Poštovana gospođo potpredsednice, gospođo ministre, dame i gospodo poslanici, jeste da mi je bilo teško da dođem do govornice, ali sam se javila da podržim amandman koji je na izmene i dopune zakona uputila gospođa Lidija Dimitrijević, zato što smatram da je ona potpuno u pravu, zato što po postojećem zakonu Agencija za osiguranje depozita i NBS, zapravo, već imaju nadležnost nad ovim poslom i mislim da nema potrebe da se sada u sve to upliću i skupština banke, odnosno društvo za osiguranje, kako bi usvajali ove izveštaje.
Mislim da je sasvim dovoljno zadržati se na nadležnosti koje zakon daje Agenciji za osiguranje depozita i Narodnoj banci.
Moram da kažem još nekoliko stvari. Februara 2005. godine je donet Zakon o stečajnom postupku, koji je i te kako unapredio i ubrzao sam postupak stečaja i obezbedio transparentnost legalnog sistema radi efikasne, fer i pravične reorganizacije preduzeća koja mogu da opstanu i koja mogu da se spasu i likvidacija onih preduzeća koja nije moguće spasiti. Taj zakon je vrlo zanimljiv i zbog toga što je dao znatno veću ulogu stečajnim upravnicima. On je uspostavio i procedure za dobijanje licenci stečajnih upravnika, zato što je smatrao da stečajni upravnici moraju da budu zaista profesionalci kako bi mogli da odgovore svim zahtevima profesije i da ovaj postupak stečaja odrade kako treba.
S druge strane, u ovim izmenama i dopunama zakona vidim i predlog da Agencija za osiguranje depozita preuzme vođenje stečaja u bankama.
Takođe smatram da je to loša varijanta i loš predlog, pre svega zato što smo mi, kao zemlja, uložili strašno mnogo sredstava da bismo obučili stečajne upravnike i mislim da nema potrebe sada im oduzimati pravo, s obzirom da se vidi od 2000. godine naovamo da je to jedan isti krug ljudi. Ako hoćete i imena da pominjemo, videćemo da je to isti krug ljudi koji se obraća samo onim resorima gde se nalaze finansije.
Mi smo do donošenja tog zakona 2005. godine imali zaista apsurdnih situacija, da jedan isti čovek, jedan stečajni upravnik vodi stečaj u 62 preduzeća istovremeno, prima 62 plate istovremeno i krčmi imovinu ta 62 preduzeća. Da ne govorim o tome koliko su dugo trajali stečajevi po Srbiji. Imamo primera da traju sedam godina i više, pa imamo i onih koji se nikada nisu završili. Ne mogu da ne podsetim na agoniju radnika tih firmi koji čekaju stečaj 7 godina, kao i poverilaca koji, recimo, u postupku stečaja ostvare otprilike 20% sredstava potraživanja kroz stečaj.
Ono što skreće pažnju javnosti i svih narodnih poslanika jesu enormne zarade stečajnih upravnika i nagrade koje su se, u stvari, prvi put posle 2005. godine svele na jedan institucionalni okvir. Do tada je to bilo isključivo u nadležnosti Agencije za privatizaciju, koja je, recimo, bila stečajni upravnik ''Robnih kuća''. ''Robne kuće Beograd'' su prodate pre nekoliko meseci za 360 miliona evra. Kao nagrada stečajnom upravniku, u ovom slučaju Agenciji za privatizaciju, trebalo je da pripadne suma od bruto 5,5 miliona evra.
Prema podacima kojima raspolaže Agencija, najveći iznos obračuna te konačne nagrade stečajnog upravnika je nagrada za stečajnog upravnika firme „Cepak“ iz Kraljeva. Radi se o sumi od osam miliona dinara. Inače, kad je ova firma u pitanju, ovaj stečajni postupak je trajao od 2002 do 2007. godine i radi se o stečajnom upravniku Agencije za privatizaciju - Centar za stečaj.
Imamo slučajeva i kada su pojedinci kao stečajni upravnici ostvarivali ove enormne nagrade. Recimo, stečajni upravnik za firmu „Mladost a.d.“ iz Sombora je dobio bruto iznos od 3,3 miliona dinara.
Da se vratim ''Robnim kućama''. Dakle, one su prodate pre nekoliko meseci, ali i dalje se ne nazire okončanje stečajnog postupka, jer se stečajnom upravniku očigledno ne žuri s obzirom na prinadležnosti koje on ima, a to su cifre, recimo, svakog meseca kao nadoknadu za vođenja stečaja tri miliona i isto toliko, dakle tri miliona, za licenciranje stečajnog upravnika. Uz to, ovaj stečajni upravnik, kada govorim o ''Robnim kućama'', nije dostavio nacrt rešenja o glavnoj deobi stečajne mase odboru poverilaca, a po zakonu on to mora i dužan je da to uradi.
Da ne govorim o tome da je uvođenjem stečaja u „Robne kuće Beograd“ naneta zaista ogromna šteta i akcionarima i poveriocima, otprilike nekoliko stotina miliona. Očigledno je da se u ovom postupku neko dobro ovajdio, ali je očigledno i da to nisu radnici.
Da kažem još nekoliko reči o stečaju banaka i da pomenem taj više puta danas pominjani čuveni stečaj četiri velike banke koje su finansirale srpsku privredu, 4. januara 2002. godine, što dovoljno govori, s obzirom da je to vreme novogodišnjih praznika, kada su u stečaj otišle Beogradska banka, Beobanka, Jugobanka i Investbanka. Tada su mediji objavljivali da su dugovi ovih banaka u rasponu od jedne i po milijarde do osam i po milijardi i sećam se tada bombastičnih naslova tipa „Država ne može da pokrije ova dugovanja“.
Ono što jeste interesantno, prema rečima zaposlenih u Beogradskoj banci, u vreme kada je ova banka gašena isplaćivane su dividende akcionarima, što pokazuje da ova banka uopšte nije morala da ode u stečaj.
Uz to, bilo je zanimljivo i to što je, po zakonu, 28. februara te godine trebalo da one predaju završni račun. Nekom se očigledno jako žurilo i nije ga interesovalo da potvrdi svoje nalaze da one nemaju mogućnosti dalje da rade, nego je, pre nego što je završni račun i predat, jednostavno, zaključio da ove banke treba likvidirati.
Dakle, banke su likvidirane, stečajni upravnici su ušli u banke. Šta se tim postupkom tada uradilo? Prvo, likvidirane su četiri velike banke (rekla sam, finansirale su srpsku privredu), oslobodili su se radnika, došlo se do strašno velikih količina imovine i vrednosti po tom osnovu i, ono što je najvažnije, kada ste sklonili svoje velike banke, otvorili ste prostor za inostrane banke, koje su ušle na ovo tržište.
Ono što je dalje zanimljivo, a govore sami stečajni upravnici ovih banaka, jeste da su oni mejlovima dobijali poruke kojim bankama treba da otplaćuju dugove, a kod kojih da oročavaju slobodna stečajna sredstva.
Zaista imam kompletan spisak tih banaka, radi se o četiri naše domaće banke i tri banke iz inostranstva.
Ne znam da li su sa ovim bili upoznati ministar finansija, revizor i svi oni kojima je dužnost da s tim budu upoznati.
Moje kolege iz DSS su već više puta danas navodili jednu jako zanimljivu knjigu, koju preporučujem poslanicima i vladajućih stranaka a i poslanicima opozicije za koje verujem da su do knjige došli, a radi se o knjizi gospodina Džona Perkinsa koji je bio savetnik Svetske banke.
To je jedna insajderska priča o tome kako Svetska banka i MMF rade na tome da uđu u neku zemlju i kako polako gutaju i tu zemlju i narod u toj zemlji kroz razne vidove što humanitarne, što nehumanitarne, kojima nas na najperfidniji način uvode u dužničko ropstvo, pravo ekonomsko ropstvo.
Gospodin Perkins inače objašnjava nešto što, kada malo bolje pogledate, vidite onako jednu preslikanu situaciju u našoj zemlji. Objašnjava kako rade savetnici (tu funkciju je on imao u Svetskoj banci). Oni se prvo zainteresuju za zemlje trećeg sveta i zemlje koje se nalaze u tranziciji i onda procene kakvim kapitalom, odnosno kakvim resursima raspolažu te zemlje i ako je Amerika zainteresovana, koja na kraju stoji kao krajnji korisnik tih usluga, za resurse koje te zemlje poseduju, oni u njih ulaze. Na razne načine, ali ulaze.
Kada se zemlja jednom zaduži, onda MMF ponudi finansijsku pomoć toj zemlji. Pošto zemlja mora da prihvati tu pomoć, ona je uzima. To u izvesnom smislu i jeste finansijska injekcija i smanjenje dugova.
Kada država preda svoje resurse stranim kompanijama ili preda svoj javni sektor stranim kompanijama, onda MMF dolazi na svoje, onda ta država postaje marioneta u rukama drugih moćnika koji stoje iza MMF-a. Onda se dešavaju one situacije koje su Srbima i te kako poznate.
Kada nisu zadovoljni vladom koja štiti interese svoje zemlje, oni je jednostavno sruše, pa onda naprave vladu koja treba da odradi posao za koji je oni plaćaju. Ako i to ne pomaže, onda postoji način – bombardovanje, već viđen u Srbiji, pa ako i to ne pomaže, onda dolazimo u pravo dužničko ropstvo. Mi smo zemlja koja praktično ne postoji, a oni rade svoj posao.
Ako se sećate nedavne izjave gospodina Štiglica, koji je, inače, dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju pre nekoliko dana, on nam je napomenuo da mi ne treba toliko da vodimo računa šta nam to MMF preporučuje, jer iz svega ovoga što pročitate i vidite, a vidimo uživo u Srbiji, možemo da zaključimo samo jedno: Svetska banka i MMF preporučuju nama i sličnim zemljama da se radi upravo ono što nama ne treba da bude urađeno, a treba onima za koje oni rade. Preporučuju ono što nama neće doneti korist.
Koliko su stručni, vidite da i gospodin kojeg sam pomenula napominje da zapravo kroz MMF govori Amerika i da zapravo ovo sve što se dogodilo u Americi, i počelo je iz Amerike, kao velika ekonomska kriza, jeste slom takvog razmišljanja i baze koju su postavile ovakve finansijske organizacije.
Dakle, potpuno je jasno da mi, kao zemlja, i te kako moramo da vodimo malo računa o tome šta radimo i da povedemo računa o tome šta će nas zadesiti ako ne budemo pametno radili.
Pošto je mojoj poslaničkoj grupi ostalo još nekoliko minuta, iskoristiću ih da prokomentarišem nešto što sam pročitala danas u novinama. To je komentar na gospodina Dinkića i njegovu posetu Kragujevcu i, zapravo, to je ime koje nisam izgovorila kroz ovu moju diskusiju, ali se pominje sve vreme onako potpuno neverbalno.
Gospodin Dinkić, koji inače ne veruje ni potpisu svog predsednika države, ni potpisu svog premijera, ni onom što je ova skupština odlučila, ne veruje potpisu tadašnjeg predsednika Putina, ni potpisu ruske države, i te kako veruje na reč potpredsedniku ''Fijata'' gospodinu Altavilu, koji mu je, kako on kaže, čvrsto obećao da će uputiti pismo u kome će garantovati realizaciju zajedničkog ulaganja u ''Zastavu''.
Zamislite, taj gospodin koji ne veruje potpisima veruje na reč jednom potpredsedniku firme čiji predsednik inače izjavljuje ovih dana da oni ne mogu da funkcionišu bez strateškog partnera i da ne mogu da funkcionišu jer italijanska vlada ne može da im pomogne na način na koji pomažu druge države.
Još jednu stvar ovde vidimo, radi se o zajedničkom ulaganju. Iako je bilo da je to investicija ''Fijata'' u Srbiju, radi se o zajedničkom ulaganju, a prema predlogu budžeta koji smo dobili ovde kod nas, vidimo da u tom zajedničkom ulaganju za sada samo Srbija ulaže i, prema tom predlogu budžeta, to je 14.290.000 dinara.
Dakle, vrlo je zanimljivo i polako se sve ovo što smo govorili i ja i moje kolege iz DSS otkriva i postaje jasno i građanima Srbije i svim onim koji Srbiju hoće da vide kao zaista slobodnu i demokratsku zemlju. Jer, ovo nije demokratija. Hvala.