Reč ima narodni poslanik Mirko Munjić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospodo ministri, govoriću o Predlogu zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela. Kada se prvi put čita ovaj zakon, ima se utisak da je on solidan, da je primeren političkoj, odnosno pravnoj teoriji u praksi.
Već posle drugog čitanja uočavaju se poneki pomalo, rekao bih, tendenciozni propusti, a kada se još jednom pročita, uočava se da ovaj zakon ipak najviše liči na onaj švajcarski sir sa dosta šupljina i, rekao bih, da svaka od ovih šupljina, svaka od ovih rupica daje mogućnost za neku zloupotrebu.
Da počnemo od razloga za donošenje zakona. Predlagač kaže –česta je pojava da i učinioci teških krivičnih dela, a naročito krivičnih dela za koja je sasvim izvesno da su izrazito ''profitnog'' karaktera, u manjoj ili većoj meri zadržavaju imovinsku korist koja je proizašla iz njihove kriminalne aktivnosti. Dakle, saznadosmo ovde da postoje profitna i neprofitna krivična dela. Profitna su ona gde uz smeštanje počinioca krivičnog dela tamo gde mu je i mesto može da se ostvari neki profit, za razliku od neprofitnih, a verovatno to tako treba i razumeti.
Da pođemo redom. Intencija predlagača je: 1) da niko ne može zadržati imovinsku korist pribavljenu izvršenjem krivičnog dela, i 2) da bi se oduzimanjem imovine koja je pribavljena krivičnim delom pribavila znatna imovinska korist za budžet.
Rekao bih da je zečić u ovom drugom grmu. Vaši prijatelji iz Međunarodnog monetarnog fonda pre nekoliko dana su doslovce rekli da Srbija troši 500 milijardi dinara više nego što zaradi i to uoči projekcije novog budžeta za 2009. godinu. Znači, doslovce su vam rekli da treba da krešete budžet, a izgleda da je nadomeštanje, jedan deo nadomeštanja toga, jeste u stvari iz ovih izvora.
Nemamo mi ništa protiv što će to da bude od toga, međutim, vi tu, rekao bih, ulazite u jedan drugi problem. Ukoliko organi koji su predviđeni u ovom predlogu zakona, javni tužioci, budu doslovce nepristrasno radili svoj posao, mnogi vaši prijatelji naći će se na udaru ovog zakona, pa ćete izgleda morati da se odreknete mnogih od njih. Međutim, to je sada vaš problem.
Dalje, deklarativno objašnjenje da niko ne može da ima korist od izvršenog krivičnog dela direktno je u suprotnosti sa članom 25. stav 3. i članom 34. stav 3. Predloga zakona. A evo i kako. U članu 25. stav 3. kaže se da – sud može ostaviti vlasniku deo imovine ako bi bilo dovedeno u pitanje izdržavanje vlasnika ili lica koja je on dužan da izdržava.
Pa se pitam, šta bi bilo da nema krivičnog dela? Šta bi bilo da nema imovine koja je proistekla iz krivičnog dela? Od čega bi se taj počinilac krivičnog dela izdržavao? Od čega bi on izdržavao svoju porodicu?
Znači, ukoliko je intencija da niko ne može imati koristi od izvršenog krivičnog dela, pa najmanje treba da ima koristi taj počinilac. Mislim da je to potpuno jasno.
Dalje, osnov za manipulaciju postoji i kod institucije privremenog i trajnog oduzimanja imovine, a posebno u čl. 27. i 28. predloženog zakona. U članu 27. govori se o trajanju privremenog oduzimanja. I ako bi ostalo ovako kako je predviđeno u Predlogu zakona postojao bi izvestan vakuum od donošenja odluke o zahtevu za trajno oduzimanje do konačnog rešenja po ovom zahtevu, dakle, do faktičkog oduzimanja imovine. I u ovom vakuumu, takođe, može doći do zloupotrebe. Vidite, malo-malo, pa mogućnost za zloupotrebu.
Dalje, član 28, da ne preskočim i njega, daje tužiocu mogućnost od godinu dana, po pravosnažnom okončanju krivičnog postupka, da podnese zahtev za trajno oduzimanje imovine. Pošto je ostavljen ovako dug rok, pa, ja mislim da je najbolje da se počiniocu ostavi, jedno, dve-tri godine rok da on, jedno dva-tri puta okrene ovu imovinu i posle toga, normalno je, po onom principu, da je najteže da se dokaže prvi milion, a posle toga je već sve jasno.
U članu 34. sud može da odluči da vlasniku ostavi deo imovine ako bi bilo dovedeno u pitanje izdržavanje vlasnika ili lica koja on izdržava.
Pod jedan, neprecizno je i nejasno koliki i koji deo imovine može da zadovolji vlasnika, odnosno počinioca krivičnog dela i zašto uopšte nekome da se ostavlja deo imovine od učinjenog krivičnog dela. Ako je to iz razloga socijale, pa ima ko da misli o socijali i o socijalnim slučajevima. Na kraju, ko misli o penzionerima koji su zaradili svoju penziju, a primaju je u iznosu od devet, deset hiljada dinara? Ko misli o radnicima koji primaju 15 hiljada itd.
I na kraju da kažem, vrhunac cinizma je u članu 39. gde se kaže: ''Direktor može odlučiti da privremeno oduzeta imovina ostane kod vlasnika'', dakle, učinioca krivičnog dela, ''uz obavezu da se o imovini stara sa pažnjom dobrog domaćina.''
Gospodo, vi biste da ostavite imovinu koju je počinilac stekao krivičnim delom, da je on čuva sa pažnjom dobrog domaćina, pa, to je vrhunac cinizma. Pa, zašto mu ne pronađete još kupca da proda ovu imovinu, da se čovek ne muči, jer mnogo je lakše da on čuva novac nego da čuva ovu imovinu. Hvala.

Zahvaljujem. Dušanka Plećević.

Dame i gospodo narodni poslanici, kako smo čuli i Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcija moramo da usvojimo kako bismo navodno došli na belu šengensku listu, šta god to značilo, iako su svi naši zakoni i propisi u suštini antikorupcijski.         Imamo Odbor za rešavanje o sukobu interesa, imamo Savet za borbu protiv korupcije u Vladi Republike Srbije, koji izgleda nisu dobro radili ili nije omogućeno da dobro rade.
A šta može uraditi ova agencija? Rad jednog takvog tela zvalo se ono agencija, odbor ili savet, mora pratiti politička volja vlasti, pre svih, da se odlučno krene u ovaj problem. Smanjenje i iskorenjivanje korupcije, kao jedne rane svakog društva, obaveza je svih državnih organa, nosilaca vlasti i svih ljudi učesnika u javnom životu. To je najvažniji posao i preduslov za bilo kakav napredak, a pre svega napredak u oblasti privrede, pogotovo ako očekujemo strane investicije, strateške partnere, poslovnu saradnju sa inostranstvom itd.
Mi svakodnevno slušamo žalopojke ljudi iz poslovnog svega, bilo domaćeg ili stranog, o tome kako im je potrebno da pređu raznorazne administrativne i zakonske prepreke da bi krenuli u bilo kakav posao u Srbiji i kada sve to privedu kraju, tek tada počinje beskrajno podmazivanje raznih šrafčića i šrafova na raznim nivoima vlasti.
Pošto je ta mašinerija nezasita, mnogi odustanu i pre nego što počnu bilo kakav posao i pobegnu glavom bez obzira. Zamislite kako je tek našim građanima teško da ostvare svoja prava na rad, školovanje, lečenje, kada ih šetaju od ustanove do ustanove, od šaltera do šaltera, jer je ovo korupcijsko zlo zarazilo celo društvo. Sve podseća na izreku: "Imaš prava koliko imaš para".
Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo svedoci da sve stranke u predizbornoj kampanji obećavaju, pored obaveznog boljeg života, i odlučnu borbu protiv korupcije i kriminala, pošto te dve pošasti idu u paketu.
Kako to izgleda kasnije u praksi? Gospođa Verica Barać, predsednik Saveta za borbu protiv korupcije pri Vladi Republike Srbije, u štampi je izjavila da se poslednji kontakt između tog saveta i Vlade desio pre tri godine. Znači, uprkos svim predizbornim zalaganjima i borbi protiv korupcija, suzbijanje korupcije praktično ne postoji. Tzv. Nacionalna strategija za borbu protiv korupcije i Akcioni plan za njeno sprovođenje uglavnom su samo zamajavanje građana Srbije, dok su njihovi autori zauzeti rasprodajom nacionalnih dobara, banaka, cementara, šećerana itd.
Da li će ova agencija ispitati i afere koje su se desile u prošlosti, ili korupcija i pljačka počinju sa njenim formiranjem? Pretpostavljam da, ako gospodin Dinkić bude na čelu te agencije, da će sve biti do tančina istraženo, razjašnjeno i da će krivci biti privedeni pravdi.
Na osnovu svega ovoga zaključujem da je generator korupcije u vlasti. Vlast koja je komponovana na ovaj način, gde mali sa svojih nekoliko mandata ucenjuju velike, gde su resori strogo podeljeni kao interesne zone u mafijaškim porodicama, gde je predsednik Vlade samo figura kojoj niko ne polaže račune, gde svako drži svakog u šaci i ucenjuje, može biti samo generator svakojakih kriza i nesreća.
Dok se ovo stanje ne promeni, nema govora o uspešnoj borbi protiv korupcije i uspešnog rada ove agencije. Dotle može biti istražena i procesuirana samo neka sitna riba ili neki žrtveni jarac, koliko da se umiri savest i javnost i poneki strani investitor.
Potrebne su nam kvalitativne promene u samoj vlasti, da vlast počne da radi u interesu naroda i države, da se prema svojoj državi ne ponaša kao prema svojoj koloniji. Dok se to ne dogodi, ova agencija će biti samo jedna alava birokratska usta na srpskim jaslama. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Jugović, posle njega Mirko Čikiriz.

Dame i gospodo, poštovani poslanici, gospođo predsedavajuća, ja spadam u onu grupu ljudi koja smatra da ne postoje građani prvog reda. U antičkoj Grčkoj i u grčkoj mitologiji bogovi nisu imali apsolutnu moć, već je iznad njih stajala sudbina ili fatum. Iznad naših bogova mora stajati zakon!
Naime, to su nam zaostavštine iz prošlosti, ključari nekakvih naših sudbina. Oni su se nalazili na rukovodećim mestima i sa tog položaja zapošljavali, dodeljivali, oduzimali i, u neku ruku, taj položaj im je omogućavao razne privilegije.
Mi smo se, tu mislim na SPO, od 1990. do 5. oktobra 2000. nalazili na čelu kolone one Srbije koja je sanjala mogućnost, šansu, pravdu. Ovi zakoni će nas svakako približiti EU i ne smatram da je EU nešto što će doneti spas samo po sebi, ali smatram da će nam upravo pružiti tu mogućnost i tu šansu. Upravo zbog toga što je to tržište od 500 miliona ljudi, govori o tome da će naši sposobni, pametni ljudi sigurno naći svoje mesto u jednoj takvoj velikoj državi.
Da budemo pošteni, ovih zakona i EU jedino se plaše tajkuni, monopolisti, političke elite koje finansiraju ti tajkuni, oni koji od Srbije žele da naprave najamnog radnika, šegrta. Ovih zakona i EU se plaše lezilebovići, dangube, monopolisti, plaše se lovci u mutnom, plaše se oni koji ni na koji drugi način ne mogu ostvariti svoje prihode, već tako što će Srbiju tretirati kao vreću iz koje će stalno uzimati.
Ovih zakona i EU ne treba da se plaši naš radnik, profesor, lekar, zanatlija, jer oni su radili i kada za to nisu dobijali platu.
Hoćemo normalnu državu, bez privilegovanih i bez onih koji privilegiju dodeljuju. Hoćemo da se jednom za svagda shvati da politika nije biznis, već da je politika odgovornost.
Prošle godine, dok SPO nije bio u Parlamentu, sreo sam jednog poznanika sa demonstracija, sa šetnji 1996. i 1997. godine, kada smo zajedno konstatovali da nam nije onako kako smo se nadali da će biti, da nije bolje. Odgovorio je da je njemu bolje zato što se u tom momentu nalazio na državnoj funkciji, a taj čovek nije član nijedne političke partije sadašnje vladajuće koalicije.
To dovoljno govori i to nas obavezuje da moramo narodu položiti račune, da moramo izaći pred narod i da moramo reći jasno i pokazati na koji način smo vršili najveću državnu funkciju. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz, posle Marko Milenković.

Poštovane koleginice i kolege, SPO od 1990. godine traži korenite promene društveno-ekonomskog i političkog sistema. Usvajanjem ovih zakona stvaraju se preduslovi za korenite promene i borbu protiv korupcije, organizovanog kriminala, podmićivanja, protiv svega onoga o čemu svaki naš građanin može možda i bolje da priča od narodnog poslanika.
Ako danas bilo kog građanina Srbije pitate kakvo je stanje u našem društvu, reći će da nije dobro. Uloga SPO jeste i u tome da afirmiše sve pozitivne vrednosti našeg društva, ali, takođe, da razbijemo one demagoške zablude, da sve što je u Srbiji i što je srpsko da je najbolje. Nije najbolje, mnogo toga moramo da menjamo.
Dobro je što je u ovom paketu zakona prihvaćeno sve što su standardi EU, UN, grupe zemalja koje su usvojile važna dokumenta o borbi protiv korupcije, podmićivanja, organizovanog kriminala. Ono što nama sada sledi, to je kako će se primeniti ovi zakoni u praksi, s obzirom na to da apsolutno imamo svest o tome kakvo je stanje u našem društvu. Mnoge su mafije iza rešetaka, ali veliki i najveći deo i dalje je na slobodi. Gde god odete, u bilo koju društvenu instituciju da zavirite, sve je iznutra trulo. Tarife postoje za sve, u medicini, u sudstvu, u policiji, kod sudskih veštaka, kod javnih službenika, kod urbanističke mafije. Kako se izboriti sa tim?
Smatramo, mi iz SPO, i tvrdili smo 90-tih, kad ove teme nisu bile toliko aktuelne ili nije postojala svest o tome koliko su bitne, da je Srbiji danas potreban ''Eliot Nes'' naših dana. Da li će to biti direktor Agencije za borbu protiv korupcije, ne znam, videćemo, ali SPO podržava dobru nameru i vladajuće većine, a čini mi se i opozicionih stranaka i čini mi se da su opozicione stranke u svojim diskusijama dale veoma korektne i konkretne primedbe i predloga.
Ako nastavimo ovako da radimo, srpski parlament ima šansu da postane ona važna društvena institucija i da ima onu važnost koju treba da ima u svakom društvu.
Mislimo da će nam biti potrebna i međunarodna saradnja u borbi protiv korupcije, kriminala i podmićivanja, da ta borba ne sme zaobići ni političku elitu, ni privredni sistem, ni medije, ni tužilaštvo, ni policiju. Imaćemo za godinu i nešto dana već prvi izveštaj u Narodnoj skupštini o tome šta se, praktično, desilo u primeni ovih zakonskih propisa.
Ali, ono što Srpski pokret obnove interesuje jeste da li će građani osetiti, s obzirom na to da su mnoge mafije iza rešetaka, da je, zaista, država ozbiljno krenula u borbu protiv korupcije, podmićivanja i organizovanog kriminala? Ukoliko jeste, Srpski pokret obnove će uvek davati punu podršku. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Marko Milenković, posle njega Marina Toman.

Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, pred nama su izuzetno loši predlozi zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, odgovornosti pravnih lica za krivična dela i oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela.
U razlozima za donošenje ovih zakona po hitnom postupku navodite da bi se time stvorili svi neophodni uslovi za rad organa i organizacija, čime bi se ispunili svi neophodni uslovi u procesu pridruživanja Evropskoj uniji.
O čemu se ovde radi? Svi uslovi za rad svih organa i svih organizacija već postoje, a posebno za borbu protiv korupcije. Da li u Vladi Borisa Tadića postoji istinska želja za borbom protiv korupcije? Da li je za pravi obračun sa kriminalom, mitom i korupcijom potrebno osnivanje još jedne agencije i zakona o agenciji ili Vlada kad god ne želi nešto da uradi posegne za osnivanjem agencije, saveta, komisija i drugih nepotrebnih službi koje dodatno terete budžet Republike Srbije?
Iz svega ovoga dolazimo do zaključka da se predloženi zakoni donose jedino zbog vaše žurbe u Evropu, u stvari, da će kao i mnogi pre njih biti samo mrtvo slovo na papiru, a i kako bi se obračunali sa korupcijom kada bi trebalo najpre da se obračunate sa pojedinim ministrima iz Vlade.
Jedino što je za borbu protiv korupcije potrebno to su časni, pošteni, odgovorni ljudi na odgovornim pozicijama vlasti. Dovoljno je na mestu ministra policije imati Dragana Todorovića, na mestu ministra pravde Vjericu Radeta, ili Nemanju Šarovića, Zorana Krasića ili magistra Dejana Mirovića, Gordanu Pop-Lazić ili Milorada Mirčića, magistra Aleksandra Martinovića, ili Slavka Jerkovića, Petra Jojića iz redova srpskih radikala. Kakve agencije, to su priče za malu decu.
U članu 2. Predloga zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, pojašnjavate značenje izraza: korupcija, funkcioner, sukob interesa, poklon itd., kao da su ovi termini novi, da do sada nisu korišćeni.
Čemu sve to? Zašto ispunjavate stranice zakona nepotrebnim, suvišnim tekstom? Ili, možda, Vlada kada nema šta pametno u Predlogu zakona da napiše onda da značenje pojedinih izraza, koji su, moram priznati, lepo pojašnjeni.
U članu 3. kažete, da je Agencija samostalan i nezavisan državni organ. Koliko i u kojoj meri je to moguće u centralizovanoj državi Borisa Tadića?
Opšte je poznata činjenica da država nije obezbedila osnovne uslove za rad nijednoj tzv. nezavisnoj instituciji u Srbiji koja je formirana da bi zaustavila korupciju, kontrolisala trošenje državnog novca ili omogućila poštovanje prava građana. Takav odnos vlasti govori da će se to preneti i na Agenciju protiv korupcije u cilju nemogućnosti i neefikasnosti njenog rada.
Način na koji su do sada i ovih dana otkrivani sporadični slučajevi korupcije jeste politička kampanja, a ne ozbiljan rad državnih organa. Vlada ovim predlozima zakona samo glumi borbu protiv korupcije i krivičnih dela, jer je korupcija najveća tama tamo gde su najveća diskreciona ovlašćenja, tamo gde ima najviše novca, ne u Zrenjaninu. Šta će biti sa vojnom mafijom, sa privatizacionom, stečajnom mafijom, sa zdravstvenom, građevinskom? Agencija za borbu protiv korupcije tu neće ništa rešiti osim što će ponovo možda neki gradonačelnik biti žrtveni vuk. Da li usvajanjem zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela znači da će se oduzeti vile na Dedinju i nešto od desetina miliona evra Jelašića, Đelića, Đilasa, Šapera? Neće oni valjda sami sebi oduzimati imovinu ili će se imovina oduzimati onima koji su protiv njih, svi ostali će biti zaštićeni.
Ovim zakonom Vlada predviđa da oduzetom imovinom upravlja Direkcija za upravljanje, čijeg će direktora postavljati Vlada na predlog ministra pravde. Opet Demokratska stranka. Tamo gde su pare, tu je ili Demokratska stranka ili G17.
Zaista, mnogo nedostataka, nedorečenosti, nelogičnosti, nejasnoća, nepravilnosti, paradoksa u predloženim zakonima poslanicima SRS ne dozvoljava da glasaju za njih. Hvala.