Ja bih da se vratimo na dnevni red.
Podržavam, u ime Poslaničkog kluba NS, amandman narodnog poslanika Zorana Nikolića, koji je podneo na osnovu člana 145. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za osiguranje depozita i predložio da se član 1. briše.
Obrazloženje je sasvim adekvatno, a to je da predloženo rešenje nije dobro, jer Agencija stiče ovlašćenja bez mogućnosti kontrole od strane zakonodavne vlasti. Veoma je važna kontrola od strane zakonodavne vlasti, ali i poštovanje odluka koje je ta zakonodavna vlast donela. Isto tako je važno da izvršna vlast reaguje u skladu sa donetim zakonima i usvojenim amandmanima.
U to ime, ono što je moj utisak, jeste da narod koji nas gleda sasvim ozbiljno počinje da se pita da li njemu nešto fali ili fali njegovim predstavnicima, jer već mesecima se u ovom visokom domu igramo tzv. gluvih telefona.
S jedne strane, Skupština uz porođajne muke donosi zakone, posebno kad tvrdoglava semafor koalicija, trenutno minus G17, treba da prihvati korektne amandmane opozicije.
Da stvar bude gora, kada Skupština porodi zakone, onda stupa na scenu Vlada i njen premijer u senci, a zapravo osoba u ulozi predsednika Srbije koja odlučuje o tome koje zakone uopšte treba uvažiti, a koji su nebitni, jer ne donose marketinške poene.
Jednom sam već govorila o tome da Nova Srbija nije samo stranka sa najlepšim imenom na političkoj sceni, već i stranka koja zaista ima viziju nove, jake, prave demokratske Srbije, koja veruje da se stepen demokratičnosti i odgovornosti države meri upravo odnosom prema ugroženim grupacijama, manjinama i osobama koje su u svojoj različitosti i stanju posebnih potreba čisto zanemarene i diskriminisane.
Problem je samo u tome što je, s obzirom na to kako građane Srbije tretira ova vlast i ovaj predsednik, Srbiji očigledno potrebno ministarstvo za prava većine. Srbija, ne samo da ima marionetsku vlast, nego je ta vlast motivisana isključivo marketinškim potrebama onih koji se na profesionalnom planu, s obzirom na minorne kvalitete, nikada ne bi dokazali da nisu izabrali politikantstvo.
Stoga, sve njihove akcije su usmerene na jednokratno prodavanje magle, rukovanje sa sportistima kojima se obećavaju kule i gradovi kada postanu svetski poznati, poput Čavića, a kada treba da se ispune obećanja, onda nema sredstava i medijski prostor počinje da se ispunjava novim lažima. Šta će plivaču bazen da trenira, baš glupo, a i on je nezahvalan kad je imao prilike da se slika sa takvim političkim lumenima, kakvi se mogu sresti samo u ovom preduzeću podvučeno ''žutim''.
Ako se vlast neodgovorno i lažljivo odnosi prema osobama koje su u punoj snazi i koje imaju kapacitete za postizanje svetskih rekorda, šta da očekuje više od dve trećine Srbije u kojoj se nalaze izraubovani penzioneri, zanemarena omladina, seljaci koji još uvek imaju status građana 13. reda, izbezumljene žene razapete između potrebe da doprinesu skromnom budžetu, tako što će raditi kao konji, a istovremeno biti odgovorne za vaspitanje dece i uopšte atmosferu u porodici.
Vrhunac bezumlja je što u toj opštoj ugroženosti većine građana Srbije postoje oni koji su još ugroženiji, jer imaju posebne potrebe, a tako i posebne teškoće da ostvare elementarnu poziciju egzistencijalne sigurnosti. Mnogi su se 3. decembra, bar na planu marketinških akcija, setili da u Srbiji živi 800 hiljada osoba sa invaliditetom.
Što se aktuelne vlasti tiče, možda ih je na to podsetila činjenica da je reč o međunarodnom danu i pravu osoba sa invaliditetom, a oni rade sve da ispadnu najbolji đaci u EU. To, samo po sebi, ne bi bilo loše da je potrajalo duže od jednog dana. Šta se, zapravo, dogodilo? Napravljeno je par akcija, prošetalo se Adom, održan je Sajam zapošljavanja i to bi bilo sve.
Pošto nije stranka vođena marketinškim, već državotvornim principima, Nova Srbija je davno pre ovog međunarodnog dana, u okviru rasprave o rebalansu budžeta, 31. oktobra 2008, podnela amandman sledeće sadržine: "Predsedniku Narodne skupštine Republike Srbije, na osnovu čl. 145. i 163. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, podnosimo tehničku ispravku amandmana na član 5. Predloga zakona o budžetu, koji je zaveden 23. oktobra 2008. pod brojem: 014. itd, tako da amandman glasi – brišu se st. 1, 2. i 3. podnetog amandmana, a stav 4. menja se i glasi: u članu 5. glava 22. stav 1. budžetski fond za finansiranje sporta, ekonomska klasifikacija 511, zgrade i građevinski objekti, u koloni 6 uneti u iznosu od 12 miliona, u koloni 8 iznos od 100 miliona zamenjuje se iznosom od 112 miliona.".
Zvuči nerazumljivo, ali srpski rečeno, gospođa ministar finansija je kroz naš amandman, Nove Srbije, prihvatila kao sastavni deo rebalansa budžeta da se osobama sa invaliditetom obezbedi 12 miliona za izgradnju novih otvorenih sportskih terena. Sve po redu i zakonu, a sada u nadležnosti izvršne vlasti.
Ne treba ni da vam spominjem koliko se raznih udruženja osoba sa invaliditetom, a ima ih preko 50, javilo, ne samo da nam se zahvali, već da nam pošalje svoje zahteve, ideje i projekte.
Između ostalog, stigli su dopisi Udruženja distrofičara Moravičkog okruga, Udruženja disleksične dece, slabovidih i slepih, osoba oštećenog sluha.
Umesto da, po slovu zakona, nadležno ministarstvo uradi svoj posao, naš zamenik šefa Poslaničkog kluba Nove Srbije i glavni podnosilac amandmana, gospodin Markićević, dobio je 4. decembra dopis, bez ikakvog pečata i potpisa, od Odbora za finansije ove skupštine. U tom bezličnom papiru koji se, u ime službe Odbora za finansije, niko nije udostojio da potpiše, kaže se: "U zakonu o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2008. godinu, razdelu 22, Ministarstvo omladine i sporta, glava 22.1. budžetski fond za finansiranje sporta na ekonomskoj klasifikaciji 511, zgrade i građevinski objekti, obezbeđena su sredstva za novih 12 miliona dinara prema zahtevu iz amandmana narodnih poslanika Nove Srbije od 31. oktobra 2008. Sredstva koja su obezbeđena rebalansom budžeta za 2008. godinu mogu biti iskorišćena za izgradnju novih sportskih terena za lica sa posebnim potrebama."
Pošto smo mi iz Nove Srbije uporno insistirali da se odobreni novac i dobije, 4. decembra 2008. godine usledio je telefonski razgovor sa predstavnicima Ministarstva finansija zaduženim za budžet, pri čemu se ne zna ni ko je razgovarao u ime Odbora za finansije, niti sa kim iz nadležnog ministarstva.
Rezultat razgovora je zaključak u ovom dopisu, iskucan krupnim, boldiranim slovima: "Kako imamo saznanje da povlačenje, tj. korišćenje ovih sredstava zavisi od podnetih zahteva i projekata za izgradnju igrališta za lica sa posebnim potrebama, Ministarstvo omladine i sporta. Ministarstvo omladine i sporta,'' kako dalje piše u ovom bezimenom dopisu, ''treba što pre da razmotri podnete zahteve i projekte i da ih dostavi Trezoru Ministarstva finansija najkasnije do 12. decembra radi naplate.''
Pored upornosti gospodina Markićevića da u više navrata postavi pitanje – šta se događa sa odobrenim novcem za lica sa specijalnim potrebama, dobru volju i profesionalnost pokazali su i potpredsednica ove skupštine, gospođa Gordana Čomić i predsednica, dr Slavica Đukić-Dejanović, tako što su ministru finansija dostavile stenogram izlaganja Miroslava Markićevića i tražile da se na njegovo pitanje odgovori istog dana. Gospođa Slavica Đukić-Dejanović je čak svojeručno dopisala da se insistira na urgentnosti. No, izgleda da za Vladu autoritet nemaju ni narodni poslanici, ni potpredsednik i predsednik Skupštine, a još manje su važne osobe sa invaliditetom kojih se ministarke sporta i finansija sete eventualno u predizbornoj kampanji.
Upozorili smo u četvrtak, 11. decembra, da rok za povlačenje sredstava ističe 12. decembra, ali je sasvim očigledno da se gospođa, od milja zvana ''balerina'', posebno s obzirom na to da iz ove šifrirane stranke na koju se pre može odnositi ime G17 minut nego G17 plus, imala značajniji posao da zajedno sa kolegama učestvuje u akciji miniranja Gasnog sporazuma i dodatnog prikucavanja za vruće fotelje u Vladi. Ovakva neodgovornost samo je poslednja u nizu destruktivnih akcija Ministarstva omladine i sporta za koje se ne zna u čemu se više izbrukalo, organizaciji Univerzijade, fantastičnoj brizi za omladinu ili u rasterivanju vrhunskih sportista koji su dostojno prezentovali svoju državu, ali država nije imala sluha da uvaži njih.
Ne samo da ministarka nije bila u stanju da zadrži domaće, vrhunske sportiste u zemlji, nego je svojim pogrešnim akcijama i odsustvom konstruktivnog pristupa direktno dovela do njihovog rasejanja po svetu, što najbolje dokazuje i nedavni primer Milorada Čavića. Sem telegrama podrške i njemu i ostalim vrhunskim sportistima nedostaju uslovi za zahtevne treninge, a ne tapšalice po ramenu.
U svakoj normalnoj zemlji zbog ovakvih rezultata i notorne nesposobnosti zbog koje se ljudi šale da je Ministarstvo omladine i sporta u Srbiji kao ministarstvo mornarice u Češkoj, usledila bi ostavka.
Poslednja kap jeste ova nebriga za lica sa invaliditetom, kojih u Srbiji ima 800 hiljada.
Taman da ih ima i osam, ako je Skupština usvojila amandman NS, kojim se obezbeđuju krajnje skromna sredstva, s obzirom na to kolike su potrebe, onda nadležna ministarka ne može da se bavi svojim stranačkim problemima i rešavanjem enigme, kako Mlađu zadržati u Vladi, nego mora malo da se umeša u svoj posao, i ona i ostali egzemplari iz Vlade.
Dobili smo informacije od raznih predstavnika udruženja osoba sa invaliditetom da su se nadležnom ministarstvu obratili sa projektima i osmišljenim konceptima, ali im je rečeno da su zakasnili, jer je rok da se pare iz Trezora naplate istekao 12. decembra. Baš me zanima da li će nadležni ministar i ostali ezgemplari iz Vlade biti veoma ažurni kada su njihove plate u pitanju i da li će uspeti da ne izvade pare iz Trezora, jer su zakasnili sa rokom. Možda smo vam mi iz NS dosadni, jer stalno insistiramo na sprovođenju zakona, ali ovakvim stavom vi iz vlasti jasno pokazujete da ste najbolji učenici pokojnog najvećeg sina svih naroda i narodnosti u SFRJ, koji je kao putujući pedagog izrekao čuvenu, poučnu rečenicu – bogami, ljudi, ne treba se držati zakona kao pijan plota.
I u vašem, ne, Tito, vi to dobro znate, gospođo Kolundžija, verujem, vi ste fan. Ne priliči jednoj dami da dobacuje. Ne znam, gospođo predsednice, da li je ovde reč o psihološkim ili psihijatrijskim problemima, ali bih vas molila da mi omogućite atmosferu u kojoj bi završila sa amandmanom, koji se odnosi na osobe sa invaliditetom. Da li može sada gospođo Kolundžija?
Ponavljam, vi iz vlasti jasno pokazujete da ste najbolji učenici pokojnog, najvećeg sina svih naroda i narodnosti u SFRJ, za kojim jako žalite, koji je kao putujući pedagog izrekao čuvenu, poučnu rečenicu – bogami, ljudi, ne treba se držati zakon kao pijan plota. I u vašem i u njegovom slučaju postoji napomena – naročito ne zakona svoje države! (Aplauz.)