Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, verujem da niste obratili pažnju na povezanost ovog člana - odbijanje zahteva za stalno nastanjenje, sa krivičnim postupkom koji je poveden protiv lica koje to traži, jer mi bismo ovakvom odredbom zakona i neprihvatanjem amandmana koji je u ime SRS predložio naš kolega srpski radikal Momir Marković, ušli u ozbiljno gaženje Ustava, odnosno člana 17. i položaja stranaca u našoj zemlji.
Gospodin Marković je u tom smislu, naravno, oprezan prema činjenici da na području naše zemlje, kao što i vi znate, borave i razne špijunske agenture i neki koji predstavljaju latentnu opasnost za našu državu, što kroz trgovinom oružjem, ljudima, da ne govorim o svim onim situacijama na jugu naše zemlje, u tom delu opština koje se graniče sa našom južnom pokrajinom KiM.
Sada je nemoguće da mi zbog činjenice da država mora da prati i da bude oprezna prema takvim slučajevima ulazimo u gaženje ustavnih normi i da ne poštujemo prezumpciju nevinosti, jer vi sami znate da to što je neko po službenoj dužnosti okrivljen za nešto, odnosno protiv njega je pokrenut krivični postupak, ovde stoji u tački 2. tako, a to traži gospodin Marković da se briše, dakle - koji je osuđen za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, to je u redu i to je prihvatljivo da se nekome takvom odbije zahtev, "ili ako je za takvo krivično delo pokrenut postupak".
Osim u srpskom haškom kazamatu, koji je i stvoren zbog toga da se sudi samo Srbima i da bi se Srbi ubijali, i da bi se mučili, i da bi se pisala lažna optužnica i ova sramna presuda gospodinu Martiću od pre nekoliko dana - i niko u državi nije podigao glas zbog toga. Nije bilo dozvoljeno ljudima, evo reći će vam gospodin Buha, da se niko nije odazvao na konferenciju za novinare kada se govorilo o tom najnovijem haškom skandalu.
Jedino, dakle, u tom ad hok, kvazisudu se ljudima izriče presuda i pre stvarnog dana izricanja i proglašavaju se krivima, krivi zato što su Srbi, krivi zbog toga što je Nataša Kandić, na poziv Zorana Đinđića, sela sa ostalim antisrbima i sklepala optužnice ili zato što se pojavljuju onakvi "svedoci". Ali, veoma često su to i neke osobe koje su, blago rečeno, retardirane ili vajni stručnjaci, a sve špijuni i agenti koji su vršljali ovde, gospodine Dačiću, po Srbiji godinama posle svrgavanja vlasti i posle petooktobarskog puča.
Ne može da budemo takvi kao što su oni, koji se navodno zalažu za poštovanje međunarodnih konvencija, ljudskih prava i konvencija koje regulišu položaj stranaca i njihovo tretiranje u nekoj zemlji - bilateralnih sporazuma i svega onoga što mi, kao jedna država koja hoće ravnopravnu saradnju sa svima normalnima u svetu, sa onima koji nam ne žele zlo, nego dobro, da sarađujemo.
Ovde se govori o onima koji dolaze iz zemalja koje vode izrazito antisrpsku politiku i tako se ponašaju. Međutim, mi moramo da poštujemo naš Ustav i da kažemo - da, protiv vas je podignuta krivična prijava za neko krivično delo, ali vi ste nevini sve do trenutka dok se to ne dokaže. Već sada mogu da vam kažem ne vršeći pritisak, naravno, na sudske organe niti na veće koje će da se bavi time, ali evo vi ste ministar unutrašnjih poslova, a Republički javni tužilac je valjda nešto razmišljao u ovih proteklih mese i po dana, sada mogu na osnovu, zaista više od 99,999, ma nema ni jednog promila, a da neko može da posumnja, čak i neko ko politički u ovom trenutku, samo zato što mu je potreban, podržava ove otpadnike SRS.
Neću da koristim izraz "građani", jer su građani pošteni ljudi, dame i gospodo, a ovo je nešto drugo. Kada kažete građanin vi mislite na nekog čoveka koji je pošten i koji uvažava poštovanje svakoga.
Sada mogu na osnovu toga, pošto je gospodin Krasić odneo nadležnim organima dve krivične prijave - zbog zloupotrebe službenog položaja, a to je uzimanje kredita bez odobrenja stranačkih organa u iznosu od 600.000 evra, sa kamatom i mnogo više, koje je uradio Tomislav Nikolić i krađa poslaničkih mandata. Ali, poštujući prezumpciju nevinosti, ali već znam pošto sam aktivni učesnik u onome što se razotkrivalo posle tog neuspelog puča, da kad-tad, iako je možda pravda spora, ali je dostižna - taj čovek mora da odgovara za to što je uradio.
To je nesporno. Postoji zakon i ako budu želele sudije da sude po Krivičnom zakoniku naše zemlje i da uzmu u obzir sve ono što je predočio, a to je samo jedan deo, naravno, otvoriće se postupak, gospodin Krasić, to tako mora da bude. Ne mogu da kažem za nekoga tamo ili vi za koga ništa ne znamo ili nismo upoznati sa činjeničnim stanjem ili sa tom pravnom stvari odnosno sa tim sporom koji neko ima i da mu kažemo, aha, odbićemo vam zbog toga zahtev i ne možete da boravite ovde.
Gospodine Dačiću, znate da je u borbi našeg srpskog naroda mnogo ljudi, o tome će govoriti gospodin Buha, proglašeno krivim od strane hrvatske ustaške vlasti. To su ljudi koji su svojim golim životima morali da brane i da budu ranjavani, i da stradaju njihovi najmiliji i svoj kućni pragom, i u Republici Srpskoj Krajini i u Republici Srpskoj. Oni su okrivljeni, odnosno oni su već unapred krivi, ali protiv njih se vodi krivični postupak pred tim takozvanim županijskim sudovima u ustaškoj hrvatskoj državi.
Vi ćete sada da kažete protiv tog nekog su tamo zbog toga što je Srbin, a samo zbog toga je naš narod i stradao, što je čuvao svoju veru i svoj kućni prag, on ne može ovde da se stalno nastani, da dobije boravak.
Isti ćemo slučaj imati, nažalost, za početak sporadično, ali ako ne stanemo energično kao država u odbranu srpskog naroda u Crnoj Gori, imaćemo takve slučajeve i sa Srbima iz srpske Crne Gore.
Ima nekoliko takvih slučajeva. Danas sam saznala za jedan, znate ga i vi, podsetio me je kolega Ružić u našem neformalnom razgovoru. Znači, ako su se ljudi koji su stali u odbranu srpske države u Crnoj Gori pobunili protiv toga još pre deset i više godina, pod istragom ili imaju krivičnu prijavu od strane tog separatističkog režima, neki ljudi od njih ne mogu da odu u svoj rodni kraj i u mesto gde su rođeni.
To su ljudi koji već imaju možda i poodmakle godine ili su mlađi ljudi. Sada se takav neverovatan pritisak vrši. Gospodine Dačiću, pitajte to ovog nesrećnika Jusufa Kalamperovića, kada se vidite sledeći put u procesu pregovora oko dvojnog državljanstva, svake večeri u dane vikenda po kafićima, po diskotekama, vršlja po crnogorskoj obali.
Šta će oni tu? Da plaše narod? Neformalno je uveden policijski čas. Zašto je maltretiran pre nekoliko dana naš predsednik radikala u Podgorici, mladi gospodin Vlado Vuković? Samo zbog toga što je svojim načinom izražavanja pripadnosti srpskom narodu i u zaštiti onoga što su Srbi u Crnoj Gori na takav način, iz automobila u centru Podgorice pozdravio svog prijatelja.
Šta sada treba da se desi? Ti separatisti, oni su ga maltretirali šest-sedam sati, nisu ga doduše tukli ali su mu rekli, šta ćeš ovde, idi odavde, idi u Srbiju ako ti je toliko mila, ti nama ne trebaš, ovde si došao da širiš Šešeljeve ideje i velikosrpstvo.
On je rekao ne, ovo je isto moja država koliko i vaša. Što kaže naš narod do kraja - kom obojci, kom opanci. Mi ćemo da ostanemo i da se borimo, ali biće takvih slučajeva da su iz tih političkih razloga podignute krivične prijave, kao što je u ustaškoj hrvatskoj državi, tako će isto.
Kakva vam je razlika između onoga što radi Milo ili Mesić ili Sanader? Nikakva. I onda da moraju ljudi da spasavaju goli život i glavu da dođu i mi kažemo, uskratićemo vam boravak zato što je po službenoj dužnosti tamo policija odnosno vlast u Crnoj Gori pokrenula protiv vas krivični postupak i vi ste persona non grata u državi Srbiji.
Zbog toga je veoma važno, naročito zbog toga što ćemo nažalost biti u situaciji da štitimo, pre svega, naše Srbe, da prihvatite ovaj amandman gospodina Markovića. Mislim da ima dovoljno argumenata.

Da li se još neko javlja?
Gospodin Buha, izvolite.

S obzirom da su predstavnici Ministarstva unutrašnjih poslova prisutni ovde, ukazaću im na određene probleme koje imaju stranci, a i ljudi koji su imali izbeglički status i na određeni način, zbog propusta državnih organa, kršeći odredbe Zakona o izbeglicama, izgubili svojstvo izbeglice i postali stranci prema odredbama ovog zakona. Svoje tumačenje temelji na odredbama Zakona o izbeglicama, koji je u članu 18. definisao način i uslove gubljenja izbegličkog statusa.
Član 18. Zakona o izbeglicama kaže: Izbeglica gubi pravo utvrđeno ovim zakonom ako 1) da netačne podatke prilikom podnošenja prijave za sticanje svojstva izbeglice ili pri ostvarivanju pojedinih prava izbeglice; 2) ne prijavi promene u svojstvu izbeglice koje su od bitnog uticaja na ostvarivanje prava izbeglice ili ne prijavi promenu boravišta; 3) odbije pod uslovima utvrđenim za građane Republike Srbije da izvrši radnu ili drugu propisanu obavezu; 4) odbije ponuđeni smeštaj odnosno razmeštaj ili odbije da se stalno ili privremeno nastani u mestu u kome su mu obezbeđeni uslovi za život.
U praktičnoj primeni, Komesarijat za izbeglice u svim situacijama kada lice odnosno izbeglica dobije uverenje o državljanstvu i zatraži izdavanje lične karte mora vratiti izbegličku knjižicu i tog trenutka mu se gasi svojstvo izbeglice odnosno tog trenutka je izgubio izbeglički status.
U članu 18. Zakona o izbeglicama nigde nema uporišta za takvu odredbu.
Znači, vi samo posredno učestvujete tu.
Taj postupak ide preko Komesarijata za izbeglice, ali vi kao državni organ ne možete kršiti Zakon o izbeglicama u ovom slučaju zato što nijedna odredba, pa ni ovaj član 18. ne daju mogućnost Komesarijatu za izbeglice da se oduzme to svojstvo.
Može se, prema Konvenciji o statusu izbeglica, oduzeti izbeglički status onog trenutka kad je dobio državljanstvo Republike Srbije i trajno se vraća u Republiku Hrvatsku, ali trajnog povratka u Republiku Hrvatsku nema. Hrvatska to ne dozvoljava. Rekli smo da svega 5% izbeglica se vratilo u Hrvatsku.
Sada ćemo to pokazati kroz primere kako se kretao broj izbeglica. Godine 1996. bilo je oko 650.000 izbeglica, 1998. godine 715.000, 2000. godine oko 505.000, 2001. godine 450.000, 2005. godine 107.000 i ove godine oko 96.000-97.000, ali smanjuje se broj.
U gotovo 95% slučajeva je oduzeto pravo na izbeglički status čoveku izbeglici onog trenutka kada je dobio ličnu kartu, a nemamo uporište u zakonu. To sam napominjao kad smo razgovarali ovde o Zakonu o državljanstvu, Zakonu o ličnim ispravama i Zakonu o putnim ispravama. Taj nedostatak mora da se otkloni.
Izbeglički status je međunarodnopravno regulisan. On se može, s obzirom da smo ratifikovali ovu konvenciju o statusu izbeglice, imamo materijalni zakon koji definiše načine, uslove sticanja i oduzimanja tog prava, stoga državni organi ne mogu činiti ovu povredu zakonskih odredbi.
U krajnjem slučaju, to je jedna diskriminatorska mera prema određenoj kategoriji stanovništva koja ove građane stavlja u drugorazredni položaj. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 50. amandman je podnela poslanik Vjerica Radeta.
Vlada nije prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima gospođa Radeta. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, najpre ću da završim ono što sam malopre govorila, ali sam potrošila vreme, pa nisam htela da kršim Poslovnik.
Kada je u pitanju status izbeglica, govorio je sad i gospodin Buha i čitao odredbe Zakona o izbeglicama koje se, nažalost, ne primenjuju. Prestanak statusa izbeglice je nešto što apsolutno, tako je u praksi, zavisi od službenika u opštini koji radi u odeljenju Komesarijata za izbeglice, kao poverenik za izbeglica u svakoj lokalnoj samoupravi.
Ljudi koji i danas imaju status izbeglih ili prognanih lica, to su mahom stari ljudi, bolesni, teško pokretni, čak i nepokretni često, i od takvih ljudi se traži da svake dve godine moraju lično da dođu u lokalnu samoupravu i podnesu zahtev, pa se to šalje u Komesarijat za izbeglice, pa posle određenog broja dana oni moraju ponovo da dođu, a ponekad i tri puta, zavisi koliko vremena treba ovima iz Komesarijata da dostave to rešenje.
Pa kada dobiju to rešenje, sa tim rešenjem moraju u odeljenje MUP-a, da dobiju novu izbegličku legitimaciju i to najčešće rešava tamo onaj službenik. Imam dosta primera iz svoje šire porodice, da ljudi gube status izbeglice, a ne ispunjavaju ni jedan od uslova koji je predviđen zakonom.
To je problem o kojem Srbija nije vodila računa, to sam već govorila ranije, nikada, a ne vodi ni danas. Ali, zato u ovom članu 50, na koji sam podnela u ime poslaničke grupe SRS amandman, imate potpuno drugačiji odnos prema trajnom boravku, član 50. je u okviru trajnog boravka u prihvatilištu i tu niste dovoljno oprezni.
Ko sve može biti u prihvatilištu od lica koja imaju status stranca? Znate šta se sve dešava, ne samo u Srbiji, nego i u okruženju i u zemljama EU, znate da je aktuelna i trgovina narkoticima, i trgovina belim robljem, i kada je u pitanju Srbija vršljaju kojekakve obaveštajne službe, vršljaju Sajovci i ne znam ko sve, hapse ljude, jure po Srbiji.
Pre nekoliko dana je uhapšen čovek koji je ličio na Ratka Mladića, pa je pušten kada je ustanovljeno da nije u pitanju Ratko Mladić, pa su pitali gospodina Ljajića da li državni organi znaju lokaciju gde se nalazi Ratko Mladić i kako je mogao da im se desi takav propust da uhapse čoveka koji to nije? Gospodin Ljajić je u tom intervju rekao - ne znamo da li je Mladić u Srbiji, ne znamo gde se nalazi, a i ovaj čovek što je uhapšen, mi smo dobili dojavu od stranih službi da je to Ratko Mladić.
Dakle, svi u Srbiji mogu da rade šta god hoće, mislim ovi koji dolaze pod raznim okolnostima, i mi nemamo adekvatnu zaštitu svojih građana, svog naroda od takvih koji dolaze u Srbiju.
U članu 50. predvideli ste da boravak u prihvatilištu traje do prinudnog udaljenja stranca. Vreme boravka u prihvatilištu ne može biti duže od 90 dana. Poslanici SRS misle da bi bilo primerenije da se taj rok skrati na 30 dana. Nepotrebno je da neko boravi 90 dana ili kažete - ne duže od 90 dana. Sada ću da citiram ovaj član, da bih po svakom stavu mogla to da objasnim i da bi pre svega javnosti bilo jasno o čemu mi ovde govorimo.
Vi kažete u Predlogu zakona da posle isteka roka iz stava 1. ovog člana, strancu se može produžiti boravak u prihvatilištu, znači može čak i da se produži, ako mu nije utvrđen identitet.
Pa odakle dolazi taj stranac i ko je taj stranac ako vi niste u stanju za 90 dana, a mi predlažemo za 30 dana, da utvrdite identitet. Da li neko na tome radi ili samo uhvatite čoveka, strpate ga u prihvatilište i niko više ne vodi računa o tome? Prosto je nemoguće, ako se iko tim bavi, da vam je potrebno čak duže od 90 dana.
Kažete - ako namerno ometa prinudno udaljenje. Pa kako neko može da namerno ometa prinudno udaljenje? Šta rade državni organi, šta rade predstavnici policije? Šta kaže - neću da se udaljim i on ometa prinudno udaljenje. Ovo je zaista nešto čemu nije moglo biti mesta u ovom zakonu.
Dalje kažete - ako je u toku postupka prinudnog udaljenja podneo zahtev za azil u cilju izbegavanja prinudnog udaljenja. Ovde možemo i da kažemo jedino za ovu tačku da može da bude, ali ne duže od 90 dana, da tu može biti maksimum od 90 dana. To je jedino što može da se prihvati, da je potreban duži period od ovog, ali ne predloženog zakonom nego našim amandmanom.
Ukupno vreme boravka u prihvatilištu ne može biti duže od 180 dana. Sada vas pitam, ako ukupno vreme u prihvatilištu ne može biti duže od 180 dana, šta ako tom licu ne utvrdite identitet ni za 180 dana? Ako mu niste utvrdili za 90 dana, postoji ozbiljna opasnost da se ne utvrdi ni za 180 dana. Šta radite onda sa tim čovekom? Šta se dešava sa tim strancem ili ako on 180 dana namerno ometa prinudno udaljenje? Šta se onda dešava, koje je zakonsko rešenje? Da li ga hvatate za uši i vodite preko granice?
Neozbiljno je kada državni organ sam sebi postavi ovako komotne rokove i onda nije nikakvo čudo što zaposleni u državnim organima ne rade svoj posao dovoljno ažurno. Mi moramo zakonima da uredimo svaku oblast, tako da zakon natera svakog zaposlenog u državnom organu ili lokalnoj samoupravi, dakle, pre svega, sve one koji se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, odnosno one koje plaćaju građani Srbije iz svog džepa, bar takve možemo zakonima da nateramo da moraju da budu efikasni, da svoj posao rade ozbiljno i odgovorno.
Neko ko je zadužen za nekog stranca u prihvatilištu, on zna, baš ga briga, 180 dana je rok koliko će da drži tog čoveka, a možda čoveku nije ni mesto u prihvatilištu, on će da ga drži tamo i ništa neće da radi 180 dana, nego će dva dana pre toga da saopšti da on ne ispunjava neki od ovih uslova.
Dalje, kažete - stranac kome je utvrđen identitet otpustiće se iz prihvatilišta ako se opravdano očekuje da neće moći prinudno da se udalji. Verujte da je ovo poprilično nerazumljiva formulacija. Stranac kome je utvrđen identitet otpustiće se iz prihvatilišta, a gde će da ode, ako se opravdano očekuje da neće moći prinudno da se udalji. Dakle, ovo je odgovor na ovo što sam vas pitala prethodno po ovim tačkama.
Znači, otpustićete ga iz prihvatilišta zato što opravdano očekujete da neće moći prinudno da se udalji. On ostaje u Srbiji, više nije u prihvatilištu, opravdana sumnja postoji da neće moći da se udalji, a možda je narkodiler, možda je trgovac ljudima, možda je kriminalac, ne znam koje klase, vi njemu jednostavno otvorite vrata prihvatilišta i kažete da opravdano očekujete da ne možete prinudno da ga udaljite, puštate ga i on šeta zemljom Srbijom i nastavlja da radi ono što je radio.
Da su opravdane naše sumnje o ovom članu 50. i da smo zato tražili da se skrati ovaj rok sa 90 na 30 dana, objasnili ste u poslednjem stavu člana 50. Taj poslednji stav člana 50. kaže - vreme koje je stranac proveo izvan prihvatilišta na izdržavanju kazne zatvora ili u pritvoru ne uračunava se u vreme boravka u prihvatilištu, izuzev u slučaju iz člana 48. stav 1. ovog zakona.
Član 48. stav 1. ovog zakona govori o zadržavanju stranaca i kaže - izuzetno, ako to nalažu razlozi obezbeđenja prinudnog udaljenja, stranac se može zadržati u prostorijama nadležnog organa, ali ne duže od 24 časa.
Zar i zadržavanje do 24 časa nije pritvor? Koliko se razumem u pravne propise u Srbiji, to je pritvor do 24 časa. Nema razloga da se ovde pravi izuzetak. Zašto sam rekla da vi potvrđujete sve naše sumnje ovim stavom? Zato što ste već sami rekli da vreme koje je stranac proveo izvan prihvatilišta na izdržavanje kazne zatvora ili u pritvoru se ne uračunava u vreme boravka u prihvatilištu. Ako očekujete da je bio u pritvoru ili da je bio na izdržavanju kazne, sami ste svesni da je najveći broj takvih ljudi sa nekom kriminalnom prošlošću ili je u Srbiji zbog obavljanja neke kriminalne aktivnosti.
Naravno, mogu se desiti i drugačiji slučajevi, potpuno bezazleni, kada ljudi moraju da dođu da bi spasli glavu, ono što smo pre neki dan govorili da se može desiti sa Srbima iz Crne Gore pod pritiskom režima u Crnoj Gori, ali to je nešto što je regulisano drugim članovima ovog zakona.
Doduše, niste prihvatili naše amandmane, ali u svakom slučaju se ne odnosi na te ljude, nego se odnosi na one koji su zbog nekog izvršenog krivičnog dela ili plana da izvrše krivično delo u Srbiji, možda i krivično delo terorizma, ko zna šta, svašta se dešava u ovom zlom vremenu.
Nije dobro što ste predvideli da se ovo vreme provedeno u pritvoru ne uračunava u vreme provedeno u prihvatilištu. Dok je neko lice u pritvoru, možete, pretpostavljam i da radite sve to, utvrđujete mu identitet ako ga ne znate, pokušavate da saznate ko je, zbog čega je tu, gledate da li će namerno da ometa prinudno udaljenje, da li ima neku mrežu svoju kriminalnu na teritoriji Srbiji itd. Valjda se sve to radi dok je lice u pritvoru.
Ne, vi ga u pritvoru držite onoliko koliko zakon dozvoljava, pa ga tek iz pritvora odvodite u prihvatilište, pa mu tu ostavljate 90, odnosno u krajnjem slučaju 180 dana, i ostade on u Srbiji više od godinu dana, tu rade njegovi kriminalci, narkodileri, trgovci ljudima, ne daj bože, terorističke organizacije itd.
Dakle, ovim zakonom niste ni na koji način zaštitili interese građana države Srbije, a samim tim ni državu Srbiju. Nije rešenje samo da se donese zakon da bi se tamo stavila crtica - donet je i ovaj zakon, nego zakoni moraju da budu, pre svega, upodobljeni pravnom sistemu države Srbije, što sa ovim nije slučaj, i moraju biti, pre svega i isključivo...
(Predsednik: Vreme.)
...završavam, u interesu građana Srbije, u nacionalnom interesu države Srbije, a sve ostalo je sporedno i treba da se reguliše zakonom.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 54. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Pop-Lazić.
Vlada nije prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Gospodin Buha, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, Gordana Pop-Lazić podnela je amandman na član 54. stav 4. i predlaže da se umesto broja 180 ugradi u Predlog zakona broj 90.
Pročitaću Predlog zakona da bi javnost mogla da vidi suštinu ovog amandmana.
Član 54. Predloga zakona kaže: "Strancu kome je poznat identitet i koji ima obezbeđen smeštaj i sredstva za izdržavanje, a ne može odmah prinudno da se udalji, nadležni organ može rešenjem da odredi meru obaveznog boravka u određenom mestu.
Stranac kome je određen obavezni boravak dužan je da boravi na određenoj adresi i da se redovno javlja nadležnom državnom organu. Kad za to postoje opravdani razlozi, stranac može privremeno da napusti mesto obaveznog boravka, samo uz rešenje nadležnog organa kojim mu se to odobrava.
Obavezni boravak može trajati najduže 180 dana.
Protiv rešenja iz stava 1. ovog člana, kao i protiv rešenja iz stava 3. ovog člana kojim mu se uskraćuje odobrenje, stranac može preko nadležnog organa da izjavi žalbu Ministarstvu, u roku od osam dana od dana prijema rešenja. Žalba ne odlaže izvršenje.
Obavezni boravak se unosi u putnu ispravu stranca. Strancu koji nema putnu ispravu izdaje se privremena lična karta.
Način unošenja obaveznog boravka u putnu ispravu i izgled obrasca privremene lične karte propisuje ministar nadležan za unutrašnje poslove.
Strancu koji je u nameri onemogućavanja ili ometanja prinudnog udaljenja postupa suprotno obavezama iz stava 2. i 3. ovog člana, nadležni organ će odrediti boravak u prihvatilištu u skladu sa članom 49. ovog zakona".
Na podneti amandman Vlada je dala obrazloženje u kome ističe da ne prihvata ovaj amandman iz istog razloga iz kojeg se ne usvaja amandman na član 50. Predloga zakona.
Uvažena koleginica Gordana Pop-Lazić je pokušala da smanji vreme boravka, da omogući državnim organima da u roku od 90 dana utvrde sve bitne činjenice vezano za stranca i da se vreme zadržavanja ukalupi u roku od 90 dana. Vlada je išla sa ovim stavom - nije prihvaćen amandman, a ovde ću da ukažem na određene druge stvari vezano za ovaj zakon, a vezano i za druge zakonske propise koji se tiču i stranaca i određene imovine.
Sada ću govoriti malo o imovini Srba iz Republike Srbije u bivšim jugoslovenskim državama i kakva je njena sudbina, pre svega pravnih, a i fizičkih lica, a s druge strane da vidimo kakva je sudbina imovine koju su imale pravna i fizička lica u Republici Srbiji.
Ova oblast je regulisana jednim međunarodnim sporazumom koji predstavlja akt međunarodnog prava, s obzirom da je imao više potpisnika, a potpisan je uz učešće međunarodne zajednice i time dobija na validnosti. Potpisan je 2001. godine. Radi se o Sporazumu o sukcesiji.
Ratifikovan je u Republici Srbiji, ratifikovan je i u svim drugim državama, zadnja ga je ratifikovala Republika Hrvatska, videćete zašto ona ratifikuje uvek poslednja sve međunarodne sporazume gde ona ima određene obaveze.
Sporazumom o sukcesiji je definisano pitanje celokupne imovine bivše SFRJ, deoba te imovine i način postupanja svih bivših jugoslovenskih država u smislu ostvarivanja prava na tu imovinu, regulisanja odnosa oko te imovine i povrat određene imovine shodno ovom međunarodnom ugovoru. Shodno tom sporazumu nijedna od bivših država članica nije mogla prodati imovinu koja se katastarski, koja se gruntovno vodi kao imovina neke druge republike.
Republika Srbija je u toku prošle godine donela Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji. U članu 3. toga zakona dozvoljena je prodaja imovine bivših jugoslovenskih država. Ukupna vrednost srpske imovine u BiH, u Hrvatskoj i u Sloveniji ceni se na milijardu i 800 miliona. Ukupno je oko 300 privatnih lica imalo tu imovinu i oko 6.000 fizičkih lica su imali imovinu u bivšim jugoslovenskim državama.
Šta su bivše jugoslovenske države učinile? Onoga trenutka kada su se otcepile, formirale nezavisne samostalne države, prodale su tu imovinu, otuđile tu imovinu. Šta smo mi napravili? Mi smo doneli uredbu 1991. godine kojom smo omogućili radnicima u tim pravnim licima da formiraju samostalna pravna lica koja će nastaviti rad i kontinuitet tih preduzeća.
Ona su ostala u posebnom statusu, imala su status državne svojine. Ove godine 16.06,na temelju ovih izmena i dopuna Zakona o privatizaciji, Vlada je donela Uredbu kojom je promenila karakter imovine, iz državne imovine ta imovina je sada prerasla u društvenu imovinu, ta pravna lica mogla su se upisati zemljišnim i katastarskim knjigama sa statusom društvene imovine. Time je Agencija za privatizaciju stvorila uslove da može prodati tu imovinu, shodno zakonskom ovlašćenju.
Toga trenutka nastupaju problemi i to ogromni problemi za nađu državu. Znači, naša imovina, čija vrednost milijardu i 800 miliona evra i danas čami tamo, ona je prodata, mi na nju gotovo i ne polažemo pravo, a imovina pravnih lica iz bivših jugoslovenskih država, ukupne vrednosti negde oko 800 miliona, kada smo pokušali da prodamo to, čak smo i definisali uredbom, Vlada je definisala uredbom, da će se ta imovina voditi na posebnom budžetskom računu.
Znači, uvek će biti na raspolaganju drugim pravnim licima koja su je imala pre 1991. godine i, shodno odredbama Sporazuma o sukcesiji, biće kompenzovane međusobne obaveze, vraćen posed nad tom imovinom itd.
Onoga trenutka kada je održan prvi tender za prodaju određenih preduzeća, prodato je nekih petnaestak preduzeća, toga trenutka su usledile protestne note Slovenije i Hrvatske. Ukupno je Slovenija uputila tri protestne note. Rupel je tu bio vrlo ažuran, on je uputio protestnu notu 20.03.2008. godine, pa 22.07, pa 25.07. i 19.08, znači četiri, ne tri.
Čak je jedan od nama poznatih secesionista izjavio da ne dolazi u obzir prodaja te imovine. Sprečićemo ulazak Srbije u EU ako se proda ijedno preduzeće iz Slovenije. Janez Janša, nama jako poznat, e to je njegova izjava. Izjava ministra spoljnih poslova, Rupela, bila je takođe slična. Hrvati, takođe, tri protestne note itd.
Ono što smo mi napravili protivzakonito, na inicijativu ministra Dinkića, ministar Dinkić je bio nosilac inicijative da se promeni Zakona o privatizaciji, zagovarao je tezu, u javnost je izlazio, mi moramo zato što su oni predali našu imovinu itd.
Onog trenutka kada su diplomatski pritisci krenuli iz Slovenije i Hrvatske, toga trenutka prekinuti su svi poslovi na privatizaciji.
Zašto? Je l' mi ne smemo recipročno, kao što su radili u Hrvatskoj, Sloveniji, BiH, da isto to prodamo, stavimo na račun, raspolažemo faktički tim sredstvima, kao što i oni raspolažu sa našim? Ali, daleko, daleko veći iznos, milijardi i 800 miliona i oko 800 miliona njihove imovine.
Ovde ću spomenuti o kojim se preduzećima sa srpske strane radi. Imamo NIS; NIS ima u bivšim jugoslovenskim državama oko 30 benzinskih pumpi, ima brojna odmarališta, skladišta, učešće u jadranskom naftovodu. Moramo spomenuti i EPS, njegovo učešće u izgradnji elektroprivrednog sistema, bivšeg jugoslovenskog elektroenergetskog sistema.
Zatim imamo Geneks, imamo Centrotekstil, imamo Obuću Zemun, imamo brojna odmarališta na moru koja su gradile državni organi Republike Srbije, organi Autonomne Pokrajine Vojvodine, brojne opštine su imale svoja odmarališta. Ukupno 319 objekata poslovnih, industrijskih, turističkih, ugostiteljskih itd.
Evo vidite kako jedna u osnovi dobra ideja u praksi ne zaživi, ne zaživi samo zato što se mi plašimo ući u diplomatsku borbu. Iza sebe imamo činjenicu da je to naša imovina. To je bila nekada jedinstvena društvena svojina i kategorija društvene svojine.
Onoga trenutka kada je došlo do odvajanja i Slovenije, i Hrvatske, i Bosne i Hercegovine, one su tu društvenu svojinu pretvorile u državnu svojinu, prodale i uživaju i dan-danas u sredstvima koja su ostvarili od te prodaje. Nažalost, Srbi ne rade tako.
Kada govorimo o imovini pravnih lica, moram spomenuti i ogromnu imovinu fizičkih lica, oko 6.000 Srba iz Republike Srbije imalo je imovinu u Hrvatskoj, Sloveniji i BiH. U Sloveniji bili su najpitomiji što se tiče povratka imovine, kuća, vikendica po Bledu, Bohinju itd, ali u Hrvatskoj je to problematično. Hrvati ne vraćaju, niti Srbima koji su bili državljani Hrvatske, ne vraćaju ni Srbima. Tamo čak i gde vraćaju, vraćaju po pravilu devastirane, uništene i zapaljene objekte, pre svega vikendice po Jadranu, brojne vikendice, to su slučajevi. Imovina je očišćena, pokradena, uništena itd.
Kada Srbi žele da vrate u posed i da povrate stvarni posed te imovine imaju ogromne probleme pred pravosudnim organima Republike Hrvatske. Ti postupci traju godinama. Na kraju se završavaju nakon 5, 6, 10 godina, ali je to skelet od kuća, od nekretnina, zato što sve što se može uništeno je od Hrvata, a slična je situacija u pojedinim delovima BiH. Vidite, tu naši građani nemaju nikakvu zaštitu.
Državni organi Republike Srbije ne čine ništa da pomognu u tim postupcima pred državnim organima Republike Hrvatske, BiH, pa i Slovenije.
Pitam javnost, otkud pravo jednom ministru, koji je svestan činjenice da smo mi potpisali Sporazum o sukcesiji, u kome decidirano kaže da se imovina čiji su vlasnici iz bivših republika ne može otuđiti, mora se staviti na raspolaganje, da predloži ovde zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji koji je omogućio prodaju.
Odjednom je njegovom voljom prekinuta ta prodaja. Zašto? Ako smo već napravili protivzakonitost, dovedimo to do kraja. Ali, kad je Dinkić u pitanju, onda se može onako kako on hoće, ali mi ne smemo to dozvoliti.
Ako su to Hrvati napravili, ako su to Slovenci napravili, napravimo to i mi, bez obzira na Sporazum o sukcesiji. Mi smo po tom Sporazumu o sukcesiji bili u obavezi da formiramo komisiju za sukcesiju. Ona je bila u početku komisija Savezne vlade za sukcesiju, i po podacima sa kojima raspolaže SRS, mi smo bili najneaktivniji u toj komisiji.
Jedan zajednički komitet, sastavljen od svih predstavnika svih komisija iz bivših jugoslovenskih država, taj komitet je trebalo da usaglašava stavove, da se dogovaraju određena rešenja i da se krene u povratak imovine i pravnih i fizičkih lica. Opet smo tu zakazali. Dok je to izmešteno iz savezne administracije u republičku administraciju, izgubili smo i dokumentaciju itd.
(Predsednik: Gospodine Buha, vreme.)
Hvala.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 57. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović.
Vlada nije prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Gospodin Petar Jojić.

Dame i gospodo narodni poslanici, narodni poslanik SRS Aleksandar Martinović podneo je amandman na član 57. stav 2, u kome je predložio da se u stavu 2. reči "ispravama i kartama" zamenjuju rečima "putnim ispravama i putnim karticama". Ovim amandmanom logički, pravno i legislativno se ispravlja propust koji je učinjen od strane predlagača.
Naime, stav 1. i stav 2. nisu u saglasnosti. Zbog toga je trebalo da se precizira koje su putne isprave u pitanju, koje su karte u pitanju. To mogu da budu i topografske karte, što apsolutno nije prihvatljivo i smatramo da bi ovaj amandman iz ovih razloga logično trebalo i treba prihvatiti.
U nekoliko reči bih se osvrnuo vezano za odredbe člana 40. Neprecizno je predviđeno i nije jasno u članu 40. stav 1. tačka 2), kaže - otkazivanje stalnog nastanjivanja. U čemu je ovde zabuna?
Trebalo je napraviti jednu precizniju formulaciju ovog stava. Nije jasno, kaže - pravosnažno osuđen. Trebalo je preciznije označiti, pravosnažno osuđen u Srbiji za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti. Jer on može biti pravosnažno osuđen i u Francuskoj, Nemačkoj, Engleskoj, Belgiji, Britaniji i da ne nabrajam. Stoga smatram da je ovde trebalo samo jedno pojašnjenje da bi ta materija i ta norma bila precizna, i da bi bila sveobuhvatnija.
Dame i gospodo, koristim priliku pošto je tu ministar unutrašnjih poslova, ujedno i potpredsednik Vlade, i to prvi, kada će Vlada da predloži donošenje zakona o stranim nevladinim organizacijama. Proučavao sam koje evropske zemlje imaju poseban zakon o stranim nevladinim organizacijama. Obradio sam strane nevladine organizacije i proučio ih u Austriji, Belgiji, Grčkoj, Estoniji, Italiji, Nemačkoj, Ujedinjenom kraljevstvu, Francuskoj, Švajcarskoj, Švedskoj, Španiji. To je zajednički prikaz nacionalnih zakonodavstava kako treba da bude regulisana materija kada su u pitanju strane nevladine organizacije.
O stranim nevladinim organizacijama naša država nema poseban zakon. Ovaj zakon treba izdvojiti iz Zakona o udruženjima. Zakon o udruženjima sadrži tri do četiri člana, međutim, u zemljama Evropske unije imate između 20 i 30 članova i odredaba koje regulišu način registrovanja, način rada, način brisanja iz registra, i prvo što se traži, a to je u svim zemljama, da te strane nevladine organizacije ne mogu biti profitabilne.
Gospodine ministre, vi ste svedok da mi imamo u našoj državi stranih nevladinih organizacije koje deluju, ali nema zakonskog propisa koji je uredio tu oblast. Ova oblast, posebno sa aspekta bezbednosti naše države, zaslužuje posebnu pažnju, da bude izdvojena iz Zakona o udruženjima. Ne može da bude propis isti i da obuhvata pod nazivom Zakon o udruženjima, pa da se identifikuje sa lovačkim ili pecaroškim društvom, ili udruženjem. To je nespojivo. Znate li koliko fondacija, i stranih, i humanitarnih, i nehumanitarnih, deluje na teritoriji ove države?
Sećate se devedesetih godina šta su radili i kako su vršljali po Saveznoj Republici Jugoslaviji, koje su nam probleme oni zadavali. Ova oblast zaslužuje posebnu pažnju i da bude uređena zakonom, u skladu sa Ustavom.
Ponovo vas podsećam da je to uređeno u zemljama koje sam naveo, koje nisu svrstale strane nevladine organizacije. One mogu da deluju ako su registrovane recimo u Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj, Britaniji i da ne nabrajam, ali da su tamo registrovane po njihovim zakonima, a ovde mogu da budu registrovane samo po našem Ustavu i po našem zakonu.
Zato njima treba ipak urediti ovu oblast, da se oni moraju pridržavati zakona, da ne vršljaju, jer su ovde agenture, strane i obaveštajne službe, ušle u sve strukture našeg sistema, i bezbednosne, i vojne, i političke, i ekonomske. Zato smatram da je potrebno razmišljati da se što pre donese zakon o stranim nevladinim organizacijama.
Dame i gospodo, gospođo predsedavajuća, zamolio bih vas da mi dozvolite samo nekoliko napomena vezano, opet su stranci tamo radili kada je u pitanju Pančevo. Kada je u pitanju Pančevo i zaštita životne sredine, gospodo narodni poslanici, građani Srbije, posebno građani Pančeva, danas je u Pančevu boravio Oliver Dulić, ministar za zaštitu životne sredine. On je danas održao sastanak u zgradi Gradske skupštine u Pančevu i obećao je rešenje problema u Pančevu, i to na taj način što će država u nekom od narednih budžeta predvideti milion-dva miliona evra da se saniraju posledice kod zaštite životne sredine koje su narušene NATO bombardovanjem i drugim zastarelim tehnologijama.
Šta to znači? Kada je dolazio Labus rekao je - Pančevu će trebati da se sanira Južna industrijska zakona 360 miliona evra. Bivši ministar za zaštitu životne sredine, Dragin, rekao je da će država odvojiti 120 miliona evra da bi se saniralo stanje u Petrohemiji, Rafineriji i Azotari. Međutim, dame i gospodo, od svega toga nema ništa.
Ne može se zaštita životne sredine u Pančevu svoditi na neko radno telo. Neka gospodin Dulić ne drži sastanak u Gradskoj skupštini, nego da ode sa novinarima u "Petrohemiju", "Azotaru" i "Rafineriju" i da se uveri kakva je situacija tamo, a da se javnost obavesti od strane državnih medija, da konstatuje situaciju koja je veoma katastrofalna. Imamo kolegu poslanika koji je iz Pančeva, koji se prošlog puta uverio kada narodnim poslanicima nisu dozvolili da uđu u "Rafineriju" da bi se uverili u stanje životne sredine.
Vladini nadničari odu do Pančeva više puta, ali rezultata nema, jer i direktori tih javnih preduzeća ne daju da se novinari, a i poslanici pojave i vide šta se tamo događa. U gradu Pančevu je svakoga dana prisutna panika kod naših sugrađana, a niko ama baš ništa ne preduzima. Vlada ćuti.
Ovo je još jedna tužna priča iz Pančeva, koja se nastavlja. Rafinerija nafte Pančevo postala je strogo poverljiva institucija. U nju ne mogu da uđu ni poslanici. Strogo poverljivo mesto, više od Pentagona. Bin Laden je uspeo, bez ikakvih problema i prepreka, da dospe do Pentagona u SAD. To je ministarstvo odbrane, za one koji ne znaju šta je Pentagon, a mislim da znaju svi, a poslanici ne mogu da uđu u "Rafineriju".
Nad Pančevom je svaki dan dimna zavesa koja uzima danak ugrožavajući živote naših građana. Postoje vrući dokazi, ali niko ne preduzima ništa da zaštiti gole živote 130 hiljada Pančevaca.
Šta smo razotkrili, a šta nismo, kada smo imali priliku da posetimo industrijsku zonu u "Petrohemiji" i "Rafineriji"? Ono što nismo razotkrili, nije nam bilo omogućeno da vidimo i da javnost sazna o tome.
Mi, poslanici Narodne skupštine, nedavno smo posetili Pančevo, ali bez uspeha. Pančevci svakodnevno plaču dok se ne isele iz ovog grada. Takva vam je voljena nepravda. Mi bi umesto Ministarstva za zaštitu životne sredine predložili da imamo ministarstvo istine.
Pančevci su postali robovi prokletih računara, monitoringa koji registruje zagađenje, ali odgovorni funkcioneri daju lažne podatke o zaštiti životne sredine u Pančevu. Pančevo je kao zatvorski krug, ali okružen najvećim zagađivačima i bojnim otrovima.
Pančevci su 1999. godine mislili da ih je Mars napao, kad ono ispade da su ga napale demokratske zemlje sa zapada i EU, raketama i bombama. Pančevci postaše žrtve, ubiše nam građane u "Rafineriji", i to radnike, a pričiniše materijalnu štetu koja se procenjuje blizu milijardu dolara.
U Pančevu padaju crne kiše. Kad Pančevci ujutru ustanu, oni prvo kažu: "Dobar dan, tugo". To je grad u kome je opasno živeti. Pančevci iznad svog grada vide paniku, i to u samom vazduhu. Zagađivači postadoše dizajneri. Popularno javno mnjenje u Pančevu ne može ništa da učini.
U Pančevu caruje kulturno-zagađivački imperijalizam. Neuspela kampanja lokalnih medija protiv zagađivača, a posebno je RTS u Pančevu, i njihovo dopisništvo, nemoćan da uđe u fabrike, zabeleži stanje i verno ga prenese građanima Pančeva, a ujedno i nadležnim državnim organima.
Pančevci će doživeti totalno, a ne etničko čišćenje, kako Vlada brine o Pančevcima, ali zato iz Pančeva izvlače veliku korist i profit. Poređenja radi, Pančevo je nekadašnji Aušvic, jer njegovi građani žive u jednoj velikoj gasnoj komori.
Zagađivače u Pančevu državni sekretar u Ministarstvu za zaštitu životne sredine nedavno proglasi da su nevini. Ova kampanja nevinih zagađivača je kampanja prljavih trikova, ispiranje mozgova Pančevcima njihovim lažima da u Pančevu nema zagađenja. To je nama saopštio državni sekretar Ministarstva za zaštitu životne sredine, nedavno kada smo sa Odborom za zaštitu životne sredine bili u Pančevu. Izgleda da ni "Balkanski špijun" ne može da utvrdi ko zagađuje Pančevo, da li "Rafinerija", da li "Petrohemija".

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 59. amandman je podneo poslanik Sreto Perić.
Vlada nije prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Gospodin Sreto Perić. Izvolite.