Poštovana predsednice, uvažena gospođo ministarka Malović, dame i gospodo narodni poslanici, na dnevnom redu jeste jedan od, slobodno možemo reći, najvažnijih zakona koji se donosi u postupku sprovođenja Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije. Tu strategiju smo mi kao Narodna skupština usvojili 2005. godine, sa jednom jasnom ambicijom, da država ima cilj, ima konkretne mere u odlučnoj, efikasnoj i trajnoj borbi protiv ove pošasti koja nagriza same temelje države. Sve političke stranke su i tada i nakon toga u parlamentarnim kampanjama, u kampanjama za lokalne izbore, isticale značaj borbe protiv korupcije kao nečega ne samo što je bilo od građana prepoznato kao prioritet, nego kao nečega čega mora jedna ozbiljna država da se oslobodi ukoliko želi da ostvari pravdu i da njene institucije efikasno funkcionišu.
Nažalost, moram da kažem, već prilikom samog ekspozea predsednika Vlade Mirka Cvetkovića postoji ozbiljna sumnja da je borba protiv kriminala i korupcije u vrhu prioriteta ove Vlade. U šest tačaka koje su u tom ekspozeu definisane kao ključni osnov programa buduće Vlade, borba protiv kriminala i korupcije je na petom mestu. To jeste bilo iznenađenje za sve nas koji smo tada diskutovali kada je gospodin Mirko Cvetković izlagao i predstavljao program buduće Vlade Narodnoj skupštini. Samim tim, otvorila se dilema kako će biti rangirana borba protiv kriminala i korupcije u politici ove vlade.
U tom smislu i ovaj amandman treba da predstavlja jednu korekciju u naporima da se kroz donošenje zakona o borbi protiv kriminala i korupcije krene u svestranu borbu, kao što sam rekao, protiv ovog velikog zla za državu. Svi znamo, svi građani znaju da su metode korupcije u društvu takve da su one u najvećoj meri tajne, da su skrivene od očiju javnosti. Da su pritisci koji imaju za cilj da se koruptivna aktivnost izvrši, da bi se na taj način verovatno prekršio zakon, da bi se ostvarilo nečije pravo, da bi se, u krajnjoj liniji, na brži način ostvarilo nečije pravo, nešto što je daleko od očiju javnosti.
Nemojmo da imamo dilemu da pitanje poklona može biti u funkciji korupcije. To jeste ovde u zakonu definisano kao sam čin davanja poklona, ali ja vas uveravam, verujem da je i gospođa Malović imala priliku da analizira sva istraživanja koja se bave pitanjem korupcije, da je upravo ta vrsta obećanja poklona za izvršenu koruptivnu radnju nešto što je u najvećoj meri prisutno u strukturi korupcije.
I, napor našeg uvaženog kolege iz poslaničke grupe DSS, Milana Dimitrijevića, jeste da ovim amandmanom proširi prostor za delovanje u borbi protiv korupcije na ono što je možda golim okom nevidljivo, a što jeste u stvari pravi način koruptivnih aktivnosti. Obećanje poklona to sasvim sigurno jeste. I u tom smislu veoma čudi obrazloženje koje je dala Vlada kada je odbila ovaj amandman, bukvalno ono glasi: "Mišljenja smo da tako utvrđena analiza ne obuhvata obećanje novca, prava i usluga, kao što se amandmanom predlaže".
Prosto, bilo bi zanimljivo da čujemo odakle to mišljenje, na osnovu kojih relevantnih podataka je ono formirano? Kako se tumači sam taj izraz i kako je Ministarstvo pravde došlo do toga da na taj način tumači korupciju kada je u pitanju poklon?
Mnogo je pitanja koja su se otvorila kada je u pitanju borba protiv korupcije. Mi smo danas imali set zakona koji je imao niz protivrečnosti i niz nelogičnosti. Verujem da su ovi amandmani upravo na pragu toga da poprave set zakona, jer i mi smo svi ovde podržali donošenje Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije, i šteta bi bilo da izađe jedan loš zakon, koji neće imati dobre efekte u javnosti.
Cilj jeste da opozicija i mi podignemo pitanje borbe protiv kriminala i korupcije na mnogo viši stepen prioriteta, a što nije slučaj kada je u pitanju politika Vlade, pa da ova vlada konkretno počne da radi.
Svedoci smo da su mnoge relevantne institucije izašle sa procenama da je Srbija pala na skali koja meri borbu protiv kriminala i korupcije, u odnosu na prethodni period. To samo govori da se u Srbiji ne pristupa ozbiljno borbi protiv kriminala i korupcije, tj. da je i nema.
Mi nismo videli nikakve druge mere u toj borbi od kada je formirana Vlada, kao što nismo imali priliku da vidimo ni realizaciju svih onih osnovnih tačaka iz programa premijera Mirka Cvetkovića, onih šest tačaka, nego smo samo videli probleme, počev od evropskih integracija, do politike prema KiM, jačanje ekonomije, kako je ovde navedeno, do socijalne politike, neodmrzavanje SSP-a, jednostrana primena od strane države, prihvatanje Euleksa mimo Skupštine i Vlade, poskupljenje cene gasa, telekomunikacionih usluga, raskidanje koncesija, mislim, niz stvari.
Ovu priliku koristim da uvaženu predsednicu ponovo zamolim da pozove predsednika Vlade da dođe u Narodnu skupštinu i da vodimo jednu ozbiljnu, temeljnu diskusiju, da zajednički raspravljamo o velikom broju pitanja, koja su otvorena, i da građani Srbije dobiju odgovore na sva ta pitanja.
Pre svega, da dobiju najvažniji odgovor – kakva je politika Vlade Republike Srbije prema svim ovim pitanjima? Hvala.
