Dame i gospodo, amandman je podnet na član 3. stav 1. Predloga zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava. Svrha amandmana je preciziranje i definisanje odredaba u tekstu zakona, tačnije usaglašavanje sa samim naslovom Predloga zakona u kome se koristi reč "područje", a ne reč "teritorija". Slične amandmane su podneli i magistar Martinović i gospodin Krasić.
Predlagač odbacuje sve ove amandmane, uz isto obrazloženje, a ono se svodi na sledeće: Zakon o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije koristi pojam "teritorija opštine", a u Predlogu zakona o uređenju sudova navodi se da se sud osniva za teritoriju opštine i iz toga proizilazi da je Predlogom zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava precizno određeno šta se smatra područjem, a šta teritorijom.
Dakle, mi sami treba da zaključimo šta je autor (ili autori) ovog teksta Predloga zakona imao u vidu ili šta je hteo da kaže. Kakvo je ovo tumačenje zaista nije jasno, jer ono više zbunjuje nego što pojašnjava. Svakom pravniku je poznato i da postoji legalno tumačenje zakona, ali ovo obrazloženje koje smo dobili ne može se podvesti ni pod takvo tumačenje. Na primer, čuveni pravnik Andrija Gams legalno tumačenje zakona definiše kao tumačenje koje ima opšteobaveznu snagu, kao i sam zakon, pošto ima za svrhu da precizira smisao jednog već postojećeg zakona i ima retroaktivno dejstvo. Koliko je poznato, ovaj predlog zakona još nije usvojen.
Ne može se reći ni da autor (ili autori) Predloga zakona primenjuje zakonsku analogiju nalik onoj iz člana 781. Opšteg imovinskog zakona, kojim je predviđeno da se u nestašici određenih pravila udešavaju suđenja prema pravilima slične vrste poslova. Ali, ovo su pravila iz XIX veka i odnose se na sudije koje treba da rešavaju slučajeve koji nisu predviđeni zakonima i ne mogu da se primene na predloge zakone iz XXI veka, posebno na ovaj predlog koji je pred nama.
Ne može se tvrditi ni da je autor u obrazloženju za odbijanje amandmana koristio logičko tumačenje, jer prema definiciji, ponovo Andrije Gamsa, logičko tumačenje je razjašnjenje smisla propisa, utvrđivanje logičke veze sa ostalim pravnim propisima kojima se zakon koristi.
Nisam primetio, takođe, ni da se u tekstu Predloga zakona pominju svi zakoni koje je autor obrazloženja naveo prilikom odbijanja amandmana.
Dakle, kada uzmemo sve prethodno u obzir, smatramo da je bilo mnogo lakše i primerenije usvojiti ono rešenje koje se predviđa u amandmanu i koje definiše nejasne pojmove koji se pojavljuju u Predlogu zakona. Ništa strašno se ne bi desilo ako bi predlagač priznao da je koristio neprecizne definicije i ako bi prihvatio ovaj amandman.
Objašnjenje koje se nudi i koje upućuje na druge zakone, od kojih jedan nije čak ni u okviru seta pravosudnih zakona, blago rečeno, neozbiljno je.
Takođe, kada se pogleda tekst Predloga zakona jasno je da postoji jedna vrsta konfuzije. Već u samom naslovu se koristi pojam "područje sudova". Zatim, u članu 1. stav 1. u kome se određuje sadržina zakona, navodi se: "Ovim zakonom osnivaju se prekršajni, osnovni, viši, privredni i apelacioni sudovi, određuju njihova sedišta i područja na kojima vrše nadležnost i određuju odeljenja višeg prekršajnog i upravnog suda i područja...". Dakle, u stavu 1. se ne pominje teritorija. Isti je slučaj i u stavu 2. ovog člana koji se odnosi na tužilaštva i njihova sedišta i područja.
Ipak, već u sledećem, drugom članu Predloga zakona, bez obzira na pojmove koji se koriste u naslovu i članu 1. koristi se pojam "teritorija". Ako bismo hteli da se poslužimo nedefinisanim tumačenjem ili logikom koju je predlagač koristio u obrazloženju odbijanja, onda bismo mogli da tvrdimo da iz naslova i člana 1. proizlazi da treba koristiti pojam "područje". Ako nije tako, onda se postavlja pitanje da li su duhu ovog predloga zakona bliži sam naslov zakona i član 1, koji određuju sadržinu zakona, ili tekstovi nekih drugih zakona?
Takođe, kada se pogledaju i drugi članovi Predloga zakona, kao, na primer član 7. koji određuje odeljenja višeg prekršajnog suda i kada se njegove odredbe uporede sa onima u članu 2, opet dolazi do pojmovne i jezičke konfuzije. Na primer, u članu 7. stav 1, koji reguliše odeljenje višeg prekršajnog suda, za odeljenje u Kragujevcu se navodi da se to odnosi na područje prekršajnih sudova u Aranđelovcu, Gornjem Milanovcu, Jagodini itd. S druge strane, u članu 2. se navodi, na primer, da je prekršajni sud u Aranđelovcu, za teritoriju opština Aranđelovac i Topola, sa odeljenjem suda u Topoli; ili, prekršajni sud u Bačkoj Palanci, za teritoriji opština Bač, Bačka Palanka i Bački Petrovac, sa odeljenjem suda u Baču i Bačkom Petrovcu itd.
Dakle, trebalo je usaglasiti ove pojmove u skladu sa članom 1. zakona koji određuje sadržinu samog zakona, ako se već u tom članu nije načelno obuhvatilo sve što pište u Predlogu zakona. Uostalom, to bi bilo u skladu sa našom pravnom tradicijom, jer je još u Srpskom građanskom zakoniku iz 1844. godine bilo zapisano: "Smisao zakona niko da ne izvrće i krivo da ne tumači. Svako da pazi na reči i njihovo pravo značenje".
Prihvatanje amandmana bi bilo u skladu sa modernom pravnom naukom, jer, kao što piše čuveni Ronald Dvorkin, jedan od vodećih savremenih teoretičara prava, profesor prava na Univerzitetu države Njujork, pravni argumenti u komplikovanim slučajevima zavise od spornih pojmova. Dakle, prihvatanje ovog amandmana bi barem donekle popravilo tekst Predloga zakona. To bi bilo dobro rešenje i zbog konteksta koji prati ovaj predlog zakona.
Podsećam da je povodom Predloga zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava čak i Vida Petrović-Škero, predsednik Vrhovnog suda Srbije, otvoreno izjavila (izjava je od 30. novembra u jednim dnevnim novinama) da nije utvrđeno kakve će efekte predložena zakonska rešenja proizvesti. Zatim kaže: "Imam veliki strah i sumnju da li će delotvornost sudskog sistema biti poboljšana ili pogoršana, posebno kada se ima u vidu koliko su kratki rokovi za realizaciju samog zakona. Imam veliku bojazan da u predviđenim rokovima neće moći da se obezbede adekvatni uslovi za rad ovako organizaciono prepravljene mreže. Sudije će provoditi veliki broj sati u prevozu do sudskih jedinica, predmeti će morati stalno da se prenose, a uslovi za to nisu obezbeđeni. Bojim se i velike zloupotrebe procesnih ovlašćenja stranaka u postupku koje će dostavljati svoje podneske sudskoj jedinici ili osnovnom sudu. U ovom trenutku ne znamo ni tačan broj potrebnih sudija za ovakvu organizaciju rada. Nemamo analitiku vrste i broja predmeta. Osim delimične kompjuterizacije privrednog sudstva, redovni sudovi u Srbiji nemaju jedinstveni softver, niti tehničke mogućnosti za umrežavanje kompjuterskog sistema koji bi omogućio lakši rad. Bojim se da ovako vrlo brzo doneta odluka, bez prethodne analize, predstavlja eksperiment koji ne dovodi do bolje efikasnosti", zaključuje gospođa Škero.
Dakle, kada se uzme u obzir ovakav stav struke, tačnije, videli smo da se u prethodnom citatu govori čak i o zloupotrebi procesnih ovlašćenja stranaka u postupku, postavlja se pitanje da li Predlog zakona obezbeđuje ono pravo koje garantuje član 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, a to je pravo na pravično suđenje? Nisam siguran da se na ovo pitanje može dati potvrdan odgovor, iako se upravo u Nacionalnom programu za integraciju Srbije u EU, pod naslovom Sistem pravosuđa, na strani 47, posebno ističe član 6. Evropske konvencije.
Takođe, u kontekstu rasprave o setu pravosudnih zakona treba napomenuti i sledeće. Svi se slažemo da je neophodan bolji rad pravosuđa, ali to se ne postiže frazama kao što je ona sa strane 42; Nacionalnom strategijom je određen period od šest godina (do 2012) za sprovođenje reformskih ciljeva i uspostavljanje pravosudnog sistema koji će odgovarati potrebama novih društvenih vrednosti. Ipak, napredak se ne postiže ni predlozima zakona, za koje čak i predsednik Vrhovnog suda tvrdi da su doneti prebrzo. S druge strane, videli ste da čak ne postoji ni jedinstveni softver.
Dakle, od tzv. briselskih vrednosti, nerealnih zakonskih rešenja i eksperimentisanja se ne može živeti. Tačnije, ne može se na taj način poboljšati rad pravosuđa. Rad pravosuđa se poboljšava onda kada se obezbedi bolji životni standard zaposlenih u pravosuđu ili kada se obezbede dodatna finansijska sredstva za pravosuđe iz budžeta. Tako rade ozbiljne države, na primer, Ruska Federacija. Juče je u Moskvi održan Osmi kongres sudija Rusije. Prisustvovao je i predsednik Medvedev. Glavna tema je bila - Saradnja između Ministarstva finansija i Ministarstva pravde, tačnije dodatno finansiranje pravosuđa. To je prava reforma pravosuđa. Zahvaljujem.