Gospođo Radeta, budžet je u Skupštinu stigao, nažalost, otprilike nešto malo kasnije nego što je to uobičajeno i što je ranijih godina bilo, ali je ova godina bila delikatnija i Vlada je imala neuporedivo teži zadatak da napravi plan distribucije sredstava u ekonomskim okolnostima u kojima funkcionišemo.
Ako se Vlada i mi, i pored toga što jeste naša funkcija da imamo nadzornu ulogu, ne složimo u činjenicama da je distribucija novca, kada je ekonomska kriza, neuporedivo teža, da su bile izuzetno značajne konsultacije, i ako sada mi pokušavamo, umesto da radimo na zajedničkom zadatku, da omogućimo da taj zakon o budžetu omogući funkcionisanje svih zakona, budemo jedni drugima stavljali formalne, pa čak i suštinske primedbe, građani nam to neće oprostiti.
Samo sam, u tom smislu, molila da radimo efikasnije i molila sam, posebno ovako sposobne poslanike kakav ste i vi, a može se sve reći i za pet i za 15 minuta, da budemo ekonomičniji u pogledu vremena kako bismo što veći deo posla kvalitetno uradili, nikako na uštrb kvaliteta rada.
Ako sam time bilo koga povredila, to zaista nisam želela. Želela sam, prosto, da prenesem svoje uverenje, deleći sa vama atmosferu koja je ovde.
Zahvaljujem na vašoj konstataciji, ali zaista pokušavam ovaj put da odbranim svoj stav, jer mislim da je korisniji.
Reč ima gospodin Lapčević, o amandmanu.
(Zoran Krasić, s mesta: Predsednik Skupštine svoj stav iznosi za govornicom, a ne tako.)
Imam pravo da dam odgovor poslaniku i sa ovog mesta, gospodine Krasiću. Vi dobro poznajete Poslovnik i znate da je to tako.

Gospođo predsednice, javio sam se po ovom amandmanu, ali ću samo kratko, u dve rečenice, da prokomentarišem ovo što ste vi rekli. Nismo mi krivi što Vlada nije dovoljno sposobna da odradi onaj posao koji je pred njom. Imamo ustavnu obavezu da do kraja ove godine usaglasimo sve zakone koji su neophodni sa Ustavom Republike Srbije. Vlada nije dostavila nijedan od tih zakona. Imamo izmene Zakona o Narodnoj banci koje smo mi, kao Poslanička grupa DSS, podneli. U Odboru nam je rečeno – ima vremena, do kraja godine će biti usvojene te izmene. Mi taj zakon nemamo od Vlade.
Nema 40 zakona koji usaglašavaju naše zakonodavstvo sa zakonima EU do kraja godine, zbog belog šengena, od Vlade prema Skupštini, a ne od Skupštine. Nije Skupština kriva što ti zakoni uopšte nisu došli na razmatranje.
Druga stvar, što se tiče efikasnosti rada parlamenta, ne može predsedavajući da se dogovara sa poslanicima i poslaničkim grupama preko mikrofona ili preko medija.
Ako hoćete da uredite rad Narodne skupštine, da bude efikasniji, onda pozovete poslaničke grupe pa se dogovorite s njima. A ne da sazovete sastanak i onda se ništa konkretno ne razgovara, nemate konkretan plan šta hoćete i šta tražite od predstavnika poslaničkih grupa. Ali, to je neka druga tema.
Želim da govorim o ovom amandmanu i da ukažem na neke nelogičnosti u izmeni zakona, odnosno da probam da sugerišem nešto što je ovim amandmanom predviđeno, a Vlada ga nije prihvatila.
Dakle, jedno od najčešćih primedbi, pre svega onih eksperata iz EU i Evropske komisije, za državu Srbiju i za njenu efikasnost, Vladu, državnu upravu, jeste da su naša državna uprava i naši državni službenici nedovoljno efikasni, pored odomaćene floskule da su državni službenici ili državna uprava u dobrom delu korumpirani.
Pored te odomaćene priče, opšta je ocena da su državni službenici neefikasni, da je državna uprava spora, birokratizovana, u velikom broju slučajeva neljubazna, da su procedure spore i komplikovane, a što indirektno utiče naročito na ono što Srbiji najviše nedostaje, a to su zdrave strane investicije.
Kada hoćete da dovedete nekog u Srbiju da pokrene bilo koji biznis, on očekuje da za svoj novac, koji ulaže ovde, vrlo brzo dobije određene papire da bi mogao da radi i, naravno, da mu ta njegova investicija sutra bude sigurna i da ima i efikasno sudstvo u slučaju eventualnih sporova.
Opšta je ocena da toga u Srbiji nema. Zbog toga Srbija nema povoljnu ocenu o sigurnosti i o efikasnosti njenih službi za povoljnost investiranja u Srbiju. Zbog toga Srbija i nije zemlja koja se preporučuje i u koju treba investirati.
Potrebno je da uradimo maksimum onoga što je u našoj moći da takvu ocenu ili takvo stanje, koje je očigledno tačno, što pre prebrodimo. Strategija o reformi državne uprave je jasno sagledala stanje u državnoj upravi i među državnim službenicima i jasno stavila nekoliko prioriteta koji se moraju sprovesti, a to je da državna uprava mora da bude moderna, da mora da bude efikasna, da bude racionalna i da njeni državni službenici što manje koštaju državu.
Prvo, kada govorimo o racionalnosti državne uprave, ovako mala zemlja, sa relativno niskom stopom bruto nacionalnog dohotka, mora da ima što je moguće jeftiniju državnu upravu, odnosno poslove države mora da obavlja što je moguće manji broj ljudi kako ne bi opterećivao budžet, a budžet Republike Srbije, koji je u proceduri, predviđa za plate državnih službenika bezmalo trećinu ukupnog prihoda države. To je zaista nedopustivo, a rezultat je veoma velikog broj zaposlenih ljudi u državnoj upravi.
Znate da je 2000. ili 2001. godine broj državnih službenika bio negde oko 7.000. Doduše, nisu ni sve nadležnosti bile na državi Srbiji, imali smo jedan broj službenika i na saveznom nivou. Ali, nakon ukidanja savezne države i tokom prethodnih godina broj državnih službenika se, 2004. godine, popeo na neverovatnih 27.000.
Godine 2005. sprovedena je racionalizacija zaposlenih u državnoj upravi i tada je, takođe sprovodeći Strategiju, Vlada smanjila za 10% broj državnih službenika, da bi opet, videli smo i u rebalansu budžeta, taj broj danas iznosio preko 27.000, što se svakako ne može okarakterisati kao racionalna državna uprava. Dakle, na tome treba raditi.
Druga stvar, da bismo, prosto, sproveli tu Strategiju državne uprave, mora se voditi računa da ljudi koji rade u državnoj upravi budu stručni i kompetentni za poslove koje obavljaju. Nažalost, u našim državnim institucijama, u državnoj upravi, starosna struktura je prilično nepovoljna, radi veliki broj ljudi koji su tu zaposleni pre mnogo godina i koji, da bi bili efikasniji i da bi koristili neke moderne postupke i uređaje, moraju da budu edukovani za to.
Prethodnih godina je, u saradnji sa raznim evropskim institucijama, sprovođeno niz raznoraznih projekata koji su imali za cilj da reformišu državnu upravu tako što će, pre svega, ići na edukaciju državnih službenika. Državni službenici su pohađali mnoge kurseve, vezano za korišćenje kompjutera ili nekakve druge veštine, a sve u cilju da se što efikasnije troši vreme na radnom mestu i da stranke, odnosno građani koji zahtevaju određenu uslugu od državnog službenika, dobiju tu uslugu što pre, dakle za što manje vremena od kada se obrate određenom državnom organu.
Naše procedure su jako komplikovane u mnogim segmentima (i na tome, naravno, treba raditi), tako da se dešava da državni službenici, sprovodeći tu proceduru, potroše više desetina dana šaljući stranke od šaltera do šaltera i tako troše njihovo vreme.
Ono što je najvažnije, čini mi se, u ovom trenutku i što se zadnjih godina pokušava izmeniti, jeste motivacija ljudi koji rade u državnoj upravi. Opšte je poznata činjenica da oni koji rade u raznim državnim službama, a nisu na rukovodećim mestima, imaju zaista ponižavajuće niske plate.
Pre ovog posla sam radio u jednom državnom organu i bio nekakav rukovodilac. Zaista je nedopustivo da neko ko tu radi 10 ili 15 godina, sa srednjom ili višom školom, ima platu 17.000 ili 20.000 dinara. Bez obzira koliko je taj državni posao siguran, on sa tom platom ne može da obezbedi neku svoju egzistenciju. Još je gora priča kada se radi o visokoškolskim kadrovima. Ukoliko nisu na rukovodećim mestima, njihova plata se kreće od 30.000, 35.000, pa do 40.000 dinara.
Na taj način nećemo moći da zadržimo kvalitetne ljude da rade u državnim organima, odnosno svi iole kompetentni ljudi će otići u druge organe, radiće u privatnim firmama, što će direktno uticati na to da će oni koji nisu sposobni, koji su nekompetentni i koji nisu dovoljno motivisani ostati da rade u državnoj upravi, a onda će ta činjenica uticati na sam rad organa, da nam se slika o našim državnim organima i državnim službenicima ne može popraviti ukoliko nemamo kompetentne, stručne i efikasne ljude koji će raditi u državnoj upravi.
Ovim amandmanom je predviđeno da se briše član 2, koji kaže da preporukom Zaštitnika građana određeni državni službenik, odnosno rukovodilac u državnoj službi, može biti razrešen. Međutim, predlagač je trebalo da predvidi, bez obzira što je potrebno prihvatiti određenu sugestiju Zaštitnika građana za razrešenje određenog državnog službenika, da on i sam ima određenu proceduru kako će proveriti navode zbog kojih se traži njegovo razrešenje.
Iz prakse vam govorim, a to sigurno znaju i oni ljudi koji su radili nekada u opštinskim upravama ili u nekoj drugoj državnoj upravi, da imate, od svih ljudi koji dolaze i traže nekakvu uslugu od državnog organa, traže nekakvu zaštitu svojih prava ili bilo šta drugo, bar desetak, ako ne i više, procenata ljudi koji stalno, svakodnevno, ili bar jednom nedeljno, dolaze u određeni državni organ tražeći jednu te istu stvar iako znaju da im to pravo ne pripada i stalno se vrte tražeći nešto što sigurno niko ne može da im pruži.
S obzirom da tu svoju želju ne mogu da ispune, jer im to ne pripada po zakonu, oni mogu u takvim slučajevima da se žale Zaštitniku građana jer im on nije obezbedio ispunjenje njihovih navodnih prava i da Zaštitnik građana, zbog velikog broja takvih slučajeva, jednostavno u nekoj nedovoljno razrađenoj proceduri preporuči razrešenje državnog službenika, a da državni organ tu njegovu preporuku prihvati i razreši čoveka iako se može desiti da taj državni službenik nije ništa kriv, već se radi o strankama koje, jednostavno, traže neko pravo koje im ne pripada i koji se stalno tužakaju, smatrajući da je njihovo pravo ugroženo.
Treba razmisliti o ovome jer imate, sigurno, na desetine ili stotine slučajeva da razni "pacijenti", koji stalno idu, tužakaju državne organe tražeći neka svoja prava, u najvećem broju slučajeva nisu u pravu i žele nešto što niko ne može da im pruži, da takve procedure ne dolaze automatski kod državnih organa koji postavljaju službenike na određeni položaj, pod preporukom Zaštitnika građana da budu prihvatane i da se nanese šteta što bi se neki državni službenik razrešio iako za to ne postoje opravdani razlozi.
Pretpostavljam da je predlagač imao ovo u vidu i treba razmisliti o eventualnoj preformulaciji ovog člana 2.
U redu je da Zaštitnik građana može da sugeriše da se razreši određeni državni službenik u slučaju povrede prava građana koji od njega to zahtevaju, ali to ne može da bude automatska mera, već mora da se sprovede određena procedura, da se izvrše provere da li je to zaista istinito, pa tek onda da se krene u proceduru promene određenog državnog službenika.
Hvala.

Reč ima gospođa Aleksandra Janković.

Namera podnosioca ovog amandmana bila je da se onemogući obračun Zaštitnika građana sa političkim neistomišljenicima.
Izvesno znam da, kao vrsni stručnjak, mr Aleksandar Martinović nije imao personalne ideje vodilje, niti je aludirao na aktuelnog zaštitnika građana. Ono što je pokušao da uradi jeste da popravi ovaj važan zakon, koji je i motivisan željom za depolitizacijom državne uprave.
Mi iz NS, kao predstavnici ozbiljne državotvorne i nacionalnoodgovorne politike, podržavamo svaki predlog koji doprinosi jačanju pravne države, vladavine zakona, čiji rok ipak mora da bude trajniji od roka trajanja dugotrajnog mleka.
Znam da je to aktuelnoj vlasti prilično neshvatljivo, jer samo na jeziku imaju demokratiju, ali je važno podsetiti se da je osnovno demokratsko načelo - načelo smenjivosti vlasti.
Zakoni moraju imati rok trajanja daleko duži od roka određene grupacije na vlasti, a najbolje bi bilo da se tako postave da nadžive i rok trajanja bioloških jedinica vlastodržaca u raznim epohama.
Stoga obrazloženje za neprihvatanje ovog amandmana deluje krajnje kontroverzno, jer se kaže da ''u zakonom utvrđenim razlozima za razrešenje državnog službenika sa položaja nije predviđeno da državni službenik može da bude razrešen sa položaja ako iz ponovljenog ponašanja na koje je Zaštitnik građana već ukazao proizlazi namera državnog službenika na položaju da odbije saradnju sa Zaštitnikom građana ili ako se utvrdi da je učinjenom povredom građanima pričinjena materijalna ili druga šteta većih razmera.
To znači da javna preporuka Zaštitnika građana za razrešenje državnog službenika na položaju iz razloga utvrđenih u Zakonu o Zaštitniku građana ne bi automatski dovela do razrešenja državnog službenika sa položaja, već bi predstavljala mogućnost da organ koji je nadležan za postavljenje državnog službenika na položaj, pa dakle i za njegovo razrešenje, razmotri javnu preporuku Zaštitnika građana i tek ako je prihvati to bi dovelo i do razrešenja državnog službenika sa položaja''.
Ovakva nepreciznost u formulacijama nije slučajna jer, čim piše "postoji mogućnost" ili "može", to znači da i ne mora. S jedne strane, odbijanjem da se prihvatanjem amandmana mr Aleksandra Martinovića donese jedan bolji i precizniji zakon, zapravo se institucionalizuje pritisak Zaštitnika građana i ogromna, gotovo pesnička sloboda Vlade, koja ima pravo da odlučuje ko je, kada i kako bio ili ostao podoban državni službenik.
Voluntarizam u pristupu ovom zakonu ukida najvažnije načelo, načelo pravne sigurnosti, koje omogućava da se u jednakim situacijama reaguje na jednak način.
Ono što je izvesno jeste da mi jednak pristup nemamo ni u medijima, pa je, uz značajan bojkot većine elektronskih medija, Nova Srbija u nedelju održala akciju vrlo primenljivog naslova upravo na ovu situaciju u Skupštini i Vladi.
Akcija se zove "Osvesti se". To je treća akcija Nove Srbije, koje se nedeljom održavaju ispred ''Ruskog cara'' u 11.30 časova i zapravo je samo deo prosvetiteljskog niza "Progledaj, probudi se, osvesti se". Zašto – ''Osvesti se''? Zato što ova vlada konstantno ne ispunjava svoja obećanja i obmanjuje građane Srbije.
Predlogom budžeta predviđeno je umanjenje prihoda jer investicije propadaju i nema razvojnih projekata. Zaposlenima u javnom sektoru budžetom nije predviđena isplata regresa i toplog obroka. Vlada je za reprezentacije i plate svojih ministara i službenika iz budžeta izdvojila 1,7 miliona evra.
Prvog januara 2009. godine odlukom Vlade jednostrano će se primeniti Trgovinski sporazum, a Srbija će, zbog ukidanja carina, godišnje gubiti 300 miliona evra.
Vlada nelegalno raspoređuje misiju Euleks na KiM, bez rasprave u ovoj Narodnoj skupštini Republike Srbije i prihvata statusnu neutralnost dela sopstvene teritorije, zapravo okupaciju.
Vlada je obmanula građane, jer Srbija 2009. godine neće postati kandidat za članstvo u EU, niti će biti stavljena na belu šengen listu. G17 plus nema samo Bojana Krišta u svojim redovima, već i Vidu Uzelac, direktorku Centra za registre, čija je plata 1.200.000 dinara, kao i mnoge druge, čija će se imena ubrzo otkriti. Obećali su povećanje plata i penzija, a ne njihovo zamrzavanje. Obećali su bolji život i 200.000 novih radnih mesta, a ne otpuštanje radnika. Obećali su i obračun sa kriminalom i korupcijom, a ne zaštitu kriminalaca. Stoga, "Osvesti se".
NS predlaže realizaciju dva ključna infrastrukturna projekta, koncesije za izgradnju auto-puta Horgoš-Požega i gasnog sporazuma sa Rusijom, jer oni otvaraju pravi razvojni put Srbije. Odlaganje jednostrane primene Trgovinskog sporazuma sa EU, jer Srbija nema sredstava da popuni dodatni budžetski deficit od 300 miliona evra, koji je direktna posledica jednostrane primene ovog sporazuma.
Da se osposobe domaći proizvođači za dolazak evropske konkurencije; da se smanji porez na osnovne životne namirnice; da se poništi odluka o povećanju akciza na kafu i naftne derivate; da se plate i penzije kontrolisano povećavaju, u skladu sa rastom troškova života i procentom inflacije; da se smanji javna potrošnja racionalizacijom broja zaposlenih u javnim službama, a ne otpuštanjem radnika iz preduzeća dok se u javnim službama broj zaposlenih i dalje gomila; da se zaustavi trošenje deviznih rezervi za održavanje nerealnog kursa dinara i da se najveći deo realnih prihoda ulaže u infrastrukturne projekte i razvoj malih i srednjih preduzeća.
"Osvesti se", dakle, i prihvati amandman gospodina Martinovića.
Ako mi predsednica Skupštine dozvoljava, prisutnom ministru Markoviću dala bih jedan mali poklon, ovu našu brošuru "Osvesti se". Uz to smo delili i svojevrsnu lizalicu – ''tornado kul mint, instant osvešćuje''.
Da li imam vaše dopuštenje da dam gospodinu ministru ovo?
(Predsednik: Da.)

Reč ima gospodin ministar. Izvolite.

Evo, ''osvestio sam se'', kako kaže koleginica. Nije potrebna saglasnost predsednice Skupštine da bih primio poklone, nego moja, kao poklonoprimca. Primio sam vaš poklon i hvala vam što ste mislili na mene.
Ne slažem se sa gospodinom Martinovićem i sa gospodinom Buhom u vezi sa njihova dva amandmana.
Donekle razumem razloge zbog kojih su podneli taj amandman, ali rekao bih nekoliko stvari vezano za njihove diskusije i diskusije koje su se, vezano za te amandmane, čule.
Mi ovde samo usklađujemo Zakon o državnim službenicima sa članom 20. stav 1. Zakona o Zaštitniku građana. Mislim da je gospodin Martinović postavio pravo pitanje - zašto to nije 2005. godine učinjeno?
Ne znam zašto to nije 2005. godine učinjeno. Tada su ove zakone radili različiti organi, jedno je Sekretarijat za zakonodavstvo, a drugo Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, ali kao što znate, 2005. godine sam ja bio ovde narodni poslanik, opozicioni, i ne mogu da znam zašto je došlo do te neusklađenosti ova dva propisa.
Drugo, gospodin Martinović postavlja pitanje zašto preporuka Zaštitnika građana nije imperativnog karaktera, zašto organ koji je postavio državnog službenika na položaj, odnosno funkcionera (kako piše u Zakonu o zaštitniku građana), nije dužan odmah i da ga razreši? Zbog toga što i inače u prirodi Zaštitnika građana nisu takva ovlašćenja ni po jednom osnovu.
Zakon o Zaštitniku građana poznaje sledeću proceduru: Zaštitnik građana, po sopstvenoj inicijativi ili na predlog neke stranke, proverava da li je došlo do povrede prava građana od strane nekog upravnog organa, recimo, ili neke organizacije koja vrši javna ovlašćenja. Ukoliko utvrdi da je došlo do povrede prava, on daje preporuku i nakon dva meseca čeka obaveštenje da li je postupljeno po toj preporuci.
Ta preporuka može jedino da ima sledeću posledicu - ukoliko je povreda prava težeg karaktera, onda on može da predloži razrešenje tog lica ili da predloži vođenje disciplinskog postupka.
Dakle, on i inače nikada, ni u jednom slučaju, u njegovoj prirodi nije da on može da traži nečije razrešenje, da je neko dužan da postupi po njegovom zahtevu. Dužni smo da sarađujemo s njim, ali niko nije dužan da po zahtevu Zaštitnika građana razreši onog službenika, odnosno funkcionera koga je postavio. Glavni instrument Zaštitnika građana, kao jedne demokratske institucije, jeste javnost. Zaštitnik građana, u nekoj krajnjoj instanci, o problemu na koji naiđe obaveštava javnost i obaveštava Narodnu skupštinu. Može da podnese izveštaj Narodnoj skupštini.
Tako deluje Zaštitnik građana i zbog toga nismo mogli da predvidimo da on kaže - razrešite pomoćnika ministra, i da sada Vlada Republike Srbije, recimo, razreši pomoćnika ministra. Prosto, to nije njegova nadležnost, on nije nadležan za postavljenje i razrešenje. Za to je nadležan organ koji je, u konkretnom slučaju, ovlašćen zakonom. Važno je bilo da ovo pojasnimo.
Ne znam zašto je ovoliko sporno usaglašavanje Zakona o državnim službenicima i Zakona o Zaštitniku građana. Ako je prihvaćen Zakon o Zaštitniku građana, ako su njemu data ova prava, ako se ta prava u praksi ne realizuju, odnosno jesu u koliziji sa Zakonom o državnim službenicima, podsetiću vas da su, kada je u pitanju razrešenje državnih službenika, razlozi navedeni taksativno i ograničeni su, odnosno imamo zatvoren sled. Zašto je sad sporno da mi to proširimo i ovim pravom Zaštitnika građana?
Mislim da je vlast ta koja se plaši Zaštitnika građana. Vlast je ta koju Zaštitnik građana može da žulja, isto kao Poverenik za informacije, isto kao Odbor za sprečavanje sukoba interesa (koji uskoro prestaje sa radom, kako je predviđeno). Ali, kad pogledate, to jeste tako. Ako mi dajemo njemu neku veću snagu, veća ovlašćenja, ne treba to tumačiti na bilo koji drugi način nego upravo na taj da se pojača njegova uloga, kao principijelno pitanje, a ne kao pitanje neke dnevnopolitičke koristi. Dakle, opozicija i građani su ti kojima odgovara da se ovakvi organi osnažuju, jer su upravo oni ti koji u ovom demokratskom društvu čuvaju prava građana od prevelikih ovlašćenja vlasti ili mogućnosti zloupotrebe vlasti.
Što se tiče pitanja broja, koji je malopre kolega pomenuo, nisu svi ljudi koji su plaćeni iz budžeta državni službenici. Ovaj zakon obuhvata svega pet posto ukupnog broja ljudi koji primaju platu iz budžeta. Najveći korisnici su zdravstvo i prosveta, pa tako dalje. Ali, ovaj zakon se odnosi na svega, kako ste malopre lepo rekli, 27.000 ljudi. To je 6% ukupnog broja ljudi koji primaju plate iz budžeta, verovatno je oko 1-2% ukupne javne potrošnje u ovoj državi.
Ovo više govorim zbog javnosti. Mislim da se neopravdano veoma često, u kontekstu te racionalizacije, upravo pominje sama državna uprava i onda ovih 27.000 ljudi nosi teret te ukupne javne potrošnje, koja je veoma velika. Ali, opet kažem, ovo je svega 1-2% ukupne javne potrošnje i ovi ljudi, na koje se odnosi zakon, su ljudi koji rade po ministarstvima i drugim organima državne uprave, bez ona četiri organa koja smo više puta pominjali.
Želim da vas obavestim, to sam rekao kad smo raspravljali o zakonu u načelu, da ću predložiti Vladi da jednom mesečno razmatra izveštaj koliko je zaista pokrenuto konkursa za popunjavanje položaja. Moram reći da sam taj zaključak predložio Vladi i od sada će Vlada jednom mesečno imati izveštaj o tome koliko je pokrenuto konkursa za popunjavanje položaja. Razlog za to je taj što imamo oko 300 položaja koji su nepopunjeni i da pokušamo u ovom poslednjem, da kažem (ne verujem da bi posle bilo normalno pokušavati ponovo, ukoliko ne dođe do pada Vlade), dakle, da pokušamo napokon da završimo s tim postavljenjima na položaje.
Ne mogu da krivim nikoga zašto nije izvršeno postavljenje na položaje. Dve vlade su pale u međuvremenu. Ne možemo reći ko je konkretno odgovoran ako imamo u vidu da su ovi zakoni predvideli neverovatno komplikovanu proceduru postavljenja na položaje, koja traje, kako sam prošli put ovde rekao, najmanje 87 dana.
Jedna druga tema se tu stalno otvara – ako je zakon usvojen 2005. godine, kako je moguće, kako je i kolega Martinović rekao, da četiri godine nakon toga mi nemamo u život sprovedene odredbe tog zakona, barem one najznačajnije, koje se odnose na depolitizaciju? (Ja sam bio opozicija kada je donošen taj zakon.) Tu se postavlja pitanje koliko taj zakon odgovara stvarnosti, da li je to postavljeno onako kako treba, da li odgovara realnosti. Postavlja se pitanje šta je generalno sa pravnom normom koja ne može da zaživi.
Mi ovde imamo pravne norme koje imaju tešku muku da zažive i imamo opravdanje jer su dve vlade pale. Vlada kojoj prestane mandat ne može da postavlja državnog službenika na položaj. To je odredba člana Zakona o Vladi, to je normalno i tako treba da bude. Zaista ne mogu da kažem da je neko konkretno kriv. Problem je verovatno u tome što su vlade padale. Da smo imali jednu vladu u kontinuitetu, mogli bismo da kažemo toj vladi - gospodo, vi ste krivi što nisu izvršena postavljenja.
U situaciji kad su vlade padale ne možemo reći da je neko kriv što nisu izvršena postavljenja ako za to imamo rok 87 dana od momenta kada organ odluči da popuni položaj. Da li je moglo više od ovih 50 da se postavi? Verovatno jeste.
Ali, još jedna stvar je veoma bitna kada govorimo o reformi državne uprave. Ne može jedan organ biti odgovoran za reformu državne uprave. Često se ovde pominje kako su građani nezadovoljni procedurama.
Procedure su utvrđene raznim sektorskim zakonima - Zakonom o planiranju i izgradnji, Zakonom o lekovima... toliko je zakona, svaki utvrđuje neke procedure koje sprovodi ta administracija. Nije administracija kriva ako je procedura takva da je ona sama po sebi komplikovana, ako treba prikupiti 20 i nešto dokumenata da biste uopšte... Tu se neopravdano vrši kritika državne uprave kao takve zbog sprovođenja procedura koje nije ona sama izmislila, ona samo sprovodi te procedure.
Ovde je lepo ukazano, potpuno se slažem sa kolegama koje su rekle da su problemi naše državne uprave, između ostalog, i edukacija, raspon plata, odnosno motivacija ljudi koji rade. Često se u javnosti kroz medije stvara neka vrsta besa prema tim ljudima koji rade u državnoj upravi. Oni zaista rade za plate koje startuju sa nekih 15-16 hiljada dinara. Plate jesu male, ljudi nisu motivisani, a stručni kadrovi beže iz državne uprave.
Državna uprava je osiromašena, kadrovski osiromašena i samim tim je u značajnoj meri onesposobljena da ponese teret reformi, tranzicije i svega toga što karakteriše vreme u kojem mi živimo. Ali, danas reći da treba povećati plate u državnoj upravi, naravno da je nemoguće. Mi se danas nalazimo u vremenu kada svako mora da štedi i kada će biti teško svima, pa i onima u državnoj upravi. Prema tome, u ovom momentu o tome ne govorimo.
Ovde se često govori o tome kako bi trebalo otpustiti jedan broj ljudi iz državne uprave. Jedan broj ljudi iz državne uprave je nemoguće otpustiti tako. Nakon donošenja zakona ne postoji mogućnost reza za otpuštanje ljudi. Moguće je da se promenom akta o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji jedan broj ljudi učini viškom, odnosno neraspoređenim, onda su oni neraspoređeni šest meseci i onda imaju prava na otpremninu.
Te otpremnine su u ovom momentu, prema Uredbi Vlade, takve da bi za veliki broj ljudi to značilo pitanje buduće egzistencije. Ova 2009. je godina kada moramo vrlo oprezno pristupati takvim oblicima racionalizacije jer svaki pojedinačni čovek je određena sudbina, određena porodica i pitanje je kako i na koji način nekoga ostaviti bez posla.
Tu je odgovor na pitanje zašto smo krenuli u postupak prema lokalnim samoupravama.
Kada su u pitanju lokalne samouprave, možemo napraviti sinergiju dva budžeta - jedan je republički budžet, a drugi je opštinski budžet. Najmanje duplo veća otpremnina može da se ponudi ljudima koji budu hteli dobrovoljno, ponavljam - isključivo dobrovoljno, u 2009. godini da odu iz lokalne samouprave. Biće im ponuđene otpremnine koje su daleko veće nego što bi to bilo da se finansira samo iz jednog budžeta, odnosno iz budžeta Republike Srbije.
Zato smo se i opredelili za lokalne samouprave, zato što tamo možemo da imamo element dobrovoljnosti, definitivno, i zato što možemo to da učinimo a da od tih ljudi ne napravimo socijalne slučajeve. Nije cilj racionalizacije napraviti socijalne slučajeve, svakako ne u 2009. godini. Možemo ići i u druge oblike racionalizacije kada se stabilizuje ekonomska situacija, pa onda i prinudno ići na racionalizaciju putem mehanizama koji podrazumevaju promenu tih unutrašnjih akata i činjenje jednog broja ljudi viškovima, ali u ovoj situaciji mislim da je to nehumano i ja, kao ministar, svakako to neću učiniti.
Dakle, zato smo se opredelili za lokalne samouprave, zato što tamo možemo da napravimo sinergiju dva budžeta i možemo ići isključivo na dobrovoljno napuštanje radnog mesta, nikako da nekoga ostavljamo bez posla u 2009. godini.
Što se tiče konkursa koji su završeni, takođe smatram da bi bilo dobro da oni koji su završeni budu postavljeni na položaje, ali to zavisi od rukovodioca organa i to kolega koji je predlagao zna.
Mislim da sam ovim obuhvatio sve ono što se čulo u dosadašnjoj diskusiji. Pozivam gospodina Buhu i gospodina Martinovića da prihvate ovu argumentaciju. Razumem kritike opozicije na ono što sam i ja kritikovao kada sam bio opozicija ili što bih kritikovao kada bih bio opozicija, a što biste vi svakako radili kad biste bili vlast, a to je produženje roka za postavljenje na položaje. Ali, molim vas da sagledate ovu situaciju sa Zaštitnikom građana upravo na ovaj način na koji sam vam sad prezentirao.
Prosto, želimo da uskladimo član 20. stav 1. Zakona o Zaštitniku građana sa Zakonom o državnim službenicima i damo tu šansu Zaštitniku građana da, kada naiđe na bahatog državnog službenika, da preporuku za njegovo razrešenje.

Zahvaljujem, gospodine ministre, na izuzetnoj argumentaciji. Uverena sam da je gospodin Martinović prihvatio vaš argument. Evo, on to verovatno želi i da kaže.
Izvolite, po Poslovniku, gospodin Martinović.

Gospođo Đukić-Dejanović, drago mi je što ste skloni šali, što ste duhoviti. To pokazuje da ste žena koja verovatno ima vrlo visok koeficijent inteligencije.
Moram da skrenem pažnju gospodinu ministru na jednu anegdotu, za koju istoričari kažu da je istinita, da je autentična. Početkom 20. veka, nakon što je sa srpskog prestola zbačena dinastija Obrenović, saradnici su pitali Nikolu Pašića - zašto vi, gospodine predsedniče, kod nas ne uvedete englesku demokratiju, koja je toliko popularna u svetu? Onda im je Nikola Pašić mudro odgovorio - kako da uvedem englesku demokratiju, gde su mi Englezi?
Meni se čini, gospodine ministre, da sve vlade od 2000. godine gube iz vida činjenicu da se ne mogu veštački na pravni i politički sistem Republike Srbije kalemiti neki instituti koji na Zapadu postoje decenijama, ako ne i vekovima.
Dakle, suštinski je različita pozicija Republike Srbije, u političkom, pravnom, ekonomskom, socijalnom, kulturnom, u kakvom god hoćete smislu, u odnosu na zemlje EU.
Vi tu činjenicu nikako ne možete da prihvatite o kakvim god reformama da je reč, o reformama državne uprave, o reformi prosvete, o reformi zdravstva, pravosuđa itd. Jednostavno, situacija u kojoj se nalazi Republika Srbija suštinski je drugačija od situacije koja postoji u zemljama EU. Nadam se da vam je to jasno.
Šta je problem kod vašeg obrazloženja? Razumem da Vlada hoće da uskladi Zakon o državnim službenicima sa Zakonom o Zaštitniku građana. Niko ne spori da u Zakonu o Zaštitniku građana piše da Zaštitnik građana može da preporuči organu koji je postavio nekog državnog službenika na položaj da ga razreši. To je činjenica, to ne sporim.
Šta je sporno? Sporno je vaše obrazloženje, gospodine ministre, odnosno onoga ko je pisao ovo obrazloženje: "To znači da je javna preporuka Zaštitnika građana za razrešenje državnog službenika na položaju iz razloga utvrđenih u Zakonu o Zaštitniku građana ne bi automatski dovela do razrešenja državnog službenika sa položaja, već bi predstavljala mogućnost da organ koji je nadležan za postavljenje državnog službenika na položaj, pa dakle i za njegovo razrešenje, razmotri javnu preporuku Zaštitnika građana i tek ako je prihvati to bi dovelo i do razrešenja državnog službenika sa položaja".
Dakle, gospodine ministre, gde su kriterijumi u zakonu na osnovu kojih će Vlada, ako je Vlada taj organ koji postavlja državne službenike na položaj, da kaže - na osnovu tih kriterijuma prihvatamo preporuku Zaštitnika građana - ili, pak - na osnovu tih kriterijuma ne prihvatamo preporuku Zaštitnika građana - pa da onda državni službenici, narodni poslanici i građani unapred znaju u kojim situacijama će preporuka Zaštitnika građana biti uvažena, a u kojim situacijama neće.
(Predsedavajuća (Gordana Čomić): Tri minuta i 30 sekundi.)
Izvinjavam se, završavam za 10 sekundi.
Ovako, izgleda da samo Vlada zna na osnovu kojih kriterijuma će da prihvati preporuku, a na osnovu kojih kriterijuma neće. To će u praksi dovesti do osećanja potpuno nejednakog položaja državnih službenika. Umesto da uvedete red u državnu upravu, vi ćete napraviti haos. To je problem sa ovim vašim predlogom.

Reč ima ministar Milan Marković.

Razumem vas, gospodine Martinoviću, ali to je suština. To je ono kako je i ustrojen naš Zaštitnik građana, ne samo kada su u pitanju državni službenici, nego kada su u pitanju svi funkcioneri, kako stoji u Zakonu o Zaštitniku građana.
Tako je to postavljeno, takva je njegova pravna priroda, takva je njegova suština. Nakon njegove preporuke nigde nije imperativno razrešenje. Takva mu je priroda. Šta da radimo? Njegova pozicija je takva.
On je taj koji javno dođe i kaže - preporučujem to i to. Da li će organ da se složi s tim ili neće, to je na organu, ali ne samo na Vladi, na bilo kom. Tako je postavljeno, to mu je pravna priroda, takav je.
Javnost je njegovo oružje. On nije organ zakonom ovlašćen da razreši nekog. Postoje organi koji postavljaju i razrešavaju neke ljude, a njegovo je, kao predstavnika, na neki način, ove skupštine, građana, da može da ukaže na propuste i da traži da se ti ljudi razreše, a razrešava isključivo onaj koji postavi. Taj nosi odgovornost pred javnošću.
Slažem se s vama, možda bi drugačije bilo efikasnije, ali ne možemo drugačije. Ovo mu je pravna priroda, ovako je postavljen naš Zaštitnik građana i mi samo usklađujemo sa tim načinom na koji oni postavljaju.