Zahvaljujem gospodinu Vargi.
Htela bih da vas obavestim da sam od narodnog poslanika gospodina Batića dobili sledeći dopis, 10.11.2008. godine: ''Na osnovu člana 23. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, ovim putem vas obaveštavam da ću ubuduće u radu u Narodnoj skupštini učestvovati i nastupati kao samostalni poslanik Demohrišćanske stranke Srbije.''
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa, koji se još uvek nisu prijavili, žele reč?
Prijavio se gospodin Palalić, u ime poslaničke grupe DSS.

Poštovana predsednice, predsedništvo, gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je niz vrlo važnih sistemskih zakona iz oblasti pravosuđa, koji temeljno menjaju pravosudni sistem u Srbiji. Mi smo svedoci, prethodnih nekoliko meseci, ozbiljnih rasprava koje se vode u okviru pravosuđa, svih onih koji su nosioci pravosudnih funkcija, sudija, tužilaca, sudija za prekršaje i stručne javnosti. Prvi, najjači, utisak jeste da je upravo ta pravosudna javnost snažno protiv ovog predloga zakona, koji je danas na raspravi u Narodnoj skupštini.
Postavlja se pitanje – u kojoj meri je predlagač, Vlada Republike Srbije, imao sluha za one koji treba da donose odluke, za one koji vrše sudsku vlast, za one koji treba da obezbede da se zakoni u ovoj državi sprovode i da se obezbedi najvažniji zahtev građana, a to je, vladavina prava i dostupnost pravdi?
Upravo ovih nekoliko zakona koji su prvi na dnevnom redu, Predlog zakon o uređenju sudova, a pogotovu Predlog zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, nešto je što je u nesaglasju ne samo sa pravosudnom javnošću, nego je i izazvalo ozbiljno uznemirenje građana u mnogim opštinama. Jer, ukidanje suda u jednoj sredini sasvim je sigurno loša vest, ne samo za građane koji imaju potrebu da se obrate sudu da zaštite svoje pravo, nego i ukupna poruka za jedno područje gde je potrebno da se obezbede investicije i nova radna mesta, kao i mogućnost da se u tim sredinama na svaki mogući način obezbede novi privredni potencijali i reše ekonomski i socijalni problemi.
Poruka i građanima, i privredi i investitorima, i ukupnoj javnosti da se u jednoj opštini ukida sud, jeste najlošija poruka koja u ovom trenutku može biti primljena od strane Vlade Republike Srbije prema građanima.
Kada se pogledaju zakoni, Predlog zakon o uređenju sudova, pogotovo ovaj drugi zakon, prvi utisak jeste da nije bilo nijednog ubedljivog kriterijuma, a pogotovo činjenica koju mi u Poslaničkoj grupi DSS imamo o broju predmeta, o prilivu predmeta u mnogim sudovima u Srbiji koji se sada ukidaju, zbog potpuno neverovatnih razloga – da pojedini opštinski sudovi opstaju kao osnovni sudovi, a da se neki drugi sudovi, iako su ta mesta nekoliko puta veća i nekoliko puta veći sudovi, nekoliko puta veći priliv predmeta u tim sudovima, potpuno ukidaju, pretvaraju u neke sudske jedinice, o kojima ćemo pričati, a koje nisu tako značajne kako žele da vam predstave predlagači zakona, pokušavajući da objasne i sudskoj i pravosudnoj javnosti, i građanima da će sve biti isto. Ništa više, posle primene i stupanja na snagu ovih zakona, u pravosuđu Srbije neće biti isto.
Kada se pogleda Predlog zakona o uređenju sudova, prvo što pada u oči jesu nadležnosti osnovnog i višeg suda. Mogu da kažem ovde, ispred Poslaničke grupe DSS, da je osnovni sud, koji se sada sa 138 opštinskih sudova svodi na 34, potpuno degradiran u odnosu na viši sud. Dobijamo dva prvostepena suda, a osnovni sud, koji bi trebalo da bude temelj sudske vlasti i ono mesto gde će dostupnost pravdi biti najbolja i najuočljivija, gubi jednu vrlo bitnu nadležnost i u toj meri se degradira pa je pitanje kako će u tim sredinama osnovni sudovi funkcionisati.
Da ne govorimo, svi pravnici u Narodnoj skupštini znaju, kakve će kontraverze izazvati odredba člana 23. tačka 7. koja govori da se nadležnost viših sudova zasniva u građanskopravnim sporovima kad vrednost predmeta spora omogućuje izjavljivanje revizije. Dakle, u svim osnovnim sudovima ukida se nadležnost tih sudova da sude u postupku revizije. Da podsetim, da je ta vrednost spora u ovom trenutku 500 hiljada dinara. Možemo doći u jednu ozbiljnu situaciju da se u potpuno beznačajnim i malim sporovima zasniva nadležnost u osnovnim sudovima.
Navešću samo jedan primer u kakvu situaciju može da dođe stranka koja vodi postupak pred osnovnim i višim sudom kada je u pitanju građanskopravni spor, upravo pozivajući se na ovu činjenicu. Možemo imati situaciju da stranka označi vrednost spora, recimo, 400 hiljada dinara, da osnovni sud zasnuje nadležnost na osnovu te označene vrednosti spora, da se sprovede postupak, izvedu dokazi putem saslušanja svedoka, veštačenja i na osnovu svih tih dokaza stranka može na kraju postupka da precizira tužbeni zahtev i da ga označi još 600 hiljada.
Na kraju postupka taj osnovni sud se oglašava nenadležnim, vraća predmet u viši sud koji se oglašava tada, gledajući striktno ovaj zakon, stvarno nadležnim, pa dolazimo u situaciju da ne znamo na koji način se dalje postupak vodi i šta će uraditi viši sud. Da ne govorimo da će ujednačenost sudske prakse, takođe, biti dovedena u pitanje.
To su problemi degradacije osnovnog suda, tj. faktički, stvarna sudska vlast u Srbiji se koncentriše u 26 viših sudova, 26 gradova ili opština imaće ono što se zove stvarna sudska vlast, a ostatak Srbije biće u ozbiljnim problemima. Građani Srbije neće imati mogućnost da na pravi način rešavaju svoje probleme.
Možete zamisliti situaciju da, recimo, kada su u pitanju troškovi postupka i kada je u pitanju postupak po reviziji, umesto da se u jednom sedištu opštinskog ili, sada osnovnog suda, vodi taj predmet, izvedu dokazi, bićemo prinuđeni da veštake, svedoke, sve one ljude kojima je to mesto gde se odvija suđenje mesto u kome imaju prebivalište, vodimo u drugo mesto. Umnožavaju se troškovi postupka. Sve je ovo potpuno neracionalno, skupo i, nadasve, u ovom trenutku, nikome nerazumljivo.
Što se tiče Predloga o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava verujem da u ovom trenutku, i u ovoj sali i uopšte u javnosti Srbije, nikome nije jasno koji su kriterijumi bili prilikom osnivanja 34 osnovna suda. Imamo neverovatne stvari. Ukidamo sudove koji imaju po nekoliko desetina hiljada predmeta i navešću neke sudove. To je slučaj pogotovo u Vojvodini gde imamo gradove od 50, 60, 70 hiljada stanovnika a faktički samo osam osnovnih sudova na 45 opština.
Imamo drastičan primer, da na području osnovnog suda Novi Sad, to je područje Južnobačkog okruga, od 12 opština, samo Novi Sad ima osnovni sud, a 11 opština nema ni osnovni sud, ni viši sud. Koncentracija sve sudske vlasti, jedan osnovni sud, jedan viši sud, jedan privredni sud, jedan apelacioni sud je u Novom Sadu. Jedanaest opština Južnobačkog okruga nema mogućnost da ima bar jedan osnovni sud, a imate opštine koje imaju po 60-70 hiljada stanovnika i imaju prilive predmeta, kao što je Vrbas koji je imao u 2007. godini 32.652 predmeta.
U ovoj godini samo u Vrbasu u istrazi je 521 predmet, u krivičnom postupku 607, u parničnom postupku 1.179, u ostavini 1.017, izvršenja 2.308, samo za prvih šest meseci. Takođe, u Bačkoj Palanci, u 2006. godini bilo je 26.000 predmeta, u 2007. godini 25.000, a samo ove godine po referadama – K predmeta 260, parničnih 779, radnih sporova P1 – 1.184. Takvi su slučajevi i u Bečeju, i u Gornjem Milanovcu, i u Aranđelovcu i u drugim gradovima.
Znači, imate hiljade predmeta, a imate ukidanje tih sudova približno slične veličine. Imate druge osnovne sudove. Mi u DSS se zalažemo da se ne menja postojeća mreža sudova, da svi opštinski sudovi koji sada postoje u Srbiji imaju status osnovnih sudova.
Imate nelogičnosti, naveo sam drastičan primer Južnobačkog okruga gde 11 opština nema sud, ima samo Novi Sad. Imate primer da Bor ima svoj osnovni sud i ne pokriva nijednu drugu opštinu. Borski okrug ima četiri opštine, a Negotin ima osnovni sud i pokriva područje Kladova i Majdanpeka.
To je neverovatno. Na području jednog okruga koji ima četiri opštine imate dva osnovna suda, a na području jednog okruga koji ima 12 opština imate samo jedan sud.
Molim ministarku pravde da izađe i da kaže koji je priliv predmeta u opštinskom sudu u Boru i Negotinu, a da neke druge opštine ne zavređuju da imaju osnovni sud! To su ozbiljna pitanja na koja mi nismo dobili odgovor, osim paušalnog stava da su vršene analize o broju priliva predmeta. Odsustvo bilo kakvog kriterijuma jeste karakteristika ovog predloga zakona.
Na području AP KiM imate samo jedan – i osnovni, i viši, i privredni, i Viši privredni sud. Prosto je neverovatno. Molim ministarku da izađe i da odgovor na ovo pitanje!
Da ne govorimo kakva je to poruka u sredinama koje imaju ozbiljne investicije, pogotovo na području Srema, u Inđiji, u Rumi, u Staroj Pazovi, ne postoji sud. Možete da zamislite situaciju da sada kažete tim stranim investitorima koji su uložili ogroman kapital – u ovoj opštini gde ste uložili milione dolara ne postoji više sud. To je strašna poruka za ljude koji treba da zadrže kapital i nastave svoj biznis, a pogotovo reći nekim drugim sredinama koje tek treba da se razvijaju.
Verujem da je opšta saglasnost u Narodnoj skupštini da je ravnomerni regionalni razvoj ključna politika koja treba da se vodi u Srbiji, da Srbija, kada je u pitanju regionalni razvoj, ima velike protivrečnosti i nerazvijenosti.
I, vi šaljete poruku svim potencijalnim investitorima da se na tim područjima, gde imate veliko demografsko pražnjenje, gde imate lošu infrastrukturu, veliku nezaposlenost, sada kažete tim lokalnim samoupravama koje se trude da privuku investitore – znate šta, sve je to u redu, mi obezbeđujemo besplatno građevinsko zemljište, mi vam obezbeđujemo komunalno snabdevanje, ali vam se ukida sud. Vlada vam ukida sud i sve ono za šta imate potrebe pred nadležnim osnovnim sudom, vi nećete moći zadovoljiti.
Sada da kažem nešto o onome što se odnosi na status sudskih jedinica. Mi slušamo ovih dana kontinuirano u izjavama predstavnika Vlade da će sve biti isto, da se ništa neće promeniti, da će sudske jedinice, maltene, biti osnovni sudovi i da građani mogu da budu bezbrižni, da je dostupnost pravdi nešto što će biti obezbeđeno.
Samo bih podsetio cenjenu ministarku Malović na njen jučerašnji intervju u dnevnom listu "Danas", gde je ona rekla: "Sudske jedinice će postojati u svim mestima u kojima su i do sada postojali sudovi, a kompjuterski program dodeljivaće predmete sudiji koji će odlaziti u određeno mesto...". Znači, sudije će da putuju, recimo, sudija iz Čačka neće suditi u Čačku, nego će suditi u Lučanima. "...na suđenje, što omogućuje kraće trajanje postupka i nepristrasnost suda".
To je vrlo zanimljivo, kako će to omogućiti kraće trajanje postupka.
Zamislite sudiju koji ima prebivalište u svom mestu, koji ne može tu da sudi, izabran je ponovo na osnovu ovog opšteg reizbora, o kome ćemo tek da pričamo, za sudiju osnovnog suda u mestu gde je osnovni sud po ovom predlogu zakona, on nema prebivalište u tom mestu, ima tu sudsku jedinicu u tom mestu, ali on tu neće suditi, nego će on suditi u nekom trećem mestu. Treba da mu se plati autobuska ili vozna karta, treba da izgubi ceo dan za jedan predmet, doći će tamo, možda neće doći punomoćnici stranaka, možda neće doći svedoci, odložiće raspravu, vratiće se nazad i biće mu naknađeni troškovi.
Ne vidim racionalnost u tome da se na taj način uređuje sudski sistem, ako se želi, kao što je ovde proklamovano, na sve moguće načine obezbediti ušteda. Mi ćemo se suočiti sa povećanjem troškova, sa odsustvom dostupnosti pravdi u više od 100 mesta gde se ukidaju opštinski sudovi.
Suočićemo se sa ogromnim povećanjem troškova, suočićemo se sa velikim nezadovoljstvom građana, sa lošom porukom prema potencijalnim investitorima koji žele da investiraju u sredinama gde se ukidaju sudovi, sa velikom zabrinutošću kompanija koje su već uložile kapital u sredinama gde se ukidaju sudovi, i suočićemo se sa činjenicom da Srbija šalje poruku da njen pravosudni sistem ulazi u jedno turbulentno vreme i, nadasve, da sudije više nisu sigurne.
Mogu da kažem, kada je u pitanju način i opšti reizbor, da je bilo mogućnosti da se poveća efikasnost. U Zakonu o sudijama ta oblast disciplinske odgovornosti i disciplinskog postupka nije loše uređena. Postoje mehanizmi da se sankcionišu sudije koje na sve moguće načine i krše zakon i odugovlače postupke, ali da se ide na opšti reizbor i da se na taj način ugrožava sudska nezavisnost i stalnost, to je veliki problem.
Mogu da kažem da je ovo jedan od retkih seta zakona koga javnost i građanstvo u Srbiji, a i pravosudna javnost, nije dočekala sa dobrodošlicom.
Bilo bi bolje da Vlada Republike Srbije povuče ove zakone iz skupštinske procedure, da čuje sve kritike koje se ovih dana čuju iz raznih strukovnih i sudijskih udruženja, od građana i da, na osnovu tih predloga i kritika, sačini nove predloge sa kojima će izaći pred Narodnu skupštinu.
Mi u DSS uradili smo veliki broj amandmana, sve u cilju da se poprave ova loša zakonska rešenja.
Apelujem i na cenjenu ministarku da te amandmane prihvati, da čuje naše argumente i kritiku, kako bismo stvorili jedan jak i efikasan pravosudni sistem.
Ne sporim dobru nameru, ali mislim da pravac u kome je otišla reforma pravosuđa i kojim se kreće, nije dobar, da napravimo svi zajedno jedan dobar pravosudni sistem koji će nadasve omogućiti građanima dostupnost pravdi, ostvarivanje njihovih osnovnih ljudskih prava i njihovih prava koja im pripadaju po zakonu i koji će zaštiti sve one koji žele da investiraju u opštine kojima se u ovom trenutku šalje loša poruka da se ukidaju sudovi. Nema lošije poruke u ovom trenutku nego "ukidamo sud u vašoj opštini, vi ne zavređujete da imate sud"!
Molim vas, cenjeni predstavnici Vlade, da čujete ovu poruku, a verujem da će i ostali narodni poslanici to reći, dolazimo iz raznih sredina, nikada lošija atmosfera, kada je u pitanju set pravosudnih zakona, nije bila. Poslanički klub DSS će vrlo aktivno učestvovati u ovoj diskusiji, želeći da doprinos da, a ako, ipak, odlučite da glasate za ovaj predlog zakona, mi ćemo biti protiv.

Predsednik poslaničke grupe LDP gospodin  Čedomir Jovanović, zatim gospodin Zoran Krasić.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Malović, prvo bih želeo, ne u formi komentara, ali prosto da se zahvalim gospodinu Batiću na višegodišnjoj saradnji, s obzirom na to da smo postali punopravni članovi evropskih liberalnih demokrata. Uz velika prava prate nas i izvesne obaveze i te obaveze u ovom trenutku razdvajaju Poslanički klub LDP i stranku gospodina Batića, koja je konzervativne orijentacije. Naravno, mi ćemo nastaviti da sarađujemo i da branimo one vrednosti za koje smo se zajedno borili u prethodnim godinama. Mislim da sam bio dužan to kratko objašnjenje.
Sada bih se vratio na samu raspravu o predloženim zakonima. Prvo, gospođo predsednice, želim da izrazim veliko nezadovoljstvo naše Poslaničke grupe zbog atmosfere u kojoj se obavlja i teče ova rasprava. Mislimo da je minimum nalagao vama, ovde, u Parlamentu respekt prema zakonodavnoj, a samim tim i prema sudskoj vlasti, o kojoj zakonodavna vlast u ovom trenutku raspravlja, jeste puno prisustvo izvršne vlasti. To što smo mi navikli da živimo u društvu u kojem su degradirane i zakonodavna i sudska vlast, ne znači da u reformu sudske vlasti možemo ući tako što će i zakonodavna vlast biti ponižena kroz ignorisanje izvršne vlasti kabineta gospodina Cvetkovića. Mislim da smo toliko dugovali jedni drugima.
Razgovaramo ovde o mnogo ozbiljnijem pitanju od onog na koje možemo pomisliti ako analiziramo sve ono što je rečeno u prethodnim diskusijama. Za nas je suština ove rasprave, zapravo, traganje za odgovorom koji će uspostaviti neophodnu ravnotežu u našem društvu, ravnotežu koja u demokratskim zajednicama počiva na apsolutnoj ravnopravnosti izvršne, zakonodavne i sudske vlasti.
U ovom trenutku izvršna i zakonodavna vlast pokazuju ambiciju reformisanja sudske vlasti, a da, pri tom, ne možemo za sebe da kažemo da smo se prethodno mi sami promenili.
Ako se složimo, a mislim da ćemo se lako složiti u negativnim ocenama efekata sudske vlasti, rezultata sudske vlasti, onda odgovornost za to mnogo više moramo potražiti među nama samima nego među sudijama o kojima u ovom trenutku razgovaramo.
Tačno je da je pred nama objedinjena rasprava o tri zakona, o zakonu o uređenju sudova, o zakonu o sedištima i područjima sudova i tužilaštava i zakonu o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima, a potom i još dve objedinjene rasprave o preostalim zakonima iz seta pravosudnih zakona. Ono što Parlament ne može zaobilaziti jeste pitanje političke odgovornosti za stanje u kojem se nalazi zemlja, političke odgovornosti za činjenicu da je naša sudska vlast ponižena i uništena i političke odgovornosti za činjenicu da mi nameravamo da menjamo sve oko sebe, a da, pri tom, nismo spremni sami da se menjamo. To je problem koji mi prepoznajemo u pozadini ove reforme sudske vlasti, problem koji se ne rešava ponuđenim zakonima, iako mi u njima vidimo dosta kvaliteta.
Mislim da je ideja na kojoj se Vlada nalazila kada je ušla u ovu raspravu, zapravo, nedovršena i da je ona osuđena na neuspeh, pre svega, zbog činjenice da nisu otklonjene one anomalije koje su dovele sudsku vlast u tako poražavajući položaj.
Koje su dve osnove iz kojih polazi ova reformska inicijativa? Jedna je neko ustavno pravo koje je previše elastično, ustavno pravo koje nije jasno izrečeno u samom Ustavu, zbog čega smo mi taj Ustav kritikovali i protiv njega bili, a drugo je ono koje ne možemo ignorisati, a to su potrebe života. Jer, ukoliko želimo da unapredimo odnose u našem društvu, onda je to praktično nemoguće uz ovakvo pravosuđe i to je samo po sebi činjenica. Drugo je pitanje to što mi smatramo da je politika odgovorna za haos u pravosuđu mnogo više nego samo pravosuđe, ali, hajde da kažemo da nam život nalaže da u ovom trenutku da započnemo reformu naše sudske vlasti.
Šta je ono što je problem ove reforme? Problem je zato što se ne može reformisati jedna grana vlasti, a da se paralelno ne menjaju druge dve, koje onda čine naše društvo potpuno drugačije organizovanim i omogućavaju realizaciju onih poslova zbog kojih smo ušli u reforme.
Mislimo da i Predlog zakona o uređenju sudova, i Predlog zakona o sedištima i područjima sudova i tužilaštva i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima, sva tri zakona imaju svoje prednosti i imaju svoje nedostatke. Ono što uočavamo kao prednosti jeste, zapravo, pokušaj rešavanja problema koji proističu iz činjenice da se naša sudska vlast i suviše udaljila od života i da nije sposobna da apsorbuje sve ono sa čime se svakodnevni život suočava.
Što se tiče problema, problemi proizilaze, pre svega, iz činjenice da se za stanje u društvu i sva odgovornost prebacuje na sudsku vlast, a zanemaruje činjenica da je za sve ovo ovde odgovorna jedna jedina grana vlasti koja se oduvek u Srbiji za sve pitala, to je izvršna vlast, odnosno to je Vlada. Prva, druga, treća i ova trenutna ili prethodna, sve one moraju preuzeti odgovornost za stanje u kom se naše društvo nalazi. I, ukoliko nemaju spremnosti za tako nešto, onda će ove reforme biti nedovršen posao.
Ako govorimo o Predlogu zakona o uređenju sudova, mi ne posmatramo taj zakon isključivo iz ugla adekvatnog odgovora na probleme koji postoje, recimo, ako se analizira pitanje efikasnosti rada sudova. Možemo da se složimo sa činjenicom da nije logično da u jednom sudu sudije imaju po 10-15 predmeta dnevno, a da u drugom sudu sudije uopšte nemaju posao.
Reformu sudske vlasti mi posmatramo kao deo sveobuhvatnih reformi našeg društva. Ako ih posmatramo kao deo tih reformi, onda mi ne možemo da govorimo o ozbiljnoj lokalnoj samoupravi koja je deficitarna i koja nema mogućnost da se paralelno razvija i da sarađuje na svom nivou sa sudskom granom vlasti. To je veliki problem. Tradicija lokalne samouprave u Srbiji postoji, koliko god to nama izgledalo neverovatno, izuzetno, i mi je moramo poštovati.
Počeli smo da dovodimo u pitanje tu lokalnu samoupravu Zakonom o lokalnim izborima po kom su organizovani izbori 2004. godine. U međuvremenu smo još pogoršali situaciju izmenama i dopunama Zakona, koje su izvršene prošle godine, tako da smo mi od tradicionalne lokalne samouprave, koja je počivala na odborniku kao izabranom predstavniku građana, došli do modela lokalne samouprave koja je otuđena od društva kojim se bavi i sada je dodatno ugrožavamo kroz onemogućavanje zajedničkog rada sa ostalim granama vlasti bez kojih lokalna samouprava ne može efikasno da se razvija.
Dakle, imali smo 138 opštinskih sudova. Sada ćemo imati, po ovom novom zakonu, 34 osnovna suda i ostalo će biti sudske jedinice, menja se ime u osnovni sud. Za nas to načelo efikasnosti nije dovoljno kvalitetno za ovako radikalne promene. Ako analiziramo stanje naše lokalne samouprave, ako pogledate u tu našu Srbiju, onda ćete videti koliko je, zapravo, uopšte obesmišljen taj nivo vlasti.
Mi biramo odbornike koji su statisti u svakoj opštini. Održani su izbori pre dva dana u četiri opštine u Srbiji, a to su, ponovljeni izbori u opštinama Prijepolje, Knjaževac, Ruma i Vrnjačka Banja. Jedno od pitanja u kampanji je bilo – a šta, zapravo, ti ljudi mogu konkretno da urade za građane koji ih biraju? Jako je daleko Beograd, a praktično se svako rešenje problema koji je lokalni traži na tom globalnom, na tom republičkom nivou.
Ako posmatramo te primere, onda ćemo videti da se iz gradova izmeštaju elektrodistribucije, poreske uprave, a sada se izmeštaju sudovi, tj. transformišu se u sudske jedinice. Mi derogiramo našu opštinu do tog nivoa da ona, praktično, gubi svaki značaj. O tome moramo da razmišljamo. Prosto je neverovatno da mi ne poštujemo tradiciju o kojoj možemo da govorimo kroz naše amandmane.
U ovoj zemlji, koja je toliko samu sebe obespravila, imamo sudove po 250 godina. Mi te sudove sada svodimo na status sudske jedinice, poštujući, navodno, načela efikasnosti i ne pronalazeći, pri tom, neki drugi način da sudije koje su delegirane u te sudove prebacimo u neke druge, ukoliko u tim sudovima nemaju posla. Mislimo da je to bilo logičnije rešenje. Objektivno, prilagoditi potrebama suda i broju sudija, a poštovati potrebu lokalne samouprave da ima utemeljenje i u prisustvu te sudske vlasti na svom nivou.
Što se tiče naših reagovanja, pitanje apelacionih sudova je vrlo ozbiljno. Mi smo amandmanom predložili podizanje broja apelacionih sudova sa četiri na pet, jer suština ovih reformi je u tome da budu prihvaćene u društvu, a ne da ih tako nazovemo vi, gospođo ministarko, i LDP, nego da one budu prihvaćene u društvu.
Garantujem vam da nijedan građanin Novog Pazara neće imati razumevanja za sudsku reformu, za zakonodavnu reformu sudske vlasti kojom se ona čini efikasnijom tako što se apelacioni sud uspostavlja u Beogradu, pa onda neko iz Novog Pazara dolazi u Beograd da bi podneo žalbu ili da bi dobio rešenje problema koji je otvoren na nivou opštine Novi Pazar. Imamo četiri apelaciona suda i još jedan mi uvodimo. To je ozbiljan problem.
Što se tiče jezika, mi to baš najbolje ne možemo da razumemo. Imali smo transformaciju privrednih sudova u trgovinske sudove. Sada vraćamo iz trgovinskih u privredne. Imali smo Vrhovni sud 60 godina u ovoj zemlji, pa smo ga transformisali u kasacioni koji nije zaživeo, a sada uspostavljamo vrhovni kasacioni.
Ako se pozivamo na Ustav, onda samo dajete dodatnu argumentaciju našim kritikama tog Ustava, jer Ustav ne može biti suprotan životu u ovoj zemlji. Ne mogu ljudi hodati po Srbiji sa zakonom u džepu da bi znali kom sudu da se žale. Upravo zbog toga vam ukazujemo na probleme ove reforme, jer će se sutra neko složiti sa ovim o čemu mi danas govorimo, konstatujući da je nešto pogrešno, ali, pri tom, pozivajući se na zakone.
Sada se pozivamo na Ustav koji je usvojen pre dve godine, konstatujući da je to ustavno rešenje loše, ali šta da radimo.
Hajde da se vratimo na suštinu ovog pitanja. Nemoguće je reformisati sudsku granu vlasti bez reforme zakonodavne i izvršne. Ako govorimo o principu reizbora, mi ga apsolutno podržavamo.
Mi apsolutno podržavamo princip reizbora sudija i to je bio jedan od temelja na kom je napravljen dogovor LDP i DS, po kojem je LDP na sebe preuzela obavezu pružanje podrške i preuzimanje odgovornosti za stanje u Beogradu, pružanje podrške koaliciji DS i SPS, reizbor sudija.
Ne slažemo se, iako imamo razumevanja za situaciju u kojoj se nalaze sudije. Ne slažemo se sa argumentacijom Društva sudija Srbije, koje sada preti isključenjem sudijama koje budu radile po ovim zakonima, a da ni na kakav način nije reagovalo onda kada se moralo reagovati, s obzirom na to da je u prošlosti došlo do dramatične politizacije naše sudske vlasti, koja ne može biti depolitizovana bez spremnosti politike da to sama uradi. Mi unapred pokazujemo spremnost da preuzmemo odgovornost za jedan takav proces.
Pokazujemo spremnost da preuzmemo odgovornost, pri čemu, isto tako, ne odustajemo od svoje ambicije da reizbor, što je drugo ime za lustraciju, da to bude pravilo i za sve druge segmente našeg javnog života, a ne na kraju da lustriramo sudije, jer je priča o reizboru, zapravo, potvrda našeg insistiranja na lustraciji, pa da se vrši reizbor sudija, a da svi drugi u međuvremenu postanu evropski političari, evropski novinari, deo evropskog javnog mnjenja u ovom društvu, bez obzira na svoju prošlost. Možda bi i sudije, o čijem izboru ćemo sada razmišljati, bile spremne na tako nešto, da službe novim gazdama, a ne da prihvate nove vrednosti. O tome se radi.
Dakle, ako govorimo o Zakonu o uređenju sudova, ozbiljna primedba, i mi taj zakon ne možemo da podržimo, načelo efikasnosti mora biti poštovano na neki drugi način. Lokalna samouprava je toliko ugrožena u ovom trenutku, oduzimanje i dislociranje sudske vlasti iz njene sredine potpuno je obesmišljava, apsolutno.
To svako ko se bavi politikom, tako što putuje po Srbiji, sreće se sa ljudima, može da razume, svako. Siguran sam da to razumeju i poslanici vladajuće koalicije, uostalom, video sam i njih i njihove amandmane. Mislim da moramo pronaći neko zajedničko rešenje, da bi bilo loše preglasavati se po pitanju ovih predloga zakona – o uređenju sudova i o sedištima i područjima sudova.
Imate Gornji Milanovac, imate Čačak, slažemo se sa ta dva mesta, sudovi i opštine koje se graniče, sud u Gornjem Milanovcu ima tradiciju od 200 godina. Mislimo da to na neki način treba respektovati, ionako nam govore da smo ''tikva bez korena''. Hajde da pokažemo da u ovoj zemlji postoje neke osnove, klice, nekog normalnog demokratskog društva i da pokažemo poštovanje prema institucijama koje su u ovom haosu ipak opstale i da reorganizaciju sudova sprovedemo, unapredimo efikasnost sudova, ali da, naravno, ostavimo u tim sredinama sudove. Te sredine bez sudova gube svaki smisao, nema više tu opštine.
Ako nema poreske uprave, ako nema elektroprivrede, ako nema suda, po čemu je to onda opština? To je jedna ljuštura u kojoj mi skačemo jedni drugima za grlo u svakoj izbornoj kampanji, boreći se za podršku građana za koje potom ne možemo ništa da uradimo, apsolutno ništa. Zato smo spremni da podržimo sudsku reformu, ali pod uslovom da će je pratiti reforma izvršne, reforma zakonodavne vlasti i da ćemo završiti onaj posao o kome se toliko dugo vremena govori, posao decentralizacije.
Imamo razumevanja za amandmane Saveza vojvođanskih Mađara. S obzirom na to da na isti način posmatramo tu vrstu problema, a pogotovo mislimo da je jako opasno da se stekne utisak da se predstavnici jedne nacionalne zajednice, navodno, bore samo za svoje interese, jer u njihovom amandmanu mi prepoznajemo istu vrstu problema koje smo uočili u rešenju ovog zakona, pa smo reagovali našim amandmanima.
Drugo, pitanje procenata i kvota apsolutno je neprihvatljivo. To pravilo je počelo da se uvodi Ustavom, kada ste Vojvodinu tretirali sa onih 7 ili 8%, više ne znam ni koliko, a sada se uvodi neko pravilo kvote po kojoj je obavezno da jedan član Saveta mora da bude iz Vojvodine. Ti principi nisu principi na kojima se može normalno razvijati ovo društvo. Ako Vojvodina ima svoje specifičnosti, a ima, mi smo toliko puta predlagali, uvodi se osnovni sud, uvodi se viši sud, mi smo predlagali jedan sud koji bi bio nadležan za teritoriju Vojvodine, a koji bi bio u sklopu naše sudske vlasti. Mi nismo za onu vrstu paralizma koji nas vraća u prošlost, jer ne možemo prihvatiti modele koji su kvalitetniji od ovih današnjih, a bili su prethodni u vremenu koje je pred nama. Hajde da budemo bolji od Ustava i rešenja iz 70-ih godina, da to pokušamo da uradimo.
Što se tiče Predloga zakona o Visokom savetu sudstva, tu sam vam rekao kakav problem postoji, on je ozbiljan i moraćemo o tome mnogo da razgovaramo. Mislim da će uspeh biti ukoliko mi svi zajedno stanemo iza ovih zakona. Nema polovične reforme sudske vlasti. A oni koji ne žele, oni moraju ostati bez argumenata, to mora biti njihov lični hir i ništa više od toga.
Žao mi je, ali ovaj zakon o sedištima i područjima sudova i tužilaštava, većinu poslanika ovde, zapravo, gura u jednu partiju. Poslanici ovde predstavljaju interese svojih birača i to nemojte da zaboravite, koleginice i kolege. Ovde predstavljate građane koji su za vas glasali i oni koji dolaze iz Gornjeg Milanovca i oni koji dolaze iz svih drugih sredina, iz Bačke Topole, je l' tako Judita, oni predstavljaju svoje građane.
Ne možemo da uništavamo lokalne samouprave svodeći njihove sudove na sudske jedinice, zbog toga što u tom sudu nema onoliko posla koliko ima u nekom drugom. Neka se smanji broj sudija, neka sudije odu u one sudove u kojima moraju da rade, mi ćemo to apsolutno podržati.
Apsolutno ćemo to podržati, ali je problem sa ukidanjem sudova, to je potpuno obesmišljavanje lokalne samouprave. Pitanje reizbora, apsolutna podrška, ne slažemo se sa kritikama Društva sudija Srbije, te kritike su zakasnele, nije bilo dovoljno otpora političkim pritiscima u prošlosti, tako je naša sudska vlast u toj meri politizovana, da se bez politike i ne može osloboditi i mi preuzimamo odgovornost za jedan takav proces.
Preuzimamo odgovornost za jedan takav proces, a ono što smo uradili u periodu od 2000. do 2003. godine daje nam za pravo da se tako ponašamo – naš odnos prema Ustavnom sudu, naš odnos prema Vrhovnom sudu, naš odnos prema okružnom sudu, naš odnos prema Društvu sudija Srbije, s tim što sada zbog tog odnosa imamo velike probleme, jer mi osam godina pričamo o reformi naše sudske vlasti, a te reforme nema. I Društvo sudija Srbije treba to da razume i da pomogne u rešavanju teškog stanja u kome se nalazi naša sudska vlast, pri čemu mi tražimo pomoć i za reformu druge dve grane vlasti, a to je zakonodavna vlast i izvršna vlast.
Veoma važno pitanje za nas jeste pitanje lustracije. Ne može se na leđa sudstva Srbije prebaciti odgovornost za sve ono što se dešavalo u prošlosti, a to se na ovakav način omogućava. Skupština je usvojila Zakon 2003. godine i kao što insistiramo na tome da Parlament koji je usvojio Zakon o zabrani pušenja, poštuje taj svoj zakon ovde u hodniku, tako Skupština mora poštovati Zakon koji je donela 2003. godine, to je Zakon o lustraciji.
Ako nema volje, neka se formira većina, pa neka poništi taj zakon, a i dok postoji Zakon o lustraciji, mi imamo problem da odgovorimo sudijama zašto se oni sankcionišu za delovanje tokom prošlosti, a ne sankcionišu se svi drugi koji su zajedno sa tim sudijama to radili i koji su vršili pritisak na sudije da počine dela zbog kojih mi danas njih pozivamo na odgovornost.
Ako govorimo o Evropi, onda govorimo o evropskim integracijama od kojih nema ništa ukoliko se ne reformiše sudska vlast. Mi pružamo ideje u nameri reforme sudske vlasti. Podneli smo amandmane i nastavićemo konsultacije sa predstavnicima Vlade.
Veliki problem postoji oko ovih sedišta sudova i to ne možemo da podržimo. Imamo razumevanja za uvođenje apelacionih sudova, bojazan da to neće prihvatiti društvo, s obzirom na to da su tako očigledne razlike između statusa u jednom i u drugom slučaju. Na tome se nije dovoljno radilo.
Posebno veliki problem nam je pitanje reizbora sudija, odnosno mi bismo želeli da nam vi pružite ovde garancije da se neće ostati samo na sudijama, nego će se postaviti pitanje odgovornosti i drugih koji su uništavali ovu zemlju. Pa ko je terao sudije da kradu izbore?
Sada sudije koje su krali izbore treba da odgovaraju, a oni koji su ih terali da kradu, oni su poželjni koalicioni partneri vladajuće koalicije, a oni koji su to bezakonje proglašavali zakonom, oni su nam urednici javnog servisa.
To se nama ne dopada, ali ne mislimo da se problem rešava tako što ćemo tolerisati taj haos u sudskoj vlasti i podržavamo reizbor sudija, ali time otvaramo našu najavu i insistiramo i na širenju tog procesa na sve druge segmente našeg društva koji moraju preuzeti odgovornost za ono što se zemlji dešavalo, da se to više ne bi ponavljalo.
Pohvaljujemo vaše nastojanje u ovom poslu, niste imali puno podrške, najveće probleme su vam pružile same sudije i to je ono što je problem. Stiče se utisak da je ovo vaša izolovana kampanja i da samo vi to radite, što nije dobro, a poseban problem proizilazi iz činjenice da je klimav taj temelj, taj ustavni temelj na koji se pozivate u ovom trenutku, jer onda kada se Ustav donosio nije se mislilo o reformisanju zemlje, nego o konzerviranju i održavanju statusa kvo. Zato danas mi imamo tako puno poteškoća u pokušaju da promenimo ove odnose.
Mislim da će naša Poslanička grupa sa amandmanima doneti onaj potrebni kvalitet, minimum kvaliteta koji je potreban za usvajanje ovih zakona...
(Predsednik: Vreme.)
...ali unapred pozivam sve kolege da budu mnogo manje po ovom pitanju poslanici vladajuće koalicije ili opozicionih stranaka, posebno kada se radi o ovom zakonu o sedištima i područjima sudova. To je zakon koji uništava lokalnu samoupravu i koji potpuno delegitimizuje nas u bilo kojoj drugoj izbornoj kampanji. Mi taj zakon ne možemo da podržimo. (Aplauz.)

Zahvaljujem. Gospodin Zoran Krasić.

Reklo bi se, ista meta, isto odstojanje, samo je promenjen malo redosled poteza, a treba da se obavi ono što je neko možda i naredio da treba da se obavi ili, da budem precizniji, treba da se okonča nešto što je ranije započeto.
Ipak je centralni zakon, svih ovih pravosudnih predloga, Predlog zakona o uređenju sudova, tu postoje završne odredbe, član 97 – danom početka primene ovog zakona prestaje da važi Zakon o uređenju sudova, i videćete da je to 2002. godina sa brojnim izmenama i dopunama tog zakona, koje su imale, pre svega, za cilj da se odloži primena one odredbe o apelacionim sudovima. Ali nije samo zbog toga menjano. U nastavku teksta ovog člana, naravno, prestaje i Zakon o sudovima i tu se sada javlja da je to Zakon iz 1991. godine.
Radi naše javnosti mora da se kaže da, što se tiče postojećih sudova, njihova nadležnost je praktično određena Zakonom o sudovima iz 1991. godine. Taj zakon se primenjuje i dan-danas. Šta to znači?
To znači da ona reforma koja je 2002. godine, navodno, sprovedena, ona je sprovedena pod pritiskom, jer u to vreme jedinstveni DOS nije mogao da funkcioniše, pa je jedna grupacija uslovila opstanak koalicije i prolaženje nekih drugih zakona usvajanjem ovog zakona. To moram da vam kažem da biste shvatili da i te 2002. godine, to što mi terminološki zovemo apelacioni sud nije moglo nikako da bude predviđeno tim zakonom, jer, prosto, taj Ustav iz 1990. godine to nije predviđao.
Sada idemo u jednom potpuno drugom pravcu i videćete ovih dana težište ove rasprave o uređenju sudova, pošto je ona centralna, svedeno je na pitanje – da li će u mom mestu da bude osnovni sud, viši sud, apelacioni sud, odeljenje, sudska jedinica ili nešto treće, ili će možda samo biti sudski dan?
Oko toga će svi poslanici, kao deca kada igraju u prvom razredu osnovne škole fudbal, pa kako lopta na onaj ćošak, onda celo odeljenje na onaj ćošak gde je lopta, i tako će ovde, kao na serijskoj traci da izlaze i poslanici vlasti i poslanici opozicije koji će da kritikuju Vladu Republike Srbije kao predlagača ovog zakona – pobogu, kako u mom mestu više nema suda, kako?!
Svako bi u lokalu hteo da bude malo gospodar, ne samo poslova lokalne samouprave, nego malo i izvršne vlasti, i malo da se pita oko sudske vlasti. Naravno, u toj raspodeli će dobro da prođe gospodin Boško Ristić, jer će u Nišu da bude poprilično tih sudova, pa će imati prilike ponovo nekog penzionera da angažuje da bude predsednik suda. Mislim, to je sve opšte poznato.
Ovo ne pričam da bi se šalio, nego da bih ukazao koliko je ovo pogrešan koncept. Za razliku od mojih prethodnika, ja moram da kažem da što se tiče Ustava Republike Srbije – on samo u nekoliko odredaba reguliše pitanja uređenja sudova i to postavlja kao načelno pitanje. Tu je član koji kaže da se u Republici Srbiji osnivaju sudovi kao sudovi opšte i posebne nadležnosti. Takođe, tu je i odredba koja propisuje da je glavni sud u Republici Srbiji Vrhovni kasacioni sud. To treba više tumačiti, "Vrhovni kasacioni sud", kao oblik imenovanja ili određivanja naslova najvišeg suda i ništa više drugo.
Zašto ovo kažem? To je iz jednog prostog razloga, jer i predlagač zakona, i Društvo sudija, i ovi koji navodno profesionalno prate sudstvo, pa, i ovi koji se pozivaju na Venecijansku komisiju, mada ne znam zašto se pozivate na nju, kada ta Venecijanska komisija mislim da nije ni sposobna da radi taj posao, da nekome predlaže šta treba da uradi da bi se nešto sredilo. Jer, da je toliko sposobna verovatno bi se uredili i sudovi u zapadnoj Evropi, a tamo imamo prisutnu šarenolikost tih sudova. No, da sa se vratim na ovu našu svakodnevicu i našu situaciju.
Znači, moramo da promenimo nazive sudova, kako bismo izvršili lustraciju sudija. Znači, ova vlast ne pomišlja da, eventualno, razreši sudiju koji ne radi posao u skladu sa zakonom, nije stručan, nije savestan. Ne, nego će da se raspiše konkurs, pa će svi zainteresovani da se prijave i, onda, naravno, neće da prođe sudija sa 25 godina radnog staža, a proći će sudski pripravnik ''žute'' boje. To je cela operacija ovoga ovde. Zato se i izmišljaju – osnovni, viši, i određuju se drugi nazivi za sudove, da bi se potčinilo sudstvo Demokratskoj stranci.
U slobodnom razgovoru vrlo često imam priliku i da čujem kako se time hvale pojedine demokrate – Krasiću, nije valjda da očekujete da ćete u sudskom sporu da uspete, kada znate da DS drži pravosuđe? Odavno ga drži! Odavno ga drži, od onog momenta od kada je krenula DS sa lustracijom.
Samo ću vas podsetiti da, pre nekoliko godina kada se birao predsednik Vrhovnog suda Srbije, DS je osporavala toliko daleko kvalifikaciju jednog od predloženih kandidata da smo mi, u jednom trenutku, pomislili da možda ta žena nije ni završila Pravni fakultet. A posle nekoliko godina, kada su se posvađali DS i ta žena, ovde, sa ove govornice smo čuli da je ta žena pisala čak Uredbu kako da se isporuči Slobodan Milošević Haškom tribunalu. I, sada, taj sudija, treba da bude – nezavisan, samostalan, objektivan. I za njega treba da kažemo da može da radi u skaldu sa Ustavom, zakonom, da primenjuje međunarodne standarde.
Kažite mi koji je taj međunarodni standard da sudija piše uredbu? Ne postoji! Ali to sve kod vas prolazi, zato što kada je u pitanju trenutni interes vi zatvarate oči, jer postoji neki novi zajednički cilj, neki plen i vrlo lako se dogovorite oko toga.
Šta ne valja u ovome što ste vi predložili? Ne valja, pre svega, što namera, motiv i pobuda predlagača ne zaslužuje bilo kakvo vrednovanje niti bilo kakvu zaštitu. Znači, stvarno su tu u pitanju niske pobude i motivi koji su nedozvoljeni. Sada, ovde se traži saučesništvo.
Kaže se – pravosuđe je neefikasno. Pre nekoliko godina su promenjeni procesni zakoni. Cilj promene tih propisa je bio da se učini pravosuđe efikasnim.
Samo da vas podsetim, kada je donet novi Zakon o parničnom postupku rečeno je – to bi trebalo na dva, eventualno, tri ročišta da se završi, godinu, do godinu i po dana da traje taj prvostepeni postupak i kraj. Mislim da sam lepo interpretirao obrazloženje prilikom donošenja tih propisa.
Slično je bilo i sa Zakonikom o krivičnom postupku – čas posla ima da se to završi. A onda čujemo da i po tim novim propisima u krivičnom postupku zastarevaju krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti i to zastarevaju u fiokama sudija.
Dakle, nije problem u organizaciji i uređenju sudstva, već je problem u onome ko ima dominaciju nad sudstvom i nad sudijama. Obrni – okreni, opet dolazimo do ''žutog'' preduzeća, jer ono fabrikuje sporove, ono odlučuje kako će ti sporovi da se rešavaju, kako će da idu, koji će da zastare, koji neće da zastare. Jer je očigledno da je sudstvo u njihovim rukama kao sredstvo pritiska i prinude da bi se odvijao politički život, upravo, onako, kako oni to žele.
Drugi razlog koji se navodi radi promene ovoga jeste, između ostalih, i to što pojedini sudovi nisu ravnomerno opterećeni. Sudije koje rade u urbanim mestima imaju u toku meseca po nekoliko desetina predmeta, a one sudije koje rade u opštinskim sudovima u nekom manjem mestu imaju u toku meseca nekoliko predmeta, plata je približno ista, pa treba ispraviti neku nepravdu.
Samo nikako da se ispravi nepravda što neko živi u Beogradu i u teškom materijalnom položaju, i bolje prolazi od onoga koji živi u Bosilegradu i za bosilegradske prilike živi u izuzetno dobrom položaju – e, tu nepravdu neće da ispravi Vlada Republike Srbije.
Postojeća mreža, postojeća organizacija treba da se promeni, mora da se promeni. Navodno, treba da se smanje uštede, da se postignu uštede. Kako? Ako se gasi neki opštinski sud, pa postaje odeljenje, onda tu neće biti predsednika suda, neće biti sekretarice, a verovatno i u pisarnici upisnike mogu da vode neki drugi, a ne oni koji rade i koji imaju neki status nekog šefa pisarnice itd.
Možda će da se naprave ušteda tako što će se smanjiti jedan službeni auto takvog predsednika suda, s obzirom na to da se u tom mestu gasi sud, verovatno će da se naprave neke uštede. Da li će te uštede biti u prilog efikasnosti sudstva ili će biti na štetu? Znajući naše uslove, odmah možemo svi da kažemo da će biti na štetu našeg sudstva.
Koristim priliku da ukažem javnosti Republike Srbije da postojeće odredbe Ustava Republike Srbije pružaju mogućnosti i za potpuno drugačiji koncept Zakona o uređenju sudova To ne znači da ne treba da se poštuje odredba o sudovima posebne nadležnosti. Ukoliko u ovom konceptu, koji budem iznosio, nema mesta sudovima posebne nadležnosti, kao posebno imenovanim sudovima, to ne treba da tumačite kao nesaglasnost koncepta sa Ustavom Republike Srbije, jer vi i u Vladi i u institucijama imate i na pretek rešenja koja odudaraju od Ustava Republike Srbije, pa čak odudaraju i od jasnih odredbi i naloga iz Ustava Republike Srbije.
Ako želimo da postignemo svojevrsno jedinstvo i kvalitet u sudstvu, onda bi trebalo da imamo tako organizovane sudove, kao prvostepene opštinske sudove – u nekim stvarima prvostepeni sud može biti i okružni, sa posebnim odeljenjima, kao što je odeljenje za privredne sporove, a da vrh bude ipak samo Vrhovni kasacioni sud.
Eto, moramo da prihvatimo ovu terminologiju. Zašto je to potrebno, jer tako se preko Vrhovnog kasacionog suda objedinjuje kompletna sudska praksa koja ne dozvoljava ili onemogućava vrlo slobodoumne interpretacije jednog istog člana u zavisnosti od toga da li to primenjuje prvostepeni ili drugostepeni sud.
Naravno, i upravni sporovi – mogli bi, dobrim delom, u prvom stepenu da sude okružni sudovi, naravno i dalje Vrhovni sud one upravne sporove gde se osporava ili pokreće postupak protiv akata republičkih organa. Ta organizacija može da zaživi. Znači, nisu nam potrebni apelacioni sudovi, kao posebni žalbeni sudovi, nisu nam potrebni ni posebni prekršajni sudovi; prekršajni sud može biti svaki opštinski sud. Uostalom, pitanje je da li je ovaj naš Zakon o prekršajima i dalje koegzistentan, s obzirom na to da mogućnost vođenja prekršajnog postupka, pored prekršajnih sudova, imaju i organi uprave. Doduše, jesu specifični, ali organi uprave.
Samo da se setimo, pre nekoliko godina smo usvojili Zakon o prekršajima, prebacili to u nadležnost suda da sudi za prekršaje, samo zbog činjenice da se u prekršajima može izreći kazna zatvora, a da bi kaznu zatvora nekome izrekao, to mora da čini samo sud, ne može da bude organ za prekršaje ili neki poseban organ uprave.
Znači, ta prosta, jednostavna organizacija, dostupna svakom građaninu u Republici Srbiji, vrlo jednostavna, u svakom od tih sudova možete imati vrlo specijalizovana odeljenja za pojedine vrste sporova i tako se rešava ovaj problem efikasnosti, dostupnosti suda građanima i jedna konzistentna organizacija – uvek se zna da je prvostepeni sud opštinski sud, iznad njega ide okružni sud, u trećem stepenu se javlja Vrhovni sud. Sve može po odeljenjima da se radi i da ne bude bilo kakvih problema. Međutim, ova vlast to ne želi. Oni moraju da zadovolje neke apetite. Sada tu jednostavnu organizaciju, koju sam ukratko izložio, koju Ustav Republike ne zabranjuje, i ova organizacija nije u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije, predlagači, sada to, dižu u neku veliku nauku. Samo da građani Srbije vide kako će ta organizacija da izgleda.
Biće 45 novih prekršajnih sudova, sa 99 odeljenja; biće 34 osnovna suda sa 98 sudskih jedinica, toliko će biti, 34, osnovna javna tužilaštva; biće 26 viših sudova, od toga će njih 15 imati nadležnost za teritoriju dva osnovna suda; biće 16 privrednih sudova i jedna sudska jedinica; biće četiri apelaciona suda, da bi se zadovoljile ove potrebe, nekada najavljivane regionalizacije Republike Srbije i da bi se zadovoljili apetiti nekih drugih budućih secesionista; biće jedan viši prekršajni sud sa tri odeljenja; biće jedan upravni sud sa tri odeljenja i neko će reći – vidi, Republika Srbija je digla nogu, baš onako kao i kad se konji potkivaju, dobila je organizaciju koja može da odgovara nekoj organizaciji u Nemačkoj, Belgiji, Holandiji.
A da li će to da funkcioniše? Neće da funkcioniše, ne zbog toga što SRS želi da to ne funkcioniše. Pa, mi smo vam i 2002. godine pričali da onaj zakon o uređenju sudova neće da funkcioniše, pa ste već posle šest meseci vi tražili izmene i dopune tog zakona. Sa 126 glasova vi danas u Srbiji možete sve da uradite i svašta, i da upropastite sve, i da se posle javljate kao spasioci.
Samo da podsetim javnost, kada su 25. januara 2001. godine ovi ''žuti'' došli na vlast, prvo su uništili Ustavni sud; on nama nije uopšte funkcionisao. Pitanje je da li nam i danas funkcioniše Ustavni sud. Apelacioni – nijedan ne postoji. U kakvim uslovima radi Vrhovni sud? Očajnim, Očajnim! Svaka šuša može da kritikuje sudiju Vrhovnog suda Srbije, svaki advokat, svaki nazoviadvokat.
Nataša Kandić koja zastupa oštećene u sudskom postupku, iako je, kažu, sociolog, vodi onog Dragoljuba, pa glume, kao, tim za zastupanje oštećenih. Svako može sudiju kod nas da napadne.
I meni je krivo što neke sudije i dan-danas sude, ali šta da radimo. Moramo da poštujemo Ustav i zakon. Toliko ima njih koji ne zaslužuju da uđu u sud i da vrše sudsku funkciju, ali to nije razlog da na pokvaren način, putem reizbora, izbacite to. Ako ne ispunjava zakonom propisane obaveze, ne radi kvalitetno, pokrenite postupak razrešenja i svedite to na individualizaciju odgovornosti konkretnog sudije, a nemojte an blok.
Prosto sam iznenađen da ste vi za ovaj koncept zakona o sudstvu mogli da nađete partnera u SPS, koja je u Vladi. Ako ste našli partnera za ovaj koncept, e, onda je situacija izuzetno, izuzetno, ozbiljna. Mi ovo nećemo podržati, podneli smo jedan broj amandmana da bismo objasnili neke naše stavove. Nemamo nameru više ovaj koncept da vama predstavljamo, jer vi o ovom konceptu ne smete ni da razmišljate. (Aplauz.)

Reč ima narodni poslanik Vlatko Ratković, a posle njega narodni poslanik Balint Pastor.

Uvažena potpredsednice Narodne skupštine, uvažena gospođo ministre pravde, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, moram da izrazim jedno veliko zadovoljstvo, kao republički poslanik, da je pred nama jedan važan set zakona, važan za državu, važan za društvo i važan za sve naše građane, na prvom mestu.
Ponoviću ono što je već u svom izlaganju iznela i ministar u Vladi Republike Srbije, gospođa Malović, a to je, da je normativni okvir za donošenje ovih zakona, Ustav Republike Srbije, ustavni zakon, Uputstvo Venecijanske komisije i sve ono što je moglo da se definiše i da se iskristališe u javnoj raspravi koja je prethodila donošenju ovih zakona.
No, ono što je važnije od svega ovoga jeste potreba građana Republike Srbije i potreba našeg društva da se izvrši sveobuhvatna reforma pravosuđa u Republici Srbiji.
Sveobuhvatna reforma pravosuđa podrazumeva donošenje i usvajanje ovih zakonskih projekata koji su sada pred nama. Ona podrazumeva i novelaciju i donošenje još nekih zakona, kao što su, zakon o parničnom postupku, zakon o krivičnom postupku, krivični zakonik, potrebno je da donesemo zakon o notarima, kao što su uradile sve zemlje u okruženju, novi zakon o advokaturi itd.
Trijalistički princip podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, mi ćemo dosledno da sprovedemo i kroz set ovih zakona, odnosno da definišemo poziciju nezavisne sudske vlasti, na prvom mestu kroz Zakon o uređenju sudova, a kasnije i kroz Zakon o sudijama, itd.
Dostupnost pravde i pravno načelo pravne države mora da bude vrhunski politički ideal svih poslaničkih grupa, svih političkih stranaka i sigurno je da taj politički ideal ne možemo da ostvarimo nijednim zakonom, nijednim setom zakona, već jednim mukotrpnim radom, pre svega, kroz ovaj visoki dom odakle kreću propisi koje mi donosimo, koji su često apstraktni, metafizički, da tako kažem, za građane, ali sudije i sudovi su tu koji u konkretnom slučaju primenjuju zakone koje mi donosimo. Naša mapa puta ka EU podrazumeva, takođe, usvajanje ovih važnih zakona koji podrazumevaju reformu pravosuđa, efikasno pravosuđe, kvalitetne sudije, sudije koje su obrazovane, ne samo u formalnom smislu, koje imaju samo formalna znanja, dakle, završen pravni fakultet, položen pravosudni ispit itd.
Mi kao dinamično društvo, kao što je rekao jedan od uvaženih prethodnika danas, moramo da se menjamo svi, i Parlament, i Vlada i čitavo društvo, ali moraju da se menjaju i mentalitetski i profesionalno i nosioci pravosudnih funkcija. Zbog toga su važni ovi zakoni, Zakon o uređenju sudova, Zakon o sedištima i područjima sudova, kao i svi ovi ostali zakoni koji se nalaze na sednici ovog parlamenta.
Dosadašnja rešenja, moramo priznati da su anahrona, prevaziđena i ona su jedan od razloga našeg ne efikasnog pravosuđa. Inertnost koju imamo u ovom sistemu vlasti posledica je, na prvom mestu, ovih postojećih zakonskih rešenja, a sa druge strane, posledica je jednog neodgovornog pristupa sudskoj funkciji od strane jedne manjine koja postoji u pravosudnom sistemu, odnosno podnosilaca pravosudnih funkcija. Načelo zakonitosti mora biti osnovni vrhunski princip koji podrazumeva da se sudovi mogu osnivati i ukidati samo zakonom, znači, ne mogu se osnivati nikakvi ad hok sudovi, nikakvi preki sudovi i to je ono što nije sporno i što proizilazi iz Ustava Republike Srbije.
Nezavisnost sudske vlasti podrazumeva da niko ne može imati niti vršiti uticaj na sud, niti politika, niti tajkuni, niti mediji.
U decenijama koje su iza nas svedoci smo svi mi, a i građani Srbije, da su sudovi bili pod uticajem i politike i određenih privrednih struktura, lokalnih struktura, a naravno i medija. Sve ovo mora da bude eliminisano kako bi imali pravosudni sistem kakav postoji u zemljama razvijenih demokratija, u zemljama EU.
Neću ulaziti u jednu dublju pravničku analizu. Želim da ukažem na prvom mestu, i na prvom mestu se obraćam građanima Republike Srbije, s obzirom na to da su svi narodni poslanici u ovom visokom domu detaljno analizirali sve odredbe zakona i učestvovaće aktivno u raspravi, ali važno je istaći da imamo ovim zakonom predviđene sudove opšte i posebne nadležnosti. Sudovi opšte nadležnosti, to su osnovni sudovi, viši sudovi i apelacioni sudovi.
Umesto opštinskih sudova imaćemo osnovne sudove. Terminološka razlika je ovde, takođe, potrebna, prvo što će osnovni sudovi prema definiciji i određivanju stvarne nadležnosti obuhvatati teritoriju više opština, a drugi razlog, koji mislim da ministarka nije ni iznela, jeste da je i sam termin ''opštinski'' anahron, i to je nešto što asocira na neku lokalnu vlast, na neke lokalne strukture u opštini koje mogu da utiču na rad sudova.
Takođe, ovaj zakon ustanovljava više sudove i apelacione sudove. Najviši sud u Republici Srbiji biće Vrhovni kasacioni sud koji će odlučivati o vanrednim pravnim lekovima. Sudovi republičkog ranga, pored Vrhovnog kasacionog suda, jesu i Privredni apelacioni sud i Viši prekršajni sud, kao i Upravni sud, to su, dakle, sudovi koji se osnivaju za teritoriju cele Republike.
Što se tiče nadležnosti, stvarne nadležnosti ovih sudova, ovde imamo značajne izmene u odnosu na dosadašnja rešenja. Osnovni sudovi će suditi u krivičnopravnim stvarima gde je zaprećena kazna za krivično delo do 10 godina, a u civilnim stvarima, odnosno građanskopravnim predmetima tamo gde se ne može izjaviti revizija. Tačno je, kao što je kolega Palalić rekao, da je revizijska vrednost prema ZPP-u 500 hiljada dinara i ovo nalaže potrebu izmene Zakona o parničnom postupku. Verujem da će to uslediti bilo na inicijativu Vlade ili poslanika, znači, izmene Zakona o parničnom postupku upravo iz razloga o kojima je govorio uvaženi kolega.
Viši sudovi prema Predlogu ovog zakona odlučivaće u prvom stepenu u građanskopravnim sporovima gde je omogućena revizija kao vanredni pravni lek, a zadržaće određene nadležnosti u pogledu suđenja u drugom stepenu. Odlučivaće na prvom mestu o žalbama na odluke osnovnih sudova samo u skraćenom krivičnom postupku, u pritvorskim predmetima, u sporovima male vrednosti kao u izvršnim i vanparničnim postupcima, tako da će viši sudovi biti relaksirani u odnosu na odlučivanje u drugom stepenu u odnosu na dosadašnja rešenja koja imamo u postojećim zakonima.
Ovaj zakon predviđa i osnivanje apelacionih sudova koji će odlučivati o žalbama na odluke viših i osnovnih sudova, dakle, odlučivaće o redovnim pravnim lekovima. Apelacioni sudovi su predviđeni Ustavom Republike Srbije, oni postoje, egzistiraju u svim zemljama, u većini zemalja EU i kao u većini zemalja u okruženju, kako onih koje su već postale članice EU tako i onih koje su na pragu ulaska u EU. Osnovni viši sudovi biće prvostepeni sudovi sa međusobno podeljenom nadležnošću, dok će apelacioni sud odlučivati po redovnim pravnim lekovima, osim u ovim slučajevima koje sam već ovde naveo.
Ono što je, takođe, kvalitet ovog zakona jeste specijalizacija sudova i efikasnost postupaka. Dakle, dostupnost pravde i načelo pravičnosti ne može za građane biti neka apstraktna i metafizička forma, dostupnost pravde znači da građanin kao stranka u parničnom postupku, primera radi, ne može da vodi spor 10 godina za naknadu štete ili da se u vanparničnom postupku za uređenje međe postupak vodi tri godine. Zbog toga je potrebna specijalizacija sudija i ta specijalizacija ne može da se svede samo na seminare u Vrnjačkoj banji ili na Kopaoniku ili u Budvi.
Sudije moraju pored ovog opšteg znanja da prate ukupnu legislativu, čak i onu koja se ne tiče konkretno njihove uže nadležnosti, da bi sudija civilista morao imati elementarna znanja iz oblasti krivičnog prava, mora imati znanje iz trgovinskog prava, iz prava trgovinskih društava, odnosno privrednog prava, iz upravnog prava, takođe.
Kolege advokati koji sede ovde u Skupštini vrlo dobro znaju da se često susrećemo sa, nažalost, i neznanjem i nezainteresovanošću sudija u rešavanju, odnosno obavljanju svojih funkcija, rešavanju predmeta, i zbog toga je neophodna specijalizacija koju predviđaju određene norme ovih zakona.
Reći ću nekoliko reči o Vrhovnom kasacionom sudu. Dakle, to je sud koji odlučuje o vanrednim pravnim lekovima izjavljenim na odluke sudova Republike Srbije i drugim stvarima određenim zakonom. Ovaj sud odlučivaće i o sukobu nadležnosti i ono što je, takođe, važno utvrđivaće načelno-pravne stavove radi jedinstvene sudske primene prava. Unutrašnje uređenje je nešto što reguliše ovaj zakon i ostavlja dalje na regulativu sudskom poslovniku radi razrade ovih normi i oko toga se ne bih posebno zadržavao.
Apostrofiraću samo odredbe ovog zakona, a koje se tiču sudskog osoblja, veoma važnog segmenta u radu sudija i uopšte u radu sudova. Dakle, ovaj zakon predviđa postojanje sudskih pomoćnika, sudijskih pripravnika, kao i državnih službenika i nameštenika, koji rade na administrativnim i drugim poslovima.
Podsetiću na jedan interesantan primer, jednu komparaciju, da Republika Srbija sa sedam i po ili osam miliona stanovnika ima dve hiljade sudija, a da, primera radi, kraljevina Španija ima, takođe, dve hiljade sudija sa 40 miliona stanovnika. Priznaćemo da je stepen zaštite subjektivnih prava građana i stanovnika Španije, u odnosu na stepen zaštite subjektivnih prava građana Srbije, mnogo viši i to je jedan od razloga zašto naše sudije moraju da se usavršavaju, a ovo stavljam i u kontekst sudskog u Srbiji na prvom mestu.
Jedan novi kvalitet koji daje ovaj zakonski projekat jeste položaj Visokog saveta sudstva, koji je i ustavna kategorija. Mnogo veće nadležnosti ovog organa doprineće principu nezavisnosti sudstva i način izbora članova visokog saveta sudstva, njihov položaj, naročito sudski budžet i položaj visokog saveta sudstva u odnosu na novac kojim se raspolaže.
Dakle, nema nezavisnosti nijedne institucije ako ona nema budžeta i ako nema para. Zakon ovde daje jedno kompromisno rešenje – da će, predloge za budžet, dakle, zakon o budžetu koji će usvajati Narodna skupština, za tekuće poslove daje Visoki savet sudstva, dok će kapitalne investicije u sudovima, znači, u zgradama sudova, ostati u ingerenciji Ministarstva pravde, ali samo do 1. januara 2011. godine, kada će Visoki savet sudstva preuzeti i ovaj deo budžetske inicijative i raspolaganje budžetom.
Najveće polemike u ovoj tački dnevnog reda izazvao je Predlog zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava i ovde moram da skrenem pažnju da princip dostupnosti pravde građanima neće biti narušen formiranjem osnovnih sudova i sudskih jedinica. Dakle, građani će svoja subjektivna prava ostvarivati i dalje u osnovnim jedinicama. Tamo gde ne postoje osnovni sudovi, tamo će se predavati podnesci, tužbe, žalbe, redovni i vanredni pravni lekovi, tamo će overavati isprave, ugovore, testamente itd. Tu će se i suditi. Tu ostaju i te zgrade, ti poslovi koje je dosad taj sud obavljao.
Ovde moramo da pomirimo dva principa. To je princip efikasnosti i smatram da je Vlada, odnosno Ministarstvo prilikom izrade Nacrta ovog zakona ponderisalo dovoljan broj kriterijuma za određivanje mreže sudova, odnosno osnovnih sudova i sudskih jedinica. Drugi princip je princip o kojem sam govorio, a to je dostupnost pravde i pravičnosti građanima kao strankama.
Dalje odredbe odnose se na broj sudova itd. Neću ulaziti u posebne analize ovoga dela, ali želim da ponovim da će građani u onim sredinama gde više neće postojati opštinski sudovi nego sudske jedinice osnovnih sudova i dalje ostvarivati svoja subjektivna prava. Sudije će se birati za sud a ne za sudsku jedinicu i time se postiže objektivniji rad suda.
Ovim se eliminiše sve ovo o čemu su moji prethodnici danas govorili, znači, mogućnost uticaja na rad sudova od strane lokalnih vlasti, od strane tajkuna, od strane raznih uticajnih lobi grupa itd.
Upravo će sudija iz druge sredine kada dobije predmet kao sudija osnovnog suda, a dobija predmet u sudskoj jedinici, po difoltu suditi sigurno nepristrasnije i objektivnije, nego sudija koji živi u jednoj maloj sredini i koji poznaje i sve komšije i građane iz druge ulice, neko mu je rođak, neko mu je prijatelj, neko mu je kum. Ova dva principa međusobno se mogu dovesti u jedan sklad, princip teritorijalne organizacije, odnosno racionalizacije i ovaj princip dostupnosti pravde. Dakle, važno je da građani znaju da će svoja prava i dalje ostvarivati u svojim mestima u kojima su do sada imali opštinske sudove.
Važno je da usvojimo ovaj set zakona, na prvom mestu, zbog građana Srbije. Važno je da izvršimo sveobuhvatnu reformu pravosuđa. To je imperativ koji su pred nas postavili građani, pred sve nas, i pred poslaničku većinu i pred poslanike opozicionih stranaka. Očekujemo konstruktivne kritike od strane opozicionih grupacija. Zakon ćemo u načelu prihvatiti. O svim amandmanima ćemo detaljno razgovarati, a verujem da će i ministarka i predstavnici Ministarstva, naravno, i poslanici vladajuće koalicije, odnosno poslaničke većine, svaki amandman detaljno proučiti i ukoliko ocenimo da on daje novi kvalitet ovom zakonu, mi ćemo ga i prihvatiti. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Reč ima narodni poslanik Vladan Batić. Želi da govori o povredi Poslovnika i dobija reč na osnovu člana 100. stav 1. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, želeo sam samo da otklonim jednu malu nedoumicu. Javljam se u skladu sa odredbom člana 23. Moja odluka da ubuduće delujem samostalno kao poslanik Demohrišćanske stranke Srbije nema nikakve druge motive nego želju da afirmišemo svoje uverenje i načela, svoje ideje i stavove, svoj program, da jasno profilišemo svoj identitet, iz prostog razloga što smo na putu povratka u Evropsku narodnu partiju kao asocijaciju konzervativnih demohrišćanskih narodnih stranaka, kao najveću grupaciju u Evropskom parlamentu.
Mi smo partija desnog centra i neprosvećene desnice. Mali broj takvih stranaka postoji u Srbiji danas. Neke se deklarišu kao desnica, ali sat navijaju po Kremlju i to objektivno nije desnica, ali to nije bitno.
Dakle, nema nikakvih nesporazuma sa našim prijateljima i kolegama iz LDP, za koje nas vezuju iste političke vrednosti, isti ciljevi, dugogodišnja saradnja i borba za jednu demokratsku i evropsku Srbiju. Nadam se da će se ta saradnja nastaviti i ubuduće.