Pročitaću kako glasi član zakona: Kaže: "Članove odbora Agencije bira Narodna skupština na predlog: Administrativnog odbora Skupštine; predsednika Republike; Vlade; Vrhovnog kasacionog suda; Državne revizorske institucije; Zaštitnika građana i Poverenika za informacije, putem zajedničkog dogovora; Socijalno-ekonomskog saveta; Advokatske komore Srbije, udruženja novinara u Republici Srbiji, putem zajedničkog dogovora".
Sad kaže: "Kandidat za člana Odbora Agencije, koga predlaže predlagač iz stava...'' dalje to nije ono na šta sam u ime DSS uložila amandman.
Naime, smatram da nije potrebno da predsednik Republike, Zaštitnik građana ili Poverenik daju svoje predloge za članove Odbora Agencije, upravo zato što, ukoliko oni ne bi davali te svoje predloge, ovo telo bi bilo nezavisnije. A jedno nezavisno telo u borbi protiv korupcije i kriminala je svakako ideal bilo koje demokratske Vlade bilo gde u svetu.
Na način kako je to dato u Predlogu zakona, ima se utisak da predlagač formira telo koga se unapred plaši i hoće da se zaštiti time što će ga kontrolisati. To se, u stvari, uklapa u tu jednu opštu sliku koja je ostala, ne samo meni, nego, vidim, i u stručnoj javnosti se polemiše, iza celog ovog seta objedinjenih zakona i prosto se radi na tome da sve to ima jednu lepu fasadu, a da sve ono što se radi iza te fasade ostane potpuno neokrnjeno, odnosno da se nigde ništa ne dodirne i ne pipne.
U stvari, ima se utisak kao da Vlada uopšte ne želi da se bavi obračunom sa kriminalom i korupcijom. To je jasno iz obrazloženja koje je Vlada dala, prevedeno malo drugačije, doduše finije su mi to obrazložili, ali kada se to sve prevede dobijem ovakav odgovor: ''Mi formiramo telo, hoćemo i da ga kontrolišemo.''
Naravno, meni je potpuno jasno još iz ekspozea premijera, gospodina Mirka Cvetkovića, koji je borbu protiv kriminala i korupcije stavio tek na peto mesto. To pokazuje odnos Vlade prema ovom izuzetno važnom problemu koji se pojavljuje u našoj zemlji, koji našu zemlju, koja je zaista u tranziciji, vrlo problematično stavlja na jedno od poslednjih mesta na listi u kojoj caruje korupcija.
Meni se sve više čini da, u stvari, Vlada želi da formira ovo telo kako bi mogla da kontroliše svoje koalicione partnere i da ga koristi u svrhu političkih obračuna. Već danima vidimo po medijima koliko se i kakvih korupcionaških afera pojavljuje za mnoge članove Vlade, pa mi se čini da je dobro da Vlada (koja formira ovo telo), a kontroliše ga i predsednik Republike, i Poverenik i svi drugi, kontroliše ovo kako bi mogla da one koji nisu lojalni isključi iz svojih redova i pošalje na neko drugo mesto koje država pravi kao instituciju gde odlaze oni koji krše zakon.

Gospodin Krasić se javio o amandmanu.

Mislim da predlagač nije dobro shvatio prvu primedbu koju je gospodin Martinović, prilikom otvaranja rasprave o pojedinostima, izneo sa ove govornice, a tiče se člana 1. Predloga zakona. Naravno, pošto ste odbili taj njegov amandman, potrudili ste se da nešto napišete.
Međutim, sve to što ste napisali praktično ste potvrdili u članu 9. Predloga zakona, potvrdili u smislu demantovanja.
O čemu se radi? Ko su državni organi, kakav je njihov naziv i nadležnosti u sistemu podele vlasti u Republici Srbiji, a to je u skladu sa Ustavom, propisano je. Državni organ je: Narodna skupština, predsednik Republike, Vlada, u tom sistemu se nalaze i ministarstva kao organi državne uprave, državni organi, i imamo čitav sistem tzv. pravosuđa: javna tužilaštva, sudove, imamo Zaštitnika građana kao državni organ, i on je postao ustavna kategorija.
Možda sam još neki organ preskočio, NBS, a mislim da postoji odredba o vojsci, i postoji Ustavni sud kao nešto specifično. Tu se završava spisak državnih organa.
Šta je karakteristika tih organa – da se u zakonom propisanom postupku dolazi do njih. Narodna skupština, Zakon o izboru narodnih poslanika, kada se završe izbori 250 izabranih poslanika čine zakonodavni državni organ koji se zove Narodna skupština. Vladu bira Narodna skupština, da ne ulazim u to, ali bira Narodna skupština po nekim kriterijumima.
Što se tiče ministarstava, izborom za ministra, drugi sistem zakona, svi oni što rade u ministarstvu su državni službenici i nameštenici, u ministarstvu kao državnom organu.
Što se tiče sudova i tužilaštva, moraću da preskočim to, jer nam tek sledi usaglašavanje sa Ustavom i tog izbora, ali se govori o postupku izbora. Da li je u pitanju konkurs, da li je neko ovlašćeni predlagač. Vidite, za predsednika Vlade ovlašćeni predlagač je predsednik Republike. Za izbor ministra kandidat za predsednika Vlade predlaže, pa se bira. Tu postoji jedan kontinuitet i jedan niz državnih organa.
Kao što vidite, Narodna skupština je kapa za sve ili vrh piramide i sve nadole ide. Zbog čega? Zbog suverenosti i prava da se organizuje vlast na nekoj teritoriji u skladu sa Ustavom i zakonom.
Sličnih pokušaja kao što je ovo navedeno u članu 9. mi imamo u našoj praksi. To se tiče Nacionalnog prosvetnog saveta, kako se zvaše, ne znam ni ja, gde postoji sistem predlagača, da bi se ne samo sprečio sukob interesa, nego da bi se izrazile neke specifičnosti, pa prema tim predlagačima se ide. To je pogrešno. I RRA, imamo i neke druge izbore, sve je to pogrešno.
Znači, zakon je napravio neustavnu varijantu, ali i pogrešnu. Jednostavno, mi sreće nemamo sa tim organima, ako tako mogu da kažem; i RRA, i ona za telekomunikacije, i ovi prosvetni saveti itd.
A da vam ne pričam kakav je cirkus bio da se izabere 26 članova onog saveta, pa ovi predlažu ovoliko, a ovi ovoliko, matematičari ovoliko, hemičari ovoliko, fizičari ovoliko, katastrofa, smešno. Šest puta je ovde bilo ponavljanje izbora, pa na kraju ni Skupština nije znala na koji način da glasa, što reče Vjerica.
Znači, ne može nešto da bude državni organ ako se bira na ovaj način. Ako su predlagači, pa sada da ne citiram ovde ima ih devet predlagača, ne bira se tako.
Imamo malo i uvrnutu odredbu oko izbora sudija Ustavnog suda. Ne kažem da to ne postoji, Francuska ima nešto slično, tripartitno, itd. Kod nas se uvek nešto malo začini pa se zavrne. Koliko? Sasvim dovoljno da ne funkcioniše ili da bude smešno.
Imamo Ustavni sud koji nema 15 članova, nego, čini mi se, 10; pet je izabrala Narodna skupština sa spiska koji je dostavio predsednik, pet je izabrao predsednik sa spiska koji je dala Narodna skupština. Da li znate šta se desilo? Desilo se da je Dragan Todorović tužio predsednika Srbije zbog nečega što je rekao u toku izborne kampanje, totalno omanuo Tadić, prevario ga neko, totalno.
U kom smislu ne omane? Nado, ja sam te shvatio, da, Boris Tadić je najlepši, najpametniji, da li mogu dalje? Sada da idemo, pošto znam da ti je to bilo dovoljno kao količina da bi prihvatila ovo što pričam.
E, sada je Boris Tadić u jednom velikom problemu. Glavni svedok da je Boris Tadić izrekao nešto što nije istina, da ne upotrebim u zagradi neku drugu reč, jesu sudije Ustavnog suda; jer su nekada bili službenici, pa radili nešto za Dragana Todorovića, za Ministarstvo, zakonito uradili i država oprihodovala milijardu i po zbog toga.
Umesto da kaže, gospodine Todoroviću, svaka vam čast, kada ste bili ministar, vi ste omogućili da država zaradi milijardu i po! Ne, on maše u toku predizborne kampanje i napravi mentalnu grešku.
Kakvo će to suđenje da bude predsedniku Srbije kada će svedoci tužioca da budu sudije Ustavnog suda, koji su zakonito radili posao, pravili ugovore itd? Moraju malo da se znaju neke stvari, ne mogu ''piljci'' da mešaju. Ne može državu da vodi neko ko ništa ne zna, mora nešto da zna. Sudeći po onome što je u javnosti prisutno, verovatno 70% građana Republike Srbije smatra da se izvorište korupcije nalazi u sledećim institucijama (dozvolite da stavim naočare, hvala): prvo, Administrativni odbor Narodne skupštine; predsednik Odbora je ''bolonjac'' sa krivičnom prijavom i dokazima da je izvršio krivična dela; drugo, predsednik Republike; kažite da tamo nema korupcije.
Da li nema, Nado?! Evo, verujem Nadi da tamo nema korupcije. Nema kod predsednika, ali ima u kabinetu. Da li se slažete, Nado? Ni tu se ne slažete. Nema u kabinetu, ima kod ''Kobri'', obezbeđenje, ''Kobre''. Mi samo to imamo od vojske, ''Kobre'', nemamo mi drugu vojsku. Imamo od vojske samo jednu jedinicu koja štiti predsednika Republike.
Miki Rakić je druga priča, ne smem da pričam suviše, dogovorili smo se.
Treće, Vlada Republike Srbije. Samo kada bih vam pročitao sastav Vlade, to ne da je izvorište, nego - vrelo, vrelo bune, vrelo korupcije.
Ministar, potpredsednik Boža Đelić, nije imalo kuče za šta da ga ujede kada je došao. Kao onaj Gojko Radić iz Subotice, došao sa dve kesice kao izbeglica, a sada odmarališta na jezeru kod Subotice. Vaš! Vaš! Nije, Nado, tvoj.
Vrhovni kasacioni sud - to nemamo, ljudi! Državna revizorska institucija - oni nisu poznati po korupciji, ali oni su uspavani. Oni bi hteli da rade, ali kako, čime. Čime da rade? Nemaju čime. Radiće? Rade? Koji je efekat toga? Kada?
Sedam završnih računa nemamo, da li znate vi to, je l' vi niste informisani! Od 2000. godine država nema završni račun, nijedan! Do 2000. ima, svake godine je uredno usvajan. Kako nije postojao? Kako nije postojao? Nije bilo cifara. Dobro, videćemo da li je bilo cifara, vi ovo što možete u cifre da smestite niste prikazali.
Zaštitnik građana i Poverenik za informacije od javnog značaja, putem zajedničkog dogovora; njih dvoje treba da se dogovore, ovaj predloži polovinu, ovaj, 'ajde druže, predloži polovinu od jednog čoveka. Oni ne mogu da rade. Pitajte i Šabića i Jankovića. Pre neki dan čovek je bio ovde, što vas je napljuvao, mene bi bilo sramota.
Socijalno-ekonomski savet; je l' to postoji kod nas?
Advokatska komora Srbije; udruženja novinara Republike Srbije, putem zajedničkog dogovora. E tu, bože pomozi! Nadežda Gaće!
Pa ljudi, pa koga vi hoćete da ubedite! Onaj čovek koji jedva hvata prvi i drugi kanal na vrh Seličevice, a to je jedno brdo, planina, ne može da vam veruje, jer ono što Ustav garantuje, to život u Srbiji demantuje i zna on gde je izvorište korupcije.
Zna gde je izvorište korupcije. Ako ste pet-šest puta povećali broj zaposlenih od 2000. godine, ako je svaka šuša postala ekspert, ako je onaj što nije imalo kuče za šta da ga ujede postao vlasnik 11,5 miliona akcija u nekoj banci, pa napravio kućicu, pa izdaje, sedam-osam hiljada evra mesečno.
Pa onaj Jelašić dođe odnekuda, ne znam ni sam, Srpski kongres u Americi ga je finansirao da završi magisterijum, pa je kupio neku vilicu, kako beše. Vi ste ga napadali, demokrate, da vas samo podsetim. Dobro, što je državljanstvo, to mu je dao Živković za flašu vina, nema veze.
Čekajte, gde vi tražite korupciju – na buvljaku, u Bubanj potoku? Gde? Gde su banke? Ko je na čelu banaka, čija deca, čiji sinovi, kako to generalska deca preko noći postadoše sposobna?!
Znate, ovo je puka deklaracija, ovo je nešto sa čime će da se maše. Zašto? Zato što tu postoje ipak neke odredbe koje vam omogućavaju da završite sa zloupotrebom? To je onaj član pri kraju ovog zakona, o krivičnom delu i pravnim posledicama osude za krivično delo, a krivično delo može da izvrši svaki funkcioner ako ne podnese prijavu imovine ili pogreši u prijavi imovine.
Pravna posledica osude za to krivično delo, a krivično delo je kao blanketna norma, da znate, jeste lustracija – neće moći 10 godina da se bavi politikom.
Tu počinje i tu se završava priča – kako se uspostavlja diktatura jednog čoveka, kome pomažu neki predstavnici veća staraca, tata i Dobrica Ćosić. A Zapad je rekao – slobodno radi, jer u Srbiji još uvek važi princip demokratskog autoriteta, a to znači razvoj demokratskog društva se zasniva na autoritetu jednog pojedinca, koji postaje merilo za sve.
Njegova volja odlučuje o tome šta je demokratsko, šta nije! Njegova volja odlučuje šta su ljudska prava, šta nisu ljudska prava! Njegova volja odlučuje šta treba proganjati, šta treba hvaliti! Eto, to je društvo koje se pravi. Samo zaboravljate jednu stvar.
Pri put ste pokazali veliku aktivnost kada ste donosili Zakon o lustraciji – niste mogli da ga sprovedete. Znate zbog čega? Ne zbog ove strane, nego zbog vaše strane – ta strana treba da se lustrira, na vaš način.

Ima reč o amandmanu gospodin Petković. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa DSS je uložila amandman na član 9. i to smo, u raspravi u načelu, pokušali da obrazložimo gospođi ministarki zbog čega tražimo da se od predloženih devet članova iz ovog odbora izuzmu – predsednik Republike i Zaštitnik građana, odnosno Poverenik za informacije od javnog značaja.
Mislim da je gospođa Milica Vojić-Marković na najbolji mogući način obrazložila zašto ovo tražimo. Nadovezao bih se na diskusiju gospodina Krasića, s obzirom na to da predsednik Republike daje kandidate za članove Ustavnog suda i da Skupština bira njegove kandidate, mislim da prihvatanjem ovakvog rešenja dolazimo u poziciju –''Tadija te tuži, Tadija ti sudi''.
Ja sam u načelnoj raspravi rekao da u startu imamo odnos, da zanemarimo neke druge činjenice, 5:4 od ovih 9 predloženih članova, s obzirom na to da su tu predstavnici Administrativnog odbora Narodne skupštine, koje bira vladajuća većina, predsednik Republike, to da ne dovodim u pitanje uopšte, predstavnik Vlade, Vrhovnog kasacionog suda i Državne revizorske institucije.
S obzirom na to da Vrhovni kasacioni sud još uvek nije konstituisan dolazimo možda u pat-poziciju da bude četiri prema četiri, pa smo, eto, predložili da i pod rednim brojem 6 ovo bude umanjeno kako je to izgledalo u prvobitnom Predlogu zakona, sa sedam članova.
Jedino što ovde fali, izgleda, da glavni odbor DS ima svoj predlog, pa da ga biramo ovde, tako da bi ta većina u ovom odboru bila ubedljiva.

Zahvaljujem. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 10. amandman su podneli narodni poslanici: Judita Popović, Ivan Andrić, Kenan Hajdarević, Nebojša Ranđelović i Slobodan Maraš.
Da li neko želi reč?

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice, gospođo ministarko, predloženim članom 10. se Narodnoj skupštini daje pravo da većinom glasova bira troje od predloženih kandidata sa liste svakog ovlašćenog predlagača. Slična pravna ideja postoji u čitavom nizu zakona kojima se reguliše kandidovanje i izbor članova organa i institucija čije članove bira Narodna skupština.
Iskustvo pokazuje da ovakav model u većini slučajeva nije doveo do zadovoljavajućih rešenja i da je kroz mogućnost da politička većina samostalno i suvereno bira između više kandidata, u velikom broju slučajeva, narušena nezavisnost i kredibilitet tako izabranih organa. Ukoliko je osnovna ideja da različiti predlagači odlučujuće učestvuju u kreiranju sastava budućeg saveta Agencije onda oni to svoje pravo i zakonom određeno poverenje treba da uživaju u potpunosti. Činjenica da će većina odlučivati o konačnom izboru, već unapred stvara sliku o tome da će uglavnom biti izabrani oni kandidati koji imaju podršku parlamentarne većine.
LDP smatra da je korisnije rešenje po kojem bi Narodna skupština samo formalno potvrđivala predloge ovlašćenih predlagača po opštim pravilima za odlučivanje u Narodnoj skupštini. Time bi se ojačao uticaj predlagača i potvrdilo da država, ako im je već kroz zakonsko pravo dala mogućnost da predlože kandidate, zaista ima poverenje u kvalitet i procenu tih predloga. Hvala.

Ima reč gospođa Judita Popović.

Poštovana predsednice, predsedništvo, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, samo da dopunim obrazloženje LDP u vezi ovog amandmana. Faktički, cilj našeg amandmana jeste da rasteretimo malo ovaj zakon. Jer cilj je svakog zakona da bude efikasan, da pored toga što ispunjava određene formalne pretpostavke, da ujedno ima i neku sadržinu i to svrsishodnu sadržinu.
Time što mi u stvari fingiramo jednu vrstu demokratskog odlučivanja u pogledu postavljanja članova Odbora Agencije za borbu protiv korupcije i to što ćemo te članove birati, od troje predloženih od strane svakog ovlašćenog predlagača, mi ne dokazujemo da time zaista i demokratski odlučujemo o tome ko će sve biti član ove agencije. Time što se faktički ispunjavaju formalne pretpostavke za demokratsko odlučivanje i postavljanje članova Agencije ne znači da mi dobijamo neki suštinski značaj i sadržinu ovog člana koji bi opravdavao njegovo postojanje.
Svrha je svakog zakona da na kraju realizuje ono što je i bio cilj zakona, a to je, pre svega, zaštita ovog društva od korupcije, koja je očigledno jako veliki problem i opterećuje ga. Znamo po nekim međunarodnim merilima na kom mestu se nalazimo što se tiče korupcije.
Ta demokratska forma ne znači da će uvek da se dobije i rezultat koji se očekuje. To, u stvari, potvrđuje i ovaj današnji događaj kada je ministar za energetiku došao u Skupštinu Republike Srbije, doduše ne ovde kod nas u ovu salu, nego u Odbor za industriju i to po zvaničnom pismenom predlogu LDP kao poslaničke grupe u smislu člana 199. stav 2. Ispoštovana je ta demokratska procedura, koja je predviđena Poslovnikom. Zaista je pristupio ministar, dao je određene odgovore.
Dakle, što se tiče demokratije sve je tu. Međutim, mi očekujemo i rezultate. Kada bi se rezultati pojavili nakon pojave ministra energetike mi bismo bili zadovoljni, jer tada bi ta demokratija i ta procedura dobila istinski sadržaj.
Prema tome, ovaj naš amandman koji je veoma kratak, kaže –''Član 10. se briše'', ima upravo tu svrhu da pojednostavimo stvari i da ne fingiramo demokratiju, nego da, zaista, svaki član ovog veoma bitnog zakona ima svoj smisao i ispunjava cilj postojanja zakona.

Zahvaljujem. Reč oma gospodin Dimitrijević, po Poslovniku.