Ne znam kojim ću redosledom da pođem, da li ću poći od vaše prve tačke, od vašeg prvog pitanja i završiti vašim poslednjim ili obrnuto, ali, pošto je najviše vaših pitanja upućeno bankarskom sistemu i politici Narodne banke, prilično mi je nezgodno da se moje tumačenje ne shvati kao odbrana guvernera, to mi zaista nije namera, ali ipak bih pošla od bankarskog sistema i monetarne politike NBS.
Ma koliko uvažavala vaše stručno mišljenje, gospođo Tabaković, kada je u pitanju monetarna politika, nas dve se uopšte ne slažemo. Dakle, ko je uništio, zapravo, bankarski sistem i da li možemo govoriti o bankarskom sistemu, verujte mi, to znam čak iz porodičnih razloga, dobrom bankarskom sistemu koji je postojao osamdesetih i devedesetih godina? Dakle, osamdesetih i devedesetih godina banke nisu bile banke, one nisu radile osnovne bankarske poslove – niti ste mogli da podignete vlastitu deviznu štednju, niti ste mogli da uzmete kredit. Prosto, banke nisu obavljale bankarske poslove.
Ipak, da krenem od situacije koju sam na neki način ja zatekla. Pretpostavimo da jesam (a jesam) osoba koja je izgubila svoju staru deviznu štednju. Tu svoju staru deviznu štednju držala sam u poznatim srpskim, odnosno nekada jugoslovenskim bankama. Da li biste vi (ja ne bih) ponovo uložili vašu vlastitu deviznu ili dinarsku štednju u onu banku koja je tako prokockala vašu štednju? Pretpostavljam da kada dajete nekom prijatelju na zajam to dajete zato što očekujete da će vam on to vratiti. Dakle, mogu da diskutujem sa vama o tome da li je dobro, i jeste bolje, da imate banke i bankarski sektor u rukama domaćih vlasnika; bolje privatnih, jer privatnik je uvek motivisan profitom, nego u svojini države. Ali, da ostavimo svojinu po strani, bolje je da postoje banke u rukama domaćih vlasnika, posebno u trenucima krize kao što je ova sada. Da li smo imali alternativu? Da li smo verovali našim bankama? Mislim, sa ove vremenske distance, da je verovatno ovo bio najbrži način da se povrati poverenje u bankarski sistem.
Onog trenutka kada su se pojavile neke druge banke počela je da se vraća štednja u bankarski sistem a banke da obavljaju ono zbog čega postoje. One su samo neko ko transferiše sredstva od onih koji imaju, uslovno, finansijski više do onih koji imaju finansijski manje.
Šta hoću da kažem? Ljudima, klijentima, ekonomskim akterima povratilo se poverenje u banke. To su učinili novi igrači, koji su, sticajem okolnosti, u stranim rukama. Nažalost, nikada se nije povratilo poverenje u dinare. To je nešto potpuno drugačije. U bankarski sistem da, i to zato što se promenila struktura vlasništva. Prvo, banke su uglavnom u privatnim rukama, a onda zato što su to neke banke koje su imale neku reputaciju, ugled, je li tako?
Kako se vodi monetarna politika? U osnovi, to je strašno jednostavno. Svaka centralna banka u svetu, u suštini, ima svoja dva-tri instrumenta, ima kamatnu stopu i ima obaveznu rezervu. Ako ste zemlja koja ne veruje u vlastitu valutu, onda je logično da visokom kamatnom stopom privlačite dinarsku štednju i logično je da u suštini stvarate uslove za što veću količinu dinara u opticaju. Visoka kamatna stopa jeste, u stvari, cena koju svi plaćamo zbog grešaka monetarne politike u prošlosti.
O greškama monetarne politike u prošlosti najbolje govore dve hiperinflacije. Imali smo hiperinflaciju 1989. godine i hiperinflaciju 1993. godine. Imali smo hiperinflaciju na kraju 20. veka, mnogo veću nego u zemljama Latinske Amerike (osim Izraela, Nikaragve, više nije bilo zemalja sa visokom inflacijom), a to su sve greške monetarne politike u prošlosti.
Sada NBS pokušava da te greške ispravi, ako je ikako moguće. Stanovništvo ima dugu memoriju. Svi pamtimo da smo izgubili našu deviznu štednju, svi se plašimo inflacije. Inflacija je bauk. Svi se sećamo, jer je inflacija povezana sa mnogo ružnim uspomenama, nedostatkom robe itd.
Visoka kamatna stopa je, nažalost, cena koju moramo da platimo za naše greške. Da li je ona visoka ili nije? Otkako je sveta i veka, inflacija se brani visokom kamatnom stopom, odnosno pobeđuje, tako da kažem. Ne postoji primer nijedne zemlje koja je imala visoku inflaciju i tu visoku inflaciju oborila niskom kamatnom stopom.
Postoji još jedan instrument, a to su obavezne rezerve. Kada imate problem sa inflacijom podrazumeva se da monetarna politika mora biti restriktivna. Monetarna politika je bila restriktivna – visoka obavezna rezerva, visoka kamatna stopa. Činjenica jeste da visoka kamata centralne banke utiče na visoku kamatnu stopu poslovnih banaka. To definitivno stoji, ali, kao što rekoh, to je cena koju moramo da platimo za greške iz prošlosti.
Da li je NBS jedina centralna banka koja je ostvarila gubitak i da li je to mnogo neobična stvar, i ko uopšte još uvek ostvaruje gubitke u rezultatima funkcionisanja centralnih bankarskih institucija? To su, po pravilu, zemlje koje imaju visoku inflaciju, zemlje koje su u dugom vremenskom periodu pokušavale da se izbore sa inflacijom. Dakle, gubitak nije ništa neobično. Centralna banka se, uostalom, i razlikuje od poslovnih banaka u tome što njen motiv nije profit, nego je njen motiv da stvori iole stabilne uslove privređivanja, koji se ogledaju u stopi inflacije.
Još jednom ću da razjasnim prirodu gubitka centralne banke. Gubitak centralne banke koji je ostvaren u te dve ili tri godine, ne znam tačno, zaista je bio 98% potpuni računovodstveni gubitak. To nije bio pravi gubitak i nije bio gubitak koji je pokrivala država iz vlastitog budžeta. Centralna banka ima devizne rezerve. Devizne rezerve su deviznog znaka. Imate sto evra u jednom džepu 31. decembra 2006, a 31. decembra sledeće godine imate takođe tih istih sto evra, ali taj evro je nešto jeftiniji. To je računovodstveni gubitak.
To je isto ono što su od nas zahtevali izvoznici, od nas kao države, da im pomognemo i da ne prikazujemo njihov poslovni rezultat drugačijim nego što jeste.
Da smo striktno poštovali međunarodne računovodstvene standarde, to nikada ne bismo uradili. Ali, oni i nemaju stvarni gubitak. Oni imaju, naše izvozne kompanije imaju obračunski gubitak koji je rezultat depresijacije kursa u ovim uslovima. Znači, on ne pokazuje stvarno stanje i stvarno zdravlje države.
Dakle, kamatna stopa je jedini način da se borite protiv inflacije, ako ste monetarna vlast. Postoje druga sredstva, politika zarada, politika države, to ne sporim, ali ako ste centralna vlast, imate Narodnu banku i imate kamatnu stopu. Kamatne stope su neka cena za neuspehe iz prošlosti. Gubitak Centralne banke Srbije je bio obračunski gubitak, a ne gubitak iz operacije.
Što se tiče zaduženosti, nikada se nisam skrivala iza metodologije da bih fiskalnu politiku prikazala boljom. Radila sam upravo obrnuto. Pokušavala sam da primenim najnoviju metodologiju kako bih prikazala što stvarnije fiskalnu politiku. Nisam je upotrebila da bih prikazala manji deficit, već obrnuto, da bih ga pokazala većim, što on zapravo i jeste. On je još uvek relativno okej, znači, ispod nekih 3%.
Ne mogu da sporim da je fiskalna politika od 2006. godine bila ekspanzivna. To mi nikada nije bila namera i za to nikada nisam koristila metodologiju. Sve ovo vreme država, kao ekonomski akter, vodeći svoju fiskalnu politiku, nije koristila zaduživanje kao način pokrivanja deficita. Država je, pre svega, koristila privatizacione prihode. Kao što znate, privatizacioni prihodi su bili visoki, bilo je tu dve milijarde evra u jednom trenutku. Tih dve milijarde evra sada se svelo na mnogo manji iznos. One su korišćene za pokrivanje deficita i otplatu dugova.
Da li znamo koliko smo dužni? Verujte, mislim da znamo. Znamo na osnovu raspoloživih podataka. Znamo koliko je država dužna. Država je dužna, izraženo opet u procentima društvenog proizvoda, jer ipak samo to je bitno kada donosite odluku o zaduživanju, 27% društvenog proizvoda, sa tendencijom da to bude manje ove godine. Cela zemlja je dužna, da izrazim kao procenat učešća u društvenom proizvodu, 62% društvenog proizvoda. Znači, privatni sektor, kompanije, banke, plus država, sve zajedno – 62% društvenog proizvoda.
Što se tiče ukupne zaduženosti, ona je rezultat zaduženosti privatnog sektora. Da li mislite da treba zabraniti privatnom sektoru da se zadužuje? Mislim da ne treba. Mislim da je privatni sektor dobro proračunao da mu za rast privredne aktivnosti treba neki kredit, a čim taj kredit dobije na međunarodnom tržištu kapitala, valjda su ga i oni procenili da može taj kredit da vraća.
Ono o čemu ova država treba da vodi računa jeste nivo javnog duga. On je u poređenju sa zemljama u okruženju, možemo sigurno da kažemo, nizak. Ne postoji nijedna zemlja koja nema javni dug, je l' tako?
Ne postoji nijedna zemlja koja nema spoljni dug. Slažem se da je sve pitanje mere. Mislim da bi uspeh bio da se iz ove krize, ako Bog da, izvučemo 2009. godine, i mi i svet oko nas, jer ćemo zajedno to sve lakše, ukoliko javni dug ostane konstantan, a to znači da novim javnim dugom zapravo otplatimo postojeći.
Inače, kada se govori o tome koliko ova država treba 2009. godine da izdvoji sredstava za vraćanje duga, moram da vam kažem da je za vraćanje unutrašnjeg duga to 230.000.000 evra i manje od 200.000.000 evra za vraćanje spoljnog javnog duga, sve zajedno ispod 400.000.000 evra.
(Predsednik: Zahvaljujem.)
Mogu li samo za MMF?

Biće potpitanja, očigledno, pa ćete odgovoriti. Izvolite, gospođo Tabaković.

Hvala. Trudiću se da budem kratka. Nisam baš srećna što ste sve objašnjavali prošlošću i emocijama. Sva odbrana monetarno-kreditne politike, instrumenata obavezne rezerve, deviznog kursa pada pred zaradama bankarskog sistema. Znači, zadovoljne strane banke koje su ostvarile visok profit na račun svih onih koji su imali sitna slova u ugovorima, promene, rast euribora itd. Oni su zaradili, a neko je izgubio. Nisu ovde došle iz altruističkih razloga, nego da zarade, mi smo za njih klijentela, tržište, komitenti itd.
Ono na čemu insistiram je ekonomski nacionalizam, poželjan i dopustiv tamo, ali nema ovde ko da ga sprovede u ime bankarskog sistema. Finansijski sistem, bankarstvo je krvotok privrede. Kada nekome dajete kredit, podstičete rast. Kada nekome ne date kredite, vi gušite tu granu. Kada se neko rukovodi samo profitom, bez imalo osećaja za komšiju koji radi u "Zastavi", a ima i "Kredi banku" ili neku kragujevačku, drugi je to odnos. Odnos odgovornosti i socijalno odgovorne države i domaćeg bankarskog sistema je povezan i to ne može niko da spori.
Gubitak banke nije računovodstveni. Znate li šta je metodologija? Kada je gospodin Cvetković došao posle Dinkića za ministra finansija, pa se ispostavilo da je zbog one neprikazane 23 milijarde dinara za Zavod za zdravstveno osiguranje Dinkić prikazao suficit, a gospodin Cvetković deficit, na iste brojke, na istu privredu, na iste građane – to je metodologija.
Narodna banka Srbije je 2006. godine objavila da će inflacija, kao ciljana, biti 12%, a onda je repo operacijama prodavala hartije od vrednosti, na koje je davala kamatu u početku 25%. Država je, kao najsigurniji isplatilac, nudila dvostruku zaradu iznad inflacije (to je realni gubitak), u isto vreme simultanim akcijama programirano se igrajući sa kursom. Za to će neko jednog dana da odgovara. Ne pretim, tu je jednostavno i suviše ostavljenih tragova o tome da bismo mi pristali da budemo budale na kojima je neko zaradio, a svi mi izgubili.
Znači, to se ne može pravdati računovodstvenim i obračunskim kriterijumima i tehnikama.
Sada očekujete da vam strane banke pohrle da ovde daju kredite po 11%, jer ćete vi subvencionisati deo, a istovremeno je referentna kamata 16%. Znači, i dalje podstičete ulazak špekulacionog kapitala. To se ne može tolerisati.

Zahvaljujem. Gospođo ministre, izvolite.

Meni je sada prilično nezgodno da odgovaram na pitanja o monetarnoj politici, ali reći ću, pošto mi je to pomalo i struka – da li vi, gospođo Tabaković, mislite da bi kreditna aktivnost banaka, da su ostale u rukama države, bila ovolika kolika je bila u periodu od, recimo, 2004. godine? Da li mislite da bi kreditna aktivnost banaka koja nije hranjena prilivom kapitala spolja omogućila bilo kakav privredni rast? Da li mislite da bi privredni rast u ovoj zemlji bez priliva kapitala bio približno 6% i 7%, koliko je bio, i da bi on bio dovoljan da generiše ovoliku kreditnu aktivnost?
Dakle, samo zato što smo imali bankarski sektor u rukama stranaca koji su dovlačili novac iz inostranstva... a mislim da niko od nas nema ništa protiv priliva kapitala i stranih direktnih investicija, pretpostavljam da nema. Da nisu banke bile u stranim rukama, da nije bilo ovakvog priliva kapitala, definitivno ne možete pokazati da bi kreditna aktivnost bila ovolika.
Mi smo se, svi zajedno, pretpostavljam, opredelili za privatni sektor i konkurenciju. Ne postoji privatni sektor koji nije motivisan profitom. Mi smo čak u jednom trenutku želeli da kanališemo i smanjimo kreditnu aktivnost i samo u toj funkciji su služile repo operacije. Da nije NBS pokupila višak likvidnosti, to bi sve pokupili građani i inflacija i deficit platnog bilansa bi bili još veći.
Dakle, da zaključim, pretpostavljam da se slažete makar u ovome sa mnom – da nije bilo zaduženja banaka, koje su lokalne banke, a u stranim rukama, u inostranstvu, i priliva kapitala, ni slučajno ne bi kreditna aktivnost bila ovolika.
Što se tiče memoranduma između NBS i države, on se odnosi, u suštini, samo na zajedničku akciju NBS i Vlade u borbi sa efektima finansijske krize, odnosno za održanje finansijske stabilnosti. Znači, usmeren je samo na to.
Inače, mere koje su druge zemlje preduzele i druge centralne banke i države potpisale odnose se samo na nekoliko vrsta mera: na kapitalnu injekciju do nacionalizacije, garantovanje međubankarskih kredita. To su dve vrste mera.

Dogovorena je izmena redosleda. Reč ima narodni poslanik Radojko Obradović.

Gospodine predsedniče Vlade, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, pre samo dva meseca gospodin predsednik Vlade Republike Srbije Mirko Cvetković nam je rekao ovde da budžet treba posmatrati kao glavni paket mera koje država preduzima za prolazak kroz finansijsku krizu.
Danas je svima jasno da pretpostavke budžeta nisu realne i da se neće ostvariti. Rast bruto društvenog proizvoda neće biti 3,5 %, pad uvoza i pad izvoza biće veći nego što je planirano. Pregovori sa MMF-om, o kojima čitamo u novinama, dokaz su da postoje ozbiljni problemi sa prihodnom stranom budžeta. Iz izjava guvernera NBS, predsednika Vlade i ministra finansija potpuno je jasno da Vlada Republike Srbije i NBS imaju vrlo različita viđenja izlaska iz ove krize. Dovoljno je otvoriti novine i dokaza za ove tvrdnje ima na pretek.
O svemu tome poslanici DSS govorili su u raspravi o rebalansu budžeta i u raspravi o budžetu. U cilju efikasnog rada parlamenta i u cilju ubrzanja ove rasprave, o tome neću govoriti, o detaljima vezanim za taj segment.
U ime poslaničke grupe DSS, imam jedan mali poklon za predsednika Vlade. Pošto predsednik Vlade sada govori sve ono što smo mi govorili pre dva-tri meseca, pokloniću mu stenografske beleške rasprave o budžetu. To će ubrzati i ovu raspravu i pomoći nam da budemo mnogo efikasniji.
Naš osnovni i jedini problem nije svetska ekonomska kriza. Ono što je izuzetno važno za dalji nastavak razvoja Srbije je, pre svega, reforma javnog sektora. Moje pitanje za predsednika Vlade glasi: gospodine Cvetkoviću, da li planirate početak ozbiljne reforme javnog sektora, kojim zakonima to planirate da uradite i kada će ti zakoni doći u skupštinsku proceduru? Hvala.

Gospodine predsedniče, izvolite.

Zahvaljujem se na poklonu, videću šta tamo sve piše. No, da se vratimo na temu i na današnji dnevni red, odnosno odgovore na poslanička pitanja.
Prvo, nisam baš siguran da postoji različito viđenje između NBS i Vlade, već se možda tu radi o nijansama i o načinu prezentacije stavova.
U prilog ovoj tvrdnji navodim upravo činjenicu o tom memorandumu koji je potpisan i o kome vam je ministarka Dragutinović govorila, a čiji je zadatak, otprilike, da se zajednički preuzme odgovornost za mere koje se preduzimaju povodom krize, a i vezano za fiskalnu i monetarnu politiku koja je locirana u ove dve institucije. Država je sa svoje strane preuzela obavezu u vezi sa inflacijom koja bi bila izazvana korekcijom cena koje su pod njenom kontrolom.
U celini posmatrano, mislim da se ipak radi o nijansama, pre svega o načinu prezentacije, a ne o različitom viđenju, u smislu da NBS ima jednu filozofiju, a da mi imamo drugu. O tome se, zapravo, ne radi.
Što se tiče reformi javnog sektora, privatizacije javnih preduzeća itd., moram da kažem da su reforme deo naše agende, odnosno da su one u samom fokusu funkcionisanja ove vlade. Naravno, određene stvari se realizuju sporije nego što bismo očekivali, ali ne iz razloga što Vlada želi da zaustavi reforme, već zato što ekonomska situacija oko nas ima različit uticaj na nameravane aktivnosti.
Spomenuo bih primer RTB Bor, gde smo – iako on nije formalno javni sektor, ali sličnu situaciju imate i kod JAT-a, Bor je mnogo karakterističniji – krenuli u privatizaciju pre godinu, dve dana, u trenutku kada je bio prilično veliki, da kažem, ekonomski bum i aktivnost. Tu je, čini mi se, u prvoj privatizaciji skoro 30-ak firmi izrazilo interesovanje, a sedam-osam je i otkupilo dokumentaciju. Na kraju, bili su spremni da daju određene cifre. Nažalost, nije se realizovao taj projekat i rezultat toga je da mi sada ulazimo dalje u privatizaciju, a nemamo rešenja. Naravno, nastojaćemo da još jednom, uz poboljšanje uslova, privatizujemo.
U istom smislu smo ušli u privatizaciju i nekih drugih javnih preduzeća, ali reforme u tom domenu je vrlo teško sprovesti kada vi sa druge strane nemate tražnju, ili su jako pale cene, berza je pala. Imate situaciju da smo pokrenuli aktivnost oko privatizacije "Telekoma" i već smo izabrali finansijskog savetnika, a u međuvremenu, šta se desilo?
Taj model privatizacije preko inicijalne javne ponude se pokazao kao potpuno neefikasan u ovom trenutku. Indeksi na berzama su pali i mi bismo verovatno morali da prodamo za dva ili tri puta manje od onog što smo inicijalno planirali, znači, dvostruko ili trostruko manji iznos bismo dobili.
Zbog toga, jednom rečju, Vlada ne odustaje, naprotiv, insistira na sprovođenju reformi i u okviru javnih preduzeća i u tom delu javnog sektora. Ali, ovde se zapravo radi o tome da je situacija s druge strane, dakle sa stanovišta tražnje, manje povoljna.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Vlajko Senić. Izvolite.