Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predstavniče Vlade, pretpostavljam da ste se upoznali sa amandmanom koji sam podneo, možda ćete ga i prihvatiti do kraja mog obrazlaganja, pretpostavljam.
Ali, evo i ovaj odnos Vlade, sa ovim varijacijama ko će kada da predstavlja Vladu i u kom kontekstu, govori koliko ste u principu ozbiljni i koliko ste zainteresovani da se ovom oblasti, koja je objektivno ozbiljna, bavite na jedan adekvatan način kakav ona to zaslužuje.
Svojim amandmanom sam predvideo u članu 45. stav 3. izmene. Suština amandmana jeste da se skrati vreme neophodno za dostavljanje dokaza od strane ponuđača čija je ponuda ocenjena kao najpovoljnija.
Ako pogledate obrazloženje, odnosno razloge za donošenje ovog zakona, tu stoji da je nastala potreba za donošenjem zakona u cilju otklanjanja nedostataka koji su uočeni u praktičnoj primeni zakona. Kada se osvrnete na to, objektivno kada je u pitanju praktična primena Zakona o javnim nabavkama u praksi, jedini i najbitniji problem koji može administrativno da se reši, znači, kroz zakon ili kroz amandmane, jesu rokovi.
Svi vi, koji ste eventualno u svojoj praksi, političkoj ili poslovnoj, sasvim je svejedno, imali priliku da se susrećete sa javnim nabavkama, znate da su se dešavali slučajevi, recimo, da postupak, odnosno vreme postupka sprovođenja javne nabavke bude gotovo polovinu posla, koji je potreban za realizaciju projekta na koji se ta javna nabavka odnosi. Smatram da svi oni amandmani koji su u kontekstu skraćenja rokova imaju smisla, mislim da bi trebalo da se prihvate.
Ponavljam, samo su ove stvari moguće i rešive administrativnim putem, odnosno zakonom ili eventualno amandmanima. Sve ostale stvari, koje predstavljaju anomalije u postupcima sprovođenja javnih nabavki, ne mogu da se reše nijednim pisanim dokumentom. One, pre svega, zavise od sklonosti ljudi koji učestvuju u postupcima sprovođenja javnih nabavki, od njihovih manira.
Mislim da je u Srbiji poprilično, u poslednjih osam godina, ova oblast diskreditovana. Bili su ljudi sumnjivih manira i sklonosti. Vi ste imali priliku pre nekoliko dana da slušate, preko sredstava javnog informisanja, da je zloupotreba ovih oblasti bila u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Ako ljudi imaju slobodu, ili nemaju obzira, idu toliko daleko, šta onda ostaje za druge oblasti našeg javnog, privrednog i društvenog života.
Smatram da su ljudi poslednjih osam godina, koji su bili nosioci ovih poslova, u principu deo političkog koncepta koji je svoju ekonomsku potporu crpeo upravo u zloupotrebama u oblasti javnih nabavki. Mnogo je primera za to.
Kasnije ću da se kroz jedan konkretan primer prošetam kroz ovo, pokušaću na jedan plastičan način da vam približim zloupotrebe, kojih ste i vi svesni, ali na koje očigledno niste spremni adekvatno da reagujete, na koje objektivno nećete adekvatno da reagujete.
Da sam u pravu, mnogo toga u praksi govori, pre svega izveštaj nekih organizacija koje su ovu državu smestili po indeksu percepcije korupcije na 85. mesto. Mislim da u okruženju delimo mesto sa Albanijom. Ono što je poražavajuće jeste činjenica da, otkako stremimo evropskim standardima, taj indeks opada i ima tendenciju pada u odnosu na prethodnu godinu.
Ono što u ovom kontekstu, takođe, treba reći, jeste činjenica da ne postoji rešenost Vlade da se bavi ovim problemima zbog činjenice da nam ne radi Državna revizorska institucija.
Državna revizorska institucija je jedan od mehanizama kontrole javne potrošnje. Mogli ste, bar kroz stavljanje iste u funkciju, da pokažete opredeljenje da kontrolišete javne nabavke na jedan racionalan i korektan način.
S druge strane, to sam pitao gospođu Dragutinović, a na to pitanje mi nije dala odgovor, niti sam dobio odgovor u skladu sa članom 226. Poslovnika, a pitao sam je zašto Vlada u poslednjih pet ili šest godina ne šalje, odnosno zašto Skupština ne usvaja završni račun budžeta Republike Srbije iz prethodne godine?
Znači, to su mehanizmi kojima su se objektivno javna potrošnja, potrošnja sredstava budžeta Republike Srbije, odnosno novca građana Srbije, kontrolisali, ali oni nisu u funkciji. Onda pokušavate na sve nas i na javnost u Srbiji da ostavite utisak kako zakonom i uvođenjem tzv. evropske regulative u Zakon o javnim nabavkama želite da ovu oblast rešite kako treba, odnosno da afirmišete, otklonite eventualne anomalije koje su sasvim sigurno prisutne.
Osvrnuću se na jedan primer iz prakse. Juče sam imao priliku da primim dve ili tri delegacije, bio sam u toj grupi koja je primila dve ili tri delegacije. Jedna je iz "Trudbenika", ljudi se žale na neke probleme; drugi su iz "Beka". Razgovarao sam sa ljudima, oni su se požalili i doneli mi dokumenta za neke javne nabavke. Neću spominjati imena u ovim primerima da eventualno bilo ko od vas, ili neko u javnosti ko ovo sluša i gleda, ne bi mogao da me okvalifikuje kao pristrasnog, odnosno da se stavljam na stranu bilo koga.
Govoriću o postupku, ciframa, manirima, a vi procenite da li to što pričam ima smisla i da li je u kontekstu s ovim što sam do sada rekao. Naime, svakako su nadležne državne institucije o svemu upoznate, ali reakcija izostaje.
Ovu javnu nabavku sprovodila je, takođe, jedna državna institucija, državni organ. Ima veze sa ministarstvom, odnosno sa NIP-om. Bilo bi mi drago da je tu gospođa Kalanović, pošto je juče onako teatralno pričala kako se oni bore za Srbiju, za interese Srbije itd. Pogledajte sada kakvi su to interesi Srbije.
Naime, jedna državna institucija je raspisala javnu nabavku, odnosno poziv za neke građevinske radove. Vrednost posla je negde oko 120 miliona dinara. Na taj javni poziv došlo je šest ponuda i sve ponude, osim dve, su ocenjene kao nepotpune. Znači, dve su bile ispravne, a sve ostale nisu bile u redu.
Interesantno je da je jedna ponuda, od ove dve ispravne, u odnosu na drugu bila veća za 30 miliona dinara, to je više od 25% od vrednosti celog posla. Ali, komisija koja je sprovodila javnu nabavku se odlučila svakako za ovu skuplju. Oni koji su bili drugoplasirani žalili su se, komisija to nije uvažila. Dodelila je posao ovome koji je skuplji za 30 miliona dinara. Spremili su se da potpisuju ugovore.
U međuvremenu, drugoplasirani se žalio Komisiji za zaštitu ponuđača. Komisija je sagledala papire i konstatovala da je dokumentacija onoga kome je posao dodeljen neispravna.
Znači, pazite, na neispravnu dokumentaciju su se zatvorile oči, što je možda strašnije nego činjenica da je posao skuplji 30 miliona dinara.
Onda su, zbog obaveza koje nadležne državne institucije traže i insistiraju, javnu nabavku poništili. U međuvremenu su se pravili dogovori i koncepti kako ćemo i šta ćemo i ponovo je raspisana javna nabavka. Opet su se javile neke firme i opet u igri ostaju dve iste firme.
Pazite sada, firma koja je u prvom turnusu dobila posao, sada je za isti posao ponudila ponudu manju 15 miliona. Znači, sada je od drugoplasiranog bila skuplja samo 15 miliona. Verovatno, vodeći se time, komisija je dodelila posao opet istoj firmi.
Ali, iako je drugoplasirana ponuda, onako kako Zakon o javnim nabavkama predviđa u članu 52, recimo, pošto se tu ništa drastično nije menjalo, da su kriterijumi za ocenjivanje ponude ekonomski najpovoljnija ponuda i najniža ponuđena cena, oba nisu uvažena. Drugoplasirani je imao i nižu cenu, a svi ekonomski kriterijumi koje ste ovde predvideli, ili koji se zakonom predviđaju, a to su ponuđena cena, uslovi plaćanja i rok isporuke ili izvršenja usluga, bili su superiorni, odnosno bili su bolji i kvalitetniji u odnosu na firmu koja je dobila posao.
Međutim, čega su se dosetili oni koji su bili investitori, što su objektivno, u skladu sa zakonom, imali prava - propisali su dodatne uslove. Od tih dodatnih uslova, među ovih 12 ne nalazi se nijedan. Ali, napravili su pondiranje tako da dodele posao onome kome žele, za koga imaju interes da dobije posao. Činjenica da će 15 miliona otići u vazduh očigledno nikoga nije dotakla. To su narodne pare, državne pare, koga to još briga i koga to još interesuje?
Ovde je indikativno jedno, da država nije reagovala na činjenicu da u različitim ponudama za jedan te isti posao ponuda jedne firme varira 15 miliona. To nije 100.000 ili milion dinara, nego 15 miliona i to nikog ne interesuje. Vidite, dame i gospodo narodni poslanici, takve pojave, takve sklonosti i manire zakonom ne možete da promenite, zakonom ne možete da apstrahujete iz oblasti javnih nabavki.
Nažalost, moj amandman pretpostavljam da nećete prihvatiti, gospodine ministre, ne znate ni o čemu se radi, ali u svakom slučaju koncept koji predviđa ne bi ugrozio, čak bi bio u funkciji racionalnosti i efikasnosti postupaka javnih nabavki, ali, ponavljam, verujem da vaše namere nisu iskrene i verujem da jednim ovakvim pristupom i pristupom koji sam oslikao kroz ovaj primer ništa neće biti drugačije u odnosu na vreme koje je iza nas, bar kad su u pitanju javne nabavke. Zahvaljujem.