Moram na početku da kažem da je Vlada potpuno u pravu s ovim mišljenjem. Ovaj amandman, ali ne samo ovaj, nego i svi amandmani koji su slični po svom karakteru i po svojoj sadržini, a podneti su na član 1. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2008. godinu, ne ispunjavaju taj uslov, kako ste vi to napisali u obrazloženju. Međutim, to uopšte nije razlog da vi taj amandman ne uzmete u razmatranje, pa da, ukoliko se slažete s idejama koje su iznete u tih 5-6 amandmana različitih poslaničkih grupa na član 1, ukoliko smatrate da ima nekog osnova, to uzmete u razmatranje i, eventualno, svojim amandmanom to ispravite. Međutim, to, očigledno, nije ideja koja vas je rukovodila prilikom izrade Predloga zakona o rebalansu.
Moram na početku da ukažem na to šta poslanici koji su podneli amandmane na član 1. Predloga zakona, u stvari, hoće. Oni hoće ono što bi gospođa ministar vrlo rado htela da se uradi, ali to ona ne može da kaže, zato što je ministar, zato što se nalazi u Vladi, a u svakoj vladi postoje neki odnosi i neki politički interesi, neki politički ciljevi, i onda ne može ministar da istupi kao profesor, kao stručnjak, kao neko ko se razume, nego kao deo jedne ekipe, jednog tima.
S obzirom na to da ovde imamo i amandmana koji se, otprilike, zasnivaju na principu – koliko imaš, toliko trošim, taj princip je prihvatljiv. On ima svoje opravdanje, to moram da kažem, ali ima i neke probleme.
Krenuću od najpoznatijeg problema. Kada je Nikolae Čaušesku vratio sve dugove inostranstvu, obavestio naciju da Rumunija više nikome ništa nije dužna, oni su ga ubili. Taj dužničko-poverilački odnos između neke suverene države, kako bi to rekle demokrate, ovako suverene, i MMF-a, Svetske banke, ili ovih kreditora, mora da bude uvek prisutan, jer ukoliko nema tog dužničko-poverilačkog odnosa, onda vladari svetski kažu da nešto nije u redu, jer ako se taj mnogo osamostali iz ove ekipe, ovog tima i iz ovih pravila, on predstavlja opasnost za neki kapital itd.
Drugi primer tog nekog razmišljanja jeste nešto što su pravila Evropske unije. Svi naši ministri od 2000. godine naovamo su vrlo verno to prenosili, pa su rekli – budžetski deficit je moguć do 3% društvenog bruto proizvoda, to je podnošljivo itd. Međutim, ima jedan problem, već godinama Francuska i Nemačka imaju deficit koji je 5%. Razgovaram s njima i oni mi priznaju.
Nemojte da čitate te knjige. Nemojte, gospođo, da čitate knjige. Vi ste čitali knjige, pa studentima pričate jedno, dođete kao ministar i pričate nešto sasvim drugo. Nemojte baš mnogo te knjige da vrtite. Mlađa je vrteo te knjige, pa je pokazivao suficit, pa mi pukosmo kao dulek, od suficita. Mi smo prva zemlja koja je pukla zbog suficita.
Ako sam do sada malo pripremio teren da shvatite o čemu se radi... Gde je Dragan Vujadinović? Nema ga, otišao je da piše kolumnu.
Budžet je uvek političko pitanje, nikada ekonomsko pitanje. To svi moraju da znaju. To je Kardelj pokušao, pa je umesto – politička ekonomija, rekao – ekonomska politika. Ma, nije ljudi. Uvek je politika, ali poslednjih 250 godina politika je ekonomija, zadire u ekonomiju.
Ekonomija kao nauka koja izračunava vrednost itd., ako pođemo od te definicije, šta je poenta ovog budžeta? Poenta ovog rebalansa jeste da treba da se legalizuje nešto što je već potrošeno. Sada se postavlja pitanje – kako ste mogli da potrošite više nego što vam je odobreno?
Može, nije nikakav problem. Zašto? Zato što postoje instrumenti kratkoročnog zaduživanja, gde država ide na tržište, odnosno emituje kratkoročne hartije od vrednosti, obezbeđuje pare da premosti trenutne probleme budžeta i nedostatka sredstava, a onda se, na kraju, dođe s rebalansom i u taj rebalans utrče i sekretarice, i kola, i kabineti itd. Sekretarice, kola, kabineti i državni sekretari su kukavičje jaje, o kojima treba da se ovde raspravlja i priča. Vi s pravom to kritikujete, ali su oni to namerno podmetnuli, da se tu kritika vrši, da bi se prikrilo ono što je glavno. Tu sam sada raščistio i to vam je jasno.
Šta treba da shvate naši građani? Svaki budžet, u suštini, predstavlja trošak svih građana Republike Srbije i prema tome se ceni da li nam je država skupa ili jeftina. S obzirom na naš ekonomski položaj i socijalnu bedu, naša država je preskupa. Sada ću da vam to objasnim, da je preskupo.
Ako se pogleda bruto društveni proizvod, činjenica je da nam treba još 15 godina da s ovom stopom, kojom se ministarka hvali, od 6, 7 itd., dođemo na društveni proizvod iz 1990. godine. Međutim, mangupi su 2001. godine promenili metodologiju izračunavanja društvenog bruto proizvoda, jer su primenili međunarodne kriterijume, pa onda kažu da ova država nije kao što je nekada bila.
Ma, nije. Nema ni onoliko vojske, imamo jedan avion koji je u stanju da leti i tri helikoptera. U međuvremenu, svi avioni, helikopteri, tenkovi, pretopljeni su kod Amerikanaca u "Sartidu" i prodati su, i "Sartid" je najveći izvoznik, uspešna firma; za 20 miliona evra su kupili nešto što košta milijardu. Pa, i ja ću da budem uspešan. Svako može da bude tako uspešan, i ovaj vaš primerak može da bude uspešan. Dobije sve za džabe. Takva je ekonomska politika.
Ovaj nivo potrošnje utiče na sve segmente privrednog života i kada se pogleda šta je napisano u 1. članu, kako će država da ubire zakonom propisana sredstva, onda ovde nema mesta za domaći proizvod i za domaću proizvodnju. Tri puta više ćemo sredstava obezbediti za proizvode koji dolaze iz inostranstva u našu zemlju.
U formiranju bruto društvenog proizvoda, to što dolazi iz inostranstva, dolazi samo kao trošak, odnosno kao cena neke usluge, jer se društveni bruto proizvod formira na bazi ne samo vrednosti nove robe koja je proizvedena, nego i usluga i svega onoga. Usluge su zdravstvene, obrazovne itd. Pošto nema proizvodnje, kada vidite kakav je ovaj budžet i rebalans, svi numerički iskazi su rezultat poželjne inflacije, koja se prikriva. Kod nas ona ne eskalira zato što postoje sasvim dovoljne količine deviznih rezervi, pa onda Jelašić, s vremena na vreme, ubaci malo tih deviza na tržište, smiri kurs, navodno, sve je u redu, što se bunite, pa to je prava vlada, to je pravi guverner, vidite kako je valuta stabilna.
To pogoduje samo onim ljudima iz inostranstva i onima koji uvoze. Onda se javlja ta velika razlika – odeš u prodavnicu, tamo se ponašaš kao voajer, možeš samo da gledaš, da kupiš ne možeš. Kurs luduje kada su godišnji odmori, pred Novu godinu. Kada treba da se namame ovi da donesu devize, onda im se da malo dinara, ali kada treba deca da krenu u školu, onda je proces drugačiji.
To su sve mangupske stvari. U ovoj prostoriji to, verovatno, 50 ljudi zna. Znači, tu niste izmislili rupu na saksiji, da budemo načisto. Ovo je stvarno veliki budžet za nas. Samo da vas podsetim, vi ste bili pripravnik, gospodine Vujadinoviću, u ovoj zemlji nekada su te finansije vodili gospodin Jovan Zebić, genijalac, zatim, ne znam da li me sada sluša, pošto ste je isterali i podneli krivičnu prijavu protiv nje, Mila Jezdimirović, od koje ste mogli da naučite kako se vodi budžet. Sve velikani.
(Srđan Milivojević, s mesta: Sve velikani hiperinflacije.)
Ne hiperinflacije, ti ništa ne znaš. Ovo su ozbiljne teme o državi. Ne pričam o Američkoj ambasadi, nego pričam o državi, dečko. Prikoči malo, slušaj malo ove sede glave. Nije to sve "hepening". Država je ozbiljna stvar.
Idemo dalje. Znači, da ste koristili te stručnjake, oni su bili majstori da ovo malo prikriju, da se ne vidi sve, s razlogom su bili majstori, imala je da se brani država, ali sada je kod nas sve na izvolte. Kada je došao Svilanović, više nije postojala ni kripto zaštita komunikacije. Ne, pusti na faks. Ceo svet zna šta se radi.
Ovo je skupo za nas. Da li ovo bitno utiče na ovaj naš život? Utiče. Da li je toliko bitno? Nije. Znate zbog čega nije? Zato što nema proizvodnje. U ovom budžetu nema proizvodnje. Postoje neke subvencije. Nisu to subvencije za podsticaj proizvodnje. Vi ste pod silom dali te subvencije. Mlađan Dinkić neće da čuje za subvencije, regrese i te stvari za podsticaj proizvodnje.
U nekim trenucima, on jeste u pravu, ali naši robni fondovi, naše zalihe, ne mogu da se mere sa zalihama EU.
Evropska unija u svojim stokovima ima robe, osnovnih poljoprivredno-prehrambenih proizvoda za sledećih pet godina. Oni se zafrkavaju s vama oko ovog šećera, zbog toga što vode unutrašnju borbu, unutar EU, u pogledu premija i nekih stvari koje treba da dobiju. Oni su postali neka sila kada su stabilizovali proizvodnju, kada su stabilizovali tržište hrane. Sve su u industriju preselili.
Holandija je imala dve fabrike, jednu za helikoptere, jednu za kamione, jednu za kola. To je sve prebačeno na Istok. Više nemaju nijednu, nema "Lokida", DKV-a itd. Žive od usluga. Zašto? Prebogati su, 500-600 godina su držali ceo svet kao kolonijalna sila, kralo, kralo i navuklo veliko bogatstvo.
Ne možemo mi s njima da se merimo. To je vaša osnovna greška. Kako možete da upoređujete igrača iz seoske lige i Ronalda? Ne može da se upoređuje, a vi uporno upoređujete. Zašto? Da biste pobegli od stvarnosti.
Šta se sve finansira iz ovog budžeta i kako se formira prihodna i rashodna strana? Nemam vremena sada da vam pričam, ali ću se javiti povodom amandmana na član 1, jer ima još pet amandmana, pa ću kao predstavnik stranke, gospođo, samo ono što vi podržavate da kažem, kako se formiraju prihodi, kako se realizuju rashodi, zašto su rashodi tako veliki, gde mogu da se smanje, šta treba da se uradi da bi se smanjili rashodi, a posebnu ću pažnju da posvetim javnom dugu, zaduživanju, garancijama i svemu onome što, hteli to ili ne hteli da priznate, vodi Srbiju u dužničko ropstvo.
Častim vas 30 i nešto sekundi.

Da li još neko želi reč povodom ovog amandmana? (Ne)
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Dejan Mirović.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da amandman nije u skladu sa članom 10. Zakona o budžetskom sistemu.
Izvolite, gospodine Miroviću.

Dame i gospodo, amandman je podnet na član 1. Predloga zakona. Predlagač zakona je odbio amandman, uz obrazloženje da nije u skladu sa članom 10. Zakona o budžetskom sistemu, kojim je utvrđeno da se budžet sastoji iz opšteg i posebnog dela.
Ovo tumačenje predlagača, po kojem on određuje šta može biti sadržina amandmana, a šta ne, najblaže rečeno, preširoko je i proizvoljno. To tumačenje se, čak, ne zasniva ni na odgovarajućim odredbama Zakona o budžetskom sistemu. Član 10. se odnosi, pre svega, na predlagača, tačnije Ministarstvo.
U delu zakona pod naslovom: Priprema i donošenje budžeta i finansijskih planova, a to je posao koji obavlja Ministarstvo, tačnije, u članu 10, navodi se da opšti deo budžeta obuhvata, između ostalog pregled tekućih prihoda i rashoda, pregled kredita, otplate glavnice, kamata i garancija, odredbe o suficitu i deficitu, procenu poreskih prihoda, podatke o budžetskoj rezervi. Zatim se navodi da poseban deo budžeta obuhvata finansijske planove direktnih korisnika budžetskih sredstava i da opšti i poseban deo budžeta sadrže procenjene prihode i rashode za fiskalnu budžetsku godinu i za naredne dve fiskalne godine.
Dakle, nigde se u ovom članu 10. Zakona o budžetskom sistemu, na koji se poziva predlagač u obrazloženju, ne pominje Narodna skupština, niti izmene predloga budžeta koje vrši Narodna skupština. Narodna skupština se pominje tek u delu Zakona o budžetskom sistemu koji reguliše donošenje budžeta. U članu 25. se navodi da Narodna skupština donosi budžet Republike, a u članu 26, pod naslovom: Ograničenja u donošenju budžeta, navodi se – izmene predloga budžeta koje vrši Narodna skupština moraju biti u okviru maksimuma deficita utvrđenog u predlogu budžeta Vlade.
Predlog za povećanje izdataka u budžetu mora sadržati i mere za uvećanje prihoda ili umanjenje drugih izdataka za isti iznos. Dakle, ne pominju se opšti i posebni deo.
Predlagač je, prilikom razmatranja amandmana, trebalo da se osloni na čl. 25. i 26. Zakona o budžetskom sistemu, a ne da proizvoljno tumači odredbe Zakona o budžetskom sistemu, i to uz pomoć člana 10, u kome se uopšte i ne pominje postupak pred Narodnom skupštinom i koji se, očigledno, odnosi na samo ministarstvo.
Dakle, jasno je da se član 10, prvenstveno, odnosi na samog predlagača, a ne na Narodnu skupštinu, jer je na njemu obaveza da pripremi budžet, ili možda predlagač smatra da u svakom amandmanu mora da stoji celokupan predlog zakona o budžetu, od nekoliko stotina strana.
Ipak, smisao amandmana je daleko od ovako naopakog tumačenja, koje, u suštini, nudi predlagač. Amandman je samo deo zakonodavne procedure. Svrha amandmana je ispravka loših rešenja u zakonu, a ne pisanje novih zakona. Uostalom, tako tvrdi pravna nauka.
U knjizi "Uvod u pravo" autora prof. dr Koste Čavoškog i prof. dr Radmile Vasić, piše: "Zakonodavna procedura obično obuhvata podnošenje predloga", to je ono što se reguliše u članu 10. Zakona o budžetskom sistemu, "javnu raspravu", nažalost, kod nas je nije bilo, ako izuzmemo tzv. dobronamerne saveta MMF-a, "pretres i glasanje u zakonodavnom telu". To je upravo ono što se reguliše čl. 25. i 26. Predloga zakona o budžetskom sistemu i što predlagač prećutkuje u obrazloženju odbijanja amandmana.
Na kraju ovog procesa, sledi glasanje u zakonodavnom telu, publikacija i stupanje na snagu. Takođe, isti autori navode sledeće: "Prema vrstama normi, kako su utvrđene, moguće je da zakon sadrži univerzalne opšte norme ili delimično opšte, odnosno posebne". Zatim se navodi, upravo za budžetske zakone: "Ovi tzv. privremeni zakoni, iako nisu za svagda, zadovoljavaju uslov opštosti, kao i zakoni koji se donose sa neograničenim vremenskim trajanjem, jer se opštost zakona, pre svega, odnosi na vrstu norme kojima se predviđene situacije regulišu".
Dame i gospodo, posle ovakvog pravno-formalnog razjašnjenja, treba istaći da amandman nije trebalo odbaciti i zbog sledećih ekonomskih argumenata. Amandmanom koji je predlagač odbacio, uz obrazloženje koje očigledno nema veze s pravnim načelima, traži se povećanje rashoda za subvencije u privredi i poljoprivredi, ukupne vrednosti od 15 milijardi dinara. To je u skladu s odredbama iz člana 26. Zakona o budžetskom sistemu u kojima se navodi da predlog za povećanje izdataka iz amandmana sadrži i mere za umanjenje drugih izdataka za isti iznos.
Konkretno, ovim amandmanom se traži, a u tom kontekstu se navodi detaljna tabela, smanjenje rashoda za korišćenje usluga i robe, to je ekonomska klasifikacija 42, za oko 15 milijardi dinara. Dakle, radi se o značajnom prelasku u okviru ekonomske klasifikacije 45, to su subvencije, jer je za nju predviđeno ukupno oko 63 milijarde dinara. Ipak, ovih 15 milijardi, po zvaničnom kursu NBS-a od 28.10.2008. godine, iznosi oko 180 miliona evra. Dakle, ne radi se velikoj sumi u odnosu na one koje daju bogate zemlje Zapadne Evrope i Brisel svojim privrednicima i poljoprivrednicima u ovim oblastima. Zato je neophodno da se povećaju subvencije u budžetu, radi konkurentnosti naših privrednika i poljoprivrednika.
Na primer, Evropska komisija je za sezonu 2005/2006 izdvojila oko 450 miliona evra za subvencije namenjene proizvođačima vina. Naravno, kao i obično, predviđeno je da bogate zemlje dobijaju najviše subvencija. To je jedno od pravila na kojima se zasniva poljoprivredna politika Brisela i to je realnost koja se ne može sakriti nikakvim frazama o tzv. evropskom putu i ravnopravnoj utakmici između naših i zapadnih poljoprivrednika. Konkretno, Španija je dobila 150 miliona evra, Francuska 160 miliona, Italija 99 miliona, a ostatak sume je podelilo još 11 država.
Takođe, godine 2003, ukupne subvencije EU farmerima su iznosile: francuskim – sedam milijardi i 300 miliona evra, španskim – četiri milijarde i 200 miliona evra, nemačkim – tri milijarde i 900 miliona evra, italijanskim – tri milijarde i 130 miliona evra i britanskim – tri milijarde i 120 miliona evra.
S druge strane, naša poljoprivreda nije napredovala nakon usvajanja tzv. saveta MMF-a i približavanja Briselu. Naprotiv, prema podacima koje je izneo saradnik Centra za naučno-istraživački rad u Privrednoj komori Srbije Vojislav Stanković, 2007. godine je ostvaren manji rod kukuruza nego 2006. i 2005. godine. Što se tiče izvoza u EU, ni tu nije mnogo bolja situacija. Npr., eksperti predviđaju da izvoz junećeg mesa u 2008. godini neće premašiti onaj iz 2007. godine, kada je inostranstvu prodato samo 20% od odobrene kvote.
Kako saveti MMF-a utiču na razvoj poljoprivrede, pokazuju sledeći citati. Serž Alini, u časopisu "Le mond diplomatik", piše – države koje su poslušale savete Svetske banke i MMF-a žrtvovale su svoju prehrambenu poljoprivredu; one više nisu u stanju da se oslone na sopstvenu žetvu. Ovome treba dodati podatke Republičkog zavoda za statistiku – indeks poljoprivredne proizvodnje u centralnoj Srbiji u 2007. godini je bio ispod nivoa iz 1995. godine. Indeksi su izračunati na osnovu indeksne liste u koju je uključeno 56 ekonomski važnih poljoprivrednih proizvoda za koje statistika utvrđuje proizvodnju.
Takođe, u ovom kontekstu urušavanja naše poljoprivrede i privrede, podatke o privredi smo izneli, inače, u načelu, treba istaći sledeće. Kao što je poznato, misija MMF-a je došla 28.10. u Srbiju da bi pomogla, kako se tvrdi, svojim dobronamernim savetima. Danas treba da počnu zvanični razgovori. Najavljuje se da će se razgovarati i o trenutnoj ekonomskoj situaciji. Pregovaraće se i o kreditima ako bude potrebno.
Povodom dolaska ove spasonosne misije, naši građani treba da znaju sledeće. Britanski ''Gardijan'' je 20. oktobra 2008. godine, u komentaru povodom posete misije MMF-a Beogradu, izneo – Srbija ima relativno velike dugove u odnosu na ukupni BDP, što je, dugoročno gledano, potencijalno najveći problem. Upravo, suprotno od tvrdnje naše vlasti.
S druge strane, ''Fajnenšel tajms'', istog dana, analizira situaciju u Turskoj, članici NATO pakta i zemlji koja se, kao i mi, približava EU, povodom njene saradnje sa MMF-om. U ovim britanskim novinama se navodi izjava turskog premijera Erdogana – ne možemo da pomračimo svoju budućnost ispunjavajući zahteve MMF-a.
Na kraju, naša vlast je, povodom dolaska ''spasonosne'' misije MMF-a, svakako, trebalo da posluša savet svetskih ekonomskih stručnjaka, a posebno vodećih, kao što je Džozef Stiglic, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju i bivši potpredsednik Svetske banke. Njegovi saveti su sigurno korisniji od onih koji će dati misija MMF-a.
Stiglic smatra, upravo na osnovu svog bogatog iskustva, da su odluke i saveti MMF-a bili "donošeni na bazi nečega što je izgledalo kao čudna mešavina ideologije i loše ekonomije, tj. dogme, koja ponekad, činilo se, jedva da prikriva specijalne interese.
Problemi sa kojima se suočavaju zemlje u razvoju su teški i MMF je često pozvan da pomogne u najgoroj od svih situacija, kada se zemlja suočava sa krizom, ali lekovi MMF-a su podbacivali često, čak i češće nego što su bili uspešni. MMF-ove politike strukturnog prilagođavanja, odnosno politike dizajnirane da pomognu zemlji da se prilagodi krizama, kao i trajnim debalansima, vodile su gladi i neredima u mnogim zemljama."
Zato, dame i gospodo, treba prihvatiti ovaj amandman, povećati subvencije, pokrenuti privredu i poljoprivredu, prestati sa zaduživanjem i uraditi u najvećem broju slučajeva upravo suprotno od onoga što savetuje MMF. Zahvaljujem.

Da li se još neko javlja za reč?
Reč ima narodni poslanik Milorad Buha. Imate još tri i po minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, nadovezaću se na priču i amandman koji je podneo kolega Milorad Krstin, vezan za povećanje subvencija u privredi i poljoprivredi.
Naime, uvaženi kolega je dao predlog da se u subvencijama za privredu, ukupan iznos poveća za dve milijarde, a za poljoprivredu – četiri milijarde.
Vrlo je bitno i neophodno, kao što je i kolega Mirović rekao, ulagati u privredu i poljoprivredu, zato što imamo komparativne prednosti i tu imamo mogućnost da oživotvorimo sve ono što nam priroda i društvo daju, a u nelojalnoj konkurenciji koju imamo na svetskom tržištu, a i na domaćem tržištu, nemoguće je u ovim uslovima privređivanja ostvariti bolje rezultate bez pomoći države. Izvore sredstava moramo naći i svaki slobodan dinar moramo uložiti u privredu i poljoprivredu.
Pitam vas sada, sve zajedno, evo, ja sam u ovom parlamentu tri i po godine, nijedan sporazum nismo ratifikovali u kome je predviđeno ulaganje u privredu ili poljoprivredu, nijedan zajam koji se odnosi na određena sredstava koja ćemo transferisati u privredu, pomoći, upravo onako kao što to čini EU i Amerika.
Vidite šta je u ovoj globalnoj krizi učinila Amerika, a i Evropska unija, samo iz državnih sredstava. Znači, sve puca, sve pada, ostaje država. Isto to mi moramo. Znači, razbijeni smo, naša privreda, naša poljoprivreda je razbijena i tu moramo pomagati. Svaki slobodan dinar iz budžeta, iz raznih fondova, moramo pretočiti u subvencije i pomoći privredi.
Kojoj privredi? Pre svega, izvoznoj privredi, onoj privredi koja oživotvoruje svoj rad i svoj uloženi kapital. Gde su nam rezerve? Gde su nam ti budući pravci ulaganja? U proizvodnju. Koju proizvodnju?
U poljoprivrednoj proizvodnji imamo kvote koje nam je ostavila i omogućila EU da izvezemo određene gotove proizvode, kao što je šećer. Mi smo u 2007. godini proizveli 467 hiljada tona. Za naše potrebe je neophodno 220, imamo izvoznu kvotu od 180 hiljada tona i u 2007. godini smo izvezli 150 hiljada tona. Znači, 30 hiljada tona, za koje smo imali mogućnosti, putem ove kvote, da izvezemo u EU, nismo izvezli, zato što nismo proizveli više. Nismo stimulisali, nismo dali subvencije.
Dalje, u proizvodnji vina imamo mogućnost izvoznih kvota od 67.000 hektolitara, a mi smo u prošloj godini izvezli svega nekoliko hiljada, u ovoj godini – ništa, a potencijalne mogućnosti za izvoz vina su nam ogromne.

Upravo je isteklo vreme, tri i po minuta.

Nastaviću kasnije. Hvala vam.

Možda možete da ostanete i sada. Vaš amandman je na redu.

Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha.

Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da amandman nije u skladu sa članom 10. Zakona o budžetskom sistemu.

Izvolite.

 

U ime SRS-a, podneo sam amandman na član 1. Predloga izmena i dopuna Zakona o budžetu Republike Srbije za 2007. godinu i njime izneo stav SRS-a u vezi sa budžetskim deficitom koji je definisan Predlogom, o nivou od 45 milijardi. Ovim amandmanom, SRS predlaže da se to stavi u okvir onoga koliko je bilo predviđeno budžetom za 2008. godinu, odnosno novčani iznos od 15.784.730.463 dinara.

Zašto je neophodno smanjiti deficit, to ću reći u svom obrazloženju ovoga amandmana, ali bitno je ukazati na određene stavove predlagača.

Naime, ministar finansija, obrazlažući Predlog budžeta za 2008. godinu, navela je da će ovaj budžet ostvariti prihode od pet do 10 milijardi. Znači, u odnosu na ukupna primanja budžeta od 650 milijardi, za ono što je bilo predviđeno budžetom za 2008. godinu, stavka od pet do 10 milijardi je jako mala, pa bismo rekli da je nepotrebno sa prihodne strane menjati budžet. Međutim, bitno je zbog toga što smo mi potrošili sredstva i moramo normativno, pravno, finansijski, ekonomski pokriti ono što smo već učinili. Znači, rashodna strana je u ovom slučaju bitna da bismo izvršili korekciju budžeta.

U praksi rebalansiranja je uobičajeno, u svakom trenutku kada se stvore pretpostavke za korekcije, za određena izdvajanja u određene oblasti, da se vrši korekcija budžeta.

Ali, u ovom slučaju, kada imamo na prihodnoj strani toliko malo sredstava, to jasno govori da smo, kada smo bilansirali prihodnu stranu, pošli od toga da maksimalno izvučemo ono što možemo izvući na prihodnoj strani. Mi smo ga skoro do kraja izvukli, jer 650 milijardi je vrh ovoga trenutka.

Kada kažemo 650 milijardi, onda moramo reći da je prenapregnuto. Dovoljno je samo malo da se desi nešto u ekonomskom smislu, pa da dođe do korekcija. Očekujemo da ih do kraja godine neće biti, ali nemamo ozbiljne poteze od strane Vlade u smislu zaustavljanja negativnih tokova koji će se pretočiti iz sveta, koji polako dolaze i ovde, ne polako, nego ubrzano. Ubrzani voz dolazi, koji će izazvati, sigurno, i ekonomsku i finansijsku krizu, a ona će se pretočiti na socijalno polje i imaćemo ogromne socijalne probleme.

Zato je i bitna sugestija SRS-a. Pozicije koje su predviđene u rashodnom smislu nemaju socijalno uporište, sem kod penzija. Brojnih korekcija nema. Ekonomska kriza, a i kreditna kriza, koja će nas zadesiti, najviši odraz će imati na socijalnom polju.

Mi nikakvu rezervu nemamo. Pored ovog deficita u budžetu, imamo deficit u Fondu penzijskog i invalidskog osiguranja, imamo deficit u Fondu zdravstvenog osiguranja i razne druge deficite, o kojima ćemo, verovatno, u ovoj raspravi razgovarati i videti načine kako ih zatvarati. Zato je predlog SRS-a da se ovaj deficit svede na nivo od 15 milijardi. Naša prihodna strana ne može pokriti, ne možemo očekivati da ćemo do kraja godine moći pokriti 45 milijardi, onoliko koliko predlaže predlagač ovoga zakona.

Kada govorimo o deficitu u budžetu, moramo poći od opšte ekonomske i finansijske situacije u kojoj se nalazi naša država. Moramo ovde spomenuti deficit platnog bilansa, a osnovne primedbe MMF-a, Svetske banke, ali i domaće ekonomske nauke, idu u pravcu zaustavljanja negativnih tendencija u platnom bilansu zemlje.

Platni bilans zemlje iz godine u godinu raste. On je naročito izražen u ovoj godini, oko 6 milijardi evra. Mi pokrivamo i pokrivali smo to u prethodnim godinama iz privatizacionih prihoda, putem inokreditiranja i putem doznaka iz inostranstva. Pitanje je šta će se desiti s doznakama iz inostranstva i obimom doznaka koje ćemo imati u idućoj godini.

Proces otpuštanja radnika u Zapadnoj Evropi je naglašen, kao i u Americi. Ta tendencija će biti još jača u 2009. godini. Recesija je u svetu. Sa recesijom dolaze i socijalni problemi, otpuštanje radnika, isplate zarada i možemo očekivati sve manje i manje doznaka. Sećam se situacija sa kreditnim sistemom; u toku 2009. godine imaćemo otežane uslove kreditiranja, visoke kamate i nemogućnost zaduživanja.

To će sve izazvati probleme u platnom bilansu zemlje i stvoriti, na drugoj strani, ogromne probleme u socijalnoj sferi.

Deficit u spoljnotrgovinskom poslovanju za prvih osam meseci ove godine je osam milijardi i 320 miliona dolara. Do kraja godine, procena je da će to biti negde između 13 i 14 milijardi dolara. To je samo rezultat nerada Vlade, iz godine u godinu. Znači, negde od 2001. godine, imali smo dve i po milijarde dolara spoljnotrgovinski deficit, ove godine smo to digli negde na raspon između 13 i 14 milijardi.

Ne činimo ništa, Vlada ne čini ništa u smislu osmišljene politike u zaustavljanju uvoza i povećanju izvoza. Zato smo na početku i naglasili da moramo raditi na polju povećanja izvoza, stvaranja preduslova da se svaki slobodan dinar u budžetu prebaci u subvencije, u pomoć našoj privredi. Jer, tamo se uložen dinar uvek vraća daleko više nego u socijalnoj sferi.

Naš spoljni dug treba da nas zabrine, on je sada na nivou, ovoga trenutka, oko 63% bruto društvenog proizvoda, a neka granica je 60%, ono na šta mastrihtski kriterijumi obavezuju države, normalne, realne države – do 60%.

Mi smo to prešli i očekujemo iduće godine drastično povećanje. Ovoga trenutka je to 30 milijardi dolara do kraja ove godine, verovatno, u rasponu između 31 i 32 milijarde dolara.

Treba to da nas zabrine. Inflacija koju smo planirali u rasponu od 6%, na kraju godine će biti, najverovatnije, dvocifrena. Ako tome dodamo da smo baznu inflaciju planirali u rasponu od 3 do 6%, ona je sada između sedam i osam odsto, znači, duplo je veća bazna inflacija nego što smo planirali. Imamo najveću referentnu kamatnu stopu u Evropi i, bez obzira na taj monetarni agregat i taj finansijski agregat, ne ostvarujemo rezultate koje smo predvideli sa referentnom stopom.

Da li moramo spomenuti nenamensko korišćenje sredstava? Evo, ja ću vam spomenuti samo dva od brojnih primera gde smo nenamenski koristili sredstva, da barem SRS na vreme upozori i ukaže na svako nenamensko korišćenje državnih sredstava.

Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja je angažovalo kuću koja će izvršiti procenu NIS-a, bez obzira na to što smo imali privatizacionog savetnika, koji je samo za posao procene i saveta u smislu privatizacije uzeo 420 hiljada evra. Ovaj drugi procenitelj uzeo je 480 hiljada evra, znači, otprilike, jedan milion evra je potrošen da bismo došli do određenog podataka.

Pitam vas, da li je iko video procenu? Na temelju čega je ta kuća, koja je ugovorila posao sa Ministarstvom ekonomije i regionalnog razvoja, na temelju kojih pokazatelja i činjenica, došla do podataka o vrednosti NIS-a?

U NIS-u imamo najmanje 1.000 visokoobrazovanih kadrova, koji, u svakom slučaju, mogu da dođu do ovih podataka daleko brže, daleko urednije itd., ali treba nam ova mogućnost ugovaranja da bismo oprali određene pare, da bismo potrošili državna sredstva, transferisali ih u privatne džepove i dobili – ništa.

Mi nismo dobili ništa. Da li je iko video procenu koja je izvršena, sem što su sva sredstva informisanja, onoga trenutka kada je u političkom smislu trebalo da se objavi taj podatak, objavila – vrednost NIS-a je takva i takva? Vidite, mi bacamo sredstva, umesto da smo ta sredstva prebacili tamo gde je neophodno, gde će se oploditi, oprali smo ih. Ovo je za mene čisto pranje para.

S druge strane, ovde sam postavio poslaničko pitanje vezano za jednu odluku Vlade o uplati Humanitarnom fondu ''Divac'' 40 miliona dinara, i to u akciji koju vodi ova humanitarna organizacija. Ona nije sporna, ne osporavamo pravo svim humanitarnim organizacijama da rade ono što po zakonu treba da rade i ova humanitarna organizacija radi određene poslove koji su, s aspekta izbegličke populacije i interno raseljenih lica, vrlo pozitivni, ali je ova odluka Vlade da odvoji sredstva, koja će se kasnije transferisati u privatna ulaganja i stvaranje preduslova za privatnu imovinu, nemoguća po Zakonu o budžetskom sistemu, Zakonu o budžetu, Zakonu o vlasničkim odnosima itd. Ona je u suprotnosti sa pravnim sistemom Republike Srbije i, kao takva, treba da doživi osudu. Odgovor na ovo pitanje nisam dobio.

Ovde moramo razgovarati o ekonomsko-finansijskim podacima koji se odnose na dugovanja Javnog preduzeća "Putevi Srbije". Ovo javno preduzeće duguje putarima koji su obavili poslove 30 milijardi dinara. Ova sredstva koja duguje Javno preduzeće trebalo je izmiriti iz budžeta Republike Srbije, iz drugih izvora ih je nemoguće namiriti. Kada bismo ovu stavku od 30 milijardi dinara ubacili u budžet, a moraćemo je ubaciti kad-tad, mi to možemo prebacivati iz godine u godinu itd., međutim nalozi su stizali iz Vlade, iz ministarstava, poslovi su odrađeni, plaćanja su morala ići preko Javnog preduzeća "Putevi Srbije" i trebalo je da se izmire sredstvima iz budžeta, kršimo odredbe Zakona o budžetskom sistemu, ne prikazujući ta dugovanja koja pripadaju budžetu.

Budžetom za 2008. godinu predviđeno je zapošljavanje od 0,1%. Zapošljavanja u ovoj državi nema. Zašto? Zato što su sredstva u budžetu koja su predviđena toliko mala...

Molim vas, privedite kraju vreme, prošlo je 15 minuta. Završite rečenicu.