Zaključujem pretres Predloga zakona, u pojedinostima.
Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, u pojedinostima i u celini.
Prelazimo na 6. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O DOPRINOSIMA ZA OBAVEZNO SOCIJALNO OSIGURANjE (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici Slađan Mijaljević, Lidija Dimitrijević, Vjerica Radeta, Slađan Mijaljević i Zoran Krasić.
Primili ste izveštaje Odbora za finansije i Zakonodavnog odbora. Primili ste mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Slađan Mijaljević.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima poslanik Slađan Mijaljević.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege, ovaj amandman sam podneo u rekordno kratkom roku, jer kada sam video zakon imao sam svega pet minuta da reagujem na ovu formulaciju.
Na taj način hoću da kažem da nisam ni ja u svom amandmanu zaštitio još jednu grupu koja ovde u zakonu apsolutno nije pomenuta, tako da ću kroz svoje izlaganje objasniti ono što sam predložio i ono što bi Ministarstvo vera trebalo da uradi, a nije uradilo.
Stavljam zamerku na rad ministra vera, a smatram da je mnogo stručan, jer ako može da živi u dve države i da radi na tri radna mesta valjda je dovoljno stručan da vidi šta je u određenim zakonima propušteno.
Monah i monahinja su izbačeni iz određene definicije o obaveznom socijalnom osiguranju i to iz klasifikacije gde su stajali i sveštenici, i crkveni službenici, i monasi i monahinje. Oni jesu u pravno-tehničkom usaglašavanju dobili taj deo obaveznog socijalnog osiguranja, ali, po meni, oni su spušteni, po klasifikaciji, na najmanji mogući nivo obavezne socijalne zaštite. Jer, dok neki u Vladi koji se nazivaju stručnjacima sede i razmišljaju kako će da napune budžet, odnosno fontanu želja ili bunar želja, sa druge strane neki ljudi koji žive u manastirima koji su stari po nekoliko vekova, desetine vekova, koji su zaštićeni čak nultom kategorijom u UNESKO, negde samo freske, a negde i kompletni manastirski kompleksi...
Ako znamo da u tim manastirima žive ljudi koji su ne samo visokoobrazovani, već i doktori nauka filozofije, istorije umetnosti, teologije.
Nema gotovo nijednog diplomate, ambasadora, konzula ili bilo koga ko dođe u našu zemlju, a da ne poseti te naše kulturno-istorijske spomenike i da se ne zadivi, naročito kada vidi da još uvek postoji nešto što je građeno pre osam ili deset vekova. Kada im na perfektnom stranom jeziku ti isti monasi i monahinje objasne o kakvom se kulturno-istorijskom blagu radi, onda iz ove zemlje Srbije ponesu jednu neverovatno lepu sliku o nama, o našoj prošlosti, o našoj tradiciji, o našoj kulturi i o svemu onome što na jedvite jade sačuvasmo u ovoj našoj zemlji. Ima i diplomata, naročito onih koji dolaze sa severnoameričkog kontinenta, koji prosto ne mogu da veruju, iako svojim očima gledaju, da su, recimo, Gračanica ili Dečani stari čitavih osam vekova, pa onda pokušavamo na raznorazne načine da ih ubedimo.
Zbog izostavljanja imena "monah" i "monahinja" iz člana 3. i iz člana 7. smatram da je napravljena blaga diskriminacija i mislim da bi trebalo malo bolje i pažljivije da se reguliše njihov status.
Sa druge strane, postoji jedna grupacija ljudi koji se zovu iskušenici. Poznato nam je da se manastiri obnavljaju, u smislu života. Da bi neko postao monah on mora da prođe određeni iskušenički staž. U zakonu nigde nisam našao da postoji neko socijalno osiguranje ili neki drugi način zaštite iskušenika.
Imate manastire gde iskušenici svoj iskušenički staž proživljavaju u trajanju od dve-tri godine, ali imate, bogami, manastire gde po čitavih osam-devet godina bivaju iskušenici. Ako bi neko i samo jedan dan bio bez određene zaštite ili pravnog regulisanja njegovog statusa u našoj zemlji, to nije dobro. Imati ljude koji po sedam, osam, devet godina 24 sata, sedam dana u nedelji i sve mesece svog iskušeničkog staža provedu u tom manastiru i svi se leče koristeći jednu zdravstvenu knjižicu. Ne vidim nikakvo opravdanje, naročito za Ministarstvo vera, zašto nisu ovo regulisali malo ozbiljnije, podrobnije i bolje.
Opet kažem, ti monasi i monahinje, s jedne strane, poznati su u našoj istoriji po tome da su prednjačili u mnogim kulturnim i istorijskim događajima, da su prvi donosili pismenost ovde i štamparske mašine, da su predvodili određene vrlo ozbiljne procese u oslobađanju od nekih zavojevača i onih koji su pokušavali da nas porobe na mnogo načina. Jednostavno, ne vidim nikakvu zahvalnost u tome što ćemo ih izbrisati iz zakona sa nekim takvim objašnjenjima.
Ako im sada izbrišemo ime iz nekih zakona, za godinu, dve dana, kada se budu ponovo usaglašavali pojedini zakoni, nećemo znati ni o kome se radi. Naročito mislim da su bitni zbog toga što se nalazimo u takvom ambijentu, o čemu smo danas u prepodnevnoj raspravi čuli kada je bilo govora po Poslovniku, koliko smo u smislu naše tradicije, kulture i vere napadnuti na prostorima Balkana; kako neke novostvorene države pokušavaju da stvore neke svoje crkve, na taj način ubijajući osećaj nacionalne pripadnosti svakog svesnog Srbina. Ne napadaju oni SPC na više frontova, sa više načina i sa više oružja samo zbog neke svoje osvetoljubivosti, nego upravo zbog toga da bi nas odvojili od naših najdubljih korena i osećanja pripadnosti svojoj naciji.
U Hrvatskoj je na desetine hiljada ljudi nasilno prevedeno iz pravoslavlja u rimokatolicizam, u drugu veroispovest. U Crnoj Gori novostvorena država i već poznata neodgovorna vlast države Crne Gore na određeni način sprečava viševekovnu instituciju, Srpsku pravoslavnu crkvu, da obavlja svoje obrede i već nekoliko godina potura nešto što je u sektnoj viktimologiji ili u tom prepoznavanju određenih organizacija sektnog tipa poznato kao nova pseudohrišćanska sekta, gde se nekoliko ljudi obuklo u svešteničke odežde i pokušava da odglumi neku crkvu. Pokušavali su na mnogo adresa, kucali su na mnogo vrata da dobiju neko opravdanje za svoje postojanje. Međutim, nijedna zvanična patrijaršija u pravoslavlju nije im priznala autokefalnost, nije im dala opravdanje za njihovo postojanje.
Međutim, očigledno da ta organizacija sektnog tipa, koja sebe naziva crnogorska pravoslavna crkva, jeste registrovana, osnovana u jednoj policijskoj stanici, dobija podršku od vlasti u Crnoj Gori.
Prateći sve ono što je trenutna vlast u Crnoj Gori uradila u proteklih par godina vidimo upravo potvrdu ovih mojih reči – da pokušavaju, kroz napad na SPC, na vernike SPC, da apsolutno preseku naše veze sa našom prošlošću, sa našom tradicijom, našom kulturom i sa našom verom.
Ima nekih tendencija i kod nas u Skupštini. Zaista sam se naslušao mnogo pouka sa ove skupštinske govornice koje dolaze iz sveta religioznosti ili iz nauke, teologije.
Mnoge od tih pouka su dosta diskutabilne, neke su više poluistinite i neistinite nego što zaista imaju neku težinu ili su utemeljene na nekim dogmama, na nekim učenjima, na nekim definicijama, na nekoj praksi ili svetootačkom predanju.
Nisam hteo da reagujem, jer bih samo bez razloga neke ljude uvodio u nešto što bi najviše njima donelo negativnih poena u njihovom ličnom i emotivnom doživljaju vere i religioznosti, a i nama, po nekim našim kanonima, stoji: "Nemojte sablažnjavati brata svoga". Kažem, nisam tada hteo da reagujem, iako sam mogao da reagujem na neke konstatacije i da im održim predavanje u trajanju od pola sata u odnosu na te njihove definicije koje su iznosili.
Kažem, postoji određeni ambijent koji zaista zabrinjava i ne mogu da ga ne prokomentarišem u određenom delu, a povezujem ga sa tim da neki zaista imaju tendenciju da nas odvoje od naše tradicije, kulture, naročito veroispovesti.
Evo, imali ste događaje u poslednja dva meseca – kad god su bili najveći praznici pripadnika nacionalnih manjina, odnosno određenih veroispovesti ili tradicionalnih verskih zajednica, svima smo sa ove skupštinske govornice čestitali i svima smo aplaudirali. Sećate se koliko je bilo polemike i govora po Poslovniku kada smo 14. januara po novom kalendaru, ili 1. januara po starom kalendaru, čestitali pripadnicima srpske nacionalnosti, onim svesnim pripadnicima srpske nacionalnosti, Novu godinu. Odjedanput su svi ovde ili većina pokušali da nam repliciraju, i to vrlo nemušto, čak i pomalo smešno, govoreći da je to praznik SPC.
Znamo da SPC svoju Novu godinu slavi 1. septembra, odnosno 14. septembra, a ovo je Nova godina građana zemlje Srbije koji po određenom kalendaru žele da je slave baš tada. Ne vidim zašto mi ne bismo mogli, kao jedna vrlo velika grupacija, da iskoristimo ta naša građanska prava i slobode, koje su nam čak i Ustavom zagarantovane, da nam se čestita u određeno vreme.
Tako sam i ovu tendenciju da se imena "monah" i "monahinja" brišu iz ovog zakona o socijalnom osiguranju shvatio više kao neki pokušaj da se to negde zaturi, da se to negde zaboravi.
Kažem, pored monaha i monahinja, postoji takođe jedna populacija, a u proseku bar pet ljudi po svakom živom manastiru, a ima ih preko 150 živih u zemlji Srbiji, koji apsolutno nisu socijalno zbrinuti, tako da smatram da je to promašaj Ministarstva vera Vlade Republike Srbije. Iako tamo, sudeći po titulama, sede zaista stručni ljudi, delima se proteklih par godina nisu pokazali baš najstručnijim, kao da se plaše i sopstvene senke, a kamoli da se suprotstave nekim lavovima ili hijenama, vukovima koji već duže vreme sede u određenim ministarstvima. Plašeći se da se ne zamere njima, ne smeju da se izbore za status određenih grupa i određene populacije koju bi trebalo da zastupaju.
Pozivam Vladu da povede malo više računa i bolje definiše osiguranje iskušenika, a da ova imena "monah" i "monahinja" tako lako ne briše iz svojih zakona. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Milica Vojić-Marković.

Taman sam vas pohvalila, a vi ste isključili struju. Vidim da se gospođa predsedavajuća jako dobro snalazi za potpuno praznim stolom gde sedi predsedništvo; ona sama radi posao i sekretara, i njegovog pomoćnika i svih ostalih. Kao da je čuo moje reči.
U ime DSS-a sam htela da podržim amandman koji je kolega Mijaljević podneo zato što smatram da je potpuno u duhu sa onim što je bila politika prethodnih vlada.
U članovima zakona koji su tada važili našla se formulacija da su monasi i monahinje imali pravo na socijalno i zdravstveno osiguranje, ne samo iz razloga što su monasi i monahinje zapravo nosioci naše tradicije, vere i kulture, nego i zbog toga što mislim da najniži nivo osiguranja koji ste ovde ponudili kao model nije nešto što je dostojno života ovih ljudi.
Hoću da kažem da su bivše vlade Vojislava Koštunice, a pre svega gospodin Milan Radulović kao ministar vera u to vreme, potpuno razumeli duh crkve i manastira i da su se u to vreme izborili za taj status koji imaju monasi i monahinje. Mislim da ono što je već jednom stečeno ne treba ukinuti na taj način zato što će se vrlo teško naći u nekim sledećim formulacijama. Mislim da treba da ostanu.
Ono što jeste sporno i što treba da komentarišemo jeste da prosto pada u oči da su se samo u ovom setu zakona, kojih je sedam, nekoliko dana se njima bavimo, SPC i manastiri u nekoliko zakona našli kao oni kojima su oduzeta neka prava.
Prosto je neverovatno da Ministarstvo vera ni u jednom slučaju nije reagovalo, iako smo im na to ukazivali. Na to su ukazivali poslanici svakom prilikom.
Zahvalna sam gospođi ministru koja je našla načina da se dva amandmana koja je podnela Demokratska stranka Srbije, zapravo gospodin Nikola Lazić, koja su se odnosila na ovu materiju, usvoje.
Pošto ovde, isto tako, nisu neka velika sredstva u pitanju, mislim da treba da ostane u formulaciji - monasi i monahinje, jer će u suprotnom postati sasvim jasno da je politika ove vlade usmerena protiv SPC. Hvala.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 5. amandman je podnela narodni poslanik Lidija Dimitrijević.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Lidija Dimitrijević.

Dame i gospodo narodni poslanici, na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje podnela sam ispred poslaničke grupe SRS amandman na član 5. Amandman glasi: "U članu 5. stav 1. procenat 15 zamenjuje se procentom 20".
Inače, članom 5. predlagač zakona predlaže da se nakon člana 35a aktuelnog zakona doda član 35b koji glasi: "Osnovica doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje lica za koja se sredstva za uplatu doprinosa obezbeđuju u budžetu Republike je mesečna osnovica doprinosa koju čini iznos od 15% prosečne mesečne zarade u Republici isplaćene po zaposlenom u prethodnoj godini, prema objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike. Iznos mesečne osnovice doprinosa iza stava 1. ovog člana svake godine objavljuje ministar nadležan za poslove finansija, a služi za obračun i plaćanje doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje počev od 1. januara godine za koju se doprinosi utvrđuju i plaćaju."
Vlada je odlučila da odbije moj amandman uz obrazloženje: "Amandman se ne prihvata iz razloga što je osnovica za obračun doprinosa za navedene kategorije lica opredeljena, kao optimalno rešenje, u visini od 15% od prosečne mesečne zarade isplaćene po zaposlenom u godini koja prethodi godini za koju se utvrđuje i plaća doprinos, imajući u vidu očekivani rast prosečne mesečne zarade kao obračunske veličine i ceneći iznos sredstava koja se planiraju da se, na teret sredstava budžeta, u narednom periodu izdvoje preko aproprijacije resornog ministarstva za ove namene."
Predlagač je predložio osnovicu doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje za lica za koja se sredstva za uplatu doprinosa obezbeđuju u budžetu Republike Srbije u visini iznosa od 15% mesečne zarade u Republici.
Mojim amandmanom predloženo je da osnovica ne bude 15%, već 20%.
S obzirom na to da se radi o licima koja su u kategoriji socijalno ugroženog stanovništva, koja ne ispunjavaju uslove za sticanje svojstva osiguranika po drugom osnovu, saglasno zakonu koji uređuje sistem obaveznog zdravstvenog osiguranja, ili ako prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja ne ostvaruje kao član porodice osiguranika, a za koje se u budžetu Republike Srbije prema zakonu koji uređuje sistem obaveznog zdravstvenog osiguranja obezbeđuju sredstva za uplatu doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje, SRS smatra da je predlog da osnovica bude u visini iznosa od 20% opravdan.
Napomenuću samo da je Predlogom ovog zakona u članu 9. prelaznom odredbom utvrđeno da osnovicu doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje, izuzetno za 2009. godinu, za lica za koja se sredstva za uplatu doprinosa obezbeđuju u budžetu Republike čini iznos od 10% mesečne zarade u Republici. Srpska radikalna stranka smatra da ovo nije u interesu građana Srbije i o tome će kasnije biti više reči, kada se bude govorilo o amandmanu na član 9.
Predlažem da Vlada prihvati amandmane koje su podneli narodni poslanici SRS na ovaj predlog zakona, jer bi se tako zaštitili interesi siromašnih građana Srbije, kojih je, nažalost, sve više. Hvala.

Da li još neko želi reč? (Da.) Reč ima narodna poslanica Gordana Paunović-Milosavljević. Vreme na raspolaganju je šest minuta i trideset sekundi.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se prvo da podržim amandman poslanika SRS Slađana Mijaljevića i da kažem da o tom amandmanu Vlada Republike Srbije treba još jednom da razmisli i da ga prihvati. Takođe, javljam se i da podržim amandman moje uvažene koleginice, narodne poslanice SRS gospođe Lidije Dimitrijević na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje.
Čuli smo kako glasi ovaj amandman – da se doprinos sa 15% promeni na 20%. Čuli smo, takođe, obrazloženje Vlade Srbije, pa ja ne bih ponavljala, ali radi građana Srbije htela bih da pročitam kako u osnovi glasi član 5. predloženog zakona. On kaže da je osnovica doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje lica za koja se sredstva za uplatu doprinosa obezbeđuju u budžetu Republike Srbije iz člana 8. stav 1. tačka 15) Zakona predložena u visini iznosa od 15% prosečne mesečne zarade u Republici isplaćene po zaposlenom u godini koja prethodi godini za koju se utvrđuje i plaća doprinos, a prema objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove finansija. Obračun o plaćanju doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje vrši se počev od 1. januara godine za koju se doprinosi utvrđuju i plaćaju.
Imajući u vidu činjenicu da je Zakonom o zdravstvenom osiguranju uređeno da se u budžetu Republike Srbije obezbeđuju sredstva za uplatu doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje za lica iz člana 22. tog zakona, a to su: 1) fizička lica, odnosno osiguranici koji u smislu zakona pripadaju grupaciji stanovništva koja je izložena povećanom riziku od oboljenja, 2) lica čija je zdravstvena zaštita potrebna u vezi sa sprečavanjem, suzbijanjem, ranim otkrivanjem i lečenjem bolesti od većeg socijalno-medicinskog značaja, 3) lica koja su u kategoriji socijalno ugroženog stanovništva a ne ispunjavaju uslove za sticanje svojstva osiguranika po drugom osnovu, odnosno po tom zakonu, i 4) lica koja prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja ne ostvaruju kao član porodice osiguranika, a za koja se u budžetu Republike Srbije prema zakonu koji utvrđuje sistem obaveznog zdravstvenog osiguranja obezbeđuju sredstva za uplatu doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje.
Ako se ima u vidu da je u 2008. godini registrovano oko 720.000 ovih osiguranika, odnosno lica za koja treba obezbediti sredstva iz budžeta na ime doprinosa, proizilazi da će u 2009. godini, godini globalne ekonomske krize i teške socijalne bede, broj ovih korisnika da se znatno uveća. Srpska radikalna stranka smatra da će negativni efekti globalne ekonomske krize izazvati finansijske i socijalne probleme zbog visoke inflacije deficita u spoljnotrgovinskom poslovanju, nezaposlenosti, poskupljenja, otpuštanja, što će neminovno dovesti do još većeg osiromašenja građana Republike Srbije.
Kao lekar ne mogu a da ne kažem da siromaštvo prati bolest. Ova vlada mora da shvati da je ulaganje u zdravstvo prava investicija. Ulaganje u zdravstvo nije samo javna potrošnja, već ulaganje u održivi ekonomski razvoj društva. U Srbiji se po glavi stanovnika za zdravstvo izdvaja 186 evra, čime je Srbija svrstana u najsiromašnije zdravstvene sisteme Evrope. Zdravlje je vrhunska vrednost svake osobe, ali, nažalost, većina nas to shvati tek kad se razbolimo.
Na nesreću građana Srbije, u Srbiji je ugroženo stanovništvo, tako da je ugrožena i egzistencija srpskog naroda i države. Ugrožena je belom kugom, umiranjem od zaraznih bolesti, a to su uglavnom bolesti siromaštva kao što su tuberkuloza, hepatitis - to je bolest prljavih ruku koja dovodi do ciroze jetre i do smrtnog ishoda. I, ono što je danas epidemiološki problem, to su hronične zarazne bolesti, kardiovaskularne, maligne bolesti koje kose građane Srbije.
Zato je Srpska radikalna stranka predložila ovaj amandman kako bi se pomoglo najugroženijem i najsiromašnijem delu stanovništva Srbije u 2009. godini, u kojoj nas ne očekuje ništa ni lepo ni dobro. Nadam se, u ime građana Srbije kojima je ova pomoć najpotrebnija, da će Vlada još jednom da razmotri ovaj amandman i da ga prihvati i da na taj način pomogne najugroženijem stanovništvu Srbije.
Takođe želim da istaknem zbog građana Srbije da utvrđivanje obaveza plaćanja doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje na način na koji je to predložila Srpska radikalna stranka neće negativno uticati na poslovanje privrednih subjekata, imajući u vidu da se predložene izmene odnose na obavezu plaćanja doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje kao vrstu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje fizičkog lica za koje se sredstva obezbeđuju na teret budžeta Republike Srbije.
Znači, ono što treba da uradite, to je da ovaj procenat koji smo povećali od 15% do 20% odvojite iz nekog drugog dela budžeta, a prebacite u ovaj deo koji bi bio koristan i svrsishodan. U ime SRS još jednom predlažem da se usvoje amandmani i gospodina Slađana Mijaljevića i gospođe Lidije Dimitrijević. Hvala.

Da li još neko želi reč po amandmanu na član 5? (Ne.)
Pre nego što pređemo na raspravu u pojedinostima po amandmanu koji je na član 5. podnela narodna poslanica Vjerica Radeta, obaveštavam Narodnu skupštinu da će se zakazani početak Druge vanredne sednice, koja je zakazana za danas, 21. januar 2009. godine u 14.00 časova, odložiti za čas nakon završetka rasprave u pojedinostima, određene pauze i zaključenja Prve vanredne sednice, a u slučaju da sve to danas uradimo do 18.00 časova.
Obrazloženje za odlaganje je naša procena u ponedeljak na dogovoru predsednika poslaničkih klubova da je četiri sata dovoljno za raspravu u pojedinostima o 11 amandmana koliko je podneto od strane narodnih poslanika na tačke dnevnog reda pet, šest i sedam. Očigledno je da je danas vođena kvalitetna i korisna rasprava i da rasprava o amandmanima zahteva još vremena i to je razlog zašto pomeramo početak zakazane sednice sa 14.00 časova na vreme koje sam objasnila.
Na član 5. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima narodna poslanica Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom na to da ste vi iz vladajuće većine prilikom usvajanja ovog dnevnog reda izglasali da se o svih ovih sedam zakona, koji se ovako nazivaju - prateći zakoni uz budžet, raspravlja u objedinjenoj raspravi, sada ću da se vrlo kratko sa po jednom ili dve rečenice vratim na ova prethodna dva zakona, pre svega na izlaganje gospođe Dragutinović kojoj nisam replicirala u vreme kada je govorila u završnoj reči o zakonu o administrativnim taksama, a i o zakonu o privremenom izuzimanju od oporezivanja porezom na dohodak građana određenih vrsta prihoda.
Amandmani SRS, našeg poslanika, koji se odnose na administrativne takse, podsećam i narodne poslanike i javnost, bili su takvi jer smo u suštini hteli da se taj zakon uopšte ne nađe na dnevnom redu i da se ne glasa o njemu. Zato su naši amandmani bili takvi pa smo predlagali brisanje svakog člana pojedinačno, jer je to jedina poslovnička mogućnost.
U obrazloženju ste, gospođo ministre, rekli zašto smo mi to tražili. To je zato što smo insistirali da se ne povećavaju administrativne takse i da se teret ekonomske krize ne prebacuje na građane Srbije, već da Vlada nađe neke mogućnosti da što lakše i što jednostavnije, koliko je moguće u ovim okolnostima, prevaziđemo tu krizu.
Vi ste stalno, kada poslanik govori sa govornice, a vi odatle, govorili da se ne radi o povećanju administrativnih taksi. Naravno da se radi. Kada ste u završnoj reči nakon završetka rasprave o amandmanima zaključili, rekli ste ovako – da su administrativne takse kod nas, prema zakonu koji ćete verovatno u Skupštini većinom usvojiti, 5% od nacionalnog bruto proizvoda, a da je praksa u Evropi da to bude 7% i da ima još prostora za povećanje administrativnih taksi.
Gospođo Dragutinović, morate da vodite računa kada pričate o zemljama EU i o tome na kom nivou su im administrativne takse, električna energija itd., odnosno da malo vodite računa o tome na kom nivou je broj nezaposlenih i da malo uporedite sa odnosom u Srbiji i šta znači prosečna plata u Srbiji. Vi kažete da je to nekih 300 evra i da je to, otprilike, prosečna zarada u Srbiji, a dobro znate da to nema veze sa stvarnošću. To jeste verovatno statistički i matematički izračunati prosek, ali to je prosek u kojem je plata Bojana Krišta od 20.000 evra. Dakle, većina ljudi u Srbiji, sem onih koji su zaposleni u državnoj upravi i po lokalnim samoupravama, dakle, onih koji se finansiraju iz budžeta, radi za maksimalno 200 evra. To je činjenica i to je nešto što će da potvrde oni koji prate rad ovog parlamenta.
Dakle, trebalo bi da Vlada vodi malo računa i o tome, a pogotovo sa aspekta onolikog broja nezaposlenih i sa aspekta ovog straha koji svakodnevno možemo da pratimo i u medijima. Poručuju nam razni ministri koliko će u kojem ministarstvu da bude novootpuštenih; to bi trebalo da vam bude reper i motiv kada govorite i kada predlažete neke zakone Narodnoj skupštini.
Takođe želim vrlo kratko da se osvrnem i na amandman gospođe Lidije Dimitrijević na član 4. stav 1. Predloga zakona o privremenom izuzimanju od oporezivanja poreza na dohodak građana određenih vrsta prihoda, gde je predložila da se u članu 4. stav 1. reči: "2009." zameni rečima "2009. i 2010". Vrlo kratko bih kazala, da bi se uopšte znalo o čemu se tu govori.
Član 4. tog predloga zakona kaže da se ne utvrđuje i ne plaća porez na prihode od poljoprivrede i šumarstva na katastarski prihod za 2008. i 2009. godinu.
Moja koleginica Lidija Dimitrijević odlično je obrazložila zašto mi srpski radikali predlažemo da se ova odredba odnosi i na 2010. godinu, sa zaista dosta primera koji su vrlo životni i koje su građani Srbije i te kako razumeli.
Vi ste zvanično u aktu koji je potpisao Mirko Cvetković rekli da se amandman ne prihvata s obzirom na to da je izuzimanje od oporezivanja prihoda od poljoprivrede na katastarski prihod za 2008. i 2009. pravilno odmeren. Šta to znači ne znam, jer može biti pravilno odmeren i za 2010. godinu. To nije nikakav egzaktan podatak, znate, ako vi kažete da mislite da je nešto pravilno odmereno.
Dalje kažete: "i odražava kontinuitet dosadašnjih zakonskih rešenja – izuzimanje od oporezivanja za 2004. i 2005. godinu, pa zatim i za 2006. i 2007. godinu." Ovde smo potpuno razumeli i retroaktivnost primene ove odredbe i tu nema ničeg spornog kada je u pitanju 2008. godina.
Ovo što smo dobili kao zvanično obrazloženje sa potpisom predsednika Vlade Republike Srbije i ono što ste vi rekli sa ovog mesta nije isto. Vi ste rekli da ste svesni da ovaj zakon nije dobar i da planirate da u prvom kvartalu Skupštini predložite potpuno nov zakon i da će onda verovatno u tom zakonu biti predviđeno i ovo što je predviđeno od strane narodnih poslanika kroz amandmane. Dakle, nije isto to što ste vi rekli i ovo što je rekao gospodin Mirko Cvetković. Čak i ako je tačno da ćemo imati novi tekst zakona, to nikako nije smetnja da prihvatite amandman Lidije Dimitrijević i da već sada predvidite da će poljoprivredni proizvođači biti oslobođeni od poreza na katastarski prihod i za 2010. godinu.
Zapravo, ja sam htela nešto drugo da vas pitam o ovome, ali kada je u pitanju poljoprivreda i odnos Vlade Republike Srbije prema našem seljaku, onda to zaista otvara nove i nove teme i o tome može mnogo da se govori zato što jeste činjenica da vi ne vodite računa, nijedna vlada unazad nekoliko godina, da kažem od 2000. godine sasvim izvesno, od kad je DOS na vlasti, ne vodi računa o seljaku, ne vodi računa o onome u šta su sve oči uprte.
Znate, u ovoj ekonomskoj krizi koja nam sledi, ako nas ne izvuku poljoprivredni proizvodi, i to po nekim povoljnim cenama, onda će građani Srbije umirati od gladi, vi ste toga svesni.
S druge strane, ne možemo da očekujemo od seljaka da na svoju štetu proizvodi bilo šta, da iznosi na pijacu i da od toga nema nikakvu, bar minimalnu, zaradu.
S obzirom na to da je od 2004. godine zaključno sa 2007. godinom postojao taj propis, ta norma koja je oslobađala poljoprivrednike, a vi ovde kažete da se održava kontinuitet dosadašnjih zakonskih rešenja izuzimanja od oporezivanja zaključno sa 2007. godinom, moje suštinsko pitanje, na koje bi trebalo da odgovorite, jeste - šta će biti sa onim porezom koji je plaćen za 2008. godinu, jer 2008. godina do ovog zakona o kojem sada raspravljamo nije bila obuhvaćena i nije bila u kontinuitetu, je li tako? Nije.
S obzirom na to da su naši seljaci vrlo savesni kada je u pitanju država, verujem da su mnogi platili porez za 2008. godinu, a onda je praktično pitanje šta im znači sada, na početku 2009. godine, oslobađanje poreza za 2008. godinu?
Da li ste eventualno predvideli za one koji su to platili da se to na neki način prenese na neki period kada budu ponovo plaćali porez?
Znate, ovo nije jedina oblast, vrlo često čujem primedbe, recimo, taksista u Beogradu, gde jedan veći broj ljudi uredno plaća poreze, doprinose itd., a postoje neki ljudi koji se takođe bave taksi delatnošću, koji ne plaćaju sve to. Onda posle izvesnog vremena Vlada donese neku uredbu, da bi zaokružili neki obračun, nemam pojma zbog čega, da onaj ko nije platio ne mora ni da plaća. Onda je na šteti onaj ko uredno izvršava svoje obaveze prema državi.
Morali biste da budete malo životniji u predlaganju propisa i kolege narodni poslanici koji glasaju za vladine predloge takođe treba da budu malo više u saglasnosti sa onim što se stvarno u životu dešava.
Konačno, evo dođoh do predloga zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje i amandmana na član 5. gde sam predložila da se reči "ministar nadležan za" zamene rečima "nadležno ministarstvo".
Ovo je jedan od amandmana koje mi srpski radikali uporno podnosimo kad god vi iz Vlade Republike Srbije dostavite predlog zakona gde kažete da je za nešto nadležan ministar, za nešto za šta ministar zapravo ne može da bude nadležan.
U obrazloženju kažete da ne prihvatate ovaj amandman s obzirom na to da je članom 23. stav 2. Zakona o državnoj upravi propisana, između ostalog, nadležnost ministra za donošenje određenih propisa. Tu baš i jeste problem, jer i kada je ovaj zakon donošen mi smo vas upozoravali da ne možete da donosite zakon koji nije usaglašen sa Ustavom Republike Srbije. Takva nadležnost ministara, kako je vi predviđate i tim Zakonom o ministarstvima i kasnije svim zakonima koje donosite, gde određujete ministrima nadležnost koju po Ustavu nemaju, očigledno je neustavna.
Još tada kada se govorilo o Zakonu o ministarstvima i kada smo na to skretali pažnju uvek smo govorili da nije dobro da neko ko je ministar, bez obzira na to ko je trenutno ili ko će biti i kojoj stranci pripada, ima preširoka ovlašćenja. Ministarstvo je institucija.
A zašto sve vreme pričamo o Ustavu? Zato što član 136. stav 2. Ustava Republike Srbije kaže: "Poslove državne uprave obavljaju ministarstva i drugi organi državne uprave određeni zakonom."
Dakle, Ustav vas nije predvideo kao organ, gospođo ministre, vi ste starešina organa. Organ je taj koji treba da stoji u zakonu, i ovom i svakom drugom. Pokušajte da objasnite, imam utisak da vi to potpuno razumete, i vašim kolegama na sednicama Vlade kada predlažete zakone da vode računa i da vodite računa o tome. Mi moramo svaki put na ovo da skrećemo pažnju i onda vi to ne prihvatate. Potroši se 15 minuta da se govori o tom amandmanu, a vi nikad ne naučite lekciju i svaki put ponovo hoćete da ste vi ministri državni organi. Ne, vi ste državni činovnici, u suštini starešine organa, predstavljate organ, ali vas Ustav ne vidi kao državni organ, jer to niste.