Gospođo predsednice, javio sam se po ovom amandmanu, ali ću samo kratko, u dve rečenice, da prokomentarišem ovo što ste vi rekli. Nismo mi krivi što Vlada nije dovoljno sposobna da odradi onaj posao koji je pred njom. Imamo ustavnu obavezu da do kraja ove godine usaglasimo sve zakone koji su neophodni sa Ustavom Republike Srbije. Vlada nije dostavila nijedan od tih zakona. Imamo izmene Zakona o Narodnoj banci koje smo mi, kao Poslanička grupa DSS, podneli. U Odboru nam je rečeno – ima vremena, do kraja godine će biti usvojene te izmene. Mi taj zakon nemamo od Vlade.
Nema 40 zakona koji usaglašavaju naše zakonodavstvo sa zakonima EU do kraja godine, zbog belog šengena, od Vlade prema Skupštini, a ne od Skupštine. Nije Skupština kriva što ti zakoni uopšte nisu došli na razmatranje.
Druga stvar, što se tiče efikasnosti rada parlamenta, ne može predsedavajući da se dogovara sa poslanicima i poslaničkim grupama preko mikrofona ili preko medija.
Ako hoćete da uredite rad Narodne skupštine, da bude efikasniji, onda pozovete poslaničke grupe pa se dogovorite s njima. A ne da sazovete sastanak i onda se ništa konkretno ne razgovara, nemate konkretan plan šta hoćete i šta tražite od predstavnika poslaničkih grupa. Ali, to je neka druga tema.
Želim da govorim o ovom amandmanu i da ukažem na neke nelogičnosti u izmeni zakona, odnosno da probam da sugerišem nešto što je ovim amandmanom predviđeno, a Vlada ga nije prihvatila.
Dakle, jedno od najčešćih primedbi, pre svega onih eksperata iz EU i Evropske komisije, za državu Srbiju i za njenu efikasnost, Vladu, državnu upravu, jeste da su naša državna uprava i naši državni službenici nedovoljno efikasni, pored odomaćene floskule da su državni službenici ili državna uprava u dobrom delu korumpirani.
Pored te odomaćene priče, opšta je ocena da su državni službenici neefikasni, da je državna uprava spora, birokratizovana, u velikom broju slučajeva neljubazna, da su procedure spore i komplikovane, a što indirektno utiče naročito na ono što Srbiji najviše nedostaje, a to su zdrave strane investicije.
Kada hoćete da dovedete nekog u Srbiju da pokrene bilo koji biznis, on očekuje da za svoj novac, koji ulaže ovde, vrlo brzo dobije određene papire da bi mogao da radi i, naravno, da mu ta njegova investicija sutra bude sigurna i da ima i efikasno sudstvo u slučaju eventualnih sporova.
Opšta je ocena da toga u Srbiji nema. Zbog toga Srbija nema povoljnu ocenu o sigurnosti i o efikasnosti njenih službi za povoljnost investiranja u Srbiju. Zbog toga Srbija i nije zemlja koja se preporučuje i u koju treba investirati.
Potrebno je da uradimo maksimum onoga što je u našoj moći da takvu ocenu ili takvo stanje, koje je očigledno tačno, što pre prebrodimo. Strategija o reformi državne uprave je jasno sagledala stanje u državnoj upravi i među državnim službenicima i jasno stavila nekoliko prioriteta koji se moraju sprovesti, a to je da državna uprava mora da bude moderna, da mora da bude efikasna, da bude racionalna i da njeni državni službenici što manje koštaju državu.
Prvo, kada govorimo o racionalnosti državne uprave, ovako mala zemlja, sa relativno niskom stopom bruto nacionalnog dohotka, mora da ima što je moguće jeftiniju državnu upravu, odnosno poslove države mora da obavlja što je moguće manji broj ljudi kako ne bi opterećivao budžet, a budžet Republike Srbije, koji je u proceduri, predviđa za plate državnih službenika bezmalo trećinu ukupnog prihoda države. To je zaista nedopustivo, a rezultat je veoma velikog broj zaposlenih ljudi u državnoj upravi.
Znate da je 2000. ili 2001. godine broj državnih službenika bio negde oko 7.000. Doduše, nisu ni sve nadležnosti bile na državi Srbiji, imali smo jedan broj službenika i na saveznom nivou. Ali, nakon ukidanja savezne države i tokom prethodnih godina broj državnih službenika se, 2004. godine, popeo na neverovatnih 27.000.
Godine 2005. sprovedena je racionalizacija zaposlenih u državnoj upravi i tada je, takođe sprovodeći Strategiju, Vlada smanjila za 10% broj državnih službenika, da bi opet, videli smo i u rebalansu budžeta, taj broj danas iznosio preko 27.000, što se svakako ne može okarakterisati kao racionalna državna uprava. Dakle, na tome treba raditi.
Druga stvar, da bismo, prosto, sproveli tu Strategiju državne uprave, mora se voditi računa da ljudi koji rade u državnoj upravi budu stručni i kompetentni za poslove koje obavljaju. Nažalost, u našim državnim institucijama, u državnoj upravi, starosna struktura je prilično nepovoljna, radi veliki broj ljudi koji su tu zaposleni pre mnogo godina i koji, da bi bili efikasniji i da bi koristili neke moderne postupke i uređaje, moraju da budu edukovani za to.
Prethodnih godina je, u saradnji sa raznim evropskim institucijama, sprovođeno niz raznoraznih projekata koji su imali za cilj da reformišu državnu upravu tako što će, pre svega, ići na edukaciju državnih službenika. Državni službenici su pohađali mnoge kurseve, vezano za korišćenje kompjutera ili nekakve druge veštine, a sve u cilju da se što efikasnije troši vreme na radnom mestu i da stranke, odnosno građani koji zahtevaju određenu uslugu od državnog službenika, dobiju tu uslugu što pre, dakle za što manje vremena od kada se obrate određenom državnom organu.
Naše procedure su jako komplikovane u mnogim segmentima (i na tome, naravno, treba raditi), tako da se dešava da državni službenici, sprovodeći tu proceduru, potroše više desetina dana šaljući stranke od šaltera do šaltera i tako troše njihovo vreme.
Ono što je najvažnije, čini mi se, u ovom trenutku i što se zadnjih godina pokušava izmeniti, jeste motivacija ljudi koji rade u državnoj upravi. Opšte je poznata činjenica da oni koji rade u raznim državnim službama, a nisu na rukovodećim mestima, imaju zaista ponižavajuće niske plate.
Pre ovog posla sam radio u jednom državnom organu i bio nekakav rukovodilac. Zaista je nedopustivo da neko ko tu radi 10 ili 15 godina, sa srednjom ili višom školom, ima platu 17.000 ili 20.000 dinara. Bez obzira koliko je taj državni posao siguran, on sa tom platom ne može da obezbedi neku svoju egzistenciju. Još je gora priča kada se radi o visokoškolskim kadrovima. Ukoliko nisu na rukovodećim mestima, njihova plata se kreće od 30.000, 35.000, pa do 40.000 dinara.
Na taj način nećemo moći da zadržimo kvalitetne ljude da rade u državnim organima, odnosno svi iole kompetentni ljudi će otići u druge organe, radiće u privatnim firmama, što će direktno uticati na to da će oni koji nisu sposobni, koji su nekompetentni i koji nisu dovoljno motivisani ostati da rade u državnoj upravi, a onda će ta činjenica uticati na sam rad organa, da nam se slika o našim državnim organima i državnim službenicima ne može popraviti ukoliko nemamo kompetentne, stručne i efikasne ljude koji će raditi u državnoj upravi.
Ovim amandmanom je predviđeno da se briše član 2, koji kaže da preporukom Zaštitnika građana određeni državni službenik, odnosno rukovodilac u državnoj službi, može biti razrešen. Međutim, predlagač je trebalo da predvidi, bez obzira što je potrebno prihvatiti određenu sugestiju Zaštitnika građana za razrešenje određenog državnog službenika, da on i sam ima određenu proceduru kako će proveriti navode zbog kojih se traži njegovo razrešenje.
Iz prakse vam govorim, a to sigurno znaju i oni ljudi koji su radili nekada u opštinskim upravama ili u nekoj drugoj državnoj upravi, da imate, od svih ljudi koji dolaze i traže nekakvu uslugu od državnog organa, traže nekakvu zaštitu svojih prava ili bilo šta drugo, bar desetak, ako ne i više, procenata ljudi koji stalno, svakodnevno, ili bar jednom nedeljno, dolaze u određeni državni organ tražeći jednu te istu stvar iako znaju da im to pravo ne pripada i stalno se vrte tražeći nešto što sigurno niko ne može da im pruži.
S obzirom da tu svoju želju ne mogu da ispune, jer im to ne pripada po zakonu, oni mogu u takvim slučajevima da se žale Zaštitniku građana jer im on nije obezbedio ispunjenje njihovih navodnih prava i da Zaštitnik građana, zbog velikog broja takvih slučajeva, jednostavno u nekoj nedovoljno razrađenoj proceduri preporuči razrešenje državnog službenika, a da državni organ tu njegovu preporuku prihvati i razreši čoveka iako se može desiti da taj državni službenik nije ništa kriv, već se radi o strankama koje, jednostavno, traže neko pravo koje im ne pripada i koji se stalno tužakaju, smatrajući da je njihovo pravo ugroženo.
Treba razmisliti o ovome jer imate, sigurno, na desetine ili stotine slučajeva da razni "pacijenti", koji stalno idu, tužakaju državne organe tražeći neka svoja prava, u najvećem broju slučajeva nisu u pravu i žele nešto što niko ne može da im pruži, da takve procedure ne dolaze automatski kod državnih organa koji postavljaju službenike na određeni položaj, pod preporukom Zaštitnika građana da budu prihvatane i da se nanese šteta što bi se neki državni službenik razrešio iako za to ne postoje opravdani razlozi.
Pretpostavljam da je predlagač imao ovo u vidu i treba razmisliti o eventualnoj preformulaciji ovog člana 2.
U redu je da Zaštitnik građana može da sugeriše da se razreši određeni državni službenik u slučaju povrede prava građana koji od njega to zahtevaju, ali to ne može da bude automatska mera, već mora da se sprovede određena procedura, da se izvrše provere da li je to zaista istinito, pa tek onda da se krene u proceduru promene određenog državnog službenika.
Hvala.