Da li još neko želi reč po ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 7. amandman je podneo poslanik Slađan Mijaljević.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima gospodin Slađan Mijaljević.

Ja sam podneo drugi amandman slične ili gotovo istovetne sadržine, samo na drugi član ovog zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje. Sve one malopređašnje informacije koje sam dao ministarstvu, Vladi i kolegama u Skupštini dopunjujem sa još nekoliko informacija i potvrđujem sve ono što sam rekao – da bi trebalo da u formulaciji "sveštenici, crkveni službenici, monasi i monahinje" ostanu monasi i monahinje, da se ne briše. Pored monaha i monahinja bih čak dodao i iskušenici i iskušenice, jer sam malopre objasnio da ljudi u manastirima u tom statusu provode od dve, tri pa čak do osam godina. Desi se da neki od njih čak posle sedam-osam godina ne pređu na viši nivo, da ne postanu monasi, već se vrate u svet, tako da je zaista neodgovorno držati neko duže vreme ljude u nezaštićenom stanju.
Povodom podnošenja ovih amandmana, kako sam malopre rekao, na brzinu sam ipak stigao da razgovaram sa pravnom službom u Patrijaršiji SPC, kao i sa pojedinim pravnicima koji poznaju ovu oblast. Od njih sam dobio dodatne informacije. Koliko sam uspeo da shvatim između redova, ljudi koji trenutno predvode Ministarstvo vera nisu ih baš najbolje razumeli, tako da Ministarstvo vera i nije podržalo te njihove stavove, pa je moje reagovanje zaista upućeno i ovog puta Ministarstvu vera.
Pored toga što su izbačeni iz određene klasifikacije i što je doneta nova formulacija da se spuštaju na najniži nivo socijalne zaštite, moram da dodam tih par novih objašnjenja da se ne bi shvatilo, a čini mi se da ide u tom pravcu, da u tim manastirima žive ljudi koji su maltene paraziti i koji bukvalno čekaju da ih neko izdržava.
Podsetiću vas da je od 1945. godine pa sve do šezdeset i neke godine od SPC oduzeto 97,5% imanja, zgrada, šuma, industrije itd., razni legati, darovi koje su dobijali od ljudi u vidu kuća, imanja i tome slično. To je jedini organizam koji je uspeo da preživi sa svega 2,5% svoga tela svih ovih godina. Hvala Bogu, regenerisao se, krenuo napred, međutim, neki žele da ih uspore.
Postoje ljudi u tim manastirima, kako sam malopre rekao, koji su visokoobrazovani, pa i više od toga, koji su magistri i doktori nauka. Ti manastiri, iako žive i obitavaju na ono malo imanja što im je ostalo posle 1946. ili posle šezdeset i neke godine, uspeli su da zaista naprave zavidne rezultate u smislu oformljivanja raznih farmi, bave se poljoprivredom; postoje slikarske, ikonopisačke, duborezačke radionice; bave se izdavaštvom i to vrlo, vrlo ozbiljnim izdavaštvom, u koje su mnoge struke uključene.
Naravno, oni ih kroz svoj rad definišu, a da nemaju to visoko obrazovanje ne bi ni mogli da izađu u javnost sa tomovima i tomovima knjiga koje smo videli u proteklih 15-20 godina po mnogim prodavnicama, knjižarama i sajmovima knjiga kako su lepo urađene, pripremljene i kako su predate ljudima na dalje korišćenje.
Stoga hoću da kažem da je ta klasifikacija na najnižem nivou, da su svedeni na nivo kućnih pomoćnica, a sa druge strane, pored toga što imaju visoko obrazovanje i bave se vrlo, vrlo ozbiljnim poslom, uspeli su da regenerišu ono što im je ova država, naslednica one SFRJ, oduzela od 1946. do šezdeset i neke godine, uspeli su sve to da povrate, da dignu na jedan mnogo viši nivo.
Ponosimo se svim onim što zateknemo u tim manastirima i ponosni smo kada neki naši prijatelji iz inostranstva, kao što sam malopre rekao, diplomate, ambasadori, konzuli, sa njihovim prijateljima, porodicama, budu toplo primljeni u tim manastirima gde im se na njihovim maternjim jezicima objasni koliko su to veliki i vredni spomenici kulture.
S jedne strane, zbog toga bivamo srećni i radosni, ali to naše ushićenje, izgleda, traje dok ne izađemo iz kruga manastira, dok se neki ministri ponovo ne vrate u svoje fotelje i onda gledaju kako će od neke grupacije da oduzmu što veći doprinos, pa da prebace na neke svoje interesne grupe, neke svoje sekretare ili da neke svoje rođake i prijatelje zapošljavaju po raznim agencijama.
Vidim da nije tako crno kao što u pojedinim momentima izgleda, naročito zato što ste prihvatili ova dva amandmana kolege iz DSS-a Nikole Lazića, i da postoje neki ljudi koji neke stvari razumeju, tako da bih vas molio da u saradnji sa Ministarstvom vera malo bolje definišete to stanje i tu situaciju u kojoj su neki ljudi u manastirima. Pored toga što imate monahe i monahinje koji zamenjuju veroučitelje na neko vreme, mesec, dva, tri, na godinu, dve, tri, imate jeromonahe koji pokrivaju svešteničkom dužnošću neke parohije koje su upražnjene. Te parohije mogu da budu upražnjene nedelju - dve dana, pa čak i nekoliko godina.
Sećam se, devedesetih godina manastir Studenica je sa svojim jeromonasima pokrivao čak tri parohije. To nisu parohije Knez Mihailova, Slavija i ne znam šta, to su parohije gde vam otpadne točak sa "lade nive"; kad vas zove neko u dva sata noću da mu pomognete, da ga pričestite poslednji put u životu ili nešto slično i vi krenete po ne znam kakvom snegu, do vrata, treba vam nekoliko sati da se probijete do tamo, čak i terenskim vozilom.
Mislim da oni jesu stručni i da obavljaju zaista vrlo ozbiljne poslove i da zbog svega toga tu klasifikaciju, zbog brzine sam napisao samo formulaciju, treba poboljšati, da im treba obezbediti malo veća izdvajanja ili, na neki način, podršku, naročito, pored ovoga što Ministarstvo vera nije videlo, da se pored monaha i monahinja u toj klasifikaciji nađu iskušenici. Oni zaista vrlo ozbiljan broj godina provode u tim manastirima i mnogo su ozbiljnije vezani za manastir, mnogo čvršće, jer gledaju da što manje napuštaju krug manastira upravo zbog navikavanja na takav način života, nego ljudi koji imaju mnogo duže životno iskustvo i mnogo su slobodniji u svom kretanju.
Da ne bismo imali to poniženje da se 10 - 15 ljudi leči na jednu zdravstvenu knjižicu, da ih primaju prijatelji preko veze po nekim privatnim ordinacijama, a s druge strane, zbog svega onoga što su oni nama dali kroz vreme i prostor i što će nam dati, jer mnoge stvari su ovde prolazne, a oni opstaju, ostaje ono što su napravili i uradili uprkos teroru koji su preživeli u proteklih 50, 60, 70 godina, naše je da im pomognemo da rade još bolje, još sigurnije i da nama bude mnogo lepše kada odemo tamo. Ne mogu da vam opišem osećaj kada uđete u tako neku građevinu i kada stanete na uglačani kamen manastira Hilandar ili manastira Studenica i samo u momentu pomislite da ste vi ko zna koji hiljaditi koji stoji na tom mestu koje je podigao sveti Sava ili sveti Simeon pre osam vekova. Mislim da nema čoveka kome srce ne zaigra.
Zbog svega toga molim vas da još jednom pogledate i prihvatite ovaj amandman. Hvala vam.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 9. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Ovaj amandman se odnosi na promenu stope. Umesto 10%, kako je Vlada predložila, SRS predlaže amandmanom da ta stopa u 2009. godini bude 15%, ali to je ista ona stopa koja se predlaže u jednom od prethodnih članova Predloga zakona. To je član 5. Predloga zakona, novi član 35b, da mesečnu osnovicu doprinosa čini iznos od 15% prosečne mesečne zarade u Republici isplaćene po zaposlenom u prethodnoj godini. Tražimo da se u članu 9. primeni ista stopa, ne 10%, kako predlaže Vlada, nego 15%, radi se o istoj kategoriji osiguranika, da ona važi za 2009. godinu i da bude osnovica ono što je bilo u 2008. godini.
Da navedem na bazi čega mi zastupamo ovakav stav. Kada bi Vlada prihvatila ovo što mi predlažemo onda praktično ne bi bilo razloga da postoji član 9. zato što je on koncipiran kao prelazna odredba sa dejstvom samo u toku 2009. godine. Razlog zašto je Vlada išla na ovo prelazno rešenje je procena da u budžetu Republike Srbije neće biti dovoljno sredstava da bi se primenila stopa od 15%, već procenjuju da je sa stopom od 10% moguće da se nešto zadovolji, ali onda se otvara nekoliko pitanja.
Ako je u članu 5. Predloga zakona, to je novi član 35b, dato nešto što je standard, što je pravilo, što će da važi nezavisno od budžetske godine, a naravno od trenutka kada se usvoji ovaj zakon... Samo da preciziram, radi se o usaglašavanju sa Zakonom o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju, gde se uvodi posebna kategorija osiguranika za koje doprinose obezbeđuje država u svom budžetu i tu su navedene kategorije: rizične bolesti, monasi itd. Radi se samo o onom delu koji se tiče doprinosa za zdravstveno osiguranje.
Sada da navedem naše razloge. Ovo nije ni pod kakvim limitom, niti ograničenjem što se tiče tih evroatlantskih integracija, da budemo načisto. Nalazi se pod prismotrom MMF-a koji želi da suzbije, smanji nivo intervencija iz budžeta prema obaveznim oblicima osiguranja. Taj pritisak oni trpe ne samo kroz ovaj zakon, nego i kroz sve moguće aranžmane koje imaju sa MMF-om, jer stoji jasno upozorenje.
Međutim, ako je država preuzela obavezu da pojedinim kategorijama stanovništva obezbedi zdravstvenu zaštitu, da bi se ta zdravstvena zaštita pružila moraju da se obezbede sredstva. Sredstva se obezbeđuju po osnovu doprinosa. Obveznik uplate doprinosa je država, iz budžeta. Ti građani moraju da budu izjednačeni sa ljudskim pravima u delu zdravstvene zaštite sa ostalim građanima.
Onaj ko je osiguran po osnovu radnog odnosa, i kod njega postoji obaveza plaćanja, jedna je poslodavca, druga je nešto što ide na njegovu platu i zaradu. Ovaj formalnopravno nema poslodavca, ali se zbog toga što pripada socijalno određenoj kategoriji, za koju zakon nalaže obavezu državi, izvor sredstava za plaćanje doprinosa nalazi u budžetu. To nije najobičniji transfer sredstava iz budžeta prema zajednicama i organizacijama obaveznog osiguranja, već garancija poštovanja ljudskog prava jednog građanina ili grupe građana koji se nalaze u socijalno-ekonomskom položaju. O tome se radi.
Zbog tog izjednačavanja nemoguće je da se selektivno sagledava stopa. Imali smo nešto krajnje selektivno, pa čak izvedeno do tragikomične situacije kada smo 1993. godinu, zbog poznate hiperinflacije, izbacili iz života svakog čoveka kao statistički podatak. Zašto? Jer je nemoguće upoređivati. Sa čime upoređivati 1993, one nule, inflaciju itd?
Ne treba prognozirati baš takvu sudbinu 2009. godine, pa sad reći - u 2009. godini biće 10%. Nije veliko opravdanje što je ovde definisana osnovica, s obzirom na promenu zakona, prethodna godina je svakako 2008. godina. Nije ona baš toliko bila spektakularna sa gledišta osnovice na koju će da se primeni ova stopa.
Mislim da su to krupni razlozi – izjednačavanje svih korisnika, izjednačavanje svakog ko je korisnik. Postoji neki izvor sredstava za doprinos. Ako je u radnom odnosu, zna se: poslodavac - zaposleni. Drugačija osnovica se izračunava. Primenjuje se stopa. Tamo ima i za PIO, i za slučaj nezaposlenosti i za zdravstveno osiguranje. Ovde se radi o specifičnoj kategoriji, gde država garantuje zdravstvenu zaštitu. Mera državne garancije je upravo taj doprinos. Zašto se plaća doprinos? Da bi se statusno izjednačili svi osiguranici. Da nije toga, bilo bi besmisleno, onda bi zdravstveno osiguranje moglo da uzme koliko god mu treba sredstava iz budžeta države. Ne, ovde se ide sa doprinosima, sa stopama, sa izračunavanjima osnovica, da bi se izjednačili korisnici.
To je ista situacija kao i kod obaveznog osiguranja PIO zaposlenih u državnoj službi. Država isplaćuje njihove doprinose svojoj paradržavnoj organizaciji, Fondu PIO. Zašto?
Da bi se izjednačio korisnik, osiguranik sa osiguranikom koji pripada nekom drugom sektoru (industrija, privatna svojina itd). Kroz to se manifestuje poštovanje principa jednakosti građana, između ostalog, jednakosti pred zakonom. Jedino tako država može da pruži garanciju.
Naravno, ako biste prihvatili ovaj amandman onda bi član 9. postao besmislen, nepotreban, zato što ima trenutno dejstvo samo u 2009. godini, ograničeno dejstvo.
Plašim se druge situacije. Reći ću vam najiskrenije o čemu se radi. Možda ovaj izuzetak iz člana 9. Predloga zakona pokaže, sa gledišta budžeta, izuzetno dobre rezultate, pa sledeće godine dođe do promene člana 35b, pa se sa 15 skine na 10%, pa 10% od prosečne zarade čini osnovicu za primenu one stope koja se izračunava za zdravstveno osiguranje. Ovde se samo definiše osnovica. Nije osnovica prosečna zarada, nego standard, 15% od prosečne zarade po zaposlenom u Republici u prethodnoj godini, po mesecima. Za 2009. rekli ste 10% od prosečne zarade čini osnovicu i na to se primeni stopa, koja je propisana takođe ovim zakonom, o visini doprinosa za zdravstveno osiguranje. Plašim se da vi već sledeće godine ne napravite pravilo od ovog izuzetka.
Nama je svakako interes da budžet Republike Srbije u tom, to mora da se kaže, socijalnom aspektu bude garancija. Zašto? Zato što je on garancija socijalne pravde. Socijalnu pravdu pruža država, jer ona garantuje prava koja su propisana zakonom. Ne možete vi jedno individualno pravo, za koje ste definisali da mu je osnovica 15%, sada u 2009. da kažete da će to individualno pravo da bude definisano tako što će osnovica biti 10%. Nemoguća je varijanta.
Sličan problem se javlja i kod sledeće tačke dnevnog reda. Postavlja se pitanje da li se ovde pravi sistem ili se prave izuzeci? Narodna skupština nije ovlašćena da pravi izuzetke, nije ovlašćena da pravi presedane.
Potpuno sam siguran da će u ovoj napregnutoj budžetskoj godini 10% takođe biti osnovica, biće poprilično nepovoljna za budžet Republike Srbije. Na kraju godine neko će da izvuče zaključak - pa to je dalo dobre rezultate, preplivali smo 2009. godinu.
Za ovu priču važno je i koliko ima takvih osiguranika, koliko oni često koriste zdravstvene usluge, ali tu su ubačene neke posebne kategorije kod kojih je zagarantovana zdravstvena usluga i nužno je da se javljaju, jer se radi o zdravstveno rizičnim osobama koje nisu u radnom odnosu. To je prva kategorija iz ove tačke 23a, koja je dograđena, a to je sve propisano Zakonom o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju.
Zato smatram da se usvajanjem ovog amandmana praktično član 9. briše, suštinski briše. Mogao bi da ostane, jer bi samo praktično precizirao da je prethodna godina 2008. godina, ali pri postojećem predlogu, kako izgleda član 5, onda je član 9. višak.
Protivim se tome da se prave izuzeci od godine do godine, pogotovo da se sada pravi izuzetak, jer svi treba, ako mogu da kažem, ne samo da omogućimo nego ne bismo smeli da prozivamo Vladu ukoliko sa ovih pozicija isplaćuje značajnija sredstva zdravstvenom osiguranju. Nemamo prava da ih prozivamo, ako sa ove pozicije idu sredstva. Zašto?
Pre nekoliko meseci smo doneli dva vrlo važna zakona, o otpisu, o zamrzavanju, ne znam koji je termin upotrebljen, o privremenoj obustavi naplate doprinosa i poreza, pa je obuhvaćeno i zdravstveno osiguranje i četrdeset i nešto milijardi obaveza, dinarskih, mislim da je presek bio 31. 12. 2007. godine. Naše zdravstvo ima minus. Ako bi se krenulo na naplatu tog potraživanja, oni danas ne bi mogli da isplaćuju tekuće obaveze po osnovu doprinosa za zdravstveno osiguranje. Ako smo tamo popustili, ako je tamo država popustila, radi urednog plaćanja u 2008, 2009. godini, onda ovde država treba da bude široke ruke. Mislim da postoje dva krupna razloga. Jedan je to što se na ovaj način promoviše nejednakost u pravima, nejednakost u statusu korisnika zdravstvenih usluga.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, da li predstavnici predlagača žele da daju završnu reč, po članu 142. Poslovnika Narodne skupštine? Da.
Reč ima ministarka Diana Dragutinović.

Samo ću reći par rečenica da nešto razjasnim. Ovaj Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje ne treba gledati izdvojeno od Zakona o zdravstvenom osiguranju. To su dva zakona koja predstavljaju, praktično, celinu. Ovim zakonom se samo određuje osnovica; činjenica je, ne sistemski, pošto se 2009. odstupa od osnovice koja je utvrđena, a to je 15% prosečne zarade; dakle, samo osnovica, a ne ko su rizične kategorije stanovništva za koje će sredstva biti obezbeđena iz budžeta Republike Srbije.
Drugim zakonom, a to je Zakon o zdravstvenom osiguranju, određuje se koje su te kategorije stanovništva, tako da su monasi i monahinje, zato nisam prihvatila taj amandman, uključeni u rizične kategorije stanovništva, a prema ovom zakonu su u suštini bili obavezni da plaćaju doprinos za zdravstveno osiguranje. Dakle, oni su obuhvaćeni zdravstvenom zaštitom. Oni su rizična kategorija stanovništva, odnosno ona kategorija stanovništva za koju će sredstva biti obezbeđena iz budžeta Republike Srbije.
Istine radi, sve kategorije stanovništva su bile obuhvaćene zdravstvenom zaštitom, i rizične kategorije, s tim što sredstva nisu bila obezbeđena iz budžeta, nego iz postojećih sredstava Fonda za zdravstveno osiguranje.
Osvrnula bih se na pitanje ili poruku koju je uputila gospođa Radeta. Kada sam govorila o taksama nisam govorila o visini, o nominalnom iznosu tih taksi upravo zato što sam uvažavala činjenicu da je Srbija siromašnija zemlja i zato je uvek bolje porediti učešće taksi u društvenom proizvodu, nego visinu samih taksi.
Ako je ikakve zabune bilo, nikako nisam govorila da ima prostora da se poveća ukupno poresko opterećenje, fiskalno opterećenje. Može da se poveća učešće taksi, ali ako se neki drugi porezi smanje.
Što se tiče poreza na katastarski prihod, on se naplaćuje tek nakon uručenog rešenja poreske uprave, a poreska uprava nije uručila rešenja još od 2004. godine. Dakle, još uvek niko nije platio taj porez. Od 2004. godine nijedne godine nisu dali rešenje. Hvala.