon koji se oslanja na Konvenciju Saveta Evrope iz 1981. godine, potpuno zanemarujući standarde koje je postavila Direktiva Saveta Evrope, koja je doneta tri godine kasnije, znači 1984. godine. Ovaj zakon koji je na snazi odnosi se samo na onaj deo zaštite podataka, kao da je tajnost podataka jedina potreba čoveka čije podatke neko uzima i zloupotrebljava, a ne odnosi se na onaj drugi deo priče, znači ne odnosi se na prikupljanje, obradu i korišćenje podataka.
Moram da kažem da ovaj zakon, koji je na snazi od 1998. godine, ni jedan jedini put, ni jedna jedina ličnost nije zatražila zaštitu svojih prava na osnovu ovog zakona, a bogami, što se toga tiče bilo je i te kako zloupotreba. Hoću da navedem samo nekoliko slučajeva onih koji su svim građanima ove zemlje poznati, zato što su oni direktni učesnici u njima.
Recimo, dešava se da u toku predizborne kampanje svako od nas punoletnih dobije SMS-om poruku od pojedinih političkih stranaka, čiji je to manir, da glasaju za njih. Sa druge strane, na sam dan izbora od RIK-a svaki punoletan građanin Srbije dobije SMS poruku da iskoristi svoje biračko pravo. Ne bi bila sporna poruka, nego se radi o tome da su naši podaci iz neke baze podataka, koju skuplja verovatno neki državni organ ili institucija, dati na korišćenje onome kome nisu namenjeni.
Sa druge strane, hoću da govorim o još jednom načinu na koji se zloupotrebljavaju podaci. Vrlo često se dešava, da u sredstvima javnog informisanja pročitamo neke podatke koji se tiču pojedinih lica, koji očigledno, niti su trač niti su dezinformacije, radi se potpuno o ličnim podacima koji su dati javnosti, a verovatno najpre u cilju da tu ličnost diskvalifikuju u javnosti. Lakše je ako govorimo u primerima.
Kada je jedna ličnost pre nekoliko godina važila za jednu od vodećih funkcija u Institutu za bezbednost odjednom su u svim medijima isplivali podaci iz zdravstvenog kartona te ličnosti i, naravno, jeste cilj bio da se diskvalifikuje ta ličnost, što je i uspelo – nikom ništa.
Isto tako, svako od nas u svom poštanskom sandučetu pronalazi gomilu prospekata raznoraznih firmi za koje nikada nije ni čuo, ni video, a one dolaze na njegovu adresu. Šta hoću da kažem – naši podaci koji se nalaze u nekoj drugoj bazi iskorišćeni su, potpuno, za stvari za koje nisu namenjene.
Dakle, potpuno je jasno da u današnje vreme informacija predstavlja jedan od osnovnih izvora moći i potpuno je jasno da mi dajemo hiljadu podataka u toku dana: bankama, poštama, penzionom osiguranju, socijalnom osiguranju, zdravstvenom, školi, pošti, i da ne nabrajam sve tamo gde ostavljamo podatke, za ličnu kartu, pasoš i sve drugo – hoću da kažem da svi ti podaci istovremeno ukršteni sa onim nivoom tehnologije informacionog sistema koji danas vladaju, mogu zaista da budu zloupotrebljeni i mogu i jesu najčešće zloupotrebljeni. Vrlo je moguće da dođemo do toga da jednoga dana u ovoj našoj zemlji ''veliki brat'' kontroliše sve. Znači, naši podaci su potpuno na uvidu javnosti.
Ponovo bih rekla jedan primer koji nije toliko dalek da smo ga zaboravili. Pre nekoliko meseci u Velikoj Britaniji su između dva odeljenja poreske uprave nestali podaci 25 miliona građana Velike Britanije, sedam miliona porodica, dakle, sa svim podacima i brojevima bankovnih računa, socijalnog, zdravstvenog i svega ostaloga. Šta mislite, da li je moguće da u našoj zemlji na isti način nestane neka disketa – moguće je, naravno, prosto, zato što su to materijali koji nestaju.
Zbog toga je vrlo važno da ovaj zakon bude danas u proceduri, vrlo je važno da država konačno uredi ovo područje, jer je, pre svega, reč o zakonu koji je važan za Srbiju kako bi se našla na ''beloj šengenskoj'' listi. Ovaj zakon treba da obezbedi svakom građaninu zaštitu prava na privatnost i ostalih prava i sloboda vezanih za obradu podataka o ličnosti. On praktično uređuje puno oblasti vezanih za zaštitu podataka, ali i na prikupljanje, obradu i na korišćenje tih podataka. Ono što je još značajno, on bi trebalo da dovede do značajne harmonizacije pravnog sistema Srbije u dve oblasti koje su vrlo povezane – slobode pristupa informaciji i zaštite podataka ličnosti.
Ali mene brine i zbog toga zapravo govorim na ovaj način o ovom zakonu, jeste niz problema, niz nedorečenosti, niz praznina. Kada vidim kako tumačite i čitate Poslovnik Skupštine koji je i te kako jasan i precizan, onda se plašim da su ove nedorečenosti i praznine upravo ostavljene kao veliki prostor za manipulaciju i zloupotrebu. Evo, ukratko ću reći sledeće.
Recimo, član 8, kod nedozvoljenosti obrade podataka, odnosno uslova nedozvoljenosti obrade podataka, kada je podatak neistinit – kako i ko određuje da je podatak neistinit? Pazite, kako je to prostor za zloupotrebu.
Kod člana 11. stav 1. jeste opoziv pristanka lica – ne postoji procedura po kojoj lice može da opozove svoj pristanak na davanje informacija o sebi.
Član 14. koji govori o prikupljanju podataka od drugog lica onda kada je lice udaljeno, pa treba mnogo vremena i sredstava da se dobiju informacije o njemu. Zamislite prostor da drugo lice daje informacije o nekom drugom.
Zatim, član 53. koji govori o tome da lični podaci naših građana mogu biti dostupni državama koje su potpisnice Konvencije o zaštiti pojedinaca, međunarodnim organizacijama, a navodno sve u propisima koji su obezbeđeni u skladu sa Konvencijom.
Šta, u stvari, hoću da kažem? Neću da govorim o tome šta je u ovom zakonu, o kakvim prazninama je govorio čovek koji je zadužen da brine o informacijama. Neka nam je Bog u pomoći ako vi treba da čuvate podatke o nama.
Na kraju, još jedna konstatacija. Šta je sve zajedničko svim ovim zakonima koje ste stavili u ovu grupu zakona? Zajedničko je to da, zapravo, radite kozmetičke promene, da želite da se suštinski ništa ne promeni tim zakonima, osim, eventualne, terminologije koja je očigledno evropska ili bar treba da zvuči evropski. Bojim se da to nije dovoljno za ove zakone. Hvala.