Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Treće sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2008. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 118 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 100 narodnih poslanika, odnosno da je prisutno više od jedne trećine narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, pozvala sam da današnjoj sednici prisustvuju gospođa Jasmina Benmansur, pomoćnik ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, i Ljerka Ećimović, načelnik Odeljenja za vođenje registara udruženja.
Pozdravljam i našeg ministra koji je ovde.
Prelazimo na 13. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O DRŽAVNIM SLUŽBENICIMA (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Milorad Buha, Aleksandar Martinović, Sreto Perić, Momir Marković, Milorad Krstin, Vjerica Radeta i Dušan Marić.
Primili ste izveštaje Odbora za pravosuđe i upravu i Zakonodavnog odbora.
Primili ste mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima gospodin Buha. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici,  podneo sam amandman na član 1. Predloga zakona o izmenama i dopunama  Zakona o državnim službenicima, koji u osnovnom tekstu kaže: ''U Zakonu o državnim službenicima, u članu 78. stav 2. posle reči: 'bude određena ocena 'ne zadovoljava'' dodaju se zapeta i reči: 'kao i ako organ ili telo nadležno za postavljanje državnog službenika prihvati javnu preporuku Zaštitnika građana za njegovo razrešenje'''.
Naime, ovim amandmanom, koji sam podneo u ime SRS, predložio sam da se član 1. briše.
U obrazloženju ovog amandmana naveo sam sledeće: "Zaštitnik građana ima zakonska ovlašćenja da obaveštava javnost o kršenju prava građana, te da zahteva od državnih organa preduzimanje određenih mera kojima se oduzeta prava građana vraćaju.
Ovako postavljeno zakonsko rešenje moglo bi poslužiti Zaštitniku građana kao osnov za obračun sa političkim neistomišljenicima.
Zakon o državnim službenicima pruža dovoljno pravnog prostora za sankcionisanje i izricanje mere razrešenja sa položaja i prestanka radnog odnosa, pa je ovako postavljen pravni osnov nepotreban i pravno-politički opasan."
U odgovoru Vlade na ovaj amandman ističe se: "Amandman se ne prihvata. Predloženim izmenama stvaraju se zakonske pretpostavke za razrešenje državnog službenika sa položaja ako organ ili telo nadležno za postavljanje državnog službenika prihvati javnu preporuku Zaštitnika građana za njegovo razrešenje.
Naime, u zakonom utvrđenim razlozima za razrešenje državnog službenika sa položaja nije predviđeno da državni službenik može da bude razrešen sa položaja ako iz ponovljenog ponašanja na koje je Zaštitnik građana već ukazao, proizlazi namera državnog službenika na položaju da odbije saradnju sa Zaštitnikom građana ili ako se utvrdi da je učinjenom povredom građanima pričinjena materijalna ili druga šteta većih razmera.
To znači da javna preporuka Zaštitnika građana za razrešenje državnog službenika na položaju iz razloga utvrđenih u Zakonu o Zaštitniku građanina ne bi automatski dovela do razrešenja državnog službenika sa položaja, već bi predstavljala mogućnost da organ koji je nadležan za postavljenje državnog službenika na položaj, pa dakle i za njegovo razrešenje, razmotri javnu preporuku Zaštitnika građana, i tek ako je prihvati, to bi dovelo i do razrešenja državnog službenika sa položaja.
Dakle, ne stoje navodi u obrazloženju ovog amandmana da prihvatanje ovog predloga može dovesti do obračuna Zaštitnika građana sa političkim neistomišljenicima''.
Stav i mišljenje SRS je da bi u ovoj situaciji i u situacijama kada uključujemo drugi državni organ u određene radnopravne i disciplinske postupke između jednog i drugog organa bilo nepotrebno, štetno, a posebno što iza svega toga postoje političke implikacije koje bi mogle proizići u smislu određenih političkih otpora prema određenoj političkoj partiji, ili određenih poteza jedne političke partije, i sukobljavanja, a u ovom slučaju Zaštitnik građana bi mogao biti u određenoj situaciji jedna poluga za borbu protiv političkih neistomišljenika.
Mišljenje Vlade u ovom slučaju je ovakvo kakvo jeste. Međutim, moramo ukazati na određene osnovne elemente koje reguliše ovaj zakon i određene pozicije koje su vezane za rad državnih činovnika i ukazati na jedan strateški dokument, koji je usvojen još 2004. godine.
Radi se o Strategiji reforme državne uprave u Republici Srbiji. Ova nacionalna strategija reforme državne uprave u Republici Srbiji morala bi da bude osnova za ovu vladu i za sve vlade do sada. Nažalost, nismo imali realizaciju po ovoj strategiji i nijedna vlada do sada od 2004. godine nije pristupila realizaciji ove nacionalne strategije.
Reforma državne uprave je složen i dugotrajan proces, posebno u zemljama u tranziciji. Mi se nalazimo u tranzicionom periodu, kada bismo morali daleko više voditi računa, posebno ova vlast, o reformi državne uprave, i to sa više osnova.
Prvo, u kadrovskom smislu. Navešću vam podatke da smo mi u državnoj upravi 2000. godine imali 8.100 činovnika, 2004. godine - 27.650 činovnika, 2005. godine - 24.500, 2007. godine - 27.850, a 2008. godinu ćemo završiti sa preko 28.000. Prema nekim računicama i prema nekim okvirima koji su rebalansom budžeta predviđeni, možda čak i do 28.500.
U svakom slučaju, treba da nas zabrine pozicija državne uprave u kadrovskom smislu. Znamo da je naša državna uprava opterećena političkim igrarijama, političkim miljeom unutar te državne uprave.
Svaka politička stranka koja je dolazila na vlast dovodila je svoje političke kadrove, koji su, u pravilu, ostajali tu, pa smo, evo, u poziciji da danas imamo tri i po puta veći broj državnih činovnika nego što smo imali 2000. godine. Bilo je tu određenih promena na nivou organizacije države, prelazaka sa federalnog na republički nivo, ali to ne sme da bude opravdanje za ovoliki broj ljudi.
Treba da nas zabrine i nepreduzimanje određenih aktivnosti koje su predviđene nacionalnom strategijom u smislu decentralizacije vlasti, depolitizacije i departizacije. O racionalizaciji državne uprave takođe moramo govoriti. Ništa se ne čini da se unutar državnih organa napravi racionalizacija - kadrovska, finansijska, organizaciona, tehnička i svaka druga. O modernizaciji državne uprave niko ne govori. Bez moderne državne uprave, bez mladih, obrazovanih i stručnih kadrova nema napretka, nema razvoja.
Šta sada država čini da modernizuje, da racionalizuje, da stručno i kvalitetno osposobi kadrove u državnoj upravi? Ne čini gotovo ništa. Jedina aktivnost koju smo mogli čuti u ovih pet meseci otkako je formirana Vlada jeste inicijativa ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu da će smanjiti broj radnika u lokalnim samoupravama sa 22.000 na 12.00-14.000.
Mogli bismo reći da je to jedno od dobrih rešenja, ali se to ne uklapa u koncept nacionalne strategije za reformu državne uprave. Bez celokupne rekonstrukcije i reforme državne uprave nema pojedinačnog rešavanja. Ili je neko na svoju ruku stavio van funkcije nacionalnu strategiju reforme državne uprave.
Niko nema pravo da pojedinačno parcijalno to rešava. U načelnoj raspravi SRS ukazala je ministru za lokalnu samoupravu da ne ulazi u ovakve parcijalne pojedinačne reforme (sada se radi o lokalnoj samoupravi) bez toga da se uđe u dublji rez u državnoj upravi.
Da li ova vlast ima snage da izvrši reformu u državnoj upravi? Nema. Da li ima dobre volje? Nema. Da li ima strategiju? Nema. Da li se pridržava ove nacionalne strategije? Ne pridržava se. Ko ima pravo da odustane od važeće nacionalne strategije? Nema niko. Ali, očito je da ova vlast može šta hoće.
Ministre, kada izlazite sa pojedinačnim rešenjima, morate ih uklopiti u određenu strategiju. Ili menjajte strategiju, prilagodite je aktuelnom trenutku, poziciji - i u kadrovskom, i u finansijskom smislu, i organizacionom i u tehničkom. Smanjiti samo pojedinačno broj ljudi ovoga trenutka, ne znači ništa.
Koje ćemo efekte postići? Vi kažete - otprilike, milijardu dinara. Hajde da vidimo šta bi to značilo na republičkom nivou. Šta bi to značilo kada bismo uključili i javna preduzeća? Tu imamo ogromne rezerve. Šta bi značilo kada bismo uključili i ostali državni aparat?
Koji su to efekti? To vlast mora da sagleda i da menja i prilagodi nacionalnu strategiju i da krenemo u pravu, temeljitu i ozbiljnu reformu. Ovako pojedinačno rešavati - nismo postigli ništa.
Dalje, ogromne su nesrazmere u platama i zaradama državnih činovnika. Ovo nezadovoljstvo, koje sada kulminira u pojedinim državnim organima, ono će tinjati još jako dugo, dok se te disproporcije u zaradama, u platnim razredima, ne izmene, ne prilagode.
Drugi i treći platni razred su najoštećeniji. Ljudi sa 25-30 godina radnog staža danas rade za 13.000, 14.000 do 20.000 dinara. Ljudi sa iskustvom, znanjem, ozbiljnim pristupom itd. žive na ivici egzistencije. To je na nivou socijalne pomoći. Od njih očekivati da će biti reformatori, da će oni biti inovatori, da će oni nositi razvoj države - nemojmo se zamajavati, nema od toga ništa.
Zato, ministre, morate ozbiljno pristupiti ovom poslu. Ne ulazite u pojedinačna rešavanja, rešite nacionalnu strategiju na nivou države. Ili ćete postupati po ovoj nacionalnoj strategiji, krenuti od decentralizacije, departizacije, depolitizacije, krenuti u racionalizaciju i modernizaciju, ili, bez toga, nema sreće u ovoj oblasti.

Zahvaljujem.
Reč ima gospodin Jovan Palalić, po amandmanu.

Poštovana predsednice, poštovani ministre Markoviću, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima, koji faktički jeste zakon koji treba da nastavi Strategiju reforme državne uprave, koja je imala za cilj da se državni službenici na položajima, kad su u pitanju organi državne uprave, biraju na konkursima.
Ovaj zakon je Narodna skupština usvojila još 2005. godine, s ciljem da se realizuje depolitizacija u državnoj upravi. Cilj načina izbora u organima državne uprave na konkursima trebalo je da predstavlja otklanjanje uticaja političkih partija prilikom postavljenja na položaje državnih službenika kao što su pomoćnici ministara, kao što su drugi zaposleni u organima državne uprave. Sada se suočavamo s ovim predlogom zakona koji čitav taj postupak prolongira za još godinu dana.
Kada je u pitanju državna uprava, Zakon o ministarstvima koji je donet neposredno pred izbor ove vlade Republike Srbije još više je opteretio državnu upravu povećanjem broja ministarstava u odnosu na njihov broj u prethodnim vladama i samim tim izazvao potrebu da se, kada su u pitanju pozicije državnih sekretara, kad su u pitanju pozicije pomoćnika ministara i još neke druge pozicije u ministarstvima, poveća broj zaposlenih u državnoj upravi.
Jedan o ključnih segmenata i načela u Strategiji reforme državne uprave bila je upravo racionalizacija u državnoj upravi.
Mi smo ovde diskutovali da to sasvim sigurno ovim Predlogom zakona o ministarstvima neće biti moguće. Suočavamo se sa kontradiktornostima, da imamo s jedne strane povećan broj ministarstava i povećan broj funkcionera u republičkim organima, a s druge strane najavu racionalizacije u lokalnoj samoupravi, gde postoji velik broj zaposlenih u pojedinim lokalnim samoupravama.
Tu je pitanje na koji način će se sama ta strategija racionalizacije efikasno i dosledno sprovesti. Sam Zakon o ministarstvima, koji je ovde donet, u stvari je imao potrebu da koalicioni partneri zadovolje svoje političke apetite učešćem u Republičkoj vladi i u republičkim organima. Takva jedna glomazna vlada, koja se, na nizu pitanja koja se u državi otvaraju, pokazuje kao nesposobna i nedelotvorna, još više nas udaljava od Strategije reforme državne uprave i načela racionalizacije.
Strategija reforme državne uprave ovde je spomenuta i od strane prethodnog govornika, kolege Buhe, i vrlo je bitno da se nje podsetimo jer je ona jedan snažan iskorak u pravcu rešavanja problema koji se tiču državne uprave, a kritike na račun državne uprave najviše su upućivali s jedne strane građani, s druge strane privredni subjekti.
Činjenica je da se državna uprava, kad su u pitanju rešavanja ključnih problema građana, ostvarivanja njihovih prava, pokazala nedelotvorna, spora, neefikasna, u nekim slučajevima i nekompetentna, a kad su u pitanju privredni subjekti, u velikoj meri je otežavala poslovanje privrednih subjekata upravo zato što je i njena neprofesionalnost, ali i njena nemodernost (kako se ovde više puta isticalo, istaknuto je i u samoj strategiji) iziskivala dublju i snažniju potrebu za sprovođenjem ove strategije.
Tu su velika očekivanja i od Vlade i od samog Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Za vreme prve vlade Vojislava Koštunice donet je niz zakona koji upravo ima za cilj implementaciju ove strategije, kao što je bio Zakon o Vladi, Zakon o državnim službenicima, Zakon o državnoj upravi. Naravno, posle toga je bio niz izbora, formiranje nove vlade i mi smo se više suočavali sa predlozima izmena, kada je u pitanju segment državne uprave.
Kada je u pitanju segment lokalne samouprave, bilo je novih zakona, na osnovu kojih su i sprovedeni izbori 2008. godine, ali kada je u pitanju segment državne uprave, više smo se suočavali sa izmenama zakona koji su doneti u tom periodu nego što je bilo novih propisa.
Pitanje funkcionisanja državne uprave i kritika na njen račun od strane građana i privrednih subjekata jeste nešto što iziskuje potrebu da se i u Narodnoj skupštini o tome otvori ozbiljnija debata.
Ovaj predlog zakona, pored činjenice da se prolongira vreme kada će se zaposleni u državnoj upravi, tj. lica koja treba da zauzmu položaj u državnoj upravi, birati na osnovu javnog konkursa a ne na osnovu imenovanja od strane Vlade i pojedinih drugih republičkih organa, imaj još dva segmenta koji se odnose na funkcionisanje Službe za upravljanje kadrovima, koja je vrlo bitna novina kada je u pitanju Zakon o državnim službenicima, i kroz ovaj zakon njena aktivnost se proširuje i na edukaciju koja se odnosi na borbu protiv korupcije u državnoj upravi.
Korupcija u državnoj upravi je nešto što, kada je u pitanju stepen korupcije uopšte u državnim organima, predstavlja veliku opasnost za funkcionisanje same države. Najveći broj građana, ako ističu primedbe na funkcionisanje države uprave, pored činjenice da zameraju profesionalnost i ažurnost, jeste da postoji korupcija.
Mislim, a verujem da takvo mišljenje deli i ministar, da nema političke stranke i nema funkcionera u Vladi koji nije dobio pritužbe građana na probleme koji se odnose na ovaj segment unutar državne uprave, a to je korupcija.
Nesporno je da Služba za upravljanje kadrovima i Visoki službenički savet treba da se bave ovim problemom i treba da edukuju zaposlene u državnoj upravi na koji način da se ovaj zaista gorući problem unutar državnih organa otklanja.
Drugo je pitanje edukacije uopšte u državnoj upravi. To je ono načelo, definisano u samoj strategiji, profesionalizacije državne uprave.
Ako pođete od republičkih organa, ali i od same lokalne samouprave, zaista veliki broj zaposlenih u državnoj upravi, pogotovo kada su u pitanju zahtevi privrednih subjekata, ne odgovara u najvećoj meri potrebama efikasne tržišne privrede i samih privrednih subjekata.
Mnogo puta je ovde isticana potreba postojanja jedinstvenog šaltera u lokalnim samoupravama i da se svi zahtevi privrednih subjekata, pojedinaca, rešavaju na jednom mestu, brzo, efikasno i u što kraćem roku. Vrlo je malo lokalnih samouprava koje se mogu pohvaliti da su uspele svoju opštinsku upravu da ustroje na taj način kako bi se zahtevi građana, kada je u pitanju rešavanje njihovih konkretnih problema, rešavali brzo, efikasno i na jednom mestu i da, ono što predstavlja osnovni zahtev prema lokalnoj samoupravi i prema državnim organima, građanin ne čeka i da se njegovo pravo ne ostvaruje u nekom dužem periodu, čime bi moglo da bude dovedeno u pitanje i možda postalo bespredmetno. Zato je vrlo važno da se o profesionalizaciji i modernizaciji državne uprave, mislim tu i na upravu unutar lokalne samouprave, povede računa i tu moramo dobiti odgovore i jasnu viziju - kako Vlada želi da realizuje ove zahteve.
Edukacija u lokalnoj samoupravi i uopšte u državnoj upravi jeste nešto što mora da postane prioritet u narednom periodu i ubeđen sam da će to sigurno dati efekte ako taj koncept bude postavljen na zdrave temelje i ako se sve ono što se diskutovalo u prethodnom periodu, i u Narodnoj skupštini i od strane pojedinih organizacija koje se bave državnom upravom i lokalnom samoupravom, bude prihvaćeno.
Posle 2001. godine smo imali jednu agenciju, mislim da se zvala Agencija za unapređenje državne uprave, koja je izdavala razne brošure, razne predloge kako da se efikasno reformiše državna uprava i, kada se napravi jedan monitoring toga šta je ta Agencija radila, videli smo da nema nikakvog pomaka osim javnih proklamacija o tome da je važno da se izvrši reforma državne uprave zato što ona mora biti moderna, efikasna, brza, u službi građana, u službi privrede, uprava koja promptno odgovara na ono što se događa u društvu, samo na nivou proklamacija i pojedinih brošura, koje nisu dale efekata u konkretnom životu i konkretnoj realizaciji.
To je ono što treba istaći kao jedan od prioriteta koji treba da bude u narednom periodu, jer bez efikasne i moderne državne uprave čitava politika koja se kreira unutar državnih organa ne može naći efekata i ploda kod građana i ukupno u društvu.
Što se tiče rešenja u ovom predlogu izmena i dopuna zakona koja se odnose na predloge Zaštitnika građana, Zaštitnik građana ima izuzetno bitnu ulogu u društvu i svi smo mi u Narodnoj skupštini podržali njegov izbor (u svakom slučaju, to je i ustavno načelo) i njegovo delovanje u javnosti.
Reakcije na zahteve građana, na dopise građana, kada su u pitanju nedelotvornost i neefikasnost državne uprave, najviše su usmerene prema Zaštitniku građana, koji treba svojim reagovanjem, svojim delovanjem da uputi državnoj upravi i pojedinim organima državne uprave primedbe i sugestije, pa i u ovom slučaju predlog ili preporuku (kako je definisano zakonom) za razrešenje onih funkcionera u državnoj upravi koji apsolutno krše prava građana, ili pokazuju primer kako ne treba da deluje jedan odgovoran predstavnik državne uprave.
Zaštitnik građana je pokazao svojim delovanjem i svojom aktivnošću značaj svog postojanja u javnosti.
Ključni problem ovog zakona, kao što sam rekao na početku, jeste pomeranje ovog roka ponovo na 31. decembar, uvek sporna retroaktivnost ove norme, i mi se suočavamo s tim da se jedno važno načelo, depolitizacija, umesto da se sprovede konkursom i izborom što pre, ponovo prolongira i to je nešto što ne bi trebalo podržati i razlog zašto ovaj zakon nije dobro rešenje za ovaj trenutak kada je u pitanju državna uprava Srbije. Hvala.

 Zahvaljujem.
Gospodin Srđan Spasojević, po amandmanu. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, poslanici NS podržavaju amandman koji je podneo Milorad Buha. Amandman je dobar i nije bilo razloga da se ne prihvati.
Dakle, uopšte sve ovo što se u predlozima zakona o državnim službenicima na položajima, koji datira iz nekog ranijeg vremena... Više puta je prolongiran, pre svega iz razloga što se ne sprovodi na najbolji način i stalnim pomeranjem rokova. Praktično se primenjuju neka rešenja koja su datirala pre nego što je stupio ovaj zakon.
Veliki je broj državnih službenika na položaju koji treba da se izaberu na ovaj način. To su razni direktori posebnih organizacija, njihovi pomoćnici, a znamo da je izuzetno veliki broj posebnih organizacija i, osim državnih sekretara, svi pomoćnici ministara treba da budu državni službenici na položaju.
S obzirom da je rok na koji se oni biraju izuzetno dug, pet godina, amandman Milorada Buhe je dobar jer, bez obzira što zakonskim rešenjem treba da se reši depolitizacija ovih funkcija, amandman govori o tome da državni službenici na položaju ne smeju da se opuste kada budu izabrani na taj rok, bez obzira na to da li će oni pripadati nekoj političkoj partiji ili ne.
Amandman Milorada Buhe sam shvatio u tom pravcu. Zaštitnik građana treba da prati njegov rad i da sugeriše, ukaže na sve one loše poteze koje on, eventualno, vuče. Naravno, takva kontrola državnih službenika na položaju je dobra.
Pre svega, znamo kako se biraju državni službenici na položaju. Sam taj čin (koji će nekada, kada zaživi, jer stalno pomeramo ove rokove) znači, bira se tako što se formira komisija od predstavnika npr. posebne organizacije odakle se vrši izbor, zatim tu je jedan stručni čovek iz, recimo, neke stručne institucije i, naravno, predstavnik kadrovske komisije, koji se takođe nalazi u toj komisiji. Onda se od velikog broja kandidata vrši selekcija.
Određeni su uslovi koji moraju da se ispune. Često su to položeni državni ili pravosudni ispit (ako je u pitanju konkurs gde konkurišu pravnici), kao obaveza, pa poznavanje kompjutera, pa još dosta uslova i onda od ta tri kandidata koja su predložena npr. u posebnu organizaciju, predsednik Vlade određuje ko će biti direktor.
Dakle, apelovao bih na ministra koji je tu, a mislim da sam se već jedanput javio po ovom pitanju, da oni konkursi koji su završeni, gospodine ministre, treba da se sprovedu na taj način, jer ako i dalje budemo na ta mesta gde su završeni konkursi postavljali direktno političke funkcionere, onda ćemo ovaj začarani krug stalno vrteti i nikada nećemo početi.
Rekao sam u svom izlaganju da je veliki broj državnih službenika na položaju koji se biraju na osnovu konkursa. Znači, jedanput mora da se započne sa tim. U nekom prethodnom kontaktu tražio sam da mi kažete koliko je tih konkursa obavljeno, koliko je sprovedeno i koliko je završeno, i da li će se u tim posebnim organizacijama sprovesti ono što je već u nekom periodu, mislim na konkurse. Dakle, tvrdim da postoje posebne organizacije gde su konkursi završeni još pre dve godine, a i dalje postoje v.d. direktora.
NS podržava ovaj amandman Milorada Buhe. Izuzetno je dobar. Činjenica je da je vrlo celishodan upravo za onaj period kada se budu postavljali državni službenici na položaju, jer njihova kontrola mora da postoji. Oni ne mogu da budu izabrani na pet godina i da se onda ponašaju kako god hoće - konkurs je završen, izabrani smo na pet godina i onda radimo šta hoćemo. Ne.
Državni službenici na položaju imaju jednu vrlo značajnu funkciju, vrlo odgovornu funkciju, i prema Vladi, i prema građanima i prema posebnim organizacijama. Kao što je poznato, svi pomoćnici ministara su u toj kategoriji. Dakle, oni moraju da odgovaraju kako ministru, tako i celom ministarstvu. Naravno, ministarstva su tu da bi bila u funkciji građana Srbije. Dakle, amandman je veoma dobar. Gospodine ministre, mislim da sam pročitao negde da ste predložili, ili vi ili neko drugi, ne mogu da budem potpuno precizan, da direktori, oni koje postavlja, ne mogu imati platu veću od 120.000 dinara. Ali, da li se to odnosi samo na javna preduzeća ili na sve posebne organizacije?
Rekli ste - gde postavlja Vlada. Ako direktore javnih preduzeća postavlja Vlada, onda je logično da se to odnosi i na posebne organizacije, na razne agencije. Jer, poznato je da se u tim agencijama izlazi iz okvira vrednosti čak i plata direktora javnih preduzeća.
Ako se to želi uraditi, onda... Samo ne znam kako ćete sve to sprovesti, pošto znamo da kod državnih službenika na položaju, dakle direktori su prva kategorija, a onda idu druga, treća i četvrta kategorija državnih službenika na položaju, pa mi nije baš jasno kako ćete te zakonske okvire, koje ste predvideli Zakonom o platama, uskladiti sada i na koji način ćete to uspeti da uradite.
Naravno, kod javnih preduzeća je to verovatno lakše, postoje upravni odbori, ali mislim da tu treba da budete mnogo oprezniji kada su u pitanju posebne organizacije i, naravno, pomoćnici ministara.
Želim da kažem još jedanput i apelujem na ministra da one konkurse koji su završeni i sprovedeni do kraja, bilo bi apsurdno da se u tim organizacijama nameću neki novi ljudi, da se vrši partijsko biranje, da se zadovoljavaju nečiji apetiti, stranački i bilo koji drugi, jer konkursi su završeni i treba izabrati najboljeg kandidata, ukoliko je želja da jednom krenemo sa sprovođenjem ovog zakona.
Ukoliko pomerimo to do 31. decembra naredne godine, pa još jedanput pomerimo, i još jedanput, i ne sprovodimo ga, taj zakon, gospodine ministre, teško da će zaživeti. Siguran sam vi želite da on što pre počne da se sprovodi. Ako smo krenuli sa konkursima, ako postoje takvi konkursi, jednom mora da se počne.
Naravno, zbog velikog broja tih ljudi koji treba da budu postavljeni, činjenica je da to ne može odjedanput da se uradi. Činjenica je da mora da prođe određeni period, moraju da se predlože najbolji kandidati. Ali, olakšaćete i sebi i građanima Srbije i svim tim posebnim organizacijama. Činjenica je da ih je veliki broj, što je veliko opterećenje za budžet Republike Srbije. Pomoći ćete i pokazati volju da želite da sprovodite zakon o državnim službenicima na položaju.
Dakle, još jedanput, podržavam ovaj amandman. Mislim da je jako dobar. Mislim da treba da postoji kontrola preko Zaštitnika građana, da preko njega ipak nešto što eventualno nije dobro može da se popravi.
Prema tome, neko mora da kontroliše taj rad. Ne možete me ubediti da premijer, koji ih postavlja na osnovu tog konkursa koji će se sprovoditi, može da vrši baš potpunu kontrolu svih tih direktora posebnih organizacija.
A videli smo da je veliki broj ministara izjavljivao da ne zna kolike su plate u javnim preduzećima ili posebnim organizacijama, pa je upravo ovaj amandman jedno od rešenja da se to spreči. Hvala.

 Zahvaljujem, gospodine Spasojeviću.
Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Izvolite, gospodine Martinoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, smisao mog amandmana je otprilike isti kao i smisao amandmana gospodina Milorada Buhe. Kada je reč o ovom predlogu zakona, onda se ovde otvara nekoliko osnovnih pitanja.
Pre svega, želeo bih da podsetim predstavnika Vlade i Vladu u celini da je Zakon o državnim službenicima donet 2005. godine u paketu sa većim brojem zakona koji je trebalo da izvrše reformu državne uprave u Republici Srbiji.
Nacrti zakona su i Nacrt zakona o državnoj upravi i Nacrt zakona o državnim službenicima i Nacrt zakona o Zaštitniku građana i Nacrt zakona o javnim agencijama. Svi ti nacrti zakona su bili završeni, odnosno urađeni tokom 2004. godine.
Krajem 2004. godine u hotelu "Hajat", ovde u Beogradu, održana je međunarodna naučna konferencija na kojoj su pretresani ti nacrti zakona, odnosno vođena je javna rasprava u kojoj su učestvovali predstavnici Vlade, predstavnici resornog ministarstva i ljudi iz struke koji se profesionalno, odnosno naučno, bave ovom problematikom.
Ono što je zanimljivo jeste da je toj međunarodnoj konferenciji prisustvovao i tadašnji šef misije OEBS u Beogradu Mauricio Masari. Mislim da je OEBS čak i finansirao, jednim delom, izradu ovih nacrta zakona i polagane su velike nade u to da će, kada ti zakoni stupe na snagu, srpska državna uprava biti mnogo bolja, mnogo efikasnija, mnogo jeftinija nego što je do tada bila.
Godine 2005. su Zakon o državnoj upravi i Zakon o državnim službenicima, Zakon o zaštitniku građana i Zakon o javnim agencijama doneti u isto vreme ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Oni su imali moguće i dobre ideje, koje su sadržane u tim nacrtima zakona.
Nažalost, praksa pokazuje da se danas, krajem 2008. godine, više od tri godine nakon stupanja na snagu ovih zakona, stanje u srpskoj državnoj upravi uopšte nije promenilo, čak bismo mogli slobodno da kažemo da je ono u kadrovskom, u finansijskom smislu mnogo teže nego što je bilo pre nego što su ovi zakoni doneti.
Šta je Vlada htela da postigne donošenjem Zakona o državnim službenicima? Vlada je htela da depolitizuje državnu upravu, da se smanji uticaj dnevne politike i da se smanji uticaj političkih stranaka na funkcionisanje državne uprave.
Prema Zakonu o državnoj upravi i prema Zakonu o državnim službenicima, političke ličnosti u ministarstvu treba da budu samo ministar i njegov državni sekretar, ono što se nekad zvalo zamenik ministra. Svi ostali, dakle uključujući i pomoćnike ministra, trebalo bi da budu profesionalci, stručnjaci, ljudi koji ne zavise od promene vlasti.
Zakonom o državnim službenicima je predviđeno da se državni službenici na položaju, uključujući i ove pomoćnike ministra koji su vrlo važni u svakom ministarstvu, postavljaju na pet godina od strane Vlade, ali tek posle sprovedenog javnog konkursa.
Javni konkurs je trebalo da bude garancija da će na te položaje zaista biti postavljeni najbolji kadrovi, najstručniji, najprofesionalniji kadrovi, koji neće zavisiti od smene političke elite na vlasti. Međutim, već nakon nekoliko meseci bilo je jasno da Vlada Srbije nema čvrstu nameru da ono što piše u Zakonu o državnim službenicima i u Zakonu o državnoj upravi zaista i primeni.
Mi smo već nekoliko puta prolongirali rokove za sprovođenje ovih javnih konkursa i, evo, sada nam Vlada Republike Srbije predlaže da se taj rok pomeri čak na 31. decembar 2009. godine.
To praktično znači da ni četiri godine nakon stupanja na snagu Zakona o državnoj upravi i Zakona o državnim službenicima mi nećemo imati onakvu državnu upravu kakva je projektovana tim zakonima.
Samo da vas podsetim, u vreme kada su pisani ovi zakoni, u vreme njihovog donošenja, maltene je bilo opšte mesto (evo, samo da se usvoje ovi zakoni, odmah će stanje u državnoj upravi da se popravi) i, naravno, vrlo često i vrlo intenzivno je korišćena ona dnevnopolitička krilatica, da bez usvajanja baš ovakvih zakona nema ubrzanog pristupanja Srbije Evropskoj Uniji.
Sada vidimo da Vlada očigledno nema nameru da se ovi zakoni u praksi sprovedu tačno onako kao što su napisani. Vlada sada sebi pokušava da da slobodan prostor da i dalje, u stvari, u ministarstva dovodi partijske kadrove političkih stranaka koje su na vlasti, a da se taj princip profesionalizacije, princip stručnosti u funkcionisanju ministarstava pomeri za neki prilično dalek period.
Jer, priznaćete da, ako je zakon stupio na snagu 2005. godine, a vi to sada prolongirate čak na 31. decembar 2009. godine, tu zaista nešto ozbiljno nije u radu sa namerom Vlade da depolitizuje, odnosno profesionalizuje državnu upravu.
Ono što se takođe postavlja kao pitanje, dakle, 2005. godine ovi zakoni su doneti u paketu, oni su predstavljali deo jednog reformskog zakonskog projekta koji je trebalo, kada je reč o državnoj upravi Republike Srbije, da ubrza taj put Republike Srbije na putu evropskih integracija.
Zakon o Zaštitniku građana i Zakon o državnim službenicima doneti su u isto vreme, pisani su u isto vreme, u isto vreme je vođena javna rasprava, u isto vreme je vođena rasprava ovde u Narodnoj skupštini. Oni su čak i objavljeni, ako se ne varam, u istom "Službenom glasniku Republike Srbije" 2005. godine.
Vi ste već tada znali (Vlada je znala, ne mislim lično aktuelni ministar), Vlada je znala kakva su rešenja sadržana u Zakonu o Zaštitniku građana, kakva su rešenja sadržana u Zakonu o državnim službenicima.
I sada se Vlada setila, evo, krajem 2008. godine, da u Zakonu o Zaštitniku građana, koji je donet istovremeno, gotovo istog dana kada i Zakon o državnim službenicima, piše da razrešenje državnog službenika na položaju, po preporuci Zaštitnika građana, može da usledi, dakle da državni službenik može da se razreši i ako to preporuči Zaštitnik građana. Dakle, to rešenje je postojalo 2005. godine.
Prvo, postavlja se pitanje - ko su ljudi koji su pravili redakciju ovih zakona? Dakle, očigledno je da već u to vreme nije bilo jasne koordinacije kada je reč o pripremi Zakona o zaštitniku građana i Zakona o državnim službenicima.
Da je bilo te koordinacije, ne bi bilo potrebe da se sada Zakon o državnim službenicima menja, nego bi ta odredba bila uneta u integralnu verziju Zakona o državnim službenicima. To je jedno pitanje. Dakle, čisto pravno-tehničko pitanje kvaliteta zakona koji se predlažu Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Drugo pitanje je mnogo ozbiljnije. Ovde se, izgleda, otvara institucionalna mogućnost da Zaštitnik građana vrši svojevrsni pritisak na državne službenike i da na osnovu njegove preporuke dođe do otpuštanja, odnosno do razrešenja državnih službenika koji se nalaze na odgovarajućem položaju.
Pitanje je da li je to u pravnoj prirodi Zaštitnika građana. Pitanje je da li to odgovara njegovim nadležnostima, da li to odgovara suštini jedne institucije koja treba da bude branilac građana od nekih stvari koje nisu dobre u državnoj upravi.
Ima jedno još ozbiljnije pitanje, a to je da Vlada Srbije sebi na ovaj način očigledno daje i suviše odrešene ruke. Suviše je mnogo u našim zakonima, koji su javno-pravnog karaktera, nekih dispozitivnih odredbi. Suviše je mnogo slobode za Vladu.
Evo šta piše u zakonu o izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima, odnosno u obrazloženju Vlade zašto ne prihvata amandman. Kaže - do razrešenja državnog službenika na položaju može doći na osnovu preporuke Zaštitnika građana. Šta znači "može"? To znači da i ne mora. Mi opet ostavljamo jako širok prostor Vladi da ona, od slučaja do slučaja, odlučuje da li će da razreši državnog službenika na položaju ili neće.
Može da se desi da u jednoj situaciji Vlada razreši državnog službenika na položaju zato što je to predložio Zaštitnik građana, a u nekoj drugoj situaciji da Vlada kaže - bez obzira na preporuku Zaštitnika građana, mi ne želimo da razrešimo tog državnog službenika.
Sada se postavlja pitanje – kako mislite da ostvarite osnovno pravno načelo, načelo pravne sigurnosti, načelo da se u jednakim situacijama postupa na jednak način? Koji su to kriterijumi kojima će se Vlada rukovoditi kada bude odlučivala o tome da li će poštovati preporuku Zaštitnika građana ili neće?
Da li su to lične simpatije ili antipatije prema državnom službeniku? Da li je to partijska pripadnost? Da li će možda da dođe do korupcije u Vladi, pa će eventualno državni službenik koji bude spreman da da određeni iznos novca zadržati svoj položaj, a može Zaštitnik građana da piše preporuke kakve god želi.
To je ono što nije dobro u zakonu o izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima. Vladi se daje suviše velika sloboda da odlučuje o razrešenju državnih službenika. To nije dobro. U zakonima koji su javno-pravnog karaktera norme su valjda imperativne.
Dakle - "mora", "treba" itd., a ne - "može", "Vlada će odlučiti po slobodnoj oceni, po svojoj slobodnoj volji" itd. Takvim normama, dispozitivnim, slobodnim, koje ostavljaju veliku slobodu tumačenja u praksi, nema mesta u ovakvim zakonima.
Znate, Zakon o državnim službenicima, Zakon o državnoj upravi, to su vam sve javno-pravni zakoni. Norme su imperativne, vrlo jasne, precizne. Nema tu velike slobode. Nije ovo Zakon o obligacionim odnosima pa, ako se stranke dogovore drugačije, može u ugovoru da piše i nešto drugo od onoga što stoji u zakonu. Ne, ovde mora da bude precizno definisano šta Vlada može da uradi u kojoj situaciji.
Sada se postavlja pitanje - ako je Vlada zaista htela da podigne autoritet Zaštitnika građana time što će omogućiti da se na osnovu njegove preporuke razreši državni službenik na položaju koji, po mišljenju Zaštitnika građana, ne radi dobro svoj posao, zašto onda Vlada nije predvidela da se u svakoj situaciji ''mora'' uvažiti preporuka Zaštitnika građana i da se u svakoj situaciji takav državni službenik ''mora'' razrešiti sa položaja?
Ovako, u nekim situacijama državni službenici će biti razrešavani, u nekim situacijama neće. To nije dobro. Vi odmah, na taj način, kod državnih službenika stvarate osećanje da oni nisu jednaki, da se nalaze u nejednakom položaju, da će se o njihovoj sudbini odlučivati parcijalno, selektivno, po nekim kriterijumima koji su, izgleda, poznati samo Vladi i nikom drugom. Izgleda da će Vlada sama, od slučaja do slučaja, da formuliše kriterijume na osnovu kojih će da otpušta državne službenike kad joj stigne preporuka Zaštitnika građana.
Ali, ti kriterijumi moraju da budu definisani u zakonu. Državni službenik unapred mora da zna da li će biti razrešen na osnovu preporuke Zaštitnika građana ili neće biti razrešen. Ako će biti, valjda to podiže svest kod tog državnog službenika da bolje radi, da bude savesniji, da se stručno usavršava, da ne gazi prava građana itd.
Ovako, Vlada može unapred da kaže nekom državnom službeniku, koji joj je, recimo, politički podoban – ma, radi ti šta hoćeš, možeš da dođeš na posao i u 12 sati, možeš i da odugovlačiš upravne postupke, možeš da uzimaš i mito od građana ako ti se baš to sviđa, bićeš miran, ostaćeš ti na položaju, Zaštitnik građana će da piše, pa će jednog dana da se umori i prestaće sa pisanjem preporuka. Dakle, to nije dobro.
Ovim, o čemu što smo govorili i gospodin Milorad Buha i ja, i o čemu će govoriti i drugi narodni poslanici SRS, prolongiranjem rokova za stupanje na snagu ovog zakona u smislu sprovođenja javnih konkursa, Zakon o državnim službenicima i Zakon o državnoj upravi praktično ostaju mrtvo slovo na hartiji.
Samo da vas podsetim, što je rekao i gospodin Milorad Buha, 2004. godine usvojena je Strategija reforme državne uprave, maltene sveto pismo na putu Srbije u EU kada je reč o državnoj upravi. Svi su se zaklinjali u tu strategiju - evo, samo da donesemo strategiju, samo da usvojimo zakone, odmah krećemo u reformu itd.
Međutim, iz godine u godinu... evo, čitajte izveštaje, ne morate da slušate SRS, mi vam možda ličimo na neke neobrazovane ljude, nestručne, nekulturne, antievropski orijentisane itd., ali čitajte izveštaje same Evropske komisije. Najveće primedbe su baš na račun državne uprave – glomazna, i suviše pod velikim uticajem partija koje su na vlasti, velika javna potrošnja itd.
(Predsednik: Vreme.)
Izvinjavam se, završavam za deset sekundi. Ništa se ne radi da se ono što piše u Strategiji reforme državne uprave zaista sprovede.
Kakav drugi zaključak građani Srbije da izvedu nego da vas, u stvari, baš briga i za EU i za njene standarde i za ono što ste stavili u zakone? Vama priča o EU treba samo pred izbore, da kažete građanima – evo, mi ćemo da vas uvedemo u EU, jer bez EU nema boljeg života.
To je, nažalost, jedna velika laž i građani je svakim danom sve više prepoznaju.

Po Poslovniku, gđa Vjerica Radeta ima reč.

Javljam se na osnovu člana 104. Poslovnika Narodne skupštine. Obraćam se direktno vama, gospođo predsedniče Narodne skupštine.
Pre toga moram da kažem dve rečenice vezano za hajku koja se u režimskim medijima vodi protiv poslanika opozicije, a pre svega poslanika SRS, pa se onda piše koliko to poslanici SRS koštaju građane Srbije, valjda zato što mi ovde govorimo o nesposobnoj i neodgovornoj Vladi Republike Srbije.
Zbog toga želim da skrenem pažnju i zamolila bih gospodina koji snima da pokaže da trenutno u sali ima svega 11 poslanika DS-a, da nije prisutna gospođa predsednik poslaničke grupe Nada Kolundžija, da opet imamo u petom i sedmom redu kartice a nemamo poslanike, da se opet (u najavi, naravno) dešava nešto slično "Bodrumu".
Ako to nije kršenje dostojanstva građana Srbije, ako to nije bespotrebno korišćenje para građana Srbije, onda to svakako nije kada narodni poslanici skreću pažnju na ono što nesposobna i neodgovorna Vlada Republike Srbije nije u stanju da uradi.
Onda vi, gospođo predsedniče, što je bilo moje zaista veliko iznenađenje sinoć, kada sam vas slušala u Dnevniku na RTS, umesto da štitite dostojanstvo Narodne skupštine, jer vi tamo niste bili kao potpredsednik SPS ni kao ugledni stručnjak u oblasti medicine, već ste bili kao predsednik parlamenta.
Ne znam gde to vas građani sretaju pa vas pitaju zašto se ne donosi budžet i da li će se doneti budžet. Možda vas to i pitaju.
Ali, vaša je obaveza da i tim građanima, a i sinoć na RTS, da kažete da budžet nije mogao da se donese do 15. decembra, u zakonskom roku, zato što u Srbiji imamo nesposobnu i neodgovornu Vladu, gde se ministri otimaju oko toga ko će više para da dobije u okviru budžeta, da je budžet u Skupštinu stigao 8. decembra umesto 1. novembra i da ne može biti odgovornost narodnih poslanika što budžet nije donet na vreme i u zakonskom roku.
Takođe ste narodne poslanike pozvali juče javno ovde, pred novinarima, da govore kraće o amandmanima, što je zaista nedopustivo. Mi koristimo samo ono pravo koje imamo prema Poslovniku, ne da zloupotrebljavamo Poslovnik, kao što ja sada koristim 12 sekundi više, nego da bismo građane Srbije upozorili na neodgovornu, neozbiljnu i štetočinsku Vladu Republike Srbije.