Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, nadam se da će ministarka uskoro da se pojavi u ovoj sali i da ćemo dobiti odgovore na pitanja postavljena od strane poslanika Demokratske stranke Srbije.
Koristim ovu priliku da, po članu 226, postavim pitanje s obzirom na to da je u Beogradu od danas prisutna misija Međunarodnog monetarnog fonda koja će boraviti u našem glavnom gradu do 9. novembra 2008. godine, znači, naredne dve nedelje. Tom prilikom će se sastati sa predstavnicima Vlade Republike Srbije i sa predstavnicima Narodne banke Srbije.
Potpredsednik Vlade gospodin Božidar Đelić je izjavio nedavno da će tema razgovora sa predstavnicima Međunarodnog monetarnog fonda biti budžet Republike Srbije za 2009. godinu, kao i novi aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom. Imali smo priliku pre neki dan da čujemo premijera gospodina Cvetkovića, koji je rekao da se u Srbiji u narednim godinama može očekivati recesija. Recesija po definiciji znači manje plate, manje penzije, manje investicija, manje zapošljavanja. To su svi oni problemi za koje smo isticali da će nas zadesiti i u ovoj i u narednoj godini, a pojedine stranke iz vladajuće koalicije su rešavanje tih problema isticale kao ideje vodilje njihove predizborne kampanje.
Eksperti MMF-a, nije potrebno biti dovoljno pametan pa da se to zaključi, reći će predstavnicima Vlade Republike Srbije, svim populistima koji sede u Vladi Republike Srbije, da Srbiju očekuje u narednom periodu velika ekonomska kriza. Imam pitanje, s obzirom na to da ministarka nije tu, za potpredsednika Vlade gospodina Jovana Krkobabića, potpredsednika Vlade i ministra ekonomije i regionalnog razvoja gospodina Mlađana Dinkića, kao i potpredsednika Vlade, ujedno i ministra nauke, gospodina Božidara Đelića – ko je šampion u populizmu, ko je obmanuo građane Srbije i ko će prvi izaći pred građane Srbije i reći im da sva njihova obećanja padaju u vodu i da su ih slagali da će ova obećanja ispuniti?
Od penzija nema ništa. To što ćete povećati penzije za 10%, a imajući u vidu sve ovo što se dešava u finansijskom sistemu Republike Srbije, čitave Evrope i čitavog svega, govori nam da je ovo obična šarena laža i da od toga zaista u narednoj godini neće biti ništa. Dajte da budemo otvoreni prema građanima Srbije, izađite ovde za govornicu i recite - slagali smo građane Srbije.

Reč ima narodni poslanik Boris Aleksić.

Dame i gospodo narodni poslanici, vezano za rebalans budžeta Republike Srbije, odmah bih vam na početku skrenuo pažnju na enormnu zaduženost naše države.
Na strani 121 u stavci - otplata stranih kamata vidimo da je za otplatu stranih kamata Republike Srbije u toku 2008. godine predviđeno da se izdvoji 12.324.811.000 dinara, a za otplatu kamata stranim vladama 6.393.254.000 dinara itd.
Mislim da u ovom trenutku moramo da se setimo iskustava koje je imala Argentina za vreme velike dužničke krize. Izneću vam par podataka vezanih za te nemile događaje.
U vreme vojne diktature u Argentini spoljni dug te zemlje se povećao 5,5 puta. Međunarodni monetarni fond je planski podržavao i savetovao generale, čak je jedan visoki funkcioner ove organizacije, gospodin Dante Simon, bio posrednik pri argentinskoj centralnoj banci u vreme vojne diktature. Po međunarodnom pravu dug koji napravi neki diktatorski režim smatra se dubioznim, sumnjivim potraživanjem, a država nije u obavezi da ga vrati. Ipak, po uspostavljanju demokratije u Argentini 1985. godine, MMF je vršio pritiske na predsednika Raula Alfonsina da prizna ovaj dug. Iako je predsednik imao pravni osnov da odbije zahtev Fonda, on je prihvatio njihov uslov. Ugovorom je priznat umanjen dug.
Ovde odmah vidimo sličnost sa dešavanjima vezanim za našu zemlju i rečima koje su svojevremeno upućivali funkcioneri DOS-a da je 26. novembra 2001. godine Pariski klub država poverilaca otpisao 66% duga Jugoslaviji. Jugoslavija je dobila 22 godine za otplatu 1,8 milijardi dolara sa grejs-periodom od šest godina, dok je uz 4,562 milijarde dolara dugoročnog duga Pariski klub reprogramirao i 648 miliona kratkoročnog duga.
Slični pregovori su vođeni sa Londonskim klubom, koji čini grupacija od oko 600 komercijalnih banaka poverilaca kojima je naša država dugovala 2,2 milijarde dolara. Predstavnici Vlade Srbije su i onda a i sada zaboravili da pomenu da su u stvari doprineli priznanju 34% dubioznog duga koji je najvećim delom napravio Titov diktatorski režim tokom šezdesetih i sedamdesetih godina. Dakle, još jednom podsećam, po međunarodnom pravu on ne mora da se vraća zbog rizika ulaganja u države koje su pod diktatorskim režimom. Postavlja se pitanje da li stranke koje su u vlasti smatraju da je Titov režim bio diktatorski ili ne?
Problem je što danas građani Srbije plaćaju dugove za koje po međunarodnom pravu ne bi morali da plate ni dinara. Najgore je što će i buduće generacije otplaćivati ta dugovanja, što nas sve zajedno vodi u nekontrolisano dužničko ropstvo.
Spoljni dug Srbije prevazišao je ove godine iznos od 28 milijardi dolara, iako je 2003. godine iznosio 12,3 milijarde dolara a bilo je projektovano da će 2010. godine iznositi 10,5 milijardi dolara. Zaduženost po glavi stanovnika je već odavno prešla 1.500 evra.
Građani Srbije su krajem avgusta bili kreditno zaduženi 311,9 milijardi dinara, što znači da je zaduženost građana porasla za 5,8% u odnosu na kraj prošle godine. Ovo su pokazatelji Udruženja banaka Srbije.
Sad možemo opet da se vratimo na primer Južne Amerike i Argentine jer je kod njih došlo do onog najgoreg mogućeg scenarija. Do čega dovodi nekontrolisano zaduživanje najbolje se vidi na primeru Južne Amerike. Kreditori MMF-a i Svetske banke su u nekim državama (Haiti, Peru, Dominikanska Republika) obezbedili sebi pravo da ubiraju takse i poreze na osnovu otplate zaduživanja tj. kredita. U drugim slučajevima (Meksiko), eksploatisali su glavne izvozne resurse pa je prihod od nafte išao preko njujorških bankovnih računa koje su kontrolisale federalne rezerve SAD. Da ne bude zabune, ovo su činjenice koje su objavljene u francuskoj štampi, u "Mondu" i "Mond diplomatiku".
Kreditori su često nametali svoju pravnu nadležnost u rešavanju sporova, a nisu prezali ni od vojne intervencije kako bi realizovali svoja potraživanja. Od 1980. do 2000. godine privatni kreditori su od Latinske Amerike naplatili 192 milijarde dolara više od iznosa koji su pozajmili. Godine 1999. i 2000. godine latinoameričke zemlje su isplatile 86,2 milijarde dolara više nego što su pozajmile. MMF je Argentini u periodu od 1980. do 2000. godine stavio na raspolaganje 71,3 milijarde dolara, dok mu je ona vratila 86,7 milijardi dolara. Dakle, MMF je ostvario zaradu od 15,4 milijarde dolara.
Od 1982. godine do 2000. godine Latinska Amerika je isplatila svim kreditorima neverovatnu sumu od 1.450 milijardi dolara, što je četiri puta više od njenog duga iz 1982. godine.
Argentinski spoljni dug 2004. godine je bio 130 milijardi dolara, iako je Argentina u periodu od 25 godina isplatila više od 200 milijardi dolara. Otprilike nešto slično čeka i nas.
Jula 2000. godine argentinski sud je u presudi obrazloženoj na 195 strana razotkrio nelegitimnu prirodu i krivicu MMF-a i federalnih rezervi SAD zbog siromašenja zemlje. Veliku pomoć u ovom procesu MMF-u i Svetskoj banci dali su novokomponovani argentinski kapitalisti, tajkuni, koji su postepeno lišavali argentinsku privredu njene osnovne supstance - industrije. Ovde vidimo sličnost sa našom državom.
Interesantno je da su neke južnoameričke države uspele da okončaju svoju ekonomsku krizu. Tokom tridesetih godina prošlog veka 14 zemalja je obustavilo otplate dugova na duži rok. Među velikim dužnicima samo je Argentina otplaćivala redovno dugove, bez prekida. Ova rešenja su Argentinu 2001. godine dovele do katastrofalne krize, koja je svima poznata.
Izneo bih još jedan podatak. Naime, jedna od najpoznatijih neistina koje iznose naši vlastodršci jeste da je najveći donator Srbije Evropska unija. Prvo, Evropska unija za svoja sredstva koja daje Srbiji uzima kamate, postavlja ekonomske uslove, ultimatume ili dobija političke ustupke. Štaviše, slanjem Euleksa na Kosovo i Metohiju Brisel je izvršio faktičko priznanje južne srpske pokrajine.
Drugo, prikriva se činjenica da je najveći donator Srbije srpska emigracija koja tiho ali neprekidno u svoju zemlju svake godine ubrizgava između dve ili tri milijarde evra, ne tražeći ništa za taj novac. Ovo je dobro mesto da se zapitamo zbog čega naša vlada ne stvara zajedničke projekte sa najvećim donatorima Srbije, srpskom emigracijom. Da samo 5% vremena koje posvećuje Evropskoj uniji posveti srpskoj emigraciji, ubrzo bi građani Srbije osetili ekonomski boljitak.
Međutim, svima je poznato da tajkuni u Srbiji, vlasnici prljavog ili sumnjivo stečenog kapitala, koji su u sprezi sa režimom, ne dozvoljavaju da se u Srbiji plasira čist kapital. Jednostavno, nije im u interesu. Taj čist kapital bi za njih značio gubitak profita, uticaja na Vladu Srbije, a za vlastodršce u Srbiji gubitak visokih provizija i mogućnosti za instant bogaćenje. Pogledajmo samo koliko u inostranstvu ima uspešnih sportista, naučnika i privrednika iz Srbije kojima tajkuni ne dozvoljavaju da plasiraju svoj čist kapital u Srbiju. Umesto toga, naša vlada sarađujući sa tajkunima produbljuje korupciju i, naravno, dodatno zadužuje zemlju i sve građane, uvodeći ih u dužničko ropstvo.
Pri tome, izgovor za sve je Evropska unija. Danas su reči "Evropska unija" zamenile reč "Tito", dok je crveni pentagram zamenjen žutim. To je mantra današnjih vlastodržaca. Celu tu psihologiju, koja se odnosi i na sadašnji režim, opisuje svojevremeno Zinovjev uvodeći pojam "homo sovjetikus", opisujući je kao psihologiju fatalizma prisutnu kod ljudi koji ne veruju u sopstvene snage već samo u ono što im se dešava spolja ili sa strane, te strpljivo čekaju obećanu svetlu budućnost.
Stoga vas molim da još jednom razmislimo i da ne produbljujemo dužničku krizu koja vlada u našoj zemlji.

Reč ima narodna poslanica Aleksandra Janković. Posle nje reč ima narodni poslanik Paja Momčilov.

Povećanje penzija na nivo od 70% prosečne plate je ekonomski neodrživo, jer bi to povećalo deficit u budžetu za 2,7% domaćeg bruto proizvoda. Ovo je najnovije upozorenje koje nam stiže od predsednice Svetske banke za jugoistočnu Evropu. Našim vlastodršcima ni to nije dovoljno, jer, kako rekoše, svetska ekonomska kriza ne utiče negativno na Srbiju; mi smo neki poseban, izolovan svetski entitet. Ne samo da ne utiče negativno, nego ćemo žestoko profitirati od svetske ekonomske krize, tako bar kaže Boža "kanabis" i daje časnu tetkinu pionirsku reč.
U zavisnosti od potreba naših ministara možemo zaključiti da svetska ekonomska kriza utiče selektivno na Srbiju. Svakodnevno slušamo izjave dva potpredsednika Vlade, gospodina Dinkića i gospodina Krkobabića, gde se prvi s vremena na vreme dozove u pamet i kaže kako će najavljeno povećanje penzija urušiti ekonomsku stabilnost zemlje, a onda se oglašava drugi, kojem nije jasno o čemu to Dinkić priča i, u krajnjoj liniji, ne zanima ga, jer je on socijalno odgovorno biće.
Gospodo draga, pitam vas, o čemu ste razmišljali kada ste formirali Vladu i jedni druge tapšali po ramenu pristajući na kojekakve uslove i želje koalicionih partnera? Da li narednih deset generacija treba da plaća cenu vaših krajnje neodgovornih i ekonomski neracionalnih dogovora?
Daleko od toga da nismo za to da se penzije povećaju, ali na ovakav način ne može jer penzioneri od ovakvog povećanja apsolutno neće imati nikakve koristi, a nenadoknadivu štetu će pretrpeti i čitav finansijski sistem države i svi građani. Sredstva koja su izdvojena za povećanje penzija moraju odnekuda da budu nadoknađena. Budžet se mora odnekud puniti, a kao što vidimo, puni se od povećanja cene gasa za 60%, povećanja cena pretplate i telefonskih impulsa, od povećanja cena komunalnih usluga, struje, gradskog prevoza. Kako vidimo, ni to nije dovoljno, što pokazuje enormni deficit u budžetu. Kakve će onda koristi penzioneri imati od povećanja od 10% kada im zbog toga troškovi života višestruko rastu?
Da ne govorim o tome da ovakvo linearno povećanje penzija nema nikakvog smisla. Šta od ovakvog povećanja ima penzioner koji ima penziju u iznosu od 8.000 dinara, da li sa ovih dodatnih 800 dinara može da finansira sva ova poskupljenja?
Primili smo na stotine poziva gde nam penzioneri govore da prenesemo Vladi - nemojte više da nas branite, pored ovakvih prijatelja, ne trebaju nam neprijatelji. Zato još jednom ponavljam, predlog Nove Srbije je da se ova uredba o linearnom povećanju penzija zameni uredbom kojom će se prvo najniže penzije podići na neki koliko-toliko prihvatljiv nivo, a onda od ostatka sredstava i ostale penzije povećavati.
Ne postoji nijedna zemlja u okruženju koja je u svojim reformama odmakla mnogo dalje od Srbije, da penzije iznose 70% prosečne plate. Taj odnos je najpovoljniji u Mađarskoj, gde penzije iznose 62% prosečne plate. Ne zaboravite da je Mađarska zemlja koja je članica Evropske unije.
Pri tome, Srbija je zemlja gde postoji najnepovoljniji odnos zaposlenih i penzionera, gde dva miliona zaposlenih finansira 1.600.000 penzionera. Ovakav odnos je trajno neodrživ ako se zna da je zapravo zaposleno stanovništvo glavni finansijer penzija.
Isplata penzije zasnovana je na slivanju doprinosa zaposlenih u Fond za penzijsko-invalidsko osiguranje, gde se ta sredstva koriste za tekuće isplate penzionerima i drugim primaocima socijalnog osiguranja.
Da bi sistem penzija bio održiv neophodne su i odgovarajuće demografske karakteristike stanovništva, kao i snažne ekonomske performanse ekonomije u celini. Potrebno je da po svakom penzioneru postoji minimum tri do tri i po zaposlena, a kod nas, prema najnovijim istraživanjima, na jednog penzionera dolazi 1,25 zaposlenih, što znači da broj zaposlenih i broj penzionera ima tendenciju da se izjednači, tako da će uskoro svaki zaposleni dobiti svog penzionera. Moram da naglasim da je tokom šezdesetih godina prošlog veka na svakog penzionera bilo šest-sedam zaposlenih.
Imajući u vidu da smo među deset najstarijih nacija na svetu, da nam je prirodni priraštaj jako nizak, da imamo skoro milion nezaposlenih, da nam je domaći bruto proizvod među najnižim u Evropi, jasno je da je penzijski sistem kod nas, ovakav kakav je, apsolutno neodrživ.
Imamo situaciju da 200.000 penzionera živi ispod granice siromaštva. Situacija ne može da se reši povećanjem od 10%. Trajno rešenje problema bilo bi uvođenje dobrovoljnog penzijskog osiguranja koje funkcioniše tako što zaposleni ima poseban račun na koji je poslodavac obavezan da uplaćuje deo doprinosa radnika, pri čemu taj radnik u svakom trenutku ima uvid u stanje na računu, a sredstva sa tog računa se ulažu tj. kapitalizuju.
Stoga, još jednom vas molim da ovako ozbiljnim temama ozbiljno pristupite i da prestanete da se bavite kratkoročnim rešenjima koja nikom u ovoj zemlji ne donose ništa dobro i koja isključivo služe u svrhe ispunjenja vaših međusobnih koalicionih dogovora.
Još jedna stvar, o kojoj vam verovatno građani govore, neverovatan je talas poskupljenja.
Poskupljenje gasa na 34,01 za domaćinstva, 41 dinar za potrošače koji se greju na daljinski sistem predstavlja skoro dve trećine prosečne zarade u Srbiji, pa je logično postaviti pitanje šta može da se kupi za ostatak prosečne neto zarade, koja prema podacima Republičkog zavoda za statistiku za septembar mesec iznosi 32.969 dinara, i to bez poreza i doprinosa, i u odnosu na prosečnu zaradu bez poreza i doprinosa isplaćenu u avgustu 2008. godine nominalno je manja za 0,49%, a realno za 1,38%.
U septembru 2008. godine u odnosu na decembar 2007. godine cene na malo su povećane za 6,7%. U septembru 2008. godine troškovi života su u odnosu na decembar 2007. godine porasli za 6,8%.
Zvanični podaci istovremeno govore da je u avgustu prosečna potrošačka korpa za četvoročlanu porodicu iznosila 32.692,40 dinara, pri čemu se kupovna moć od grada do grada drastično razlikuje i gotovo u svim gradovima za nekoliko hiljada premašuje prosečnu mesečnu zaradu. Ubedljivo najnepovoljniji odnos ova dva parametra imamo u Valjevu, gde sa prosečnom mesečnom zaradom od 26.384 dinara treba napuniti potrošačku korpu u vrednosti od 33.236 dinara. Kako? Hoće li Hudini da pomogne?
Cene u Srbiji nisu odraz realnih tržišnih dešavanja, već posledica političkih turbulencija na našoj političkoj sceni, a trenutno posledica finansiranja želja i prohteva koalicionih partnera. Zarad partijskih interesa i lične koristi se uporno tolerišu monopolske strukture i kartelska udruživanja. Na taj način se umesto jačanja privrednih struktura jačaju stranačke infrastrukture. Bar mislite o ovome.

Reč ima narodni poslanik Paja Momčilov, a posle njega narodni poslanik Riza Halimi.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, raspravljamo o rebalansu budžeta; poslanici Srpske radikalne stranke su već odlučili da ne mogu da glasaju za ovakav predlog rebalansa.
Ovo nije razvojni budžet, videli smo iz rasprave i sasvim je jasno da se ovim žele neka predizborna obećanja ispuniti. Sigurno je da je on pokriće za nešto što je već potrošeno; što je žalosno, dobar deo toga je potrošen na prethodne izbore i one velelepne kampanje koje su vodile stranke učesnice.
Kada je gospođa ministarka ovde dala vrlo kratko svoje uvodno izlaganje pomislio sam u prvom trenutku - vidiš, ministarka je vrlo racionalna i pametna žena. Jer, imate ono pravilo na sudu, kada treba da se branite zbog nečega onda vam advokat kaže - pričaj što manje. Krajnja mera toga je da se braniš ćutanjem. Prema tome, ministarka se nije branila ćutanjem, ona je vrlo kratak ekspoze iznela. Međutim, kada su krenuli odgovori nastao je problem i sa mnogim odgovorima se mi apsolutno ne možemo složiti.
Ministarka, koja je profesor na Ekonomskom fakultetu, kaže da je zadovoljna ovim rebalansom i ona je u velikoj... Da, vi ste to kazali i rekli ste, kazaću vam tačno i zašto, rekli ste - zato što fiskalizaciju prikazujemo realno. To su vaše reči. Nije ni važno.
Kada vi uvećate deficit sa 1,9, koliki je bio u prethodnom budžetu, na 2,7, vi kažete da ste time relativno zadovoljni. Kako možete biti zadovoljni kada imate negativan trend? Sajmona Greja iz Svetske banke ste obmanuli i rekli ste da će od 2% deficit biti do 2,5%. Lepo čovek to kaže u izjavi.
Ako čitate memorandum koji je uputio MMF 24. decembra, gde vam lepo kažu - ako ste zacrtali poresku politiku kakvu ste obećali, ako ćete penzije dizati koliko ćete dizati, vi ćete onda doći u veliki problem i imaćete 5% bruto deficita. To vam kaže gospodin, neću da ga citiram, Albert Jeger. Mogu da vam dam i izvod gde je on to rekao. Vi time što ste zacrtali kao nešto što ćete ostvariti idete u nešto što je još gore.
Imamo deficit platnog bilansa 18%; pa dobro, nije strašno, 500 milijardi dinara uvek više potrošimo nego što proizvedemo, nego što stvorimo. I, šta radimo? Uzimamo kredite da bismo to pokrivali, ili kažete da situacija nije strašna.
Međutim, ne slažu se ekonomisti, kako domaći tako i strani; oni vam ukazuju da je to problem i da to može biti strašno, pogotovo kada sagledamo ekonomsku situaciju koja se događa u svetu, pa i nas će sigurno da pogodi.
Naravno, smanjenje javne potrošnje je ono o čemu svi pričaju. Kako ćete vi namiriti 490.000 državnih plata u narednoj godini, 1.600.000 penzija u narednoj godini, a imamo 800.000 nezaposlenih? Vi kažete – pa, nije naš državni aparat i taj javni sektor toliko veliki, ima negde drugde i više. Uzmimo Austriju, ima 8,1 miliona stanovnika, po nekim brojkama.
Trudiću se da samo brojke iznosim, da vas zadovoljim. Imali smo 1. januara, po podacima statističkog zavoda Srbije, 7.300.000 stanovnika. Sada gledajte, mi imamo 490.000 državnih plata, a oni imaju 383.000 državnih plata i vi kažete - pa da, u svetu je drugačije. Pa, u kom to svetu, kažite; Austrija je razvijena zemlja.
Zašto mi imamo skupu državu? Mi smo o tome govorili ovde. Ministarka nešto stalno klima glavom levo-desno, gore-dole, ne znam šta joj to znači. Pogledajte kakvu skupu državu imamo: 2001. godine u administraciji je bilo 8.099 državnih službenika, a sada imamo 27.891, sa svim vašim agencijama, sa svim vašim sekretarima, kabinetima koji slede. To je Vlada dala za dva bivša ministra, možemo to i da preskočimo, to je slučajno.
Pogledajte taj vozni park, 80 ljudi se 24 sata vozi. Neću da govorim o voznom parku Ministarstva zdravlja, koje odlično poznajem, da to ostavimo.
Imate ta javna preduzeća, ne privatizuju se, zašto? To su zlatne koke za vladajuće partije koje tu mogu da ostvare prihode direktora. Neko od kolega poslanika je rekao da je plata u Jatu 20.000 evra. Ja ne verujem, to je nešto fantastično i nemoguće, ali smo čuli da je u NIS-u 13.000 evra. Tu se poslušnici i funkcioneri namiruju i zbog toga mi imamo toliku javnu potrošnju.
Smanjiti državni aparat, smanjiti projekte, zaludne, koji se rade. Evo, u medicini se trenutno radi 40 projekata gde se nemilice troše pare iz kredita, a to su netransparentni projekti uglavnom i to je nešto što takođe jede naš dinar.
Naravno, ono što za vas ne postoji, suzbijte korupciju, pa ćete i te kako imati jedan bolji budžet.
Ja sam lekar i logično je da govorim o medicini. Ovo što ste vi ovde kao budžet ponudili je skandalozno. U stavci za Ministarstvo zdravlja se kaže da je sada budžet 12 milijardi, a prošli budžet je bio 10 milijardi. Pogledajte lepo te stavke, šta vidite kao obrazloženje? Obrazloženje je, citiram: "Ministarstvo zdravlja je nakon razmatranja izvršenja pojedinih sredstava procenilo da su moguće uštede", pa onda predlaže da se preusmere neki programi na nešto drugo i kaže ovako: "Na ovaj način su povećana izdvajanja u ukupnom iznosu od 217 miliona dinara za kapitalne investicije koje se odnose na rekonstrukciju zdravstvenih ustanova". Razlika je dve milijarde, pogledajte prethodni budžet. Gde je objašnjenje za razliku? Ja znam, smešno je: radiodifuzna agencija je dala neke prihode Ministarstvu zdravlja, NIS je dao neke prihode, ali dobar deo toga su krediti i to je skandalozno kako vi objašnjavate ovo. Zbog toga mi tražimo da budu prisutni i drugi članovi Vlade, ne zato što smo se okomili da pravimo neku paradu i cirkus, nego da bismo dobili ova objašnjenja. Vi ne možete na ovo odgovoriti, siguran sam sto posto.
Na kraju bih rekao, skandalozno je kakvu vi politiku vodite. Mi pratimo memorandume o budžetu i ekonomskoj fiskalnoj politici. U svakom memorandumu dajete drugu stopu koja se troši za zdravstvo. U tri uzastopna navode se tri različite stope.
Samo ću jednu pročitati: finansiranje funkcija zdravstva iz javnih izvora povećano je sa 5,5% bruto nacionalnog dohotka u 2005. godini na 6% u 2007. godini, što je visoko u odnosu na međunarodne standarde. U drugim zvaničnim podacima ove države, koje daju funkcioneri sistema zdravstvene zaštite, što ste u Evropi pokazali, tu je 8%. "Batut" prikazuje 7% troškova i 6%. Gde god odeš, svuda različiti procenti, ali razlika od 2% bruto nacionalnog dohotka. Koja ste vi vlada, ko ste vi? Jedni pričaju jedno, drugi drugo.
Ali, da najverovatnije lažete, evo vam podataka Svetske zdravstvene organizacije: tu je potrošnja 8% bruto nacionalnog dohotka. A to što hoćete da smanjite na 5,9, to je kriminalno prema ovom narodu. Svetska zdravstvena organizacija je rekla - minimum 5% bruto nacionalnog dohotka za najnerazvijenije zemlje sveta. Ako vidite Evropu, prosek je 8%; razvijene zemlje - 10%; Engleska, Nemačka, daću vam sve brojke, spremio sam za vas da imate i vi. Dao sam prošli put i ministru Cvetkoviću; on je to uzeo, nije rekao da nije tačno.
Da završim sa onim vašim grobljem, i tu sam vam pripremio podatke; nažalost, u ovoj zemlji se umire sve više. Pročitaću vam samo dva broja i to ću vam ostaviti da vidite: 1995. godine u našoj zemlji umrlo je 12 ljudi na 1000 stanovnika, u 2005. godini 14. To su obrađeni podaci. Da ne mislite da sam otrgao dve godine, ako pratite trend videćete da je taj trend u usponu čitav niz godina, od 2000. naovamo. To što hoćete da smanjite, to je sramota i bruka. Hoćete dodatno da ugrozite biološki integritet, koji je već ugrožen, jer nas je sve manje na ovim prostorima.
Gospođo ministre, nemojte kolutati očima, molim vas, to su realne cifre. Vi ste se zalagali za cifre, ja sam vam cifre čitao, molim vas, opovrgnite, kažite - Momčilove, ti nisi u pravu, cifre su drugačije, a ja ću sve ovo vama da predam.
Hvala vam. Mislim da je jasno zbog čega srpski radikali ne mogu da glasaju za ovako nakaradan budžet, ovako sklepan, ovako loše objašnjen.

Narodni poslanik Zoran Krasić želi da govori o povredi Poslovnika i ima reč na osnovu člana 100. stav 1.

Gospođo Čomić, s obzirom na to da smo dobili od ministra, kao profesora, pouku da se krećemo u svetu cifara, a ne mišljenja itd., u skladu sa članom 136. Poslovnika Narodne skupštine, smatram da bi bilo dobro za javnost u  Republici Srbiji da sazna nešto, a moram da kažem da toga nema u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2008. godinu.
Ove poslanike koji su odavno u ovoj skupštini, već jedan ili dva mandata, podsećam da u ovom predlogu zakona o rebalansu ne postoji više reč "memorandum". Nekada su se kleli u to; ako nešto kažemo, kažu - to je prema memorandumu, mi donosimo ovo, pa se sve planira za dve godine unapred, to je neki srednjoročni plan. Sada u zakonu o rebalansu ne postoji reč memorandum, zaboravili. To je ta nova doktrina, nova teorija.
Gospođo Čomić, zamolio bih vas da okrenete ovaj predlog zakona i da pogledate stranu 17. Tu se nalazi razdeo 3.12 – Avio-služba Vlade. Avio-služba Vlade ima ukupno 30 zaposlenih. Ako je posada jednog aviona, neka bude pet, proizilazi da imamo šest aviona u Vladi, ali mi nemamo podatak o tome koliko imamo aviona u Vladi.
Ali, ako sednete u avion JAT-a i krenete, pošto imamo samo međunarodne letove, kad uzmete ono uputstvo za ne daj bože dobićete i mesečni pregled, njihov list za tekući mesec, i na poslednjoj strani tačno stoji koliko aviona ima JAT. Naš JAT ima 16 aviona, pa se kaže: 737-300, 737-400, i imamo one propelerne.
Ovde nemamo ni osnovni podatak koliko oni imaju aviona, ali imamo podatak da će Avio-služba da košta 263.181.784 dinara, a služi za prevoz, tako se kaže u obrazloženju, za nadležne državne organe.
Ne znam iz Narodne skupštine nekoga da je leteo tim avionom. Nemamo tu informaciju ni za Vladu. I za predsednika Republike, ali, kaže, može i za treća lica na tržištu. Doduše, ima ovde neka rubrika - sopstveni prihod, kolona sedam, koliko oni zarađuju po tom osnovu. Gro sredstava ide na popravku i održavanje.
Interesuje me da li neko iz ove vlade može da nam kaže da li imamo sedam aviona, dva helikoptera, jedan avion, onaj JAK 40 koji je Tito dobio još šezdeset i neke godine od Rusa, ili ko zna. Molim vas, transparentno.
Jedno vreme je i Cane Subotić vozio Vladu, imao je svoj avion, pa su neki koristili usluge, jer je Đinđić plaćao taj avion, kaže - to je mnogo jeftinije nego da se angažuje drugi avion.
(Predsedavajuća: Tri minuta i 30 sekundi.)
Moraću ponovo da se javim pošto nisam baš bio dorečen.

Nema povrede člana 136. Akti koje ste dobili u proceduri dostavljeni su svim narodnim poslanicima u skladu sa članom 136, tako da nema povrede člana.
Reč ima narodni poslanik Riza Halimi, posle njega narodni poslanik Ljubomir Kragović.