Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, izvinjavam se što ću morati da odgovorim na pitanje koje nije na dnevnom redu, ne tiče se rada Skupštine Republike Srbije, već Republičke izborne komisije. Radi građana Srbije i pojašnjenja, objasniću da sam zamenik člana Republičke izborne komisije, i to zamenik člana gospođe Karmen Ćuk, koja je, inače, član Republičke izborne komisije ispred SRS-a, što znači da ne mogu da glasam na sednici Republičke izborne komisije ukoliko je član prisutan. Sinoć je član bio prisutan.
Reći ću, radi istine, da sam bila samo na početku sednice, s obzirom na to da, nažalost, nisam mogla da ostanem do kraja, ali sam obaveštena šta se desilo, obaveštena sam da je za opštine Vitinu i Leposavić donet zaključak Republičke izborne komisije kojim se naložilo da se dokumentacija uredi, a kada se dokumentacija uredi, ponovo će se naći na sednici RIK-a. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Samo bih htela da kažem da Veljko Odalović, koji je član Komisije, nije bio protiv.
Izvolite, gospođo Radeta.

Član 101, replika. Protiv je bio, ali dobro, može da se uzme zapisnik sa sednice RIK-a.
Gospođo Malović, bili ste u obavezi, da li kao član, da li kao zamenik, potpuno je svejedno, da skrenete pažnju i da zaštitite, kao ministar pravde, pravosudne presude Okružnog suda u Kosovskoj Mitrovici ili bilo kog drugog suda u Srbiji. To je najmanje što se od vas očekuje.
Vaše opravdanje da li ste imali vremena da budete na celoj sednici, ili da ne budete, potpuno je irelevantno. Takođe, to da je donet zaključak i dostavljen, govori o tome, jeste donet zaključak, taj zaključak treba da prolongira još izvesno vreme, pa da onda Sonja Brkić, opet u dogovoru sa Dejanom Đurđevićem, čeka još određeno vreme kada će da zakaže sednicu, pa onda da čeka da dođe Dejan Đurđević, da bi imala dovoljno glasova i da bi imala njegov komentar, da čeka 20 minuta pre nego što je počela sednica, a u materijalu koji ste dobili kao član RIK-a je bio predlog, jel tako, gospodine Odaloviću, službe, kao što je, inače, slučaj, znate, ako služba da predlog gde treba samo da se stavi potpis, naravno, dozvoljava se i rasprava i može suprotno da se glasa itd., ali bio je očigledno pripremljen predlog da je dokumentacija koju je kolega Kragović dostavio apsolutno potpuna i samo je trebalo formalno to da prođe kroz sednicu RIK-a.
To je tako i u ovom parlamentu, kad nam dostavite da služba obradi da je jedna poslanička grupa, umesto Marka Markovića, u Odbor za siromaštvo odredila Janka Jankovića, mi dobijamo tekst odluke, predlog odluke. Predlog odluke je takav bio i u RIK-u. Znači, oni koji su zaduženi, Marko Danilović, kao sekretar Komisije, službenici koji su to pripremali, Veljko Odalović, kao član Komisije i kao sekretar Skupštine, koji je objektivno odgovoran za rad svih zaposlenih, dakle, svi su to videli, ili je trebalo da vide, i svi su videli da je ta dokumentacija u redu i, ponavljam, gospodin Odalović je to rekao kolegi Ljubi Kragoviću, i onda, sinoć, da biste dobili u vremenu, da bi proteklo onih tri meseca, ne biste li nekako i tamo uveli prinudnu upravu...
Sramota je šta radite sa sudijama, sramota je šta radite sa pravosuđem.
(Predsednik: Vreme.)
Hvala lepo.

Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 3, amandman je podnela narodni poslanik Milica Vojić-Marković.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima gospođa Vojić-Marković. Izvolite.

Hvala, gospođo predsednice.
Gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, u ime DSS-a sam podnela amandman na član 3. tačku 4. Predloga zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, jer smatram da je ovaj predlog zakona dao potpuno neadekvatan model mreže osnovnih, odnosno opštinskih sudova, kako su se ranije zvali, i da će na taj način biti oštećeni, pre svega, građani Srbije, pošto se moj amandman odnosio na dva okruga, na Kolubarski okrug, odakle dolazim i čije građane zastupam, i na Raški okrug.
Zapravo, ja sam svesna da bilo kakve argumente da ovde iznesem i bilo kakav amandman na ovaj zakon, on ne može da bude adekvatan, prosto, zato što je Predlog zakona toliko loš da se amandmanima ne može popraviti. Da je to istina, pokazuje i broj amandmana, jer je na samo 19 članova podneto preko 120 amandmana, a na ovaj treći član, koji se uglavnom odnosi na sedište opštinskih sudova, podnet je najveći broj amandmana. Znači, sedišta su pitanje gde su sve moje kolege, i sa leve i sa desne strane, dakle i oni koji predstavljaju vladajuću koaliciju, i oni koji predstavljaju opoziciju, podneli gomilu amandmana.
Vidim da, uglavnom, ministar i Vlada nisu prihvatili ove naše amandmane, tako da mi se čini da sve ovo što danas, i ovih dana, ovde obrazlažemo nema nekog velikog odjeka.
Zarad toga što smatram da sam zaista u pravu što se ovoga tiče, smatram da treba da obrazlažem ovaj amandman, a kad kažem da je mreža sedišta sudova loša, imam, pre svega, na umu mišljenje javnosti, i to onog dela stručne javnosti koja ovih dana vrlo negoduje. Danas je jedan deo te javnosti, profesionalne i stručne pravosudne javnosti, tražio od predsednika Tadića da ceo ovaj set pravosudnih zakona, jednostavno, povučete, da se više ne blamirate i da ne dovodite pravosuđe u situaciju iz koje se ne može dugo izaći.
Kažete da je jedan od razloga, zaista se ružno osećam ovako, gledajući vas i govoreći – vi, mislim na predlagača – racionalizacija. Ne može biti racionalizacija ni pod razno, pre svega, zato što, ako se ukinu 104 suda i ako se otpusti 300 ili 400 sudija, kao što ovaj model predviđa, to nikako ne može biti racionalizacija.
Model koji nudite je skuplji u pristupu, skuplji u putovanjima; možete da zamislite gomile sudija koji putuju putevima Srbije. Putujem svaki dan od Valjeva do Beograda i znam koliko nekad to može da traje, tako da mogu da zamislim koliko će sudije kasniti i komplikovati ionako težak posao koji treba da rade.
Racionalizacija, kao metod, potpuno otpada.
Ono što vi nudite je, zapravo, narušavanje osnovnog principa – dostupnosti pravde građanima, i to nije nešto o čemu treba da pričamo. Uz to, u Predlogu zakona nigde niste naveli kojim kriterijumima ste se rukovodili kada ste odlučivali koje ćete sudove i gde zadržati. Doduše, u obrazloženju koje sam pročitala uz Predlog zakona, vidim da je jedan od kriterijuma geografska udaljenost, da je drugi kriterijum mreža puteva i mogla bih to da razumem da vi pravite saobraćajno preduzeće. To ima jedno s drugim veze. Ali, pošto pravite mrežu sudova, ne vidim kakve to veze ima.
Nemojte da razumete da sam, kao predstavnik DSS-a, protiv racionalizacije. Ima mesta da se priča o tome, ima mesta da se razgovara o tome da sudove koji imaju mali broj predmeta, možda, treba na neki drugi način rešiti, ali vi imate ovde situaciju da 104 suda treba da ukinemo, jer ne odgovaraju vašem kriterijumu.
Mislim da je trebalo uraditi jednu zaista kompletnu i detaljnu analizu i da je ta detaljna analiza podrazumevala kriterijume kao što su, recimo, teritorija koju taj sud pokriva, koliko stanovnika gravitira tom sudu, kakva je nacionalna struktura stanovništva, da li se taj sud nalazi blizu državne granice, ili se ne nalazi blizu državne granice, i još hiljadu argumenata i kriterijuma bi moglo da se pronađe i da se o njima razgovara.
Govorite o tome da ukidate sudove u malim mestima, zbog toga što tamo caruje korupcija.
To je potpuno neodrživa teza. Ja predstavljam ta mala mesta i hoću da kažem da je to potpuno neodrživa teza, zato što, ako je to istina, ako korupcije u sudovima ima, a ima je, vaš zadatak je da regulišete to pitanje, da one koji su korumpirani stavite na mesta koja je država odredila, u institucije kao što su zatvori, a one druge ljude, koji nisu korumpirani, da ne prljate tom pričom – svi su korumpirani.
Ako pratimo tu vašu tezu, potpuno neprimerenu, u malim mestima rade i profesori. Hoćemo li i njih da stavimo u kombije i da ih vozimo po Srbiji? U malim mestima rade lekari, hajde, taj model da primenimo i tu. Potpuno je neprimenljivo. Korupcija nije stvar malog mesta, korupcije ima u Beogradu, možda, i više nego u malom mestu, ali u malom mestu se mnogo više zna.
Pokazala sam da kriterijumi koje ste naveli ne mogu biti kriterijumi. Ostaje ono što je suština, znači, ostaje politika.
Političkom voljom se sudovi izmeštaju, ukidaju. Razmislite o tome šta vladajuća koalicija, kao političku poruku, šalje građanima u malim gradovima. Šalje im poruku da oni ne treba da imaju gradove, da ne treba da žive u urbanim sredinama, jer im ukidate institucije. Mali grad koji ima školu, crkvu, sud, ima smisao. To je suština oko koje se taj grad okuplja.
Znam da u malim gradovima ljudi mnogo kvalitetnije i bolje gledaju u sud i bilo koju instituciju države, nego što se to dešava u Beogradu i u velikim gradovima. Ako u jednom malom gradu ukinete instituciju kao što je sud, budite sigurni da se za dugo vremena ta institucija tamo neće obnoviti, a nije zanemarljiva stvar ni to da u javnim institucijama, kao što je sud, u državnim organima, radi jako veliki broj ljudi, koji će ovog trenutka biti u situaciji da ostaju bez posla.
Samo bih još rekla nekoliko stvari koje su vezane za prvi deo mog amandmana na tačku 4), to je Kolubarski okrug. Tu sam pokupila i brojeve koji mogu da budu nekakvi parametri kada odlučujete.
Npr., sadašnji opštinski sud, Osnovni sud, kako ga zovete u Predlogu ovog zakona, u Valjevu ostaje. Ovog trenutka, to je sud koji ima godišnje oko 30.000 predmeta. U njemu ovog trenutka rade 24 sudije. Mogu da vam kažem da oni jedva pokrivaju broj predmeta koji imaju. To znam, jer sam, kao poslanik, u situaciji da me jako mnogo građana zove i traži moju pomoć. Zašto traže pomoć? Zato što ne dolaze na red njihovi predmeti.
To je sud u koji se u proteklih četiri-pet godina uložilo mnogo sredstava, i u opremanje i u kompletno sređivanje suda spolja. To je sud u kome se zaposlilo nekoliko sudija, tako da je sistematizacijom pokriven potpuno, i to je sud, na moj ponos, koji je pre 2000. godine, do 2003. godine, bio na začelju tabele prema broju predmeta koje je rešio. Ovog trenutka, to je sud u prvom delu tabele.
To znači da sve što je uloženo u taj sud ima smisla. Valjevo je jedan od gradova koji je pronašao i zakupio prostor, zakupio drugu zgradu gde će biti tužioci. Valjevo ide korak ispred, a mali je grad. Suština priče je da se moji sugrađani žale da je nemoguće, vrlo teško, da njihovi predmeti dođu na sud.
Samo ću da napomenem ljude iz Fabrike "Uzor", koji pet godina, iz meseca u mesec, sa mnom imaju sastanke, jer ne mogu da ostvare svoje pravo, iako ih je sud vratio na posao. Postupci se rastežu, od Vrhovnog suda, opštinskog, okružnog, Vrhovnog, tako da oni i dalje ne mogu da ostvare svoje pravo, da se vrate na posao ili da idu u penziju, pošto su, po godinama i po stažu, već tu. U jednom tako sređenom sudu imamo problema. Zamislite kad u takvom sudu sudije jednom, dva puta, tri puta nedeljno putuju.
Koristim termin koji je ovog trenutka tu. Osnovni sud je u 2007. godini imao 3.321 predmet, a u prvih devet meseci ove godine – 2.457 predmeta. Uz to, u ovom sudu ima devet sistematizovanih sudijskih mesta, šest ljudi radi na tim mestima i, prema odluci predsednice Vrhovnog suda Srbije, dobili su kao ispomoć još tri sudije koje rade na teritoriji Kolubarskog okruga. Hoću da kažem da oni imaju povećane potrebe, veći broj predmeta i imaju sistematizovana mesta za te ljude. Šta će se dogoditi kad tog suda više ne bude bilo? On će biti jedinica – reći ćete mi vi.
Hajdemo na opštinu Osečina. Moram da podsetim, to je opština koja se nalazi blizu državne granice. U taj sud je uloženo mnogo sredstava, zgrada je kompletno sređena i opremljena, ima 600 kvadratnih metara, imaju savremene sale za suđenje, četiri kabineta za sudije. U 2007. godini, ovaj sud je imao 3.299 predmeta, a do septembra ove godine – 3.404 predmeta. Moje stranačke kolege iz Osečine su sugerisale da će, kada ukinete ovaj sud, Sud u Osečini biti prva institucija koja je ukinuta u 21. veku. Mislim da nije prirodno i lepo da neko ponese epitet nekog ko je uništavao i ukidao institucije.
Opštinski sud u Lajkovcu, 2007. godine je imao 1.257 predmeta, do septembra 2008. godine – 1.280 predmeta. Inače, Lajkovac je opština, u toku je gasifikacija, u toku je eksproprijacija zemljišta u Malom Borku i Skobalju, raseljavanje stanovništva zbog napredovanja rudarskih radova i kopova ''Kolubara'', ako se čudo dogodi, pa onaj autoput o kome svi pričamo zaživi, jer prolazi kroz teritoriju ove opštine.
Tu ima toliko mnogo potrebe da taj sud ostane, da mislim da je neverovatno ružno skloniti instituciju koja jednoj sredini i te kako treba.
Pominjali ste u više navrata Mionicu. Volela bih da neko ode u sud u Mionicu i da onda pričamo o svemu tome.
Da ne nabrajam više, pošto vidim da je to prilično dosadno i ministru i svim ostalima, pa da krenem na još jedan argument koji je ona koristila kao argument, a to je mreža puteva u Kolubarskom okrugu.
Mreža puteva u Kolubarskom okrugu je poprilično dotrajala. Ona jeste restaurirana u jednom delu u proteklih nekoliko godina, jeste obnovljena, ali je i te kako loša. S obzirom na to da sam već pominjala Osečinu i da je to jedan planinski kraj u Kolubarskom okrugu, ne mogu da zamislim kako će se i kojim sredstvima transportovati sudije kad prelaze Kameničko brdo i odlaze na suđenje bilo gde.
Moram da vam kažem da učenici i profesori koji idu u Osečinu u srednju školu ne mogu da pređu to brdo kada padne sneg. Hoću da kažem da građani Osečine mogu da očekuju da sudovi rade u njihovim sredinama samo leti.
Ja ću i dalje nastaviti da obrazlažem ovaj amandman, mada vidim da apsolutno nema saradnje u tom delu da ovo neko prati.
Drugi deo mog amandmana je, takođe, na član 3. tačku 13. To je deo koji se odnosi na Raški okrug. Dobro je da se osnuje sud u Kraljevu, ali nije dobro da ste ga ukinuli u Raškoj. Godine 2007. bilo je 3.700 predmeta, a za 10 meseci ove godine – 3.500 predmeta.
Inače, moram da kažem, pošto očigledno ne znate, opština Raška se nalazi uz administrativnu liniju Kosova i Metohije. To znači da ima povećanu stopu kriminala, od narkomanije, do trgovine ljudima. Uz to, pripada joj deo Kopaonika s bespravno podignutim objektima, tako da je ukinuti sud u takvim okolnostima ravno samoubistvu za taj kraj.
Hoću da kažem da ono što ste nazvali argumentima, prosto, ne mogu biti argumenti, zato što imate ovog momenta, što se svih poslanika ovde tiče, i ovih koji sede i podržavaju Vladu, i onih koji je ne podržavaju, kao i celokupne stručne javnosti, veliki otpor. Samo je jedna mogućnost – da povučete ove zakone, ili da prihvatite amandman, ne moj, zato što je moj samo jedan deo, ja potpuno razumem da se svako od mojih kolega bori za svoj okrug i za svoj kraj, nego da prihvatite amandman moje koleginice iz DSS-a Milice Radović, koja kaže da ovaj član 3. treba brisati, tj. ostaviti mrežu sudova kakva je ona danas.

Gospodin Krasić, o amandmanu.

Ja ću samo da nastavim tamo gde je Milica stala.
Da znate, gospodo poslanici, javnost u Srbiji, da će budućem republičkom javnom tužiocu, kada bude video kakva je ova mreža, šta će sve da se radi, kakve su nadležnosti, ostati još jedino da mu opadne i to malo kose što ima na glavi, ako uopšte ima.
Problem jeste veliki. Problem je zato što postoji strategija reforme pravosuđa. Ona je naručena, plaćena je iz inostranstva, napravljena pre nekoliko godina; oni koji su tada to morali da prihvate, naravno, demonstrirajući drčnost, za pare, jer je neko sa strane platio tu studiju, to se zove strategija. Sada su napokon svi videli da je to nešto loše, da je to nešto neprimenjivo. Vi ćete, verovatno, nekom akrobatikom, da izglasate i ovaj predlog zakona, uz sva protivljenja poslanika koji pripadaju skupštinskoj većini, ali znajte, ovo neće moći da zaživi. Međutim, da se ne bih ponavljao, ja ću da nastavim dalje.
Samo je prividno Vlada u pravu, kao predlagač zakona, kada kaže – neće doći do većih problema, s obzirom na to da se u tim malim sredinama, gde se po novoj organizaciji gase opštinski sudovi, otvaraju sudske jedinice. Oni nastavljaju kao sudske jedinice. To je, otprilike, odgovor za ''sneg na brdu'' i za neke druge argumente koje čujemo ovde, jer neće doći do te neke seobe sudija. Ali, onda se postavlja pitanje – zašto ne bi mogli dalje da nastave kao sudovi?
Opet dolazimo do onog glavnog odgovora, a on se svodi na sledeće – zašto da imamo sto i nešto osnovnih sudova, sto i nešto predsednika, kada možemo da imamo 30-ak? Lakše je kontrolisati 30-ak nego sto i nešto predsednika sudova. Nije bilo teško da se pogodi šta je pozadina ove i ovakve transformacije.
Međutim, možete da zaključite da tu nema ni racionalizacije. Zašto? Evo, da me ne bi predsednik Narodne skupštine opomenuo, a nemam više para za plaćanje, ja ću uzeti ova dva primera koja su obuhvaćena amandmanom gospođe Milice. Oni se tiču tačke 4. i tačke 13. Tačka 4. se odnosi na Osnovni sud u Valjevu, a tačka 13. se odnosi na Osnovni sud u Kraljevu. Amandmanom se, praktično, predlaže da nema tih sudskih jedinica, nego da se postojeće stanje samo prebaci u novi zakon. Ako uzmemo bilo koji od ovih primera, recimo, sud u Valjevu, i ako želimo da izvršimo neku racionalizaciju, transformaciju, onda je to bilo moguće na bazi analitičke procene svih podataka kojima se meri rad jednog suda, uspešnost sudija, pa da se izvuku neki zajednički kriterijumi i merila i da se, na neki način, definiše opštinski sud u nekom manjem mestu.
Ako na bazi tih anonimnih kriterijuma, njih nema u obrazloženju, opštinski sud pretvorite u sudsku jedinicu, opet niste rešili problem. Moraćete da imate jednog sudiju u sudskoj jedinici koji će da bude organizator posla u sudskoj jedinici. Ako nije predsednik tog malog suda, onda je zadužen koordinator, ne znam kako ćete da ga nazovete. Onda će postojati potreba, verovatno, da jedanput, možda čak i dva puta nedeljno, predsednik osnovnog suda pozove koordinatore iz sudskih jedinica na dogovor o radu, podnošenju izveštaja itd. Prosto, ne verujem da će ta mreža da radi na način kako ste vi zamislili, a i pitanje je da li to može da se šalje, s obzirom na to da se radi o podacima koji imaju neki stepen zaštite.
To što će da se smanji broj sekretarica u sudskim jedinicama, nije reforma koja je nama potrebna.
Moram da oštro protestujem zbog onog argumenta da će se, ako se u malim mestima opštinski sud ugasi i promeni u sudsku jedinicu, smanjiti kriminal u sudu, uticaj, korupcija, koji, po predlagaču, postoje u tim malim sudovima. Argument vam je potpuno pogrešan. Najveća korupcija u pravosuđu je u Beogradu. Teoretski, ne može da postoji veća nego što je ova u Beogradu. To je sistem velikih brojeva. Kako god da primenite neki uobičajeni procenat, da izrazite nešto na tu masu koja postoji u Beogradu, to je u nominalnom iznosu najveće.
Moram da vam skrenem pažnju da niste obratili na jednu drugu stvar vaše usmerenje. Potrebno je nešto uraditi sa manjim sudovima, ali, pre svega, u pogledu kvaliteta suđenja i uslova rada. Mi iz ove vaše transformacije ne vidimo nešto što je neophodno našem pravosuđu.
Ja ću vam dati nekoliko vrlo praktičnih primera. Ovde imamo advokate koji će, verovatno, da klimnu glavom i da potvrde ono što pričam. Mi imamo problem na ročištu. Advokat zastupa, iznosi svoju tezu, onda predsednik veća diktira u zapisnik nešto što njemu padne na pamet. Zašto se ne uvede snimanje sednica, stenogram? Nema onda ni gubitka vremena u ponavljanju nečega što je već jedanput saopšteno. Evo jednog rešenja koje bi moglo da poprilično promeni stvari u našem pravosuđu. Ja vam garantujem da će da spreči korupciju koja postoji kod sudija, jer neće onda sudija da interpretira šta je Batić rekao u sudnici, kao branilac okrivljenog.
Čovek je u dahu ispričao nešto 10 minuta, posle toga sudija treba da diktira i on treba da ispravlja dok ona diktira. Neka se uvede snimanje, stenogram i rešen je problem.
Ne možemo mi od svakog suda da napravimo specijalni. On je specijalni zbog drugih stvari, gospodine Batiću. Doći ćemo i do njega.
Druga vrsta uštede jeste da se napravi vrlo kvalitetan tim oko svakog sudije, da sudije ne nose u cegerima predmete kući, pa na svom privatnom kompjuteru da izigravaju daktilografkinje i sudije. Vi ne želite taj problem da rešite. Vi želite nulti sastav jednog, nulti sastav drugog, da proberete sudije i tužioce, da ih postavite po svojoj volji. Zašto? Da bi se ozakonilo i sačuvalo ovo što mi preživljavamo svakog dana.
Gospođo Đukić-Dejanović, jutros sam vam dao ono pismo zaposlenih u Građevinskoj direkciji Srbije. Ljubazno sam vas zamolio, ako postoji mogućnost, da to umnožite u 250 primeraka, da 21 primerak date novinarima. Na ovo treba da se odgovori. Ne mogu da kažem ni da je ovo tačno, ni da nije tačno, jer niti sam ovlašćen da sprovodim istragu, niti imam vremena da sprovodim istragu. Ima neke dokumentacije o tim ugovorima o čuvanju stanova. Ima posebno poglavlje o ovom novom direktoru, pošto građani stalno šalju svoja zapažanja SRS-u, kritikuju. Mi smo zatrpani materijalom, da znate, jer se ovaj prenos prati i građani su primetili da samo ova strana zastupa njihove vitalne interese. Postoji ona druga strana, koja želi da zabašuri, da ne postoji.
Rukovođenje direktora Grujića, u zagradi piše – DS, zgrada B7, Arsenija Čarnojevića, pa neka firma "Montera", pa neki gospodin Kopčović, ne znam, Batiću, da li ga vi znate, pa onda raspodela nekih stanova, mogu ovde da pogađam neka imena, nešto da pogrešim. Oni kupuju i prodaju stanove. Evo, opet, na 5. strani, svojim bliskim saradnicima je govorio da mora da daje pare DS-u, jer predsednik stranke, gospodin Tadić, mora da daje ministrima po 4000 evra u kešu.
To se uveliko priča po kuloarima. Nisam ovo izmislio, da ne bi neko skočio da ja sada nešto interpretiram.
Imate, na kraju, zaposlene u Građevinskoj direkciji Srbije, koji, jednostavno, ne smeju. Krenula je čistka.
Bilo je i za vreme Zlatanovića, ovog iz G17. I on je pomenut ovde, da znate. Nije ovo samo DS. Ovo je, praktično, odlukom Vlade formirano, 2. novembra 2001. godine, gospodine Batiću, vi ste tada bili u toj vladi. Menjalo se tamo kako je koja stranka na vlasti. Sada oni prodaju i preprodaju stanove. Rade sve i svašta. Ne želim da neko posle protumači da sam išao na ličnost, ali sam vas zamolio da ovo umnožite, date poslanicima da se informišu, da date novinarima, da se krene s tim istraživačkim novinarstvom, jer je ono neophodno da bi se saznala istina. Nije dobro, da kažem da je nemoralno da se sve svali samo na direktora Aerodroma. Ne bi bilo dobro. Ne bismo zadovoljili, pre svega, zahteve i potrebe građana da se čuje istina, da se vidi ko to svojim radom, ponašanjem i na drugi način nanosi štetu.
Apsolutno sam siguran da u procentu korupcije, u procentu nekvalitetnog rada prednjače sudovi u Beogradu, jer to pokazuje sistem velikih brojeva. Mi možemo da emotivno posmatramo sud iz mog mesta, iz tuđeg mesta, pa da iznosimo neke stavove, ali sistem velikih brojeva važi, primenjuje se, daje rezultate.
Verovatno bi ovo bila tema za sve organe koji se bore protiv kriminala, a ne upad u stan, upad u kuću. Na 15 dana se ljudima upada u kuću. Šta se demonstrira? Šta se pokazuje? Nasilje, bukvalno rečeno, nasilje. Kada nasilje potiče od predstavnika državnih organa, mi moramo da postavimo pitanje da li državni organ zloupotrebljava ovlašćenje ili to radi u skladu sa zakonom i propisima. Ako je neko meta na svakih 15 dana, imam osnova da sumnjam da to baš nije u skladu sa zakonom i nemojte da se ljutite kada odavde postavimo to pitanje.
Moram da skrenem vašu pažnju, nalazim se u temi koja je na dnevnom redu. Po ko zna koji put, postavljam pitanje koje se tiče člana 3. stav 3 – da li neki sudija u Srbiji zna da primeni ovu odredbu Zakona o finansiranju političkih stranaka?
Gospođo Malović, ponovo ću da vam pročitam šta je napisano u tom zakonu. Zakon je loš. Prilikom donošenja i objavljivanja tog zakona je, takođe, bila afera, jer je Đelić hteo da uzme pare za knjigu s onom štampom, i s pravilnikom i s onim stvarima, pa je taj zakon menjan. Biserka Živković je, mimo Narodne skupštine, promenila, pa nije bio nadležan ovaj organ, nego drugi organ, pa se Đelić naljutio – kako taj drugi organ, jer je već knjigu štampao. Sve je to opštepoznato. Čim je kod mene u kompjuteru zabeleženo, znači da je opštepoznato.
Da se shvati šta je regulisao član 3. stav 3 – privatni izvori kod finansiranja političkih stranaka su članarina, prilozi pravnih i fizičkih lica, prihodi od promotivnih aktivnosti političke stranke, prihodi od imovine političke stranke i legati.
Da li ovaj stav dozvoljava da politička stranka uzme kredit od neke banke koja je iz inostranstva, a koja radi na našoj teritoriji? Ovo pitanje otvaram zato što imam puno razloga da sumnjam u to kako se finansirala izborna kampanja DS-a. Maheri su osmislili sistem. Izveštaj se podnosi RIK-u, RIK je dao revizorskoj. Oni kažu da nisu za to nadležni, mi to ne znamo da radimo.
Dajte da napravimo jednu istražnu ekipu, sudije, tužioci, da se istraži kako je finansirana izborna kampanja DS-a. Zašto? Jer, kada se pročešlja njihov način finansiranja izborne kampanje, biće jasno kako je i sa drugim političkim strankama.

Gospodin Vladan Batić, o amandmanu.

Dame i gospodo, ranije sam već rekao da, u ime DHSS-a, podržavam set predloženih pravosudnih zakona, pogotovo u onom delu koji se odnosi na opšti reizbor svih sudija u Srbiji. To je trebalo učiniti još 2000. godine, ali tada nije postojala politička volja.
Neki to nazivaju lustracijom. Može se nazvati i tako, jer je neophodno da se u čitavom javnom sektoru, pa i u pravosuđu, najzad odvoji žito od kukolja. To smeta samo onima koji su nesigurni, uplašeni, zbunjeni, nestručni, lenji. Oni se neprestano kriju iza pojma stalnosti sudijske funkcije, jer se iza stalnosti, kao iza paravana, mogu sakriti i nestručnost, i neznanje, i nesposobnost, da ne govorimo o nepotizmu, korupciji, sveopštoj hipo-krizi.
Niko ne osporava institucije ustavnosti i nezavisnosti nosilaca pravosudnih funkcija, ali to nisu nikakve metafizičke ili alhemičarske kategorije. One moraju biti u saglasnosti sa stvarnošću, s realnošću u kojoj živimo. Mora se jednom izvršiti nulti izbor svih sudija u Srbiji, da ne bi ogromna većina sudija koji stručno, časno, profesionalno, savesno obavljaju svoju funkciju bili taoci i trpeli negativan rejting koji pravosuđe ima zbog malog broja onih koji u pravosuđu više ne treba da budu.
Kada se izaberu sve sudije, onda treba da funkcioniše institut stalnosti za sve one koji odgovorno, sposobno, časno i uspešno obavljaju svoj posao. Nijedna funkcija, pa ni sudijska, ne može biti stalna kao paravan za već pomenuti nerad, nesposobnost i neznanje.
Što se tiče ovog zakona koji je na dnevnom redu i o čijim amandmanima raspravljamo, o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, njegova ideja je, u suštini, dobra. Ona treba da razbije neke učaurene odnose, javašluk, inerciju, nerad, jednu žabokrečinu koja vlada dobrim delom pravosuđa. Međutim, iako je ideja dobra, znači, rasturanje te nagomilane žabokrečine, plašim se da će realizacija ove dobre ideje biti veoma komplikovana, ili bazirana na nekim pomalo diskutabilnim kriterijumima.
Lično, mislim da se ovaj zakon ne može popraviti amandmanima, jer prihvatanje bilo kog amandmana znači promenu koncepta i znači narušavanje nečega od čega je zakonodavac krenuo pri predlogu ovog zakonskog teksta. Moj predlog je da Ministarstvo razmisli da se ovaj zakon povuče, na jedan kratak rok, na određenu doradu, utoliko pre što on treba da počne da funkcioniše u praksi tek 1. januara 2010. godine. Mislim da vremena ima, jer ne mogu samo broj predmeta, a nisam siguran ni da li je broj predmeta jedini kriterijum, ili možda sedište okruga, bez obzira na broj predmeta ili sedišta okruga, kao sedišta budućih osnovnih sudova, da budu jedini kriterijumi. Mislim da treba da se uvaže i neki kriterijumi koji su pominjani u ovoj raspravi – etnički sastav opština, saobraćajne veze, tradicija, razvijenost ili nerazvijenost nekog mesta, ili opštine i grada, ekonomske prilike i standard stanovništava.
Pomenuo bih, ilustrativno, dva primera, recimo, Belu Crkvu, u kojoj tradicija sudova postoji 250 godina, kao taj kriterijum tradicije, i drugi kriterijum – etnički sastav u toj opštini; najzastupljenije su češka i rumunska nacionalna manjina. Oni su se obraćali svim poslaničkim grupama. Mislim da kriterijume ovog tipa treba uvažiti, a ima ih u mnogo opština i gradova u Srbiji, pojedinačno izraženih, možda, i izraženijih, ali, ovako, dva – tradicija i etnički sastav zajedno, ovo je najtipičniji primer. Ili, recimo, broj građana, ili broj stanovnika. Zvučaće pristrasno, ali nije to povod, ako kažem da opština Obrenovac ima skoro 100.000 stanovnika. Imate neka sedišta okruga ili čitave okruge koji imaju manje stanovnika.
Pa šta je onda kriterijum? To su neki globalni razlozi, fenomenološki, koje je trebalo uzeti u obzir. Imamo i razloge prozaične prirode, rekao bih, one životne, svakodnevne, svi ih mi znamo, vezane, ako hoćete, i za naše naravi, za shvatanje odgovornosti i za navike, za tešku promenu navika, kao i za tehničke, saobraćajne, organizacione i za druge prilike i mogućnosti.
Vi se, gospođo Malović, sećate kada smo jednog dana poslali službu nadzora u Palatu pravde, da vidimo kako rade sudovi. U devet sati, pola tih sudija nije bilo na poslu, a oko dva, ili pola dva istog dana, ponovili smo slučaj, pa je ponovo služba nadzora Ministarstva pravde otišla u iste te sudnice ili kabinete, a tih ljudi ni tada nije bilo. Onda je, naravno, počela kuknjava, ceo hor, a dirigent – Vida Petrović-Škero.
U isto vreme kada je Okružni sud u Beogradu, zbog pogrešnog tumačenja odredaba ZKP-a, setiće se kolege advokati, ukinuo pritvor, samo i jedino Okružni sud u Beogradu, osmorici najokorelijih ubica, kada je bio onaj rok od dve godine, usledila je žalba tužilaštva. Vrhovni sud je uvažio žalbu, ali ubice su pobegle; vratio se jedino sin jednog poznatog fudbalera, plašeći se da ga ne ubiju napolje, na slobodi. To je Okružni sud pod pokroviteljstvom Vide Petrović-Škero.
Ali, da se vratim na ovo. Recimo, Drugi opštinski sud će imati sudske jedinice u mnogim prigradskim opštinama u Beogradu. Sve te, to se sad naziva, ili će se nazivati – sudske jedinice, tu se postavlja sijaset pitanja. Da li će to, u stvari, biti, ili će to biti uređeno Poslovnikom, sudska odeljenja, to je nešto drugo, ili sudske jedinice, gde će se predmeti dodeljivati po principu slučajnog izbora? Pitam – gde će ljudi koji žive, uzeo sam taj sud kao primer, a ima i drastičnijih primera, primera veće udaljenosti nekih drugih sudova, gde će da sede sudije koje pripadaju izbornim jedinicama? Ko da im nađe kabinete, recimo, u Drugom opštinskom sudu? Ako je slučajni izbor da idu na suđenje, ima li kola, vozača, gde će da drže predmete, kako će i gde će da izrađuju presude?
Mislim da će to biti veliki problem, a onda, bazirajući na lošim navikama, neodgovornosti, to će se svesti na opstrukciju, izbegavanje, odugovlačenje, i plašim se da će žrtve biti građani.
Podsećam da je samo brza pravda – istinska pravda. Plašim se i molim još jednom da se sve to razmotri. Nije nikakva jeres da se razmotri Predlog ovog zakona, čija je ideja, ponavljam, dobra, ali nije Srbija još spremna za tektonske poremećaje ovog tipa.
Ja jesam za lustraciju, jesam za reizbor, ali se plašim da u ovoj situaciji to može dovesti do odugovlačenja, prolongiranja i, možda, štetnih posledica po građane, koji su, inače, nezadovoljni što sudski postupci predugo traju. To je moja dobronamerna sugestija. Ja bih samo molio i apelovao, nisam siguran da li sudskim poslovnikom to može da se popravi, izmeni ili prihvati, da se o svemu tome razmisli, ponavljam, ne u interesu sudija, nego u interesu građana Srbije. Hvala.

Da li još neko želi reč?
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Dušan Marić.