Reč ima narodna poslanica Nataša Jovanović.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, mi iz poslaničke grupe SRS smatramo da je amandman na član 9. koji je podneo gospodin Janković, Zaštitnik građana,  zaista odličan amandman. On na jasan, precizan način ...
Mogu li da saznam šta je smešno? Nešto u vezi sa amandmanom ili ovako nešto pod razno?
Dakle, moraću onda da vam objasnim o čemu se radi. Da li vi iz Demokratske stranke pratite ili ne pratite Zaštitnika, u koliziji ste sa njegovim razmišljanjem i ako vam čovek na osnovu svog dosadašnjeg kakvog-takvog iskustva, iako ste mu jedva dali i kancelariju za rad, opremu i sve, ipak ima određena saznanja i brine za nacionalnu i državnu bezbednost, zato i predlaže ovaj amandman.
Reći ću vam zbog čega je veoma važno, mada je gospodin Janković to zaista stručno objasnio i dao primere za takvu svoju tvrdnju, da prihvatite ovaj amandman, a imamo još tu mogućnost u danu za glasanje.
Evo zbog čega. Znači, Poverenik kao novi institut, kao neko ko se pojavljuje u ovom zakonu, ima u zakonu jasno utemeljena svoja prava i obaveze i ograničenja u pogledu vršenja svog posla, o kojima smo govorili u dosadašnjem toku rasprave u pojedinostima i po amandmanima. Međutim, ovde dolazimo u jednu vrlo delikatnu situaciju da on može da odloži pravo žalbe kod onih građana čija prava... Svi građani su nevini dok se drugačije ne dokaže, i ta prezumpcija nevinosti ne postoji samo u haškom antisrpskom tribunalu, to je opštepoznata stvar; ne poštuje se međunarodno pravo pa tako tamo, na pravdi Boga, već šest godina boravi naš predsednik prof. dr Vojislav Šešelj.
Ako govorimo ovde o indiciji da postoji opasnost da će neki pojedinac svojim činjenjem da na bilo koji način ugrozi državnu i nacionalnu bezbednost, finansijsku, jer mi smo trusno područje, naročito zbog činjenice da imamo taj udar šiptarskih terorističkih grupa, da imamo razne druge pojave, počev od špijunskih organizacija Amerike i zapadnih sila koje nesmetano ovde vršljaju, i zbog toga što imamo u pravom smislu reči institucionalnu mafiju koja taj posao završava preko tajkuna, vi sad hoćete da neprihvatanjem amandmana Zaštitnika građana svima nama kažete da su neki pojedinci zaštićeni i da je Poverenik taj koji će u određenom trenutku da proceni da li on treba ili ne treba da štiti podatke takvih ličnosti koje su ovde nabrajane, a mnogo je takvih primera. Vi ste dali mogućnost drugom organu da odlučuje, a to nije dobro zato što i nad Poverenikom mora da postoji, u ovakvim situacijama, određena supervizija. To ću vam reći na osnovu iskustva, mog ličnog i kolega iz Odbora za odbranu i bezbednost.
Dakle, mi koji smo članovi Odbora za odbranu i bezbednost moramo da poštujemo, pre svega, zakon, Ustav i kada je u pitanju rad Bezbednosno-informativne agencije koja, i pre ovoga što danas ovim zakonom uspostavljamo zaštitu podataka o ličnosti i ustanovljavamo Poverenika, obrađuje podatke i za pojedince i grupe, mi se danom pristupanja u Odbor za odbranu i bezbednost obavezujemo da ćemo te podatke da čuvamo kao službenu tajnu.
Ja sam ovde jutros pominjala slučaj jednog građanina koji je gurao ove odmetničke grupe, koji je intervenisao kod direktora Bezbednosno-informativne agencije, ali ne da pita da li nagrću Šiptari ili da li se nešto dešava i da li ima finansijskih malverzacija (pa i zašto bi, kad je on sa takvima u najboljim prijateljskim odnosima i plaćaju ga), nego da pita za neke svoje lične stvari, da li ga je neko video ovde ili onde, gde je prošao i kada je došao, što je nebitno, ljudi se smeju. Ne, nije na to mislio gospodin Zaštitnik građana, nego je mislio zaista na opasnost da će neko činjenjem teških krivičnih dela da ugrozi državnu i nacionalnu bezbednost.
Ako mi, dame i gospodo narodni poslanici, kao članovi Odbora za odbranu i bezbednost dva puta godišnje razmatramo izveštaj o radu Bezbednosno-informativne agencije (i to je javno, to je bio način rada još dok je na čelu tog odbora bio gospodin Milorad Mirčić), mi onda znamo, kao što zna i direktor Bezbednosno-informativne agencije, da ono što smo mi pročitali, što je službena tajna, i za terorističke grupe, za mafije, za ovo ili za ono, kao što smo znali da Ministarstvo unutrašnjih poslova obrađuje i duvansku mafiju, drumsku mafiju i da prati kretanje pojedinih ljudi, privrednih kriminalaca, naravno da o tome nećemo da govorimo...
Doduše, jednom kada smo počeli o tome javno da govorimo... Pre svega, gospodin Jadranko Vuković je pomenuo Miškovića i Beka i dobio je packe tu, ispred lifta - "nemoj to da pričaš, nije dobro". A, onda saznamo da su oni plaćali te odmetnike i te pojedince i jasno nam je zašto nismo smeli o tome da pričamo. Javna je tajna da su oni tajkuni, da su ojadili narod. da trpaju pare u džepove i da instrumentalizuju tako pojedince da završavaju posao, i Boris Tadić, za njih.
Ovde se radi o mogućnosti da Poverenik ne proceni dobro, gospođo ministre, ili da je on sada u povlašćenijem položaju nego mi, pa čak i ljudi koji su zaposleni u BIA. Sve to što je striktna državna tajna, što može da nas dovede u opasnost, mi tražimo, odnosno gospodin Janković, da se kao takvo i tretira, sve do momenta dok ne prestane ta eventualna opasnost i dok ne dođemo u situaciju da čitava javnost to sazna. On je lepo naveo ovde... To ste u pravu, gospodine Jankoviću, direktno je ovaj vaš amandman, neću posle ni da se javljam, vezan za član 45, za brisanje ovog stava 2, jer u slučaju da ne budemo vodili računa na takav način o državi, to će daleko da nas odvede. Ili nekome nije u interesu da se na takav način prema tim najdelikatnijim pitanjima odnosimo.
Svaki poslanik Srpske radikalne stranke, verujte mi, koji učestvuje u radu Odbora za bezbednost najozbiljnije shvata taj svoj posao. Čak mi nikada, što nam takođe taj kodeks nalaže, između sebe ne komentarišemo pošto u određenoj prostoriji Odbora za odbranu i bezbednost pročitamo te podatke koji su striktna državna tajna, već znamo da štiteći i čuvajući te podatke, posle načina na koji dolazimo do njih, štitimo državni i nacionalni interes.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 40. amandman je podneo Zaštitnik građana.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu prihvatili su amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 40. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Batić.
Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu prihvatili su amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 44. amandman je podnela narodni poslanik Aleksandra Janković.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Da, narodna poslanica Aleksandra Janković.
ALEKSANDRA JANKOVIĆ: Članom 44, gde je određena nadležnost Poverenika, između ostalog se kaže: "daje mišljenje u vezi sa uspostavljanjem novih zbirki podataka, odnosno u slučaju uvođenja nove informacione tehnologije u obradi podataka", pa u tački 8) "daje mišljenje u slučaju kada postoji sumnja da se neki skup podataka smatra zbirkom podataka u smislu ovog zakona".
Samo ove dve tačke, a i ceo član 44, dovoljno su ilustrativne da ukažu na potrebu za bližim određivanjem kriterijuma tj. na osnovu čega će Poverenik dati takvo mišljenje. Ako način na koji Poverenik ostvaruje svoju nadležnost ne bude bliže određen, rizik od proizvoljnosti postaje veći nego, recimo, u slučaju institucionalizovanja, što mislim da je osnovi nedostatak ovog zakona, tzv. saveta stručnjaka, koji bi ujedno prestavljao i neku vrstu ograničenja ili korektiva eventualnom ostvarivanju nekih drugih interesa osim zakonskih.
Već u načelnoj raspravi sam rekla da, bez obzira na proklamovanu samostalnost Poverenika, kao državnog organa koga bira Narodna skupština, politička realnost u Srbiji nas uči da nikako nije iscrpljena potreba za dodatnim mehanizmima kontrole javnosti nad radom Poverenika.
U to ime sam podnela amandman na član 44. gde se posle tačke 16) dodaje tačka 17) koja glasi: "Poverenik je obavezan da jednom godišnje podnosi izveštaj Narodnoj skupštini Republike Srbije".
U članu 44. stav 1. posle tačke 17) dodaje se tačka 18) koja glasi: "Poverenik je obavezan da najmanje dva puta godišnje izdaje informator o svom radu koji će biti dostupan javnosti u meri u kojoj tako objavljeni podaci ne ugrožavaju zakonom zaštićeni interes".
U članu 44. stav 1. posle tačke 18) dodaje se tačka 19) koja glasi: "Poverenik je obavezan da, bez odlaganja, na srpskom jeziku i na jezicima koji su u skladu sa zakonom određeni kao jezici u službenoj upotrebi, izdaje i ažurira priručnik sa praktičnim uputstvima za delotvorno ostvarivanje prava uređenih ovim zakonom".
Ovim bi se ipak preciznije odredio delokrug obaveznih aktivnosti Poverenika u zakonu o zaštiti podataka o ličnosti.
Poverenik jeste obavezan da jednom godišnje podnosi izveštaj Narodnoj skupštini, što je regulisano preuzimanjem odredaba Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, ali s obzirom na kvalitativnu razliku između ovih podataka i podataka o ličnosti, neophodno je delimično preuzimanje ove regulative i eksplicitno zakonsko definisanje obaveze Poverenika da Narodnoj skupštini podnese izveštaj u vezi sa zakonom o zaštiti podataka o ličnosti.
Preuzimanjem odredaba Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (članovi 39. i 40) predviđena je i obaveza Poverenika na objavljivanje i izdavanje informatora. No, s obzirom na ogroman broj potencijalno zainteresovanih lica čiji se podaci ubacuju u centralni registar zbirki podataka, neophodno je precizno definisanje obaveze izdavanja informatora i u samom zakonu o zaštiti podataka o ličnosti.
U cilju što preciznijeg definisanja zakonskih obaveza Poverenika neophodno je da u delokrug njegovih aktivnosti uđe i obaveza objavljivanja adekvatnog priručnika, po ugledu na član 37. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Verujem da se na ovaj način omogućava veći stepen pravne sigurnosti i da se Poverenik više izlaže kontroli javnosti.

Da li još neko želi reč? Da, narodni poslanik Dušan Marić.

Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da je ovaj amandman dobar i da ga treba prihvatiti iz sledećih razloga: novim Zakonom o ličnoj karti, kojim je uvedena elektronska lična karta sa biometrijskim čipom, stvoreno je toliko prostora za zloupotrebu ličnih podataka da to nije moguće sprečiti ni jednim drugim zakonom, pa ni ovim predlogom zakona. Smatram da je to moguće sprečiti jedino donošenjem novog zakona o ličnoj karti, kojim bi postojeći zakon bio stavljen van snage. Ako taj zakon koji je sad na snazi bude primenjivan, mi ćemo morati da nosimo lične karte sa biometrijskim čipom. Praktično, svako od nas biće kodiran, žigosan, na isti način na koji su kodirana ili žigosana grla stoke, flaša "koka-kole", flaša kisele vode. Praktično, to predstavlja neki prvi korak, međufazu ka nekom budućem vremenu kada će nam, verovatno, te biometrijske čipove ubrizgavati ispod kože ili nam stavljati na uši da ih nosimo, kao što je sada slučaj sa grlima stoke.
Sledeća stvar, ako budemo nosili takve lične karte, izgubićemo najvrednije što imamo - svoju slobodu i privatnost. Neki "Veliki brat" ili neko ko bude kontrolisao taj sistem moći će u svakom trenutku da zna gde se nalazimo, gde se krećemo. Vi znate da se u izradi dokumenata, pa i ličnih karata, često javljaju određene greške. Te greške posle stvaraju velike probleme. Međutim, prednost ovih postojećih dokumenata jeste što se te greške mogu ispraviti.
Znači, te greške su transparentne i mi možemo da ih ispravimo u svakom trenutku. Kada su u pitanju ovi novi elektronski dokumenti, mi nećemo znati šta u njima piše, tako da nećemo moći ukazivati na te greške.
U isto vreme, dok mi ne znamo šta se nalazi u našim elektronskim dokumentima, u ovom konkretnom slučaju u elektronskoj ličnoj karti, ovlašćeno lice koje bude rukovodilo softverom moći će u svakom trenutku ne samo da zna koji su podaci u pitanju, nego će moći slobodno te podatke da menja, da ih dopisuje, da ih briše bez ikakvih tragova da je to učinilo.
Praktično, imaće neograničenu mogućnost da u naše biometrijske podatke ubaci neke podatke zbog kojih možemo imati problema, ne znam, da smo pripadnici antihaškog lobija, da smo članovi DS-a, da smo problematične ličnosti itd.
Postavlja se pitanje, zašto je država Srbija među prvima u Evropi krenula u uvođenje ovih elektronskih isprava? Zvanično objašnjenje koje smo čuli jeste da je to urađeno iz razloga racionalnosti i brzine, da će se lični dokumenti brže dobijati. Međutim, to nije tačno. Razgovarao sam sa pripadnicima MUP-a koji rade na ovim poslovima i oni tvrde da je procedura sada komplikovanija nego što je bila ranije. Vremenski period koji je potreban da bi se izvadila nova lična karta je otprilike jednak vremenskom periodu koji je bio potreban za stare lične karte.
Druga stvar, lične karte se ne vade svakih pet dana ili pet meseci nego jednom u pet ili deset godina i to ne može biti presudan momenat koji treba da nas opredeli za kakve lične dokumente ćemo da se opredelimo.
Drugi razlog koji je naveden i koji se stalno pominje u raspravi o ovim zakonima jeste da će njihovo usvajanje omogućiti lakši ulazak Srbije na tzv. belu šengen listu.
Znači, ovde se često pominje da je to jedan od preduslova. Međutim, to nije tačno. Ne postoji nijedna međunarodna konvencija, ne postoji nijedan međunarodni ugovor koji Srbiju ili bilo koju drugu zemlju u Evropi obavezuje na uvođenje ovakvih dokumenata. Biometrijske karte u ovom trenutku postoje samo u Španiji. Njihovo uvođenje je pokušano u Grčkoj, međutim, to je dovelo do višemilionskih demonstracija, nakon čega je vlada povukla zakon iz razmatranja. U Velikoj Britaniji ministar unutrašnjih poslova je zbog predloga ovog zakona bio prinuđen da podnese ostavku. Iz istih razloga, zbog masovnih protesta, zakon je povučen iz procedure u Kanadi i Japanu.
Postoje dva mnogo prizemnija razloga zbog kojih se žuri sa uvođenjem ovih dokumenata.
Jedan mogući, ne tvrdim da je to u pitanju, ali s obzirom na sve ono što nam se događa u poslednjih 20 godina ne bih isključio ni tu mogućnost: 20 godina traje permanentna satanizacija srpskog naroda gde se mi predstavljamo kao opasan narod, genocidan narod, opasni pojedinci, ratni zločinci i ne treba isključiti mogućnost da je neko došao na ideju da je ovo dobar način da nas kontrolišu.
Drugi razlog je mnogo prizemniji. U pitanju je provizija. Vi znate da je oprema za izradu ovih ličnih dokumenata, a pre svega ličnih karata, nabavljena od američke "Motorole" u vreme kada je ministar unutrašnjih poslova bio Dušan Mihajlović. Ta oprema je plaćena 120 miliona dolara. Ono što je bitno, pored same cifre, jeste činjenice da je oprema nabavljena bez tendera. Vi znate da se ti poslovi na zapadu sklapaju uz proviziju koja se kreće od 5 do 10%, pa čak i do 15%. S obzirom na visinu ugovora i s obzirom na to da je sporazum sklopljen bez tendera, možemo pretpostaviti da je u pitanju iznos provizije od 10 do 15 miliona evra.
Kada smo već kod ovih podataka o ličnosti, ono na šta još hoću da skrenem pažnju jeste činjenica da već dve godine u školama u Srbiji traje anketiranje prosvetnih radnika i đaka; od prosvetnih radnika i njihovih učenika se traži da popune formulare u kojima se iznose podaci koji su bukvalno privatni podaci i koji se odnose na stanje u porodici. Recimo, tamo imate pitanja, ne znam, koliko vas spava u sobi; da li imate kompjuter; koliko vremena učite; da li vam se roditelji svađaju; ako su otac i majka razvedeni a majka se preudala za drugog, da li vas očuh priznaje kao zakonito dete itd.
Veliki broj građana Srbije u ovom trenutku koristi platne kartice. Najavljuje se uvođenje elektronskih biometrijskih zdravstvenih knjižica. Većina građana Srbije koristi mobilne telefone. Hoću da kažem da se približavamo jednom trenutku, možda će to biti u bliskoj budućnosti, u narednih pet ili 10 godina, kada nekome može pasti na pamet da iz razloga racionalnosti predloži uvođenje jednog elektronskog superdokumenta koji bi istovremeno bio lična karta, zdravstvena knjižica, vozačka dozvola. Do čega bi to dovelo? To bi dovelo do toga da neko ko kontroliše te podatke u svakom trenutku zna gde se nalazimo, sa kim razgovaramo, šta razgovaramo, da li smo bolesni i od kojih bolesti bolujemo, koliko para imamo, šta kupujemo, šta jedemo itd. To znači da bismo postali neka vrsta modernih robova.
Smatram da jedini način da se to spreči jeste da se ovaj zakon ne usvoji, da se pristupi donošenju i usvajanju novog zakona o ličnoj karti. Međutim, pošto se to neće dogoditi i pošto će većina usvojiti ovaj zakon, predlažem da se prihvati amandman narodne poslanice Aleksandre Janković jer smatram da će on na neki način dati veća prava Povereniku da spreči zloupotrebu ličnih podataka. Hvala.

Da li se još neko javlja za reč po ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 44. amandman je podneo Zaštitnik građana.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu prihvatili su amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 45. amandman je podneo Zaštitnik građana.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 45. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Batić.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 45. amandman je, na osnovu člana 140. stav 5. Poslovnika, podneo Odbor za pravosuđe i upravu.
Predstavnik predlagača na sednici Odbora za pravosuđe i upravu prihvatila je amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 49. amandman je podneo Zaštitnik građana.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 57. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, pri kraju smo rasprave o amandmanima podnetim na ovaj Predlog zakona o zaštiti podataka o ličnosti. Hoću vrlo kratko da se obratim vama, gospodine Jankoviću. Ne znam odakle vam zaključak da je neko od narodnih poslanika, s obzirom na to da su uglavnom poslanici Srpske radikalne stranke govorili o amandmanima, pogrešno razumeo ko će primenjivati ovaj zakon, odnosno na koga se odnosi. Sami ste rekli u kojim slučajevima ćete i vi biti uključeni u primenu. Mi smo se vama obraćali iz tog razloga, a pre svega zbog toga što ste vi jedan od retkih državnih funkcionera koji su sa uvažavanjem pristupili i ovom predlogu zakona i u odnosu sa narodnim poslanicima. Samo je na tom nivou bila ta komunikacija.
Mislim da ste primetili da smo mi vrlo studiozno obradili ovaj zakon i naravno da znamo ko će da ga primenjuje. Ovo je čisto radi javnosti, da ne bude zabune da ne znamo o čemu govorimo.
Amandman koji sam podnela u ime poslaničke grupe SRS odnosi se na član 57. Član 57. reguliše kaznene odredbe. Predviđeno je da se novčanom kaznom od 50.000 do 1.000.000 dinara kazne za prekršaj rukovalac, obrađivač ili korisnik koji ima svojstvo pravnog lica, pa je nabrojano u 17 tačaka u kojim slučajevima će se izreći ove kazne.
Naša načelna primedba, koju nismo formulisali kroz amandman zato što takvi amandmani nikada od strane predstavnika Vlade nisu prihvaćeni, i principijelni stav SRS-a jeste da je raspon kazni od 50.000 do 1.000.000 dinara neprihvatljiv. Neprihvatljiv je iz razloga što se primenom ovog zakona i ovih kaznenih odredaba stvara velika mogućnost za zloupotrebe. Ako neko treba da proceni da li će neko biti kažnjen sa 50.000 ili sa 1.000.000 dinara za isti prekršaj, onda zaista svaka čast onome ko će se upustiti u to da određuje visinu kazne u ovakvom rasponu.
To je nešto što je prisutno u svim zakonima, u svim predlozima zakona koje dobijamo poslednjih osam godina. To je veoma loše rešenje. Slobodno može da se tvrdi da ovakve kaznene odredbe u zakonima koji se donose u ovom parlamentu i te kako doprinose korupciji, jer kaznene odredbe primenjuju državni organi. Znate, ako se kaže da će neko biti kažnjen ako obrađuje podatke bez pristanka, suprotno uslovima iz člana 12. ovog zakona, taj neko može da se kazni kaznom od 50.000 i od 1.000.000 dinara i svim onim ciframa između 50.000 i 1.000.000 dinara. Dakle, ovo nije dobro rešenje.
Ali, dobro, vi donosite ovakve zakone i zato Srbija ne može da se pomeri sa dna lestvice kada je u pitanju korumpiranost državnih organa. Umesto da donosimo takve zakone koji će što je moguće više da suzbijaju, odnosno sprečavaju zloupotrebe, mi na izvol'te dajemo zakone nekim ljudima koji u velikom broju slučajeva nisu dostojni da vrše ovakve funkcije i da obavljaju ove poslove. Naravno, tada redovno dolazi do zloupotreba.
Amandman se odnosi na nešto sasvim drugo, na to da ovom novčanom kaznom u ovom rasponu, ili kaznom koja se utvrdi, treba da bude kažnjen za prekršaj onaj ko bude odgovoran za gubitak ličnih podataka, tj. gubitak medija na kojem se oni čuvaju.
Ovaj amandman je obrazložen vrlo kratko, u jednoj rečenici: "Sa širenjem primene računara i korišćenjem digitalnih medija za obradu i čuvanje podataka raste i mogućnost da se lični podaci građana izgube, a zbog važnosti ličnih podataka neophodno je i ovo predvideti kao prekršaj."
Ceo dan danas smo govorili o tome šta sve, u pozitivnom i u negativnom smislu, može proisteći zbog sve šire primene računara i korišćenja digitalnih medija. To svakako kao tehnološki uspeh treba pozdraviti, ali bojim se da mi još uvek nismo na tom nivou da možemo i stručno i, rekla bih, moralno da se koristimo ovim i da primenjujemo ove zakone. Zbog toga mislimo da je dobro da se sve što eventualno može da se desi u primeni ovog zakona kao zloupotreba bude regulisano kroz kaznene odredbe.
Ako ovde imate 17 nabrojanih tačaka, 17 slučajeva kada može da se desi prekršaj prilikom primene ovog zakona, ne vidim nijedan opravdan razlog, gospođo ministre, zašto i ovaj amandman niste mogli da prihvatite. Vlada je rekla da amandman ne prihvata, kaže, "budući da je prekršaj koji se amandmanom predlaže već propisan u odredbi člana 57. stav 1. tačka 11) Predloga zakona".
Tačno je da u ovom članu u tački 11) stoji da će se ovom kaznom kazniti onaj ko postupi suprotno obavezi preduzimanja mera iz člana 47. stav 2. ovog zakona. Takođe je tačno da u članu 47. stav 2. predloga ovog zakona stoji: "Rukovalac i obrađivač dužni su da preduzmu tehničke, kadrovske i organizacione mere zaštite podataka, u skladu sa utvrđenim standardima i postupcima, a koje su potrebne da bi se podaci zaštitili od gubitka, uništenja, nedopuštenog pristupa, promene, objavljivanja i svake druge zloupotrebe, kao i da utvrde obavezu lica koja su zaposlena na obradi da čuvaju tajnost podataka."
Ako je neko dužan, a to stoji na početku ovog teksta, onda taj koji je dužan mora da odgovara ako ne izvrši svoju dužnost. U ovom slučaju je predviđena prekršajna kazna. Na neki način Vlada u jednom delu jeste u pravu, ali u potpunosti nije. Ovo što je predloženo kao amandman uopšte ne bi smetalo.
Naprotiv, doprinelo bi pravednijoj, boljoj i bezgrešnijoj primeni ovog zakona. Ako idemo logikom ovog obrazloženja Vlade, onda bi svih ovih 17 tačaka bilo suvišno i moglo bi samo da se kaže – novčanom kaznom od 50.000 dinara do 1.000.000 dinara kazniće se svako ko na bilo koji način prekrši bilo koji član iz ovog zakona.
Smatramo da je trebalo da prihvatite ovaj amandman, kao što je trebalo da prihvatite veliki broj amandmana ili gotovo sve amandmane koji su danas ovde obrazlagani i koje su podnosili narodni poslanici; mislim da su sem Srpske radikalne stranke predstavnici LDP-a podnosili amandmane, a takođe i Zaštitnik građana. Činjenica je da su svi ti amandmani koji su podneti mogli da postanu sastavni deo zakona. Time bismo dobili jedan kompletan zakon koji ne bi bio u nekoj skoroj budućnosti ponovo pred narodnim poslanicima kroz eventualne izmene i dopune.
Rekla sam vam u prepodnevnom delu prilikom obrazlaganja jednog amandmana, a to vam i sada ponavljam, da sam sigurna da će ovaj zakon vrlo brzo morati da dođe ponovo ovde na doradu zato što je očigledno da je navrat-nanos rađen u Vladi, ili je u pitanju loš prevod, pošto su vaši zakoni uglavnom prevod zakona iz belog sveta, najčešće neprilagođeni uslovima koji su na delu u Srbiji.
Zato bi bilo dobro... i zato smo ceo dan raspravljali i o amandmanima narodnih poslanika koji nisu iz SRS, da bismo vam skrenuli pažnju na to da kao Vlada morate da vodite računa o tome da kada nam ponudite jedan zakon i kada ga narodni poslanici nakon rasprave usvoje bilo bi dobro da makar narednih nekoliko godina ne trošimo vreme na isti zakon.
Narodni poslanici iz vladajuće većine ne žele da učestvuju u radu parlamenta, to je očigledno. Naravno, nikoga ne prozivam, to je vaša stvar. Građani prate naš rad, pa između ostalog svakako vode računa i o tome ko i na koji način zastupa njihove interese ovde. Ali, s obzirom na to da imate većinu i u nadležnim odborima, vi iz vladajuće većine ste mogli i preko odbora, kao što jeste neke amandmane prihvatili, i preko Zaštitnika građana, kao što ste neke njegove amandmane prihvatili, da prihvatite gotovo sve amandmane koji su vam danas ponuđeni. Onda bismo mogli svi zajedno biti sigurni da ste doneli zakon koji će gotovo onemogućiti zloupotrebu bilo koje vrste.
Videćete kakve će reperkusije imati u primeni ovo što ste vi danas doneli; videćete kada novine počnu da pišu, videćete kada narod počne da se zabavlja zbog primene ovog zakona. Mnogo je pravnih praznina, mnogo je, narodski rečeno, rupa u ovom zakonu. To nije dobro. Pravite medveđu uslugu i ovom parlamentu i onom koji će primenjivati ovaj zakon. Naše primedbe su krajnje dobronamerne. Naša iskrena želja je da ovaj parlament donosi zakone koji će biti na dobrobit svih građana Republike Srbije. Vaše namere su očigledno drugačije. Vama je samo – daj da se skine sa dnevnog reda, daj da prođe zakon, gledate na sat da li da produžite rad ili da završite u 18.00 časova da bi što više zakona, kao sa trake, izašlo odavde.
To, drage kolege, nije dobar način. Ne pravite dobar pravni sistem u državi. Ne stvarate sigurnost institucija sistema, već sve suprotno od toga. To se na kraju obija građanima o glavu. Zapravo, to i govorim zbog građana i zbog toga što mi srpski radikali želimo, u svakom pogledu, dobro građanima Srbije; ne govorim zato što želim vama da skrenem pažnju i da vas navedem na pravi put. To je, bojim se, teško, a i kasno.
Dakle, još jedan poziv – glasajte za sve ove amandmane i onda možete biti sigurni da ćete imati dobar zakon.
Ne budete li glasali, ostane li ovako kako nam je predstavnik Vlade, odnosno kako nam je Vlada saopštila za koje amandmane neće glasati, dobićete zakon koji će biti neprimenljiv. Svaki put kada smo vam to rekli tako se i desilo. Budite sigurni, vi koji imate iskustva ne morate to da priznate, ali znate koliko puta smo vam odavde rekli - ovo je neprimenljiv zakon, smejali ste se i pokazalo se kroz praksu, odnosno kroz nemogućnost primene zakona da smo bili u pravu. Ovaj put vam takođe kažemo, ovaj zakon je neprimenljiv i otvara veliku mogućnost za zloupotrebe.

Da li još neko želi reč? Povreda Poslovnika. Izvolite.

Nadam se samo da mi nećete uračunati ovo vreme potrebno za citiranje člana Poslovnika. Dakle, javila sam se po članu 226: "Narodni poslanik ima pravo da traži obaveštenja i objašnjenja od predsednika Narodne skupštine, predsednika Odbora Narodne skupštine, ministara i funkcionera u drugim republičkim organima i organizacijama o pitanjima iz okvira prava i dužnosti ovih funkcionera, iz nadležnosti organa na čijem se čelu nalaze, a koja su mu potrebna za ostvarivanje funkcije narodnog poslanika."
Evo o čemu se radi. Naravno, mi, poslanička grupa SRS, nismo srećni zbog činjenice da u postpetooktobarskoj Srbiji zapravo nema ni ostataka demokratije koju su toliko predstavnici vladajuće većine obećavali. Međutim, ono što je način delovanja Srpske radikalne stranke i ono što ćemo zapravo da otpočnemo od sada pa nadalje kao dugoročnu kampanju jeste da svaku načelnu raspravu potkrepljujemo konkretnim činjenicama i podacima o zloupotrebi osnovnih ljudskih prava u srpskom, potpuno nedemokratskom, društvu.
Zašto nedemokratskom društvu? Prvo, imamo problema sa donošenjem zakona, a onda kada ih donesemo ti zakoni su potpuno derogirani. Tiranijom određenih moćnika u srpskom društvu dozvoljava se samovolja i apsolutno storniranje osnovnih prava, kao što su pravo na slobodno izražavanje misli, pravo na slobodu, pravo na rad. Da konkretizujemo... Svaki dan ćemo to sa ove govornice da radimo, dame i gospodo narodni poslanici, makar govornica i mi ličili na Hajd park, jer drugog načina SRS nema. U Srbiji žive oni kojima se polako ali sigurno svakodnevno oduzima čak i pravo da zakucaju na određena vrata i da traže od nadležnih institucija samo da poštuju slovo zakona.
Da konkretizujem, pitanje upućujem Ministarstvu odbrane. Radi se o potpukovniku Mančić Zlatanu koji je u prvom stepenu osuđen na sedam godina zatvora 2002. godine. Presudom Vrhovnog vojnog suda u Beogradu u drugom delu je osuđen na 14 godina zatvora. Za Ministarstvo pravosuđa možda nekom drugom prilikom konkretno pitanje. Sam predmet je bio vrlo sporan, bilo je nedorečenih stvari.
Vrhovni sud je, to ćete čuti malo kasnije, ustanovio da je Zakon o upravnom postupku na brutalan način bio ovde zapravo zloupotrebljen. Uglavnom, presudom Vrhovnog suda Srbije ukinute su obe presude vojnih sudova i naređeno je održavanje novog glavnog pretresa. Dakle, ovaj postupak je u toku. Po ukidanju presuda vojnih sudova, dakle 2005. godine, prestao je pravni osnov po kome je Mančić izgubio čin potpukovnika, a samim tim i pravo na rad. Od pravosnažnosti presude u više navrata se obraćao Ministarstvu odbrane. Ministarstvo odbrane se oglušilo o zahtev potpukovnika Mančić Zlatana.
Dame i gospodo narodni poslanici, nadam se da ću sada da zaslužim malo više vaše pažnje i da se ovaj žamor neće čuti, jer pričamo o životu jednog našeg sugrađanina, o čoveku koji nema sredstava da izdržava svoju porodicu, o čoveku protiv koga su pokrenuti postupci ukinuti, a opet mu je stornirano pravo na rad.
(Predsedavajuća: Vreme, govorite četiri minuta.)
Dakle, za Ministarstvo odbrane konkretno pitanje, pošto je prošlo već pet meseci od presude Vrhovnog suda Srbije, a i za sve vas, i za Ministarstvo pravosuđa i za prisutne predstavnike Vlade, kada će vladajuća većina ovde da poštuje osnovne demokratske principe, da poštuje sudsku, izvršnu i zakonodavnu vlast, a iznad svega pravo svakog čoveka na život dostojan ljudskog bića? Hvala.

Bilo bi dobro da poštovanje svih prava počne poštovanjem Poslovnika Narodne skupštine.
Narodna poslanica Marina Raguš, povreda Poslovnika. Izvolite.