Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče Vlade, predsednice Skupštine, ovde na prvi pogled imamo utisak kao da se radi o nekakvoj ozbiljnoj raspravi, o nekim ozbiljnim ljudima koji treba da izglasaju nepoverenje i drugima koji treba da brane politiku Vlade.
Nažalost, mi nismo uspeli da čujemo nikakvu relevantnu raspravu, niti zaista ozbiljnu argumentaciju ni za jedno, ni za drugo, tako da je moj utisak da je ova čitava rasprava se rasplinula u jedan bućkuriš, tako da ne vidimo šta je jedna strana, a šta je druga strana. Htela bih da kažem da to dolazi otuda što i jedna i druga strana se ne trude da se razumeju, niti da uspostavimo bilo kakve kriterijume o čemu se ovde danas govori.
Razlog koji LDP nije prihvatila da se izglasa nepoverenje Vladi jeste argumentacija za to nepoverenje. Smatramo da i ta argumentacija se ne zasniva na istinitoj pretpostavci. Naša stranka je otpočetka govorila da nema nikakvog normalnog čoveka, da ne kažem pripadnika bilo koje države koja hoće na tanjiru da uzme i da poklanja nekakve svoje teritorije, a naravno bilo je takvih rasprava ovde, da se podmetalo pojedinim ljudima da žele da daju nekakve teritorije nekome, eto tako iz neke obesti ili iz onoga što se govori, nekakvog čistog izdajništva, što je ovde bilo najpopularnije.
Gospodo, ovde što se pokušava zameriti jeste to da je navodno ova Vlada izdala Kosovo i da je na poslužavniku, kako je rečeno ovde, isporučena nezavisnost, da je ona indirektno prihvaćena, preko toga što je došao Euleks na Kosovo.
Mislim da je problem otpočetka bio u tome što mi nismo imali suverenitet na Kosovu i kada ministar Jeremić, moram da kažem, glumata sve vreme ovde ovu svoju priču koju treba da izgovori i od toga pravi jedan najobičniji bućkuriš, jeste zato što ni on neće da prizna da Srbija od 1999. godine, ulaskom stranih trupa, a tako se kao što znam gubi suverenost, na Kosovu nema suverenitet.
On neprekidno govori o odbrani suvereniteta, a od nas svih 250 i od ovog naroda, ako nas uopšte neko sluša, neće da se prihvati elementarna činjenica da mi suvereniteta nemamo na Kosovu. Nema vlasti ove države Srbije na KiM.
Ozbiljni ljudi bi pošli, i jedna i druga strana, od te činjenice, da vidimo šta, kada te činjenice nema, može da se uradi za Kosovo i Metohiju? Šta može da se uradi za građane i Srbe i Albance, i kako da se sa tom činjenicom živi dalje i šta možemo s time ozbiljno da uradimo?
Ovako, na toj najobičnijoj laži koja je zapisana u Ustavu i to je uradila Vlada Vojislava Koštunice, da mi imamo suverenitet na Kosovu i da je to zapisano u Ustavu, to je ta laž oko koje se mi danas besmisleno raspravljamo. Suvereniteta na Kosovu nema. On je izgubljen.
Vuk Jeremić se malopre hvalio, kako je doneta odluka, kako ćemo mi delovati diplomatskim sredstvima, navodno nećemo upotrebljavati silu.
Molim vas, gospodo, nismo mi nikakvu odluku doneli da ne upotrebljavamo silu, nego ćemo diplomatskim sredstvima i spoljnom politikom da vraćamo suverenitet, što niko nikad živi nije uspeo. To i nije spoljnopolitičko pitanje prevashodno, nego je unutrašnje pitanje, jer je pitanje suvereniteta unutrašnje pitanje, a ne spoljašnje pitanje, jer se odnosi na to da li zaista ti građani jesu građani ove države ili nisu građani ove države.
Ne možemo i da hoćemo da primenimo silu, jer se prikriva da je dole jedna sila. Ako je dole jedna sila, ako je dole KFOR, ako je dole NATO-va vojska, znači da ova država nema suverenitet nad tom teritorijom i zato upravo ta komedija čini ovu diskusiju potpuno besmislenom.
S druge strane, smatram da ako već ne možemo zajednički da uvažimo tu činjenicu i da prestanemo sa tim laganjem ovih građana da Srbija kao država ima suverenitet na Kosovu, da je mogla bar toliko da se uvaži neka argumentacija koja je ovde bila, pa da jedna proevropska vlada prizna nešto i kritici koja je ovde izrečena.
To jeste tačno, da jedna proevropska vlada jeste prihvatila dolazak Euleksa na KiM, ali to ne znači ništa drugo jer je to bilo javno rečeno svuda, da taj Euleks treba i primenjivaće zaista onaj odbačeni Ahtisarijev plan. Tačno je to da će ona da gradi institucije nezavisnog Kosova, odnosno kontrolisane nezavisnosti, nadzirane nezavisnosti Kosova. Jeste, zato je Euleks na Kosovu.
Prema tome, mi ne možemo da pobegnemo od te činjenice, da to Euleks znači, ali ne vidim zašto jedna proevropska vlada treba toliko da se brani od toga i da kaže, jeste, to tako. Treba i jedni i drugi da priznaju da je početna pretpostavka pogrešna, a to je da mi tamo neki suverenitet imamo.
Ako to nismo ni ovog puta, ni po šesti put, a toliko puta smo imali prilike da se na ovu temu bolje sporazumemo kada je na Kosovu reč i da možda nešto učinimo više za građane koji žive tamo, i da nekako bolje obezbedimo naš međunarodni ugled, ako već to nismo mogli po ne znam koji put, mislim da je i današnja rasprava, kada je reč o Kosovu, propala.
Sadašnja Vlada nije trebalo ni da insistira na tome da vodi politiku kontinuiteta sa Vladom Vojislava Koštunice kada je reč o Kosovu. Trebalo je namerno i svesno da izađe sa svojom politikom na tu temu, ima većinu u Skupštini i trebalo je da tu politiku promeni, kao što je praktično i promenila. Ima većinu, pa kada ima većinu, neka vodi svoju politiku.
Upravo je tu nekakva moja najveća zamerka sadašnjoj Vladi, nezavisno od ovoga što sam rekla, da i jedna i druga strana pokušavaju da istinu prikriju i da i dalje laže i zavarava građane.
Ova većina ne radi svoj posao. Kada neko dobije većinu onda treba njena politika, njeni ciljevi, njene vrednosti, normativni sistem, zakonodavstvo, da jasno iznese i da se vidi šta je identitet ove Vlade. Imam utisak da je ovo jedna slaba Vlada, da gospodin Cvetković, koga uvažavam kao stručnjaka i kao ekonomistu, na kraju krajeva da kažem i kao jednog relativno simpatičnog čoveka, ali imam utisak da neko vlada iz senke.
Boris Tadić pre neki dan veoma neprijatno kaže - slušajte me pažljivo šta su ciljevi. Ne može neko kao predsednik stranke da drži banku i da se ne zna ko je predsednik, na koji način i šta su njegova ovlašćenja. Gledamo kako to smešno izgleda na televiziji, kada on kaže ne, on će kontrolisati ministre, a po Ustavu nema pravo da kontroliše ministre.
To je vladanje iz prikrajka. Da li je ta vlast neka psihološka potreba. Mi u sociologiji vlast uzimamo kao nešto pozitivno. Vlast treba da rešava probleme. Ova većina ne udubljuje se u probleme, ona ih ne rešava i plaća time što je izuzetno neefikasna.
Kada pročitam u novinama da je Crna Gora pre samo dve godine, ne znam je li pune dve godine, valjda jeste, ima tu svoju nezavisnost, da je ona donela već 240 evropskih zakona, a Srbija jedva 15. Znači, to je jedna Vlada koja nema identitet, iz koje se vlada iz nekakvog prikrajka, iz nekakve senke, gde se ne zna ko šta radi, pa čak i onda kada izađe u javnost.
Recimo, šta se radi u javnim preduzećima, onda izgleda da to nije došlo na dnevni red zato da bi se nešto sredilo, da bi kazali da ta javna preduzeća treba počnu da rade prema nekim ekonomskim principima, da se uvede nekakav red, nego izgleda je to šutiranje ispod stola, da se da na znanje, ne znam, Dinkiću, da ne radi ovo ili ono ili da se disciplinuje nekakav partner.
Ako su izneti takvi podaci, valjda je to bila jedna dobra prilika da i kratkoročno i dugoročno stavimo pod kontrolu nešto što se zove partijski plen i da tako zadamo udarac onome što je najgore u Srbiji, a to je ogoljeni, razobručeni interes koji se zove partijska država.
Kada je reč o partijskoj državi, reći ću još jedan termin, to znači bezakonje. Verujte mi, u ovoj krizi koja se sprema i recesiji koja dolazi, i gde se teško živi, i gde će se izgleda živeti još teže, ako postoji vladavina zakona, ako taj zakon zaista važi za sve, onda ljudi mogu i da se pritegnu i da se pretrpe, ali ako vide ovu interesnu razobručenost, da tu postoje nekakve privilegije i da zaista zakon treba da važi samo za nekog tamo, a za drugo da ne važi, onda se zaista oseća da tu Vlada ne uspostavlja ono elementarno osećanje pravednosti u jednom društvu.
Znači, razobručenost partijske države, nepostojanje bilo kakvih mehanizama kontrole, svaki mehanizam kontrole vlasti koji smo mi pokušali da ustanovimo u ovom parlamentu je propao, od revizorske državne institucije koju smo izabrali ovde, pa sve do Ustavnog suda.
On nam danas vraća pitanje koje smo postavili u vezi sa gasnim sporazumom, vraća skupštinskom odboru da odlučuje da li je to uopšte važan međunarodni sporazum, pa to je apsurd. Što smo mi birali taj Ustavni sud da on prebacuje skupštinskom odboru, a mi znamo veoma dobro šta taj skupštinski odbor može da uradi.
Znači, nijedna institucija nije počela da radi, i zakoni ovi koje smo doneli, oni se ne primenjuju, a sud koji donosi presude, one se ne izvršavaju. Ono što bi mene zabrinulo jeste to što u našem društvu raste haos, a kada raste haos vi ste manje pripremljeni da se borite sa okruženjem, recesijom i ekonomskim nezgodama koje se pripremaju. Samo visoka uređenost, visoka koncentracija, samo obavljanje svojih dužnosti, samo brza, efikasna i odgovorna vlada može sada Srbiji da pomogne u ovoj teškoj krizi i da probamo da se izvučemo sa što manje troškova. Nažalost, to nije slučaj. Srbija i dalje taljiga, kao što reče neko pre neki dan u novinama, spasa nam nema, valjda propasti nećemo. Hvala.