Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman koji je podneo kolega Vladan Jeremić u ime poslaničke grupe SRS svakako zaslužuje jedan dodatni komentar i molbu narodnim poslanicima da ozbiljno obrate pažnju na njegovu suštinu.
U članu 35. govori se o čuvanju i korišćenju podataka u slučaju smrti: "U slučaju smrti i proglašenja nestalog lica za umrlo podaci koji su prikupljeni na osnovu ugovora, odnosno saglasnosti u pismenom obliku, čuvaju se u skladu sa uslovima utvrđenim u ugovoru, odnosno pristanku, a podaci koji su prikupljeni na osnovu zakona čuvaju se najmanje godinu dana od dana smrti, odnosno proglašenja nestalog lica za umrlo...". Tražili smo da se nakon ovoga doda – odnosno u skladu sa rokom utvrđenim u zakonu po kome se podaci prikupljaju, a nakon toga se uništavaju.
U obrazloženju je kolega Jeremić napisao da se amandmanom sprečava brisanje podataka o umrlim licima nakon godinu dana od njihove smrti, što bi uslovilo da se bespovratno izgube podaci o ranijim vlasnicima, stečenim pravima umrlih lica i slično.
Vlada je u obrazloženju rekla da ovaj amandman ne prihvata budući da je članom 35. stav 1. zakona propisano da se podaci u slučaju smrti, odnosno proglašenja nestalog lica za umrlo, čuvaju najmanje godinu dana od dana smrti, odnosno proglašenja nestalog lica za umrlo, dok se podrazumeva da će ako je posebnim zakonom propisano da se ti podaci čuvaju duže isti biti čuvani u rokovima propisanim tim zakonom.
Ne postoji ni jedan jedini razlog, a pročitala sam obrazloženje Vlade, za neprihvatanje ovog amandmana. Molim narodne poslanike da kada se bude glasalo o ovim zakonima, u danu za glasanje, obrate pažnju i glasaju za amandman Vladana Jeremića na član 35.
Zašto ovo posebno naglašavam? Zbog specifičnosti u kojima se nalazi država Srbija, odnosno veliki broj građana Srbije. Svima je poznato koliko u Srbiji ima izbeglih, prognanih, raseljenih lica. Svima je poznato da još uvek nije utvrđen broj lica koja su u prethodnim ratovima nestala. Mnoge porodice su podnosile zahteve kod nadležnih službi za proglašenje lica umrlim, pre svega iz razloga što, nažalost, nisu mogle u ovoj državi da ostvare svoja prava na osnovu činjenice da se neko lice, član porodice, ne pojavljuje desetine godina. Onda su supruge, majke, deca podnosili zahtev nadležnim organima, proglašavali lice umrlim, pre svega, nažalost, da bi ostvarili pravo na penziju.
Dešavalo se u praksi da se i posle proglašenja lica umrlim lice pojavi. Nažalost, šanse su male, ali i takva mogućnost postoji. Zato ne smemo nijednim zakonom da ograničavamo i da nekom stajemo na put da ostvari neka svoja imovinska prava u takvim slučajevima. Radi se o ovim slučajevima o kojima sam govorila. Radi se o imovini koja se nalazi na teritoriji drugih država ili na teritoriji Kosova i Metohije.
Ako ne prihvatimo ovaj amandman, ako se ti podaci o licu proglašenom umrlim brišu tako brzo iz registra, može se desiti da se takvo lice ipak pojavi i da ono gubi sva prava, pre svega imovinska prava koja bi imalo da je u tom momentu bilo u životu.
I, daj Bože da se što više takvih slučajeva pojavi, ali i jedan jedini ako bi bio, mi bismo bili veoma grešni zato što neusvajanjem ovog amandman možemo da dovedemo u vrlo nezavidnu situaciju porodice takvih lica.
Ponavljam, sigurna sam da svi vi znate za takve primere, nažalost, ja znam mnogo primera gde se članovi porodice nadaju da su im članovi porodice živi.
Ali, nema ih više godina i oni ne mogu da prežive zato što nemaju u ovoj državi nikakva prava i jedini način da dođu do neke novčane nadoknade jeste da tog svog člana porodice proglase umrlim. Naravno, u momentu kada to traže oni ispunjavaju te uslove koje je zakon predvideo - da se lice ne pojavljuje pet godina, da mu se najmanje pet godina ne zna prebivalište itd. Ali, kažem, ovo je specifična situacija, to su specifični slučajevi, mogu da se dešavaju i to je zapravo bila suština podnošenja ovog amandmana koji je kolega Jeremić podneo u ime poslaničke grupe SRS.
Iz tog razloga i zbog svih tih ljudi, zbog svih tih porodica koje su morale da svoje članove proglase umrlim i nestalim, čak iako nemaju neki opipljiv dokaz o tome, ali su morali da bi ostali članovi porodice preživeli, u ime svih njih molim vas da prihvatite ovaj amandman i da svi zajedno poželimo da se u mnogo slučajeva primeni i da se što više tih ljudi koji su nestali u ovim poslednjim ratovima pojavi i da im nijedan zakon koji u ovom parlamentu bude donet ne stoji na putu. Hvala vam lepo.

Da li još neko želi reč? (Da.) Narodni poslanik Momir Marković. Izvolite. Na raspolaganju imate tri minuta i 30 sekundi.

Dame i gospodo narodni poslanici, u prilog amandmanu narodnog poslanika gospodina Vladana Jeremića, samo dva primera.
Znam porodicu sa Novog Beograda čiji je sin otišao kao dobrovoljac, ratovao, oženio se u međuvremenu, dobio dete, poginuo je. Njegova supruga, da bi ostvarila pravo na penziju – pri tom se odrekla deteta, a dete i dan-danas živi i školuje se kod njegovih roditelja na Novom Beogradu – prilikom prepoznavanja kod iskopavanja jedne masovne grobnice pokaže na čoveka, kaže, to je moj suprug, i na osnovu toga ostvari pravo na penziju. Sahrane čoveka i tek nekoliko godina posle toga, prilikom otkopavanja druge masovne grobnice, majka prepozna drugi leš kao zemne ostatke svog sina. Utvrdi se DNK analizom i, naravno, posle toga se vrati i porodična penzija detetu, a ne supruzi.
Dakle, moguće su zloupotrebe ukoliko se u roku od godinu dana podaci uništavaju. Ne postoji više mogućnost da se utvrdi eventualno neki novi identitet.
Samo još jedan podatak: predsednik opštinskog odbora SRS iz Orahovca u vreme ratnih dešavanja biva zarobljen na ulazu u Orahovac, na onoj raskrsnici za Belu Crkvu, odveden u Mališevo, a posle toga u Klečku i spaljen u onoj krečani. Pošto nije ostalo ništa od delova tela, proglašen je nestalim, a njegova porodica ni dan-danas ne može da ostvari određena prava jer ne može da dokaže da je on tu poginuo.
Zbog toga treba čuvati ove podatke i u pravu je narodni poslanik gospodin Vladan Jeremić kada traži da se ovi podaci čuvaju duže od godinu dana.

Da li još neko želi reč?
Na član 35. amandman je, na osnovu člana 140. stav 5. Poslovnika, podneo Odbor za pravosuđe i upravu.
Predstavnik predlagača na sednici Odbora za pravosuđe i upravu prihvatila je amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 39. amandman je podneo Zaštitnik građana.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima gospodin Saša Janković, Zaštitnik građana. Izvolite.

Poštovana gospođo predsedavajuća, članovi predsedništva, dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministre pravde, ja sam u dosadašnjem toku današnje diskusije odlučio da ne obrazlažem posebno pojedinačne amandmane koje sam podnosio ceneći da ste vi bili dovoljno zainteresovani da i sami pročitate obrazloženje i to se očigledno pokazalo dobrom procenom. Međutim, mislim da je ovo jedan od amandmana koji zaslužuju da dodatno kažem nekoliko reči kako bih možda osvetlio još bolje pravnu nameru i cilj.
Naime, ovaj amandman je direktno povezan sa amandmanom koji sam podneo a kojim se traži brisanje stava 2. iz člana 45. Suština ova dva amandmana je u sledećem. Zakon koji danas donosimo je realizacija jednog našeg Ustavom garantovanog prava, a to je pravo na zaštitu podataka o ličnosti.
Međutim, pravo na zaštitu podataka o ličnosti je jedno od ljudskih prava koje može biti ograničeno ili privremeno odloženo iz razloga opštih i zajedničkih interesa koji privremeno pretežu nad interesom pojedinca.
Dakle, imamo pravo građana, dakle pravo pojedinca, a imamo i opšte i zajedničke interese koji mogu u nekom trenutku privremeno pretezati nad tim pravom.
Suština ovog amandmana je sledeća: kada organ koji obrađuje i prikuplja podatke ili, kako zakon kaže, kada rukovalac podataka proceni da postoje razlozi zbog kojih pravo zajednice treba da pretegne nad pravom pojedinca... Ti razlozi su nabrojani i nalaze se u sferi javne bezbednosti, državne bezbednosti, hvatanja počinilaca krivičnih dela i drugih taksativno nabrojanih okolnosti. Dakle, ključno pitanje je da li će organ koji obrađuje i prikuplja podatke biti taj koji merodavno odlučuje da li će se pojedincu neko pravo privremeno ograničiti ili postoji organ koji vrši kontrolu nad zakonitošću i pravilnošću takve odluke.
Ovim zakonom, koji ćete vi, nadam se, uskoro doneti, predviđa se da dosadašnji Poverenik za informacije od javnog značaja promeni naziv i da postane Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Tom organu se, dakle, daje jedna nova nadležnost, velika, ozbiljna nadležnost, na pleća i on je taj koji posle ovog zakona služi ostvarivanju svrhe zakona, odnosno kontroliše da li se zakon sprovodi pravilno i da li je pravo građana koje je njime propisano zaista i ostvareno. Onim što je u Predlogu zakona napisano u članu 45. praktično se onemogućava pravo Poverenika da u takvim situacijama donese odluku da li je ograničavanje prava građana zakonito i pravilno.
Dakle, nije sporno da građaninu u određenim situacijama nadležni organ ne može otkriti da se o njemu u tom momentu prikupljaju i obrađuju podaci, jer bi to obesmislilo svrhu prikupljanja podataka. Ali, mora postojati neki nezavisni nadležni organ, dakle, ne onaj ko prikuplja podatke, nego neko drugi ko će u tom momentu građanima, svim građanima Srbije, garantovati kontrolu da niko ne bi zloupotrebljavao pravo da ograniči građaninu ostvarenje njegovih prava. To pravo po prirodi ovog zakona vrši Poverenik.
Istovremeno sa zahtevom, odnosno predlogom da se izbriše ograničenje Povereniku da proceni ovakve slučajeve predložio sam i ovaj amandman kojim se, po mom dubokom uverenju, u potpunosti poštuju oba interesa: omogućava se zaštita prava građana pred nadležnim organom, ali se istovremeno štite interesi nacionalne i javne bezbednosti, omogućava se hvatanje počinilaca krivičnih dela itd.
Praktično, ovim amandmanom je predviđeno da će Poverenik (dakle, to je državni organ koga vi birate, u koga je uloženo državno poverenje i koji je obavezan da kao tajnu čuva sve ono što jeste tajna a on u vršenju svoje dužnosti sazna) u postupku po žalbi fizičkog lica privremeno odložiti ostvarivanje prava iz člana 19, to je pravo svakog građanina da bude obavešten da se o njemu prikupljaju podaci, i drugih prava, iz razloga nacionalne ili javne bezbednosti, odbrane zemlje ili sprečavanja, otkrivanja, istrage i gonjenja za krivična dela, dok traju razlozi za odlaganje i na način, ovo je zaista jako bitno, kojim se omogućava ispunjenje svrhe odlaganja.
Dakle, cilj nam je da postoji nadležni državni organ koji će proveriti zakonitost postupanja onog ko prikuplja podatke i odlučiti o tome da u tom momentu građaninu to ne treba reći. To je bila svrha ovog amandmana. Nadam se, uveren sam da ćete ga ceniti onako kako treba.
U međuvremenu, narodni poslanik je Zakonodavnom odboru i Odboru za pravosuđe i upravu podneo jedan drugi amandman kojim se postiže svrha ovog što sam ja rekao. Dakle, uvodi se mogućnost da drugi organ, a ne onaj koji obrađuje podatke, proveri, odnosno ispita zakonitost rada organa koji prikupljaju podatke. Ostajem pri ovom svom amandmanu. Smatram da se njime na potpuniji način štite prava građana, a istovremeno i interesi nacionalne bezbednosti jer, ne zaboravimo, nacionalna bezbednost služi ostvarivanju prava svih građana jer nacionalna bezbednost garantuje bezbednost svima nama.
Reći ću samo još samo dve stvari zbog razgraničenja, s obzirom na to da smo u nekoliko diskusija možda pogrešno postavili pitanje nadležnosti Zaštitnika građana i Poverenika. Dakle, ovim zakonom se nadzor odnosno ostvarivanje prava građana u oblasti zaštite podataka o ličnosti stavlja u nadležnost Povereniku za zaštitu podataka o ličnosti i informacije od javnog značaja. Odakle onda Zaštitnik građana u celoj ovoj priči? Ovo pravo na zaštitu podataka o ličnosti je jedno od Ustavom predviđenih ljudskih prava, i onda kada građanin pokuša da zaštiti svoja prava pred nadležnim organima, pa i Poverenikom za informacije odnosno zaštitu podataka o ličnosti, a u tome ne uspe ili smatra da nije uspeo, tada se obraća ombudsmanu, kao i u slučaju svih drugih povreda prava za koje smatra da postoje. I, ja zaista nisam nikad pominjao ostavku po ovom pitanju. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Nataša Jovanović.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, mi iz poslaničke grupe SRS smatramo da je amandman na član 9. koji je podneo gospodin Janković, Zaštitnik građana,  zaista odličan amandman. On na jasan, precizan način ...
Mogu li da saznam šta je smešno? Nešto u vezi sa amandmanom ili ovako nešto pod razno?
Dakle, moraću onda da vam objasnim o čemu se radi. Da li vi iz Demokratske stranke pratite ili ne pratite Zaštitnika, u koliziji ste sa njegovim razmišljanjem i ako vam čovek na osnovu svog dosadašnjeg kakvog-takvog iskustva, iako ste mu jedva dali i kancelariju za rad, opremu i sve, ipak ima određena saznanja i brine za nacionalnu i državnu bezbednost, zato i predlaže ovaj amandman.
Reći ću vam zbog čega je veoma važno, mada je gospodin Janković to zaista stručno objasnio i dao primere za takvu svoju tvrdnju, da prihvatite ovaj amandman, a imamo još tu mogućnost u danu za glasanje.
Evo zbog čega. Znači, Poverenik kao novi institut, kao neko ko se pojavljuje u ovom zakonu, ima u zakonu jasno utemeljena svoja prava i obaveze i ograničenja u pogledu vršenja svog posla, o kojima smo govorili u dosadašnjem toku rasprave u pojedinostima i po amandmanima. Međutim, ovde dolazimo u jednu vrlo delikatnu situaciju da on može da odloži pravo žalbe kod onih građana čija prava... Svi građani su nevini dok se drugačije ne dokaže, i ta prezumpcija nevinosti ne postoji samo u haškom antisrpskom tribunalu, to je opštepoznata stvar; ne poštuje se međunarodno pravo pa tako tamo, na pravdi Boga, već šest godina boravi naš predsednik prof. dr Vojislav Šešelj.
Ako govorimo ovde o indiciji da postoji opasnost da će neki pojedinac svojim činjenjem da na bilo koji način ugrozi državnu i nacionalnu bezbednost, finansijsku, jer mi smo trusno područje, naročito zbog činjenice da imamo taj udar šiptarskih terorističkih grupa, da imamo razne druge pojave, počev od špijunskih organizacija Amerike i zapadnih sila koje nesmetano ovde vršljaju, i zbog toga što imamo u pravom smislu reči institucionalnu mafiju koja taj posao završava preko tajkuna, vi sad hoćete da neprihvatanjem amandmana Zaštitnika građana svima nama kažete da su neki pojedinci zaštićeni i da je Poverenik taj koji će u određenom trenutku da proceni da li on treba ili ne treba da štiti podatke takvih ličnosti koje su ovde nabrajane, a mnogo je takvih primera. Vi ste dali mogućnost drugom organu da odlučuje, a to nije dobro zato što i nad Poverenikom mora da postoji, u ovakvim situacijama, određena supervizija. To ću vam reći na osnovu iskustva, mog ličnog i kolega iz Odbora za odbranu i bezbednost.
Dakle, mi koji smo članovi Odbora za odbranu i bezbednost moramo da poštujemo, pre svega, zakon, Ustav i kada je u pitanju rad Bezbednosno-informativne agencije koja, i pre ovoga što danas ovim zakonom uspostavljamo zaštitu podataka o ličnosti i ustanovljavamo Poverenika, obrađuje podatke i za pojedince i grupe, mi se danom pristupanja u Odbor za odbranu i bezbednost obavezujemo da ćemo te podatke da čuvamo kao službenu tajnu.
Ja sam ovde jutros pominjala slučaj jednog građanina koji je gurao ove odmetničke grupe, koji je intervenisao kod direktora Bezbednosno-informativne agencije, ali ne da pita da li nagrću Šiptari ili da li se nešto dešava i da li ima finansijskih malverzacija (pa i zašto bi, kad je on sa takvima u najboljim prijateljskim odnosima i plaćaju ga), nego da pita za neke svoje lične stvari, da li ga je neko video ovde ili onde, gde je prošao i kada je došao, što je nebitno, ljudi se smeju. Ne, nije na to mislio gospodin Zaštitnik građana, nego je mislio zaista na opasnost da će neko činjenjem teških krivičnih dela da ugrozi državnu i nacionalnu bezbednost.
Ako mi, dame i gospodo narodni poslanici, kao članovi Odbora za odbranu i bezbednost dva puta godišnje razmatramo izveštaj o radu Bezbednosno-informativne agencije (i to je javno, to je bio način rada još dok je na čelu tog odbora bio gospodin Milorad Mirčić), mi onda znamo, kao što zna i direktor Bezbednosno-informativne agencije, da ono što smo mi pročitali, što je službena tajna, i za terorističke grupe, za mafije, za ovo ili za ono, kao što smo znali da Ministarstvo unutrašnjih poslova obrađuje i duvansku mafiju, drumsku mafiju i da prati kretanje pojedinih ljudi, privrednih kriminalaca, naravno da o tome nećemo da govorimo...
Doduše, jednom kada smo počeli o tome javno da govorimo... Pre svega, gospodin Jadranko Vuković je pomenuo Miškovića i Beka i dobio je packe tu, ispred lifta - "nemoj to da pričaš, nije dobro". A, onda saznamo da su oni plaćali te odmetnike i te pojedince i jasno nam je zašto nismo smeli o tome da pričamo. Javna je tajna da su oni tajkuni, da su ojadili narod. da trpaju pare u džepove i da instrumentalizuju tako pojedince da završavaju posao, i Boris Tadić, za njih.
Ovde se radi o mogućnosti da Poverenik ne proceni dobro, gospođo ministre, ili da je on sada u povlašćenijem položaju nego mi, pa čak i ljudi koji su zaposleni u BIA. Sve to što je striktna državna tajna, što može da nas dovede u opasnost, mi tražimo, odnosno gospodin Janković, da se kao takvo i tretira, sve do momenta dok ne prestane ta eventualna opasnost i dok ne dođemo u situaciju da čitava javnost to sazna. On je lepo naveo ovde... To ste u pravu, gospodine Jankoviću, direktno je ovaj vaš amandman, neću posle ni da se javljam, vezan za član 45, za brisanje ovog stava 2, jer u slučaju da ne budemo vodili računa na takav način o državi, to će daleko da nas odvede. Ili nekome nije u interesu da se na takav način prema tim najdelikatnijim pitanjima odnosimo.
Svaki poslanik Srpske radikalne stranke, verujte mi, koji učestvuje u radu Odbora za bezbednost najozbiljnije shvata taj svoj posao. Čak mi nikada, što nam takođe taj kodeks nalaže, između sebe ne komentarišemo pošto u određenoj prostoriji Odbora za odbranu i bezbednost pročitamo te podatke koji su striktna državna tajna, već znamo da štiteći i čuvajući te podatke, posle načina na koji dolazimo do njih, štitimo državni i nacionalni interes.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 40. amandman je podneo Zaštitnik građana.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu prihvatili su amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 40. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Batić.
Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu prihvatili su amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 44. amandman je podnela narodni poslanik Aleksandra Janković.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Da, narodna poslanica Aleksandra Janković.
ALEKSANDRA JANKOVIĆ: Članom 44, gde je određena nadležnost Poverenika, između ostalog se kaže: "daje mišljenje u vezi sa uspostavljanjem novih zbirki podataka, odnosno u slučaju uvođenja nove informacione tehnologije u obradi podataka", pa u tački 8) "daje mišljenje u slučaju kada postoji sumnja da se neki skup podataka smatra zbirkom podataka u smislu ovog zakona".
Samo ove dve tačke, a i ceo član 44, dovoljno su ilustrativne da ukažu na potrebu za bližim određivanjem kriterijuma tj. na osnovu čega će Poverenik dati takvo mišljenje. Ako način na koji Poverenik ostvaruje svoju nadležnost ne bude bliže određen, rizik od proizvoljnosti postaje veći nego, recimo, u slučaju institucionalizovanja, što mislim da je osnovi nedostatak ovog zakona, tzv. saveta stručnjaka, koji bi ujedno prestavljao i neku vrstu ograničenja ili korektiva eventualnom ostvarivanju nekih drugih interesa osim zakonskih.
Već u načelnoj raspravi sam rekla da, bez obzira na proklamovanu samostalnost Poverenika, kao državnog organa koga bira Narodna skupština, politička realnost u Srbiji nas uči da nikako nije iscrpljena potreba za dodatnim mehanizmima kontrole javnosti nad radom Poverenika.
U to ime sam podnela amandman na član 44. gde se posle tačke 16) dodaje tačka 17) koja glasi: "Poverenik je obavezan da jednom godišnje podnosi izveštaj Narodnoj skupštini Republike Srbije".
U članu 44. stav 1. posle tačke 17) dodaje se tačka 18) koja glasi: "Poverenik je obavezan da najmanje dva puta godišnje izdaje informator o svom radu koji će biti dostupan javnosti u meri u kojoj tako objavljeni podaci ne ugrožavaju zakonom zaštićeni interes".
U članu 44. stav 1. posle tačke 18) dodaje se tačka 19) koja glasi: "Poverenik je obavezan da, bez odlaganja, na srpskom jeziku i na jezicima koji su u skladu sa zakonom određeni kao jezici u službenoj upotrebi, izdaje i ažurira priručnik sa praktičnim uputstvima za delotvorno ostvarivanje prava uređenih ovim zakonom".
Ovim bi se ipak preciznije odredio delokrug obaveznih aktivnosti Poverenika u zakonu o zaštiti podataka o ličnosti.
Poverenik jeste obavezan da jednom godišnje podnosi izveštaj Narodnoj skupštini, što je regulisano preuzimanjem odredaba Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, ali s obzirom na kvalitativnu razliku između ovih podataka i podataka o ličnosti, neophodno je delimično preuzimanje ove regulative i eksplicitno zakonsko definisanje obaveze Poverenika da Narodnoj skupštini podnese izveštaj u vezi sa zakonom o zaštiti podataka o ličnosti.
Preuzimanjem odredaba Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (članovi 39. i 40) predviđena je i obaveza Poverenika na objavljivanje i izdavanje informatora. No, s obzirom na ogroman broj potencijalno zainteresovanih lica čiji se podaci ubacuju u centralni registar zbirki podataka, neophodno je precizno definisanje obaveze izdavanja informatora i u samom zakonu o zaštiti podataka o ličnosti.
U cilju što preciznijeg definisanja zakonskih obaveza Poverenika neophodno je da u delokrug njegovih aktivnosti uđe i obaveza objavljivanja adekvatnog priručnika, po ugledu na član 37. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Verujem da se na ovaj način omogućava veći stepen pravne sigurnosti i da se Poverenik više izlaže kontroli javnosti.

Da li još neko želi reč? Da, narodni poslanik Dušan Marić.

Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da je ovaj amandman dobar i da ga treba prihvatiti iz sledećih razloga: novim Zakonom o ličnoj karti, kojim je uvedena elektronska lična karta sa biometrijskim čipom, stvoreno je toliko prostora za zloupotrebu ličnih podataka da to nije moguće sprečiti ni jednim drugim zakonom, pa ni ovim predlogom zakona. Smatram da je to moguće sprečiti jedino donošenjem novog zakona o ličnoj karti, kojim bi postojeći zakon bio stavljen van snage. Ako taj zakon koji je sad na snazi bude primenjivan, mi ćemo morati da nosimo lične karte sa biometrijskim čipom. Praktično, svako od nas biće kodiran, žigosan, na isti način na koji su kodirana ili žigosana grla stoke, flaša "koka-kole", flaša kisele vode. Praktično, to predstavlja neki prvi korak, međufazu ka nekom budućem vremenu kada će nam, verovatno, te biometrijske čipove ubrizgavati ispod kože ili nam stavljati na uši da ih nosimo, kao što je sada slučaj sa grlima stoke.
Sledeća stvar, ako budemo nosili takve lične karte, izgubićemo najvrednije što imamo - svoju slobodu i privatnost. Neki "Veliki brat" ili neko ko bude kontrolisao taj sistem moći će u svakom trenutku da zna gde se nalazimo, gde se krećemo. Vi znate da se u izradi dokumenata, pa i ličnih karata, često javljaju određene greške. Te greške posle stvaraju velike probleme. Međutim, prednost ovih postojećih dokumenata jeste što se te greške mogu ispraviti.
Znači, te greške su transparentne i mi možemo da ih ispravimo u svakom trenutku. Kada su u pitanju ovi novi elektronski dokumenti, mi nećemo znati šta u njima piše, tako da nećemo moći ukazivati na te greške.
U isto vreme, dok mi ne znamo šta se nalazi u našim elektronskim dokumentima, u ovom konkretnom slučaju u elektronskoj ličnoj karti, ovlašćeno lice koje bude rukovodilo softverom moći će u svakom trenutku ne samo da zna koji su podaci u pitanju, nego će moći slobodno te podatke da menja, da ih dopisuje, da ih briše bez ikakvih tragova da je to učinilo.
Praktično, imaće neograničenu mogućnost da u naše biometrijske podatke ubaci neke podatke zbog kojih možemo imati problema, ne znam, da smo pripadnici antihaškog lobija, da smo članovi DS-a, da smo problematične ličnosti itd.
Postavlja se pitanje, zašto je država Srbija među prvima u Evropi krenula u uvođenje ovih elektronskih isprava? Zvanično objašnjenje koje smo čuli jeste da je to urađeno iz razloga racionalnosti i brzine, da će se lični dokumenti brže dobijati. Međutim, to nije tačno. Razgovarao sam sa pripadnicima MUP-a koji rade na ovim poslovima i oni tvrde da je procedura sada komplikovanija nego što je bila ranije. Vremenski period koji je potreban da bi se izvadila nova lična karta je otprilike jednak vremenskom periodu koji je bio potreban za stare lične karte.
Druga stvar, lične karte se ne vade svakih pet dana ili pet meseci nego jednom u pet ili deset godina i to ne može biti presudan momenat koji treba da nas opredeli za kakve lične dokumente ćemo da se opredelimo.
Drugi razlog koji je naveden i koji se stalno pominje u raspravi o ovim zakonima jeste da će njihovo usvajanje omogućiti lakši ulazak Srbije na tzv. belu šengen listu.
Znači, ovde se često pominje da je to jedan od preduslova. Međutim, to nije tačno. Ne postoji nijedna međunarodna konvencija, ne postoji nijedan međunarodni ugovor koji Srbiju ili bilo koju drugu zemlju u Evropi obavezuje na uvođenje ovakvih dokumenata. Biometrijske karte u ovom trenutku postoje samo u Španiji. Njihovo uvođenje je pokušano u Grčkoj, međutim, to je dovelo do višemilionskih demonstracija, nakon čega je vlada povukla zakon iz razmatranja. U Velikoj Britaniji ministar unutrašnjih poslova je zbog predloga ovog zakona bio prinuđen da podnese ostavku. Iz istih razloga, zbog masovnih protesta, zakon je povučen iz procedure u Kanadi i Japanu.
Postoje dva mnogo prizemnija razloga zbog kojih se žuri sa uvođenjem ovih dokumenata.
Jedan mogući, ne tvrdim da je to u pitanju, ali s obzirom na sve ono što nam se događa u poslednjih 20 godina ne bih isključio ni tu mogućnost: 20 godina traje permanentna satanizacija srpskog naroda gde se mi predstavljamo kao opasan narod, genocidan narod, opasni pojedinci, ratni zločinci i ne treba isključiti mogućnost da je neko došao na ideju da je ovo dobar način da nas kontrolišu.
Drugi razlog je mnogo prizemniji. U pitanju je provizija. Vi znate da je oprema za izradu ovih ličnih dokumenata, a pre svega ličnih karata, nabavljena od američke "Motorole" u vreme kada je ministar unutrašnjih poslova bio Dušan Mihajlović. Ta oprema je plaćena 120 miliona dolara. Ono što je bitno, pored same cifre, jeste činjenice da je oprema nabavljena bez tendera. Vi znate da se ti poslovi na zapadu sklapaju uz proviziju koja se kreće od 5 do 10%, pa čak i do 15%. S obzirom na visinu ugovora i s obzirom na to da je sporazum sklopljen bez tendera, možemo pretpostaviti da je u pitanju iznos provizije od 10 do 15 miliona evra.
Kada smo već kod ovih podataka o ličnosti, ono na šta još hoću da skrenem pažnju jeste činjenica da već dve godine u školama u Srbiji traje anketiranje prosvetnih radnika i đaka; od prosvetnih radnika i njihovih učenika se traži da popune formulare u kojima se iznose podaci koji su bukvalno privatni podaci i koji se odnose na stanje u porodici. Recimo, tamo imate pitanja, ne znam, koliko vas spava u sobi; da li imate kompjuter; koliko vremena učite; da li vam se roditelji svađaju; ako su otac i majka razvedeni a majka se preudala za drugog, da li vas očuh priznaje kao zakonito dete itd.
Veliki broj građana Srbije u ovom trenutku koristi platne kartice. Najavljuje se uvođenje elektronskih biometrijskih zdravstvenih knjižica. Većina građana Srbije koristi mobilne telefone. Hoću da kažem da se približavamo jednom trenutku, možda će to biti u bliskoj budućnosti, u narednih pet ili 10 godina, kada nekome može pasti na pamet da iz razloga racionalnosti predloži uvođenje jednog elektronskog superdokumenta koji bi istovremeno bio lična karta, zdravstvena knjižica, vozačka dozvola. Do čega bi to dovelo? To bi dovelo do toga da neko ko kontroliše te podatke u svakom trenutku zna gde se nalazimo, sa kim razgovaramo, šta razgovaramo, da li smo bolesni i od kojih bolesti bolujemo, koliko para imamo, šta kupujemo, šta jedemo itd. To znači da bismo postali neka vrsta modernih robova.
Smatram da jedini način da se to spreči jeste da se ovaj zakon ne usvoji, da se pristupi donošenju i usvajanju novog zakona o ličnoj karti. Međutim, pošto se to neće dogoditi i pošto će većina usvojiti ovaj zakon, predlažem da se prihvati amandman narodne poslanice Aleksandre Janković jer smatram da će on na neki način dati veća prava Povereniku da spreči zloupotrebu ličnih podataka. Hvala.