To je jedan u seriji amandmana na član 5. razdeo 3. i 5 - to je kabinet potpredsednika Vlade za socijalnu politiku i društvene delatnosti. Gospodin Momir Marković predlaže da se u ovoj klasifikaciji 411 dva miliona zameni sa milion. Odnosi se, pre svega, na plate i zarade zaposlenih u tom kabinetu.
To je prilika da se priča o tome kako su određene plate zaposlenima i šta sve postoji u okviru te državne službe. Juče sam pričao da, prema podacima koje nam je dostavila Vlada, u obrazloženju ovog rebalansa budžeta, što državne, što paradržavne funkcije, ukupno postoji 260 hiljada zaposlenih.
Sada moram da vam skrenem pažnju, ako pretpostavimo da je tih 260 hiljada zaposlenih u istom položaju kao 260 hiljada zaposlenih u privredi, onda mora da se primeti da, pored različite delatnosti, ovih 260 hiljada ljudi je zaštićeno, kao da imaju počasnu legiju, orden počasni, a da rade u Francuskoj, ili kao da su u Italiji, tzv. sinjore, državni službenici, jer je prava privilegija na zapadu da čovek radi u državnoj službi. Njegova plata i njegov položaj ne zavisi ni od čega, pa čak ni od onoga što se dešava na tržištu.
Ako uzmemo u obzir da je Vlada poslodavac za 260 hiljada građana Republike Srbije, onda moramo da kažemo da je ona loš poslodavac. Zašto je loš poslodavac? Jer poteže za instrumente prinude kako bi ta njihova firma bila uspešna na tržištu. Ta njihova firma nije ravnopravna sa drugim firmama, jer oni imaju instrument zakon, imaju drugi instrument nadležne organe koji prikupljaju sredstva i imaju instrument koji raspodeljuje ta sredstva i imaju još jedan instrument, da drže svima predavanja kako treba da budu uspešni u ekonomskom životu.
A oni svoju uspešnost dokazuju tako što, pored zagarantovanih plata, problematičnih doprinosa, da li se oni uplaćuju ili se ne uplaćuju, imamo i usluge po ugovoru, imamo i druge stvari koje predstavljaju čist trošak. Na 260 hiljada zaposlenih, ako se uzme da je 260 hiljada zaposlenih u državnoj administraciji, ako se uzme ono što je trošak njihovog poslovanja, mimo plata i obaveznih doprinosa, nego ostale troškove, videćete da su oni najneproduktivnije preduzeće ako mogu da se svedu na rang preduzeća. To je taj osnovni problem.
Zakonima su zaštićeni kao međedi, malo postoji ta disciplinska odgovornost neka u državnim organima, pitanje je kako se i to sprovodi, ali su zaštićeni. Samo onaj ko radi u državnom javnom preduzeću i u državnoj službi može da računa da ima neka prava iz radnog odnosa, svi drugi koji su dalje ili van toga "kuku lele" sa njihovim pravima iz radnog odnosa, i u pogledu godišnjeg odmora i u pogledu drugih prava koja imaju.
Naravno, toliki broj kabineta potpredsednika Vlade za naše ekonomsko stanje smatramo da je veliki.
Smatramo da građani Republike Srbije ne smeju i ne treba da plaćaju sve koalicione dogovore, jer ako bi to što neko dođe na vlast tumačili na ovaj način, kako se ovde gura, doduše, ranije je bilo i 19 stranaka, verovatno su te koalicione vlade bile i skuplje, ali ako bi se ovo ovako tumačilo i to postalo pravilo ponašanja, onda stvarno ne bi bilo moguće da se organizuje normalan život u ovoj državi, a da vlast ne predstavlja toliku smetnju.
Ne smemo da plaćamo sve koalicione sporazume, jer ovi koalicioni sporazumi nisu toliko u funkciji ostvarivanja funkcija države u svim segmentima, nego zadovoljavanja, pre svega, apetita onih koji čine koalicionu vladu, jer oni posluju po sistemu feuda.
Nisu oni u tom smislu izuzetak, nije to krenulo sa ovom Cvetkovićevom vladom sada, to je bilo i ranije. Nekada je to bilo više izraženo, neki put manje je bilo izraženo.
Verovatno do 2000. godine nije baš toliko bilo naglašeno, ali od 2001. godine naovamo je prenaglašeno. Dokaz za to jeste kretanje broja zaposlenih u državnoj upravi. Nekada je bilo sedam-osam hiljada, sada je 23-24, koliko ste vi napisali ovde.
Ovaj amandman konkretno se odnosi na ovaj kabinet, gde se nalazi ovaj potpredsednik zadužen za ta socijalna pitanja i pokušavam da pronađem koliko ima zaposlenih. To su novozaposleni. Takav kabinet ranije nije postojao. To je sada 15 novih zaposlenih. Otkad je izabrana ova vlada, izabran ovaj potpredsednik Vlade, novi 15 je zaposleno.
Ganc polirani došli u kabinet. Zašto? Da opslužuju potpredsednika Vlade. Da li je to neophodno, nije neophodno, ali je nužno za funkcionisanje Vlade jer je ona koaliciona i to u krajnjem treba da košta sve poreske obveznike u Republici Srbiji 10,4 miliona dinara. Nepotreban trošak.
Naravno, mogao bih ovde da otvorim, ali bih hteo da otvorim samo na nivou načela, a ne da vezujem to za ličnost, da se odmah razumemo, da me ne shvatite pogrešno, jer znam da prepoznajete o čemu se radi, na nivou načela otvaram dilemu. Vidim već nekoliko ljudi koji su apsolutno kompetentni da odgovore na to pitanje.
Ceo sistem penzijsko-invalidskog osiguranja, između ostalog, zasniva se i na tome da kada čovek napuni 65 godina starosti smatra se da je izgubio radnu sposobnost. Zato se to stavlja kao životni uslov za odlazak u penziju - 65 godina života i 15 godina staža osiguranja.
To se neki put menja, smanjuju se godine starosti - 60 godina života, 20 godina osiguranja, ranije je bilo - žene 55 godina itd. Starost od 65 godina predstavlja prezumpciju da je izgubljena opšta zdravstvena sposobnost za obavljanje rada i zasnivanje radnog odnosa. Tako je bilo. Medicina i dalje to poznaje. Imamo slučajeva kod nekih profesija da su i preko 70 godina u nekom radnom odnosu. Univerzitetski profesori verovatno i tada mogu da pokažu svoj maksimum, tu su i advokati, imamo puno advokata u sudovima koji bez obzira na te godine rade, ali to su već slobodne profesije, to mora da se kaže.
Kada je u pitanju državna služba, mislim da to treba maksimalno da se poštuje. Naravno ovo uopšte nemojte da vezujete za ličnosti, da budem još otvoreniji, ne znam da li i dan-danas, ali i do pre godinu dana u Ministarstvu kod Rasima Ljajića je bio jedan dete palog borca, 73 godine, radio je. Mislim da je poreklom iz Splita ili Dubrovnika. Imam negde i njegovo prezime, ali nebitan je za ovu priču, bitne su njegove godine, svega i svačega imamo u ovoj i ovakvoj vladi.
Ova i ovakva vlada nam na svakom koraku demonstrira da je zakon nešto vrlo rastegljivo, kao lastiš, pa može da se i primeni, a i ne mora da se primeni. Može da se vidi, a može i da se zažmuri. Mi sa ove strane nemamo potrebe da žmurimo, mi imamo obavezu da kritikujemo ovaj koncept da vi imate četiri kabineta potpredsednika, od toga imate čini mi se dvojicu ili trojicu koji su istovremeno i ministri. To su troškovi koje mi jednostavno ne možemo da platimo kao država, kao narod i kao poreski obveznici.
Tu je trebalo da napravite neku uštedu. Ako vam je baš toliko stalo do tih kabineta, oni su morali da budu protokolarni sa po nekoliko zaposlenih. Pre svega mislim na ove kabinete gde se nalazi Đelić, Dinkić, Dačić. Zašto? Zato što su oni istovremeno i ministri i onda nije valjda da se cepaju kao ličnosti? Sad ne znamo da li se cepaju ovako ili ovako, ali cepaju se, pa su malo ovamo, malo onamo. To je za mene potpuno neprihvatljivo.
Mislim da je to veliki broj potpredsednika i da su to veliki troškovi. Nekada je bilo samo tri potpredsednika Vlade. Zbog čega su postojala tri? Zato što su svi poslovi iz nadležnosti države podeljene u tri oblasti: državna uprava, društvene delatnosti i ekonomija. Bila su tri potpredsednika i svako od njih je taj svoj skup ministara i skup resora na neki način držao i usaglašavao njihov rad, u tom smislu su postojala i tri odbora unutar Vlade, koja su davala propusnu moć za sve akte koja idu od ministarstva prema vladi.