Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Dragutinović, gospodine Milosavljeviću, hajde da se vratimo na početak ove rasprave i na jednu rečenicu predsednika Vlade.
Opisujući ovu tačku dnevnog reda, on ju je nazvao najvažnijim zakonom kojim se parlament bavi u radnoj godini. Ne znam na osnovu čega je gospodin Cvetković doneo takav zaključak jer je sve ono što prati odnos institucija prema budžetu za 2009. godinu neprihvatljivo neozbiljno.
Mi smo danas izašli iz jedne krize. Iz te krize smo izašli, pre svega, zbog toga što je naša partija odlučila da mnogo više pažnje posveti interesima građana, a mnogo manje dokazivanju svog opozicionog statusa po svaku cenu.
Ne znam sa kakvom je ambicijom Vlada ušla u ovaj parlament 22. decembra, i sa kakvom idejom, kada prethodno nije imala snage i sposobnosti da se u ovako kritičnoj situaciji dogovori sa onima pred koje u taj parlament dolazi.
Mi smo pre dva i po ili tri meseca predložili dogovor parlamentarnih stranaka o sistemu mera kojima bi se svi zajedno suprotstavili ekonomskim problemima.
Nezaobilazna tačka tog dogovora je, naravno, i budžet za 2009. godinu. Nije bilo razumevanja u oktobru za tako nešto, nije bilo razumevanja u novembru, nije bilo razumevanja ni do 22. decembra i bilo bi dobro kada biste nam vi, gospođo Dragutinović, kada već to nije uradio premijer Cvetković, objasnili na kakav način mislite da rešite problem koji proizlazi iz nesposobnosti, nemoći, odsustva bilo kakve spremnosti na dijalog između Vlade i parlamenta, stranaka u Srbiji, za koji je odgovorna vlast.
Rekao vam je jedan od kolega da je u ovom trenutku pred nama 530 amandmana.
To praktično znači da će Srbija biti suočena sa privremenim finansiranjem, ili vi računate na istu onu situaciju na koju je svojevremeno računala vlada Vojislava Koštunice kada je u minut do dvanaest, zahvaljujući razumevanju opozicije, praktično onemogućeno probijanje ustavnih rokova i omogućeno formiranje Vlade.
Dakle, ako je budžet najozbiljniji zakon, onda je Vlada bila jako neozbiljna. I to je loše.
Mi smo u konsultacijama sa predsednikom Vlade, a potom i ovde u parlamentu, zatražili dogovor ne oko podrške budžetu, nego oko utvrđivanja međusobnih odnosa koji bi strankama koje sede ovde u parlamentu, a tu su stigli kao predstavnici građana, omogućili da u svakom trenutku, štiteći jedan interes građana, ne ugrožavaju onaj veći interes, a to je interes naše zajednice. Nije bilo spremnosti na tako nešto.
Zašto nešto što je bilo opšteprihvatljivo, to je pitanje za vas, gospođo predsednice, a to su razgovori između šefova parlamentarnih stranaka i predstavnika Vlade, nije realizovano? Mi smo dobili vaš dopis, gospođo Dragutinović, u kome nam nudite razgovor po pitanju budžeta, ali u ovom trenutku je očigledno da mi moramo postići neku političku saglasnost jer ne možemo postići onu saglasnost koja bi se svela isključivo na ekonomsku politiku, što je zapravo suština budžeta i rasprave u kojoj vi učestvujete.
Mislim da je, samim tim, Vlada ugrozila interes zemlje, a mi ćemo pokušati da, u meri u kojoj je to moguće, štetu umanjimo. Zbog toga se među 530 amandmana koji se nalaze u skupštinskoj raspravi ne nalazi nijedan naš amandman. Jer smo, s jedne strane, bili svedoci činjenice da, uz puno napora, zatvarate budžet, a sa druge strane je, nakon rasprave o rebalansu budžeta koja je vođena pre mesec dana postalo jasno da ne postoji mogućnost izmene budžeta kroz usvajanje amandmana, koliko god oni bili ispravni i na svom mestu.
Ono što je problem za LDP i verujem mnogo više za naše društvo, zapravo je činjenica da je budžet usamljen i da njega ne prati sve ono što bi ga moralo pratiti kako bi, s jedne strane, parlamentu bilo lakše da učini ono što mislim da je još uvek moguće, a to je da postigne neki dogovor kojim bi se makar kontrolisala već stvorena šteta, umesto situacije koja tu štetu povećava, a sa druge strane, mi kao LDP ne možemo da pristanemo na koncept iz kog proizlazi ovakav budžet.
Iako se ovde živi od danas do sutra, podsetiću vas samo na jednu rečenicu vašeg prethodnika, tadašnjeg ministra finansija a današnjeg predsednika Vlade, koju je on izrekao obrazlažući budžet za ovu godinu – u odnosu na bruto društveni proizvod, budžet nije ekonomski optimalan, ali jeste sa stanovišta socijalno-političkog trenutka.
To je izgovorio gospodin Cvetković pre godinu dana ovde u Skupštini, to je izgovorio u jeku kampanje za predsednika Srbije i, evo, sada, godinu dana kasnije, mi imamo budžet koji je veći od ovog ''ekonomski nerazumnog budžeta'', kako ga je tada nazvao gospodin Cvetković, i ono što je mnogo važnije, imamo budžet koji je tako daleko od života da se ova rasprava zapravo svodi na trošenje vremena i dokazivanje ispravnosti jedne ili druge strane, ispravnosti vlasti, odnosno opozicije. To je ono što je loše.
U svom kratkom ekspozeu, verujem najkraćem u poslednjih osam godina (istina, prethodni premijer je uglavnom ćutao kada se raspravljalo o budžetu), gospodin Cvetković je rekao da je budžet restriktivan po državu i da je podsticajan za privredu. Iz toga je, zapravo, moguće izvući samo jedan zaključak - da je budžet restriktivan u oblasti obaveza države prema društvu i da je podsticajan u pružanju obećanja.
Sve ono o čemu je gospodin Cvetković govorio, a što mislim da svi možemo prihvatiti ali se teško možemo složiti oko realizacije toga, jer je to nemoguće sa ovakvom politikom i ovakvom vladom, zapravo se svodi na poruku države da je došlo vreme da se štedi, pa zato država neće biti u stanju da ispuni svoje obaveze prema društvu i uveravanje države da će u 2009. godini uraditi ono što nije uradila do sada.
Naravno da niko, makar od nas, poslanika LDP, ne misli da ste vi srećni zbog ovog budžeta i da vi imate novac, ali, eto, baš ste sada odlučili da ga ne date onima kojima je novac potreban. Niko od nas ne misli da ste vi srećni zbog problema koje imate realizujući socijalne obaveze prema građanima, da ste srećni zbog toga što nema novca onoliko koliko je bilo potrebno za razvoj infrastrukture itd., ali kada ćemo mi preokrenuti način funkcionisanja ove zemlje ako ne sada? U kom će se to trenutku desiti? Kada će država poslati građanima poruku da ne možemo da trošimo više nego što stvaramo?
Otprilike je to bila vaša kritika ekonomske politike. Između ostalog, mi smo prepoznali jednu takvu nameru u konstataciji da više nema novca na način na koji je do sada obezbeđivan. Naš poslanik Slobodan Maraš je na vrlo jasan način objasnio koliko će malo ući u budžet kroz privatizaciju NIS-a. Ono što mi vidimo u tome kao problem, jeste činjenica da se novac deli u skladu sa ličnim interesima iako iz toga može proizići neka šira korist. Neprihvatljivo je da Zakon o budžetu menja Zakon o privatizaciji.
Leks specijalis? Pa, znate kako se završila priča sa onima koji su političku situaciju rešavali "leks specijalisima". Ne može biti prihvatljiva situacija u kojoj vi, nesposobni da izmirite ustavnu obavezu prema Vojvodini, ad hok rešenjem kršite Zakon o privatizaciji. To je ono što mi osuđujemo.
Kada govorimo o ekonomskoj politici, onda ne znamo u kom okviru to govorimo. Takav je format u koji nas Vlada stavlja. Ako smo mi zemlja koja se nalazi u krizi (a mislim da svi manje-više znamo istinu), pa Vlada definiše paket mera kojima će na krizu odgovoriti, gde je onda atmosfera koja ide u prilog jednom takvom opredeljenju? Gde je stvaranje ambijenta koji je potreban da bi kriza bila rešena?
Kroz ovu salu su protrčali premijer i dva potpredsednika. Sada pokušavam da vam odgovorim, na osnovu primera, na to što nam vi predlažete kroz budžet. Tu imam pravo da budem ličan. I ja sam bio potpredsednik Vlade. Gospodin Batić je bio ministar pravde. Gospođa Mićić je bila predsednica Skupštine i vršilac dužnosti predsednika Republike. Ovde je bio jedan potpredsednik Vlade koji u svom kabinetu zapošljava 21 osobu. Bio je i drugi potpredsednik Vlade koji zapošljava 17 osoba. U mom kabinetu je radila jedna osoba.
Ako država kroz budžet šalje poruku društvu da nam je potrebna štednja, onda su nam potrebni lični primeri i demonstracija spremnosti da se u svom okruženju primene one mere koje se preporučuju čitavom društvu.
Za svaku je pohvalu svođenje budžetskog deficita na jedan i po posto, ali je problem činjenica da nam je budžet 45% bruto društvenog proizvoda. Manje od 43%, izvinjavam se. Ja sam na nivou slika, baš kao i sam predsednik Vlade. Možemo da uđemo i u tu vrstu statistike, ali je jasno o čemu se radi. Jako nam je veliki budžet, odnosno mali nam je društveni proizvod.
Moramo više da radimo, moramo više da stvaramo. Ali, do tog cilja nećemo doći tako što će se država takmičiti sama sa sobom, pa nam obećavati da će u 2009. godini napraviti put sa šest traka kroz Šumadiju, a nije bila u stanju da organizuje pošteno koncesiju za realizaciju tog puta.
Mislim da je došlo vreme da prestanemo da obmanjujemo jedni druge i, što je mnogo važnije, da varamo naše društvo, jer ćemo mnogo veću cenu od najteže istine platiti za najlakšu neistinu. Kada ćemo mi suočiti naše građane sa stvarnom situacijom, ako ne sada? Onog trenutka kada to svima bude jasno.
Mi smo već jednom živeli u situaciji u kojoj nije bilo likvidnosti u društvu. To je bio onaj period ranih osamdesetih godina. Tada smo mnogo više uvozili nego što smo izvozili, pa smo završili na par-nepar vožnji, uživali u onim šećernim tablama i pili kafu od ječma. Na takav način smo smanjivali deficit, koji je bio posledica istine da mnogo više robe uvozimo nego što smo u stanju da prodamo na svetskom tržištu.
Sada je naša slika manje ili više ista, ako ne i gora. Uvozimo za 13.200.000.000 evra, a izvozimo za 6.300.000.000 evra.
Kako ćemo pokriti tu razliku od sedam milijardi? Šta to još mi možemo da prodamo da bi se tako nešto uradilo? Gde to još možemo da se zadužimo? O tome treba sada da razmišljamo, o tome treba da govorimo i sa jasnim planom moramo da izađemo pred građane. Sa porukom da stežemo kaiš, ali da znamo zašto to radimo.
Svako od nas putuje dosta, ali siguran sam da ni vi ni mi još nismo sreli neku zemlju u kojoj će na sahrani da se za ljude kaže - spasili su se. To se samo govori ovde kod nas i to proizlazi iz istine da je svako ko se rodi u ovoj zemlji, osuđen na patnju u njoj.
Mi vam predlažemo da toj patnji konačno država da neki smisao, pa da onim ljudima koji ostaju bez posla omogućimo da, u skladu sa svojim sposobnostima, nešto mogu da urade, da onim ljudima koji vrede, a još uvek čudom rade u nekim javnim sistemima, damo onu platu koja će se u tim sistemima zadržati, a ne da sada koncept štednje svodimo na uravnilovku i poruku da će plata direktora u javnom preduzeću biti maksimalno dve prosečne plate.
Mi nemamo problem sa direktorima u javnim sistemima koji imaju velike plate i dobre rezultate. Mi imamo problem sa partijskim činovnicima, koji su nametnuli model partijske države, uništavajući ekonomiju ove zemlje.
Nije problem Aerodroma Beograd plata direktora od 5.000 evra. Problem Aerodroma Beograd je plata nesposobnog direktora od 5.000 evra i šteta koja proizlazi iz jednog takvog odnosa. To je slučaj sa NIS-om, to je slučaj sa EPS-om, sa svakim javnim sistemom.
Na čemu se gradi ta optimistična procena da će u narednoj godini rasti naš bruto društveni proizvod, i to za tri i po posto? U kojoj to još ozbiljnoj evropskoj zemlji Vlada sa tim porukama izlazi pred društvo? Evropska unija je u recesiji, prognozira se negativna stopa, SAD je u recesiji, prognozira se negativna stopa. Osim nas i, mislim, Rumuna, koji su to radili u izbornoj kampanji, niko više ne govori o rastu bruto društvenog proizvoda.
Imamo budžet koji je veći od onog, po rečima tadašnjeg ministra finansija, ''ekonomski neodgovornog budžeta'' za ovu godinu (samo ga citiram), imamo uveravanje da će rasti društveni proizvod za tri i po posto, a kada se potraži odgovor na pitanje na čemu se zasniva jedna takva procena, onda, slušao sam vas, jedan od argumenata bude poljoprivreda, kao privredna grana koja je imuna na svetsku ekonomsku krizu. Subvencije u poljoprivredi će biti manje za šest milijardi.
Znači, država manje ulaže u poljoprivredu, a upravo na poljoprivredi zasniva očekivanje da ćemo u narednoj godini imati pozitivnu stopu rasta, a ne negativnu.
Kako to izgleda u realnom životu?
U svom ekspozeu je predsednik Vlade pre nepunih šest meseci rekao kako će se otvoriti mogućnost razvoja agroindustrijskog kompleksa, kako će se otvoriti mogućnost privatizacije zemljišta, a onda je, na talasu populizma, kojem je svaka slaba vlada sklona, uradio sve suprotno tome.
Gospođo Dragutinović, tona suncokreta je koštala 1.000 dolara, sada košta 600. Pšenica je otkupljivana po 250, sada je 140. Soja je bila 300, sada je 200. I svi znamo da će vrednost poljoprivredne robe pratiti i vrednost svih drugih roba, tj. da će padati. Oni koji su ušli u poljoprivredne poslove na ozbiljan način, taj krhki agroindustrijski kompleks ušao je kroz kredite i zaduženja, kredite koji imaju kamate i kredite koji su bili deo projekta koji nisu računali na ovakve okolnosti. Tada je pšenica plaćana 260 i očekivalo se da će biti 300, a ne 140.
Nama su sada potrebne mere spasavanja našeg agrara, a ne prebacivanje odgovornosti na agrar, koji treba da nas izvuče iz krize. To je svođenje na ono vreme u kojem se konstatovalo da su Srbiju spasili volovi i seljaci, ali je to vreme prošlog ili pretprošlog veka.
Da smo imali priliku da razgovaramo na ozbiljan način, onda bismo svi zajedno pred građane izašli sa potpuno drugačijim budžetom, a taj budžet ne bi bio izolovan potez, nego deo sveobuhvatnih mera našeg društvenog otrežnjenja i suočavanja sa realnom slikom. Umesto toga smo dobili jedan dokument koji se uklapa u sve ono što je do sada skupštinama nuđeno, ali je u ovom trenutku jako daleko od stvarnog života.
Mogli bismo mnogo toga da kažemo o zakonima koji vas obavezuju, a koje vi kršite. Mi vas pitamo što se ti zakoni ne menjaju. I prošli put smo o tome razgovarali. Što se ne menjaju oni zakoni koji garantuju našim građanima pravo na besplatnu i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu kada je nemoguće to pravo ostvariti? Što se ne menjaju oni zakoni koji garantuju našim građanima pravo na besplatno i kvalitetno obrazovanje kada je nemoguće u ovom trenutku u apsolutnoj meri taj zakon ispoštovati? Što se ne reformiše društvo? U krizi su nam potrebne ozbiljne reforme, a ne krečenje zemlje.
Mi nećemo biti prepreka za glasanje o budžetu. Dopustićemo vladajućoj većini da glasa za ovaj budžet, ali nam je krivo zbog još jedne propuštene šanse, zbog činjenice da ni na ovom današnjem primeru vladajuća većina nije shvatila koliko je, zapravo, nemoćna i nije videla da ovde u parlamentu postoji, uprkos svemu, spremnost na podelu odgovornosti, bez koje se ne može izaći iz situacije u kojoj se zemlja nalazi, koja je posledica i unutrašnjih nesposobnosti i nepovoljnih okolnosti u čitavom svetu.
Ovaj budžet je onakav kakva je i Vlada, budžet lepih namera i, nažalost, očigledne nemoći i drske nesposobnosti.
(Predsednik: Vreme.)
Čekamo dan u kojem će Vlada imati hrabrosti da uradi ono što danas rade mnogi u ovoj zemlji, a to je da zakorači u stvarni život, pa na sebi primeni metode koje u ovom trenutku pokušava da primeni na drugim planovima.

Predstavnik poslaničke grupe „Za evropsku Srbiju“ gospodin Aleksandar Vlahović, zatim gospodin Obradović, Ilić, Tabaković, Buha, Ružić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo predsednice, gospođo ministarko, gospodine Milosavljeviću, ministre trgovine, da će iduća godina biti teška, to nije ništa novo i to smo mogli da čujemo više puta i za ovom govornicom. Mislim da je nebrojeno puta u poslednjih mesec dana čitava plejada ekonomskih analitičara govorila o tome da nas čeka teška 2009. godina.
Ta teška ekonomska situacija ovoga puta nije rezultat ekonomske politike koju je vodila Vlada Republike Srbije, nego je posledica krize koja je nastala u srcu globalne ekonomije, tačnije u SAD, koja se kasnije lančano prenela na sve druge razvijene zemlje, najpre preko krize koja je nastala na finansijskom tržištu, kod finansijskih institucija, a kasnije njenog uticaja na realni sektor.
Otuda i mi, pošto Srbija nije izolovano ostrvo, već je deo globalne svetske ekonomije, sigurno možemo očekivati tešku godinu za privredu, za zaposlene u privatnom i javnom sektoru, za one koji čekaju posao, za penzionere, za one kojima je socijalna pomoć najpotrebnija. Svetska finansijska kriza će pogoditi Srbiju, o čemu svedoče i najnovije procene, međutim, način i modalitet ispoljavanja krize u Srbiji će biti bitno drugačiji u odnosu na ono što smo imali prilike da vidimo u proteklih nekoliko meseci.
Prvo, finansijski sistem naše zemlje nije ugrožen. Sećate se da smo ovde pre par meseci pokušavali da smirimo strasti i pošaljemo jednu mirnu, istinitu poruku našim građanima da njihovi štedni ulozi nisu ugroženi, da mogu mirno da spavaju, da je bankarski sistem jak i stabilan i da, bez obzira na to što su banke osnovane i inostranim kapitalom, one posluju po domaćim propisima.
Mogu slobodno da kažem da je, kojim slučajem, stepen regulacije pre svega u SAD bio kao što je kod nas u Srbiji, kada je u pitanju finansijski sistem, sigurno je da se nikada ne bi desila kriza hipotekarnih kredita, ili ta tzv. ''sab-prajm'' kriza, koja je kasnije donela nesagledive posledice po sve velike finansijske institucije u svetu.
Međutim, naš problem jeste uticaj finansijske krize na realnu ekonomiju. Taj uticaj je već počeo da se ispoljava, imajući u vidu da se naša ključna izvozna tržišta već u ovom trenutku nalaze u recesiji ili se nalaze pred recesijom.
Kao što je ministarka rekla ovde u svom uvodnom izlaganju, ključna borba i ključni napori koje će Vlada Republike Srbije učiniti u narednoj kalendarskoj i budžetskoj godini biće da se obezbede generatori rasta koji nedostaju upravo zbog toga što se očekuje smanjeni priliv direktnih stranih investicija.
S druge strane, jako je važno da se obezbede adekvatna sredstva za pokriće tekućeg deficita, tj. da se održi postojeći nivo izvoza i da se eventualno poveća, zahvaljujući merama koje je Vlada već definisala budžetom i koje će primeniti u 2009. godini, o kojima ću nešto kasnije govoriti.
Dakle, nije realno očekivati u idućoj godini, zbog globalne krize, veliki priliv inostranih sredstava. Već u ovoj godini priliv direktnih stranih investicija je manji nego što je bio u 2007. godini i on iznosi, ako se ne varam, negde 2,9 milijarde dolara, što je bilo dovoljno da se finansira rast naše privrede u ovoj godini od preko 6%.
U ovom trenutku deficit tekućeg plaćanja iznosi nešto preko 17%, ili oko pet milijardi dolara. Kao što sam rekao, pokriće tog deficita tekućeg plaćanja mora da se ostvari tako da to ni na koji način ne remeti makroekonomsku stabilnost.
Vlada mora naći najbolji mogući odgovor za ove velike ekonomske i socijalne izazove, kako bi udarac krize bio što blaži, a teret što pravednije raspoređen. Mislim da je princip socijalne pravednosti nešto što karakteriše predlog budžeta i to ću kasnije pokušati da vam objasnim, drage dame i gospodo narodni poslanici.
Kada kažem da teret mora biti pravilno raspoređen, pod tim podrazumevam da ekonomska politika za 2009. godinu i budžet koji je pred nama treba da doprinesu realizaciji, sa jedne strane, sprovođenja osnovnih socijalnih funkcija države i, sa druge strane, prethodno već pomenutog obezbeđenja razvojne funkcije. Država, u nedostatku priliva stranih investicija, kao posledice smanjenja aktivnosti u privrednom sektoru, mora da preuzme ulogu generatora rasta.
Veoma je teško da se svi ovi ciljevi realizuju, imajući u vidu sužene mogućnosti privrednog rasta u 2009. godini. U 2009. godini očekuje se rast (to je polazna kategorija za sastavljanje budžeta, odnosno za ekonomsku politiku) od 3,5%. Podsetiću da je prvi draft budžeta podrazumevao 6,5% rasta. Tada niko, ni kod nas ni u svetu, nije očekivao ovakve razmere krize sa kojima se danas suočavamo.
Planirana inflacija od 8% mislim da će biti lako dostižna, imajući u vidu politiku čvrste makroekonomske stabilnosti koju će Vlada, sa smanjenom javnom potrošnjom, u kombinaciji sa kreditno monetarnim merama koje vodi Centralna banka, realizovati u idućoj godini.
S druge strane, Vlada mora da smanji prethodno pomenuti deficit na negde oko 16,3% bruto društvenog proizvoda, ako se ne varam, da bismo obezbedili spoljnoekonomsku stabilnost i, što je najvažnije, izbegli potencijalne probleme sa povećanjem dugova koji bi nastali od 2010. godine pa nadalje.
Dobra okolnost za nas jeste da je stepen javnog duga države Srbije negde oko 25 ili 26 procenata bruto društvenog proizvoda, da je ukupni dug, javni i privatni dug, negde oko 60%, ako se ne varam, ili nešto ispod 60%, što govori da Srbija apsolutno ima prostora za zaduživanje. Ima prostora za zaduživanje da realizuje kapitalne projekte, koji se, naravno, ne mogu realizovati samo u 2009. godini, ali sa druge strane, ima prostora za kvalitetno zaduživanje i za pokriće eventualno potrebnog tekućeg platno bilansnog deficita.
Dakle, ovo je okvir u kome se sprovodi ekonomska politika i u kome je definisan ovaj budžet. Kao što nam je poznato, u Vladi se vodila duga i vrlo kvalitetna, ne laka rasprava o konačnom nacrtu budžeta koji je ponuđen Skupštini Srbije.
Činjenica jeste da budžet kasni, imajući u vidu rokove koje je definisao Zakon o budžetu, ali ja izražavam zadovoljstvo, pre svega poslanika poslaničke grupe ZES, zbog izuzetno visokog stepena odgovornosti koje su svako pojedinačno ministarstvo i Vlada pokazali oko sastavljanja konačnog nacrta, tako da je i to kašnjenje imalo svoj kvalitetni i kvalitativni pozitivni efekat na konačnu verziju Nacrta budžeta.
Prvo, budžet je restriktivan. Nikada do sada budžet nije imao budžetski deficit manji nego što je ovaj predloženi. I kada je tzv. budžetski suficit postojao pre tri godine, on suštinski nije bio ostvaren, već se radilo o drugačijem načinu i metodologiji sastavljanja budžeta i izražavanja budžetskog deficita.
Dakle, kada kažemo da Vlada mora da štedi i da vodi restriktivnu fiskalnu politiku, ona to definisanim budžetskim deficitom, koji je 1,5%, zaista i dokazuje. Kasnije ćemo u mom izlaganju videti iz kojih se to izvora pokriva budžetski deficit i da li budžetski deficit može da utiče na makroekonomsku stabilnost na negativni način u smislu smanjenja makroekonomske stabilnosti i videćete da ne može, jer se radi o realnim izvorima.
Siguran sam da nijednom ministru nije bilo lako da se odrekne svojih sektorskih budžeta, pre svega imajući iskustvo, radeći u Vladi Republike Srbije i znajući šta znači manji budžet za realizaciju pojedinih sektorskih politika, ali ono što je bitno jeste da smo na kraju dobili izbalansirani i uravnoteženi budžet koji sadrži, kao što sam već rekao, minimalni budžetski deficit, najmanji do sada predložen u poslednjih osam godina.
Siguran sam da je ovaj budžet socijalno i razvojno izbalansiran. Kao što smo rekli, budžet mora da realizuje dva osnovna cilja. S jedne strane, da realizuje princip socijalne pravednosti, drugim rečima, da što je moguće pravednije rasporedi teret iduće teške godine, s obzirom na to da će i Srbija biti pogođena finansijskom i ekonomskom krizom. S druge strane, upravo zbog toga što se očekuje smanjeni priliv direktnih investicija, država mora da obezbedi i tu razvojnu komponentu koja je upravo u ovom budžetu definisana.
Prvo i osnovno, Vlada nije mogla da zahteva stezanje kaiša od svih građana Srbije, a da i sama ne stegne svoj kaiš i tu zaista ne bih mogao da se složim s prethodnim govornikom da budžet nije dovoljno štedljiv. Naravno, štedljivost uvek može biti na višem nivou ostvarena, ali je pitanje po koju cenu i na koji način bi se ugrozila realizacija pojedinih sektorskih politika.
Evo, daću primer. Prvo, javni rashodi su smanjeni sa 44% bruto društvenog proizvoda na ispod 43%. Ako znamo da je danas bruto društveni proizvod oko 7.400 dolara po glavi stanovnika, pomnožite to sa brojem 7,5 miliona, videćete da to smanjenje od više od jednog procenta uopšte nije mala cifra - radi se negde oko 550-600 miliona dolara.
Pomenuli smo budžetski deficit, koji iznosi 50 milijardi dinara. Tu treba dodati još i iznos od 40 milijardi dinara, koliko su rate za otplatu javnog duga, pre svega duga prema deviznim štedišama i, s druge strane, rata koje dospevaju po osnovu spoljnih kredita. Tih 90 milijardi se pokrivaju iz realnih izvora. U budžetu Republike Srbije, kao prenesena sredstva iz prethodnog perioda, već se nalazi negde oko 28 milijardi dinara, koje služe upravo za pokriće ovog budžetskog deficita.
Realno je očekivati da se oko 30 milijardi dinara ostvari iz privatizacije preostalog društvenog i državnog kapitala u idućoj godini. S druge strane, 25 milijardi je nešto što je već ugovoreno, a radi se o inostranim kreditnim sredstvima.
Gde se još štedi, pojedinačno? Pomenuću samo nekoliko kategorija. Prvo, rashodi za zaposlene. Uvek je velika povika kada su u pitanju zaposleni u državnoj administraciji. Videli smo da nema realnog rasta plata. Relativno, rashodi za zaposlene se smanjuju sa 23,92% na 23,81%. Smanjuju se subvencije, pre svega javnim preduzećima, što je mera koja bi ionako, ali u daleko manjem iznosu, bila realizovana čak i da nema svetske ekonomske i finansijske krize.
Socijalna sigurnost je obezbeđena na dva načina. Prvo, značajno su povećane dotacije organizacijama za obavezno socijalno osiguranje, prvenstveno za penzije. Učešće ovih sredstava je povećano sa 24,07% na 30%, ili za 55 milijardi dinara. Ako ste pažljivo pratili uvodno izlaganje ministarske, mogli ste da vidite da ukupni rashodi koji se odnose na socijalnu zaštitu iznose 35,4%.
Ne znam zaista bolji argument da je budžet sa socijalnog aspekta izbalansiran na način da, sa druge strane, ne utiče negativno na budući razvoj.
Kada je reč o razvojnoj komponenti, ponoviću još jednom, ovog puta budžet Republike Srbije mora da odgovori i na drugo veoma važno pitanje, a to je kako finansirati rast, odakle naći generatore rasta. Rast je 3,5% društvenog bruto proizvoda.
Kada je reč o razvojnoj komponenti, bez obzira što se tu moralo ići na restrikcije u delu subvencija, predviđaju se vrlo visoka kapitalna izdvajanja, pre svega u oblasti infrastrukture. Za više od 30% rastu ukupna kapitalna ulaganja, sa 3,1% na gotovo 4% društvenog bruto proizvoda. Šta to znači u ciframa? To je negde oko 1.600.000.000 investicija koje će se realizovati i u budžetu Republike Srbije i u budžetima pojedinih lokalnih samouprava. To je nešto što će, sudeći prema prvim ekonomskim analizama, biti dovoljno da amortizuje smanjenje direktnih stranih investicija. Predviđeno je smanjenje 30-35%, ne računa se da će doći do drastičnijeg smanjenja direktnih stranih investicija.
Ovde je veoma važno istaći efikasnost i želim da u ime poslaničke grupe ZES zaista upozorim državnu administraciju, odnosno Vladu. Da bi se kapitalna ulaganja koristila kao amortizer nedostajućeg priliva stranih investicija i smanjene aktivnosti domaće privrede, moramo da imamo mnogo efikasniju administraciju i mnogo efikasnije trošenje novca koji je predviđen za kapitalna ulaganja. Obrnuto, taj prekopotrebni željeni efekat, finansiranje rasta u idućoj godini, neće biti ostvaren.
Siguran sam da je, sa drugim merama koje se odnose na unapređenje efikasnosti rada, ne samo pojedinih ministarstava, nego i javnih ustanova, ostvaren taj potreban stepen efikasnosti koji će nam omogućiti realizaciju svih ovih investicija.
Važno je, takođe, istaći, kada se pogledaju konsolidovani javni prihodi i rashodi, kao što sam rekao, da je ukupni fiskalni deficit sa 2%, koliko iznosi ove godine, smanjen na 1,5%. Šta nam to još govori? To nam govori da će fiskalna politika i monetarna i kreditna politika koju vodi Centralna banka biti u situaciji da održi makroekonomsku stabilnost i ravnotežu. To znači da je projektovana stopa inflacije od 8% dostižna, to znači da je vrlo verovatno i sigurno moguće izbegavanje visokih oscilacija kursa dinara u odnosu na evro.
Ali, to sa druge strane znači, s obzirom da je došlo do značajnog smanjenja javnih rashoda, da ćemo moći očekivati i malo relaksiraniju i fleksibilniju monetarnu politiku koju će u idućoj godini voditi Centralna banka. Zaista nije uputno držati visoku referentnu kamatnu stopu u situaciji kada se privreda nalazi maltene na pragu recesije.
Očekujem da će, kao posledica smanjenja javnih rashoda, doći do smanjenja referentne kamatne stope, što je dobar način da se izbegnu i mnoga birokratska administriranja u svim merama koje je Vlada Republike Srbije planirala za iduću godinu, a koja se odnose na podsticaj privrede.
Podsetiću vas, to su mere koje se odnose na formiranje Fonda za kreditiranje malih i srednjih preduzeća u iznosu od preko 40 milijardi, gde će zajedno učestvovati i Narodna banka Srbije i poslovne banke, sve uz garanciju Vlade Republike Srbije. To je 20 milijardi kredita za zapošljavanje, to su krediti za mala i srednja preduzeća, koji će se realizovati iz već odobrenog kredita od Evropske investicione banke.
S druge strane, podignut je stepen devizne likvidnosti zemlje činjenicom da se nalazimo pred potpisivanjem aranžmana sa MMF, što treba da obezbedi dodatni devizni priliv za više od 500 miliona dolara.
Dakle, moja poruka jeste da to saglasje koje sada vidimo između fiskalne politike i, s druge strane, kreditno monetarne politike, treba iskoristiti na način da se da još veći podsticaj domaćoj privredi, da se da veći podsticaj domaćoj proizvodnji, a ne vidim drugi način, sem da dođe do daljeg pada referentne kamatne stope.
Uveren sam, takođe, da će, na osnovu ovog budžeta i realizacijom svih ovih mera, inostrani investitori i međunarodne finansijske organizacije vrlo pozitivno reagovati na restriktivni budžet i sve mere koje definiše Vlada Republike Srbije.
Nije sporno da će iduće godine, zbog ukupne ekonomske situacije u svetu, biti teško doći do novih direktnih stranih investicija, kredita, drugih oblika priliva inostranog kapitala. Međutim, isto tako, nije sporno da će doći do velike rekonfiguracije industrije kod velikih sistema.
Siguran sam da uvek kada dođe do drastičnog povećanja troškova kod velikih multinacionalnih kompanija, do drastičnog smanjenja tržišta, one ne mogu standardnim metodama kontrakcije troškova da odgovore na to smanjeno tržište i da moraju da, u suštinskom strateškom smislu, izvrše rekonfiguraciju svojih postrojenja.
Drugim rečima, Srbija zaista može da ima šansu ukoliko pravilno realizuje mere ekonomske politike, ukoliko sve ovo o čemu danas govorimo, bude realizovano. U to, zaista, ne sumnjam.
Reći ću vam, na kraju, dva neophodna uslova da bi, na kraju krajeva, Srbija u 2009. godini …
(Predsednik: Vreme.)
… izašla sa minimalnim posledicama svetske ekonomske i finansijske krize. Prvi uslov jeste da postoji konsenzus između Vlade, sindikata i poslodavaca, i zaista raduje gotovo svakonedeljna aktivnost na tom planu.
Drugi uslov jeste da zaista postoji i minimalni konsenzus unutar aktera koji se nalaze na političkoj sceni Srbije, bez obzira da li se nalaze na vlasti ili u opoziciji.
Ovde se radi o vitalnim interesima države. Nema vitalnijeg ni jačeg interesa jedne zemlje od životnog standarda njenih građana. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine Vlahoviću.
Gospodin Čedomir Jovanović, replika.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici. Gospodine Vlahoviću, vratiću vam vašu olovku, ali ne kao meru štednje, to bi predstavnici Vlade predstavili kao meru štednje. Odgovoriću vam, pošto ste direktno komentarisali ono što sam pre vas rekao.
Bilo bi lepo kada bi sve ono o čemu ste vi govorili bilo stvarno, ali to je jako daleko od istine. Pomenuli ste na završetku svog govora konsenzuse - konsenzus između Vlade, sindikata i poslodavaca. Ovaj konsenzus, koji je sada napravljen, ravan je konsenzusima koji su pravljeni 90-ih godina – režimski sindikati, režimski poslodavci i nemoćna Vlada. Gde je realnost u tom konsenzusu?
Prvo se napravi puč u Uniji poslodavaca, pa se onda pojavi predstavnik Unije poslodavaca koji potpiše kolektivni ugovor. To je direktno suprotno interesima poslodavaca, a cenu će platiti radnici koji će ostati bez posla. Pošto su troškovi povećani za 100 evra a nema kvalitetnog posla iz kojeg će se proizvesti neka nova vrednost, suziće se fond plata. Ili se neće poštovati zakon. Još jedno nepoštovanje zakona.
Konsenzus između političkih stranaka – gde je taj konsenzus? Na čemu se on zasniva? Na čemu se zasniva vaša procena da taj konsenzus postoji i da je realan? Mi smo danas podržali parlament i građane, a ne vladajuću koaliciju. Ne bi bilo današnje situacije, ne bi bilo 530 amandmana da je bilo konsenzusa i spremnosti Vlade da čuje one koji drugačije misle, a možda žele isto.
Pominjete minimalni deficit - za svaku pohvalu, ali to je statistika; 1,5%, ali i najveći budžet. On ne može više da raste. Budžet u 2009. godini je veći nego budžet u 2008. godini. Kako onda štedimo? Ne štedimo, mi samo manje uzimamo i manje rastemo. To su činjenice.
Ako govorimo o štednji, nije štednja u sužavanju obaveza države prema građanima. Štednja je u spremnosti države da se menja, da se povlači iz posla u kom joj nije mesto. Rekao nam je ministar energetike da treba da budemo srećni zbog toga što ne plaćamo komercijalnu, tržišnu cenu struje; da je EPS privatizovan, onda bi cena bila 30% veća. Tačno, ali bi onda EPS izvozio struju, pa bismo imali povoljniji odnos u tom deficitu. Da li je tako?
Kada govorimo o kapitalnim projektima, nema potrebe da varamo jedni druge, bilo bi super da je to moguće, ali nema nijednog kapitalnog projekta. U prethodnih osam godina bile su mnogo bolje okolnosti.
Partnerstvo između fiskalne i monetarne politike, između Vlade i Narodne banke - sjajno bi bilo da postoji, ali ne postoji. Zato je velika referentna kamatna stopa, jer Narodna banka veštački daje vrednost dinaru, koji, svojom politikom, Vlada ugrožava. U čitavom svetu novac gubi na vrednosti, 0,25% je kamatna stopa, a ovde kod nas 18%, kredit 30%.
Bilo bi dobro, kada govorimo o privredi, da ne govorimo sa onih pozicija sa kojih se govorilo do sada. Vlada mora da izađe iz biznisa, nema šta tu da traži. Kakvi fondovi kojima će Vlada raspolagati? Hoćemo li trošiti devizne rezerve pa ćemo deviznim rezervama garantovati plasmane banaka? Vlada mora da izađe iz biznisa, da dopusti privatizaciju preduzeća koja su i suviše skupa i da političke pozicije gradi na politici, a ne na apsolutnoj kontroli.
Socijalna politika, to je poslednje. Socijalna politika ne može biti svedena na milostinju države koja se deli građanima koje je prethodno ta država uništila. Ako govorimo o pravednoj državi, onda je to država u kojoj svi imamo iste šanse. Ali, nije fer država u kojoj svi jednako plaćamo pojedinačne nesposobnosti i neefikasnosti. To je velika razlika između vas i nas.

Zahvaljujem.
Gospodin Vlahović, po Poslovniku.

Bez namere da polemišem, član 101. Ipak sam pogrešno protumačen. Dakle, ono što želim da kažem, vrlo kratko, mi ne možemo danas govoriti o povlačenju države iz privrednog života, pošto smo svedoci kraha koji je doživeo neoliberalizam u srcu globalne ekonomije.
Ono što je, zaista, u ovom trenutku, jedna od ključnih uloga države, jeste slična onoj koju je već realizovala nakon velike svetske ekonomske krize 1929-32, a to je pokretanje velikih infrastrukturnih projekata. Na kraju krajeva, i plan koji novi predsednik Amerike Barak Obama namerava da realizuje, zasnovan je upravo na velikim infrastrukturnim investicijama.
Mi se danas nalazimo u svojevrsnoj situaciji paradoksa štednje ili tzv. straha koji pogađa realnu ekonomiju. Taj paradoks štednje je poznat u ekonomskoj teoriji, a on se dešava uvek kada nastanu krizna vremena i kada se finansijska kriza prevaljuje na realni sektor, na realnu ekonomiju.
Pogledajte šta se dešava u svetu sa velikim automobilskim gigantima. Problem je upravo u strahu.
Kratkoročno prevazilaženje tog problema je zasnovano, pre svega, na ulozi koju država mora da ima. Kada se kratkoročno taj problem reši, a siguran sam da je sve to pitanje ne godina, nego meseci, siguran sam da nakon prvog oporavka finansijskih tržišta taj strah nestaje, i taj paradoks štednje nestaje. I onda se privreda normalno vraća u svoje tokove, naravno sa mnogo većom, izraženom, rigidnijom regulativnom ulogom koju država mora da ima gotovo u svim domenima, ne samo kada je u pitanju finansijska sfera, nego i sfera realne ekonomije.
Još jednom ponavljam, ne zagovaram nikakav državni kapitalizam, državni intervencionalizam niti želim da država bude u dugom roku generator rasta. Naprotiv, država mora da ima ekspanzivnu ulogu, kada su u pitanju kapitalna ulaganja, upravo onda kada nastaje period velike ekonomske krize kakva danas pogađa čitav svet.
Mere slične onima koje preduzima država Srbija preduzimaju gotovo sve razvijene evropske zemlje, uključujući i one koje ne pripadaju Evropi, Amerika, Japan i Kina, koje su, svaka na svoj način, pogođene finansijskom i ekonomskom krizom.

Reč ima gospodin Čedomir Jovanović, po Poslovniku.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, gospodine Vlahoviću, mi kažemo da je budžet veći od budžeta za 2008. godinu. Razumem da je društveni proizvod veći, gospođo ministarko, ali morate da razumete da, uprkos svemu tome, moramo manje da trošimo. Gospodine Vlahoviću, naučite nešto iz primera takvog razmišljanja. Svako ima svog Jezdu i Dafinu, samo se negde zovu "Leman Brothers". Svako ima 1.000 evra po akciji, ovde kod nas 1.000 evra po akciji, a tamo dobiješ kuću i ako nemaš posao i nemaš čime da garantuješ, pa još tu kuću možeš da staviš pod tri hipoteke.
Šta se promenilo posle stotina potrošenih milijardi u Evropi i Americi? Ništa. Nije to krah liberalizma, to je krah propalog razmišljanja po kojem država bez rezultata pokušava da kratkoročno ostvari korist tako što će kupiti društvo. Pa Klinton izgubi 1994. godine izbore za Kongres, a onda promeni Community investment akt i naredi svakoj kompaniji u Americi koja želi da se spoji s nekom drugom da mora jedan procenat da izdvoji u visokorizične kredite i svaka kompanija koja želi nešto da kupi, mora procenat da izdvoji u visokorizične kredite. To traje od jedne izborne kampanje do druge i na kraju propadne.
Moramo o tome da razmišljamo, da shvatimo da će ova zemlja vredeti onoliko koliko stvara i koliko radi. Ne mislim da vi to ne razumete, samo treba da se kaže - sužena su nam tržišta, i ona na koja možemo da plasiramo robu, koju inače nemamo, i ona na kojima možemo da pronađemo novac, koji sa periferije odlazi u centrale.
Svi vrlo dobro znamo kakav je epilog trenutnih ekonomskih mera koje se povlače u svetu. Te ekonomske mere se preduzimaju a da se ne govori otvoreno o uzrocima problema. Kao što su i ove naše. Uzrok naših unutrašnjih problema je činjenica da mi osam godina krečimo Srbiju. Da smo započeli proces privatizacije, a da ga nismo završili. Da se sada suočavamo ne samo sa činjenicom da nije završen, nego da i oni koji su ušli u proces privatizacije više nisu sposobni da posluju onako kako moraju poslovati. Nama država šalje poruku, preti poslodavcima da ne smeju da otpuštaju radnike.
Pozivate se na automobilsku industriju. Tačno, ali ne prave se automobili samo u Detroitu, prave se i na Floridi, tamo prave "tojotu". "Tojota" ne dobija novac od države, a radnik "Tojote" je jeftiniji i efikasniji. Mi moramo o tome razmišljati. O činjenici da se ovde godinama nerazumno mnogo troši, o činjenici da ovde penzioner ima pravo na penziju u visini 70% plate, a da su nam konkurencija oni koji ili nemaju penzione fondove ili im je penzija u visini 30% plate. Pa, kada smo tako zagledani u Rusiju, hajde da vidimo kolika je penzija u odnosu na platu u Rusiji - 30%.
Hajde da vidimo kako su ljudi došli do penzija - tako što je penzija postala socijalna kategorija. Kad neko nema više posla, oni ga prebace u penzionere. Jednog dana ćemo to rešiti. Sada se sa tim suočavamo. Hajde sad da to uradimo. O tome se radi.
(Predsednik: Vreme.)
I državu vratiti građanima. Ona treba da se povuče u parlament, u Vladu, da izađe iz biznisa, da izađe iz kulture, da se više bavi politikom. Suština politike su međuljudski odnosi, međustranački odnosi, politički odnosi. Tu je država jako neuspešna i zato svi drugi trpe. I zato će ovaj budžet biti u velikom problemu.

Reč ima gospodin Radojko Obradović, predstavnik poslaničke grupe DSS - Vojislav Koštunica.