Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 21. amandman je podneo poslanik Dragan Živkov.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Da, gospodin Dragan Živkov.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 21. ovog zakona, zakona o republičkim administrativnim taksama, koji glasi da se briše.
Kao i moje prethodne kolege do sada SRS je pokušala da kroz amandmane ovog zakona popravi ovaj zakon, ali kroz obrazloženje kojim nam je Vlada odgovarala na naše amandmane verovatno da Vlada nema sluha i ne želi da na ovakav način, kao što je SRS zamislila, da popravi ovaj zakon, ne želi da to uradi.
Kroz mnoge situacije koje su nam se do sada u prethodnom periodu dešavale, uzrok i posledice čitave situacije i ovog budžeta, koji smo doneli u parlamentu u skorije vreme, smatramo da su uzroci i posledice velike za građane Srbije, što dokazuje i ovaj zakon, da se najlakše Vlada osvrće na finansije koje nedostaju u budžetu. Najlakše je građanima dići akcize i namet poreza. To se pokazalo u mnogim situacijama.
Uzroci ovakvog budžeta i ovakve situacije u Republici su mnogi. Jedan od uzroka je nepravilna i neregularna privatizacija, koja je urađena u Republici. Svima nam je poznato da u 2009. godini treba da se zaokruži kompletna privatizacija u Republici Srbije. Negde oko 570 firmi je raspisano, otprilike, za prodaju.
Treba da se zaokruži privatizacija, gde se već predviđa da će 300 firmi da ode u stečaj. Šta to znači? Trista firmi, koje su do sada pokušali da prodaju na licitacijama tj. na aukcijama i nisu uspeli, one će najverovatnije da odu u stečaj.
Posledica tog stečaja tih 300 firmi je još ogroman broj nezaposlenih u državi, tj. veliki broj ljudi i radnika koji će ostati bez posla, tj. poreskih obveznika koji takođe pune budžet, dok sa druge strane država ništa nije uradila što se tiče razvoja, što se tiče zaposlenosti, itd.
Kada gledamo i upalimo javni servis i medije, svaki dan kada čitamo novine, zaposlenost u medijima je velika, organizuju se razni treninzi, organizuju se razni sajmovi zapošljenja itd, dok u praksi je to sasvim drukčije.
Još imamo jedan razlog, to su privredne komore koje su zalepljene za privredu, samo na takav način gde su privrednici, tj. firme plaćaju članstvo tih komora, dok komore sa druge strane nisu učinile ništa za razvoj privrede, za potencijal naše privrede, za ono što bi trebalo privredne komore da rade.
Treći razlog i uzrok ovih posledica su naravno poljoprivreda i agrar. U poljoprivredi i agraru su poslanici SRS pričali puno o tome. Na jednom primeru moje opštine gde se katastrofalno Zakon o poljoprivrednom zemljištu sprovodi. Mogu vam reći da je budžet oštećen, ima argumentovan dokument koji je predsednik opštine i ministar bivši poljoprivrede, Milosavljević, potpisao, a to je dva i po miliona evra je oštećen budžet od republičkog pokrajinskog, pa sve do opštinskog.
O tome sam u više navrata pričao, ali očigledno je da se radi o dilu tadašnjeg ministra za poljoprivredu, a sada za trgovinu, gospodina Milosavljevića, jer isti dan je zaključio vansudsko poravnanje o korišćenju 1.244 hektara poljoprivrednog zemljišta PIK "Bečej".
Sa druge strane, u drugoj katastarskoj opštini Srbobran, gde lokalna samouprava nije želela da učestvuje u ovakvoj kriminalnoj radnji kao što je urađeno u opštini Bečej, zemlja je izdata za 25.000 dinara, dok je u Bečeju 11.000 hektara, ovo je samo za 1.000 hektara, ako ste pazili i dobro slušali, za 11.000 hektara je vansudsko poravnanje potpisano od strane ministra za 8.000 dinara.
Odmah za dva tri dana je iz razloga suše čak cena skinuta na 5.400 dinara. Tako kada uzmete i saberete sve ovo što je urađeno u opštini Bečej, dva i po miliona evra je oštećen budžet Republike, pokrajine i lokalne samouprave.
Kada pogledate ovakvu situaciju, što sigurno nije samo u opštini Bečej, već u mnogim opštinama, pa kada saberete svu tu sumu, naš budžet bi sasvim drukčije sad izgledao nego što ga predstavljate i što gospođa ministar je dala predlog budžeta.
Razlog ove krize, tj. finansijske krize što će da dođe i što je došla u Republiku Srbiju su sigurno još i učestali izbori. Vrlo dobro se sećamo kada se raspišu izbori, onda vlast, ministri se razlete po Srbiji, putna privreda se obnavlja, grade se infrastrukture itd.
Na mnogim mestima se čak samo, što je trošak, dovoze mašine da bi se prikazale i posle odrađenih izbora i kada izbori prođu mašine se voze, a u opštinama ili Republici gde se infrastruktura gradila, gradila se toliko da se nije mogla finansijski pokriti.
To je razlog sada upravo, gospođo ministar, što Republika duguje 39 milijardi putarima. Razlog su učestali izbori, nemojte pogrešno da shvatite, SRS nije protiv izbora, ali učestali izbori su veliki trošak i namet državi, Republici, građanima Srbije, koje vi namećete kada su izbori u toku. Hvala lepo.

Hvala vama. Reč ima narodni poslanik gospođa Vjerica Radeta. Izvolite, gospodin Dobrislav Prelić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Dragutinović, dobro je da ste vi došli, s obzirom da smo par dana imali ovde leteće ministre, ministre koji nisu mogli jednostavno poslanicima da odgovore na mnoga pitanja, počev od gospodina Šijakovića, ministra vera.
On, verujte, jadan čovek, verujem da se još krsti i ne može da shvati šta ga je sve snašlo ovde u Skupštini, jer i sam nije znao šta da odgovori poslanicima, čovek nije bio u materiji, a toliko loši zakoni i pogubni za građane Srbije da je to prosto neverovatno.
Vaš zadatak je, gospođo ministre, da ovi zakoni prođu, po nalogu Brisela i Vašingtona, kao što su prošli zakoni koji su posebno zapali za oči pre svega građanima Srbije, kada su u pitanju bila sedišta sudova i tužilaštava u Srbiji. Verujte da i dan-danas građani Srbije najviše o tome govore i da im jednostavno nije jasno, apsolutno su sigurni da i većina poslanika iz vladajuće koalicije nije mislila tako, a i da su jednostavno morali da izglasaju te zakone.
Naime, ovi zakoni koji su sada na dnevnom redu, koje morate da usvojite, svi amandmani koje je podnela opozicija, pre svega poslanici SRS, uglavnom se svode na to da se članovi brišu.
Pre svega bi trebalo izbrisati ove zakone i da nisu došli ovde u skupštinsku proceduru, a posebno kada je jednostrana primena trgovinskog sporazuma u pitanju. Ta jednostrana primena trgovinskog sporazuma direktno se odražava na našu poljoprivredu, na granu koja na neki način još jedina ima mogućnost da imamo suficit u budžetu, da pomogne državi maksimalno.
Gospođo ministre, dobro se sećam, kada je bio rebalans budžeta, kada ste se vi jednog momenta javili za reč i kada ste rekli doslovce ovako: "Niko neće da se odrekne subvencija". Gospođo ministre, i tada, tom prilikom rekao sam vam za govornicom, mislim da je to u najmanju ruku ponižavajuće za našeg poljoprivrednika.
Naši poljoprivrednici, gospođo ministre, subvencije po hektaru su dobili sa ogromnim zakašnjenjem, vi to vrlo dobro znate. Do 11. maja su bule sve subvencije redovno isplaćivane. Posle izbora, od 11. maja sa isplatama subvencija je početo drugom polovinom septembra. Bruka i sramota.
Tada i sada u poslednjih mesec dana su isplaćene subvencije, ali kada su subvencije za priplodnu junad u pitanju, za krave muzare, za tovnu junad, kada su u pitanju premije za mleko koje kasne, vi to vrlo dobro znate, a posebna priča su subvencije za tovnu junad i za priplodne junice, gde još iz 2007. godine naši poljoprivrednici nisu dobili subvencije.
Vidim da me gledate čudno, gospođo Dragutinović, to je istina, to je proverena informacija, isključivo se bavim poljoprivredom i dolazim iz sredine koja se bavi poljoprivrednom. Moja porodica, na kraju krajeva, od 1946. godine bavi se isključivo i samo poljoprivredom.
Opština iz koje dolazim, 40% stanovništva se bavi poljoprivredom, a sada, verujte da se sada blizu 80% građana opštine bavi poljoprivredom jer drugih izvora prihoda nema. To su doduše manje parcele, ali su ljudi primorani da na takav način rade i opstaju, jer je u mojoj opštini privatizacija, normalno loša privatizacija, učinila svoje, gde smo na hiljade radnika dobili na birou i jednostavno nemamo rešenje za njih.
Bez obzira na izuzetnu korektnost lokalne samouprave prema svojim građanima, gde se maksimalno trudimo da im izađemo u susret, da sve što smo obećali na izborima ispunimo i verujte da smo to u 80% slučajeva svojim građanima i ispunili. To građani opštine Odžaci znaju da cene i to pokazuju nedvosmisleno na svakim sledećim izborima koji dođu.
Kada je u pitanju poljoprivreda, gospođo Dragutinović, moram da vam kažem da su poljoprivrednici na neki način obmanuti. Pre svega, tu mislim na kredite koji su podizali preko Fonda za razvoj, gde su ušli u ozbiljne proizvodnje, a sada država prema njima, u najmanju ruku, ima maćehinski odnos.
Ljudi su dali svoju zemlju, svoje kuće pod hipoteku, predano ti ljudi rade po 20 sati dnevno, kada su krave muzare u pitanju, kada je to u pitanju, te kredite treba vraćati, a sa cenama koje su do juče bile na našem tržištu nisu mogli da pokriju ni osnovne troškove.
S obzirom da nemam još puno vremena, o poljoprivredi možemo da pričamo toliko toga, mi ovde željno očekujemo ministra Dragina i da dođu zakoni o poljoprivredi, imaćemo mnogo toga da mu kažemo.
A sam ministar Dragin je pre mesec dana na jednom gostovanju, mislim da je bila u pitanju Sremska Mitrovica, rekao da je odnos prema našoj poljoprivredi "više nego svinjarija".
Zamislite kada ministar tako nešto kaže, a očigledno je da i on, iako bi želeo da pomogne poljoprivredi, to ne može da uradi od ove vlade. Ne znam zbog čega, imam utisak da je on bio na neki način najmekši kada ste vi u Vladi u pitanju.
Gospođo Dragutinović, da nije to razlog što su ukinute subvencije za poljoprivredu, da ste mogli najlakše i najviše da utičete na ministra Dragina da on popusti? Vi kažete da nisu ukinute, ali biće ukinute mnoge subvencije, jer hoćete da napravite profesionalnog poljoprivrednika. Ovo nije momenat za profesionalnog poljoprivrednika, jer od poljoprivrede žive i mnogi drugi ljudi kojima je to dodatna delatnost, ali na taj način preživljavaju.
Odnos ove Vlade prema našim građanima je više nego sraman, a samo ću vam reći kako treba da se odnosi prema građanima Srbije i prema ljudima iz sredine u kojoj živi. Izbori su izbori, gospođo Dragutinović.
Mi smo juče imali u mojoj opštini izbore, u jednoj mesnoj zajednici, gde se biralo 11 članova saveta mesne zajednice. SRS je izašla na te izbore. Sa liste SRS je prošlo devet kandidata, jedan kandidat DSS i jedan ispred grupe građana.
Tako se radi u svojim sredinama i tako se ponaša prema svojim građanima, i oni to znaju da cene. Inače, tamo je na vlasti srpski radikal Milan Ćuk, ima nedvosmislenu podršku svojih građana i nastaviće tako da radi. Hvala vam.

Na član 22. amandman je podneo narodni poslanik Slađan Mijaljević.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Slađan Mijaljević.

Poštovani predsedavajući, drage kolege, podneo sam amandman da se član 22. briše, jer smatramo da predloženi zakon ne odgovara predizbornim obećanjima, a naročito zbog svetske ekonomske krize koja nam vrlo ozbiljno kuca na vrata.
Oni koji su se predstavljali da su više nego socijalno odgovorna Vlada, pretvorili su se u socijalno neodgovornu Vladu. Samo kabineti potpredsednika Vlade iz budžeta uzimaju, koliko sam pratio, 157 miliona dinara. Dalje, po nekim informacijama, potpredsednik Vlade gospodin Jovan Krkobabić je u svom kabinetu za ovih nekoliko meseci zaposlio preko 40 ljudi, a neke informacije govore da su to pretežno stranačke i rođačke veze. Izgleda da će pola plemena da se zaposli u resorima koje drži PUPS.
Šta reći o resorima koje drži G17? Mislim da nema nijednog člana Glavnog odbora G17 koji ne radi u državnoj administraciji. Još malo pa će ova vlada da prestane da se zove Vlada Srbije i postaće plemenski savet. Ubiše nas korupcija, nepotizam, a o organizovanom kriminalu ne smemo ni da govorimo. Ubiste državu ogromnom administracijom. Čak i one svetske organizacije, do kojih mi apsolutno ne marimo, čak vas i one, malo-malo pa upozoravaju da ubiste državu prevelikom administracijom.
Svakodnevno se otpuštaju na stotine i stotine radnika. Dešavalo se da u dva-tri dana bude po hiljadu i nešto ljudi otpušteno, čini mi se tokom novembra i decembra. Pored otpuštanja radnika, gasi se privreda, poljoprivreda jedva da je živa, a samo državna administracija cveta. Na sve to Vlada kasni sa 41 danom za budžet. Budžet donosimo kao da je vanredno stanje. U budžetu su pojedini ministri, kao neka nevaspitana ili loše vaspitana deca, toliko ispostavili želja, da je to prosto neverovatno. Zatim ili tek posle budžeta, kao što rekoh malopre, dolaze ovi zakoni koji treba da napune ili da ispune taj spisak želja koji se zove budžet Republike Srbije.
Evo i nekoliko primera o kojima sam upravo sada govorio. Neke informacije po medijima, koje su juče i danas u opticaju. Kaže ovako: "Gospodin Mlađan Dinkić (onaj čuveni ekspert) tražio da ekonomske diplomate koje će izabrati Vlada tokom godine budu odgovorne samo njemu". Prosto neverovatno. Zatim, da će već čuveni ekonomski stručnjak Bojan Krišto biti ekonomski ambasador Srbije. Uzgred da vas pitam, šta bi sa izveštajem budžetske inspekcije sa aerodroma? Nismo primetili da ste nam poslali informaciju.
Zatim, Vlada Srbije je zauzela 13 zgrada sa preko 150 hiljada kvadratnih metara. Naravno, legitimno je zaključiti i postaviti pitanje: ili vi to imate nameru da širite administraciju ili su vam dosadašnji kapaciteti postali dosta skučeni, pa ste opet rešili da se širite? Te zgrade su u najstrožem centru.
Naravno, odradili ste mnogo od ovih stvari u budžetu tako da niste pitali građane, niste pitali druge stručnjake, pitali ste samo sebe koliko vam i šta vam odgovara i upravo te sednice oko budžeta su bile najmučnije u Vladi. Šta se ispostavilo? Ispostavilo se da ste napravili bunar usred pustinje.
Iako su vas ljudi, građani, sve zainteresovane grupacije, penzioneri i ostali obaveštavali na razne načine da se ne može od peska praviti voda, vi ste upravo napravili bunar na onom mestu, ne pitajući nikoga od starosedelaca da li se baš na tom mestu skuplja voda, da li su tu najveći vodotokovi, recimo, kada se topi sneg ili kada padaju obilne kiše. Ne, vi ste rešili da usred pustinje napravite bunar, a sada terate nas, Skupštinu Srbije, da vam od peska pravimo vodu i punimo taj bunar, da biste vi mogli da zahvatate koliko vam odgovara.
Jedna neodgovorna pozicija, jedan vrlo ružan i tužan ambijent, gde su uvek kolege poslanici iz opozicije krivi za ono što vi želite da nametnete, a vi namećete tako da nam uvek dajete vrlo malo vremena da možemo da pročitamo, da se obavestimo i da reagujemo određenim amandmanima na to što vi radite, da vam pomognemo da zakoni liče na nešto, da ih malo unapredimo, da vam pomognemo da usaglasite te zakone sa nekim pozitivnim evropskim tokovima.
Međutim, dobar deo tih saveta vi odbijate i onda nam ne ostavljate ništa drugo nego da mi na ovaj način reagujemo na pojedine vaše zakone, a to je da predlažemo apsolutno brisanje svakog člana vašeg zakona i da o njemu govorimo, a ne možemo da kažemo ništa lepo, jer nam vi svojim delima ne dajete materijal da govorimo pozitivno o vama.
Ovaj deo je što se tiče ekonomije, a proteklih par meseci vidimo dosta ružnog ambijenta i u političkom smislu, dozvoljavali ste razne kombinacije, razne egzibicije nekih neodgovornih ljudi. Tako da danas imamo situaciju da malo-malo pa po raznim odborima doživljavamo smene nekih ljudi koji nisu sposobni da vode određene odbore.
Hvala bogu, mnoge stvari se dovode u red, tako da ćemo mi što se tiče našeg dela posla završiti i dovesti u red ono što nam je dato da radimo, odradićemo najbolje što možemo, najmoralnije, najpozitivnije, bez zaturanja dokumenata, bez gubljenja dokumenta, nego ono što nam je povereno i dato mi ćemo to uraditi. Vama ćemo pomoći koliko možemo, ali morate vi malo da pomognete sebi da biste nam omogućili prostor da i mi pomognemo vama. Tražim da se član 22. briše. Hvala.

Hvala vama. Reč ima narodni poslanik Vladan Jeremić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, amandman kolege Slađana Mijaljevića je logičan sled koncepta kojim je poslanička grupa SRS pokušala da ukaže na anomaliju predloženu u izmenama i dopunama Zakona o  republičkim administrativnim taksama.
Mi smo pri tom imali suštinski važnu činjenicu koju predlagač, dakle Vlada, svesno zanemaruje, a to je izuzetno težak socijalni položaj građana Republike Srbije, kao i negativni efekti globalne ekonomske i finansijske krize koji nam tek predstoje.
Očito je da je ono o čemu pre svega površni monetaristi, kojima je glavni domet kontrola inflacije, ne govore upravo ono što je od suštinskog značaja. Ono što primarno u privrednom životu nisu ni novci ni derivati, ni kamate inflacije, već samo biće privrednog života, a to su ljudi, proizvodnja života, realni ljudi, realne kompanije u privrednom životu.
Kako smo poslednjih godina ostali bez dobrog dela privrednih resursa, bez sopstvene proizvodnje i sposobnosti da bar delom supstituišemo uvoz, čak iako nas glavni finansijski ciklon mimoiđe zbog nerazvijenosti tržišta špekulativnih derivata, očigledno nećemo imati čemu da se nadamo.
Bez sopstvene privrede i sopstvenog bankarskog sektora, dakle, bar bez jedne ozbiljne nacionalne banke koja bi mogla finansirati oporavak i razvoj privrednog života, mi jednostavno ne možemo očekivati da u ovom globalnom tumbanju prođemo dobro.
Odgovorni za deindustrijalizaciju Srbije, za gubitak šanse za kakav-takav sopstveni privredni razvoj, kao i za to što smo ostali bez sopstvenih banaka, znate vrlo dobro ko je i ko i dalje želi da kontroliše ekonomske tokove zemlje.
Stoga, iako po nekim formalnim merilima naš finansijski sektor nije toliko razvijen, pa stoga nije ni toliko osetljiv, ne bismo se složili sa nekim paušalnim ili marketinškim ocenama kako nas ta globalna finansijska kriza može samo da okrzne.
Kako u našem bankarskom sistemu nemamo ozbiljne domaće banke koje bi podnele udar krize, a i kako je dominantan nepouzdan tranzicioni kapital, postoji osnovana sumnja da bi on mogao da se povuče iz našeg finansijskog sektora, ako se to već i ne dešava, te da privredu i građane ostavi na cedilu.
Nažalost, ovu zabrinutost pojačava i činjenica da su brojne "strane" banke bile samo instrument tuđih finansijskih politika, sredstvo izvlačenja kapitala iz zemlje ili pak plasiranja kredita po zelenaškim kamata sa niskim rizikom, a neretko i kalan za pranje prljavog tranzicionog novca. Stoga mi ne gajimo iluziju o kvalitetu i o ozbiljnosti našeg bankarskog sektora, te shodno tome ni oko njegove sposobnosti da opstane u ovim izuzetno teškim uslovima.
Sa takvim bankarima i Vladom koja nema ideju kako da preživi finansijsku zimu, nije ni čudo što se tako brzo prešlo iz faze gubljenja poverenja bankara, privrede i stanovništva u Narodnu banku i Vladu u fazu, rekao bih, otvorene nervoze, netrpeljivosti, pa i nekih paničnih poteza. To nikako nije dobro, jer kada ljudi nemaju poverenja u sistem, a kod nas imaju razloga za to, onda sistem nije otporan za izazove.
Stoga, iako nas po formalnim finansijskim parametrima svrstavaju u šestu grupu, u zemlje koje će verovatno pretrpeti manje štete od drugih, mi zbog nepoverenja u institucije i loših performansi naše Vlade i privrede, nismo takvi optimisti. S jedne strane, bankarski sektor se ponaša neodgovorno poput običnih zelenaša, a s druge institucije ne daju povoda da im se ukaže poverenje.
Problem je što mi nemamo izgrađene institucije, a sadašnji lideri, jasno je, nisu bili svesni pucanja finansijskog zida. Zbog te njihove nesposobnosti vrlo lako može sve ovo da nam se surva i na glavu.
Uzroci sve većih ekonomskih nevolja su primarno u domenu monetarne politike. O tome sam govorio u načelnoj raspravi. Poznato je da su osnovni zadaci centralne banke održavanje cenovne stabilnosti i stabilnosti finansijskog sistema. U ostvarivanju tih ciljeva, međutim, centralna banka ne može ignorisati probleme u vezi sa nezaposlenošću, privrednim rastom, platnim bilansom i spoljnim dugom.
Čini se da Narodna banka Srbije ove makropokazatelje zanemaruje, a da pri tome i ne ostvaruje svoj osnovni cilj, stabilnost cena.
Ako je borba protiv inflacije jedina mera uspeha, Narodna banka Srbije je najneuspešnija banka u Istočnoj Evropi. Od 2000. do 2007. godine cene su u Srbiji ukupno porasle za oko 300%.
Na dalekom drugom mestu je Rumunija sa rastom od 162%. U ostalim istočnim zemljama cene su u istom periodu porasle za manje od 50%. Problem predstavlja svakako taj precenjeni kurs koji, pre svega, podstiče uvoz, destimuliše i kažnjava izvoznike i razara platni bilans. Izvoz jedva da pokriva 46% uvoza, pa se deo tog jaza mokra pokriti prodajom imovine i zaduživanjem u inostranstvu.
Katastrofalno stanje platnog bilansa jasno pokazuje svu besmislenost održavanja ovako stabilnog kursa u ambijentu u kome domaća inflacija višestruko premašuje inflaciju u zemljama sa kojima Srbija trguje.
Nerealni kurs deformiše i cenovnu strukturu i šalje loše signale investitorima. Iskazano u evrima, a to su već i kolege govorile, u Srbiji je sve skupo, pogotovo je skupa radna snaga, koju Srbiju činu neatraktivnom za ulaganja. Nizak nivo investicija u industrijskim pogonima, a pogotovo u proizvodnju za izvoz, to jasno i pokazuje.
Stabilnost valute je uvek poželjna, ali ne može biti zamena za stabilnost cena, a još manje ne može biti cilj monetarne politike po sebi. Inače, ta floskula o jakom dinaru je valuta u čiju vrednost malo ko veruje, jer znate i sami da građani uglavnom štede u devizama, a da bankarskim tržištem dominiraju indeksirani krediti sa valutnom klauzulom.
Oko 80% kredita dati građanima je indeksirano. Poređenja radi, u Češkoj je indeksirano svega 15%. Stepen indeksacije kredita u tranzicionim zemljama je merilo nepoverenja u domaću valutu. Kroz sveopštu indeksaciju finansijski sistem gubi fleksibilnost, koja je osnovni razlog postojanja domaće valute.
Indeksiranjem kredita banke prevaljuju kursni rizik na neukog dužnika, izlažu ga riziku, koji on ne ume da sagleda i od koga se ne može zaštititi. Zbog toga se i u Srbiji krediti uzimaju lakomislenije nego što bi smelo, a banke ih zaštićene tom valutnom klauzulom odobravaju i tamo gde to ne bi radile kada bi one snosile kursni rizik. Finansijsko tržište je nedopustivo podređeno interesima banaka, a sve to na štetu građana i privrede.
Znate da je privatna potrošnja osnovni generator inflacije u Srbiji, tako da je svakako jasno da bi se ta budžetska sredstva mogla trošiti mnogo racionalnije. Prostor za spasonosno smanjivanje javne potrošnje je mnogo manji nego što se sugerira.
Na kraju, Srbiji apsolutno nije potrebno podsticanje ekonomske aktivnosti kenzijanskim putem kroz povećanje tražnje fiskalnim metodama.
Ovde nije problem manjak tražnje, već upravo ta preterana potrošnja. Treba se držati klasičnih koncepata ekonomije ponude i predlažem da se ovaj amandman prihvati, da razmislite o ovome što ste čuli od kolega poslanika, kako ovaj set budžetskih zakona ne bi bio set badava zakona. Zahvaljujem se na pažnji.

Hvala, gospodine Jeremiću.
Na član 23. amandman je podneo poslanik Mirko Munjić.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Mirko Munjić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, način na koji vi pokušavate da nama poslanicima u ovom domu, a preko nas i građanima Srbije predočite i dokažete kako će se puniti ovaj budžet koji je neposredno usvojen, u pravnoj nauci bi moglo da se okarakteriše jednim nazivom probatio diabolica ili đavolsko dokazivanje. Ovaj termin se koristi i u sudskoj praksi u slučaju kada je nešto zaista teško dokazati, kada dokazivanje nečega predstavlja znatnu teškoću i zbog toga u stvari predstavlja to tzv. đavolsko dokazivanje.
Dakle, napuniti budžet od strane budžetskih davalaca u onoj meri koliko je to predviđeno, da na drugoj strani potroše budžetski korisnici, a da to bude usklađeno i bez čestih rebalansa, zaista je prosto nemoguće.
Nemoguće je iz više razloga. Zašto? Na jednoj strani imate armiju onih kojima se kroz sve ove zakone povećavaju razna davanja, a oni su u najvećem broju slučajeva bez posla, obespravljeni, gladni, socijalni slučajevi, gubitnici tranzicije. Na drugoj strani su svi oni alavi, koji u svom beščašću, u svojoj pohlepi, u svojoj gramzivosti i alavosti dokazuju i pokazuju da zaista sit gladnom nikad ne veruje.
Njima je jednostavno važno da su na izvoru novca i davanja, njima je to najvažnije i zaista oni se ponašaju po onoj narodnoj izreci "vuku je svejedno koliko ima ovaca, samo ako ga postavite za čuvara".
Nije u pravu premijer Srbije kada u svom nepodobnom pokušaju da se ozbiljno umeša u ono za šta je po zakonu i Ustavu nadležan i plaćen spočitava opoziciji da je tu mnogo fraza i da treba dati konkretna rešenja. Nije opozicija tu da daje rešenja, već da kritikuje postojeća rešenja, da kritikuje vaša rešenja. Na kraju, opozicija kroz svoje amandmane kako na budžet, tako i sada na ove zakone zaista pokušava da ih na neki način dogradi, ispravi, što je izgleda kod vas nemoguće.
Mi smo vam nudili dosta rešenja i u Zakonu o budžetu, nudili smo vam dosta rešenja pogotovo koja su se ticala raznoraznih specijalističkih usluga, rešenja koja su se ticala ugovora o delima, koja su se ticala punjenja budžeta.
Međutim, na sve to Vlada je ostala nema, ona tera neku svoju, samo njoj znanu politiku, koja je verovatno predviđena negde vani, nametnuta, ali politiku koja u stvari šteti svima. Ta politika prvenstveno šteti radnicima koji, svedoci smo toga, sve više ostaju bez posla. Ova politika šteti i seljacima koji su, i pored takvog bogatstva u resursima, postali socijalna kategorija. Ta politika šteti i penzionerima, čiji minuli rad i ulaganje u ovu državu već više niko i ne pominje.
Ta politika šteti i mladima, studentima i đacima. Mnogi od njih su za poslednjih deset godina, od lažnih obećanja da će im biti bolje, postali takođe socijalna kategorija. Zaista, ovde se potvrđuje ona izreka da je lako zdravima da savetuju bolesne. Nedavno je premijer poručio radnicima da zaista treba da pripaze da se regresi, topli obroci i na kraju plate ne zarađuju na ulicama. Da li je moguće da premijer ne zna da radnici sigurno znaju gde se zarađuju topli obroci. Oni znaju gde se zarađuju i regresi, znaju vrlo dobro gde se zarađuju i plate.
Oni upravo to i traže, da im omogućite da zarađuju i regrese, i tople obroke, i plate u svojim fabrikama, u svojim fabričkim halama, u svojim preduzećima. Upravo to ti radnici traže koji izlaze na ulice.
Da li vi mislite da su ti radnici operisani od osećaja ili osećanja minus 15 temperature? Da li mislite da su oni siti, obesni? Ne, oni su iz sasvim drugih razloga izašli na ulice, tražeći ono što im je zakinuto i tražeći jednostavno posao. Oni hoće da rade, upravo hoće ono što ste im obećali u vreme izborne kampanje.
S druge strane, predsednik apeluje i savetuje da je vrhovni prioritet sačuvati radno mesto. Naravno, ovo važi samo za one koji imaju radno mesto, za one koji tek treba da ga steknu, on ne kaže ništa. Kad će o tome nešto da kaže, ne zna se. Međutim, važno je da je ovo za uvo fino. Takođe bih se setio jedne lepe izreke koja kaže, to je latinska izreka, decies repetita placebit - dopašće se kad se deset puta ponovi. Ponovite deset puta nešto i mislite da će se to dopasti. Neće se to radnicima i ovim obespravljenima dopasti sigurno.
Međutim, ovde je simptomatično što nema obrazloženja kako sačuvati ta radna mesta. Kao što u nekoj priči imate uvod, izreku, obrazloženje, ovde je samo dat uvod i izreka, obrazloženja nema. Pretpostavljam da je obrazloženje kako sačuvati radna mesta ostavljeno kao diskreciono pravo ovim radnicima.
Da li se ovde njima sa najvišeg nivoa sugeriše baš to da izađu na ulice i da sačuvaju svoja radna mesta? Kako, na koji način? Ili im se sugeriše nešto drugo? Da li im se možda poručuje da ćute, da gledaju svoja posla, da rade, da ne izlaze na ulice, da paze koga će da zaokruže u budućem glasanju? Možda im se to sugeriše sa ovom tezom da sačuvaju svoja radna mesta.
Zaista, moje skromno znanje mi ne dozvoljava neku dublju psihoanalizu ovakve izjave. Međutim, znam samo da u zemlji Srbiji ima dosta gladnih usta i znam za onu izreku da između gladnih usta i zalogaja mnogo se toga može dogoditi. Hvala na pažnji.