Molim vas, nemojte ometati gospodina Nikolića.

Dobro ste se setili.
... u ruke stranaca, koji se uopšte ne bave poslom kojim se to privredno društvo, preduzeće, bavilo. Jednostavno, služi im da zatvore preduzeće, da robu koja se u njemu nalazi iskoriste i njenom prodajom isplate cenu koju su dali Agenciji, a koje je pripalo Agenciji, ili na aukcijama na kojima nastupaju solidarno i zajednički, obično uz pretnje onima koji bi, možda, i pošteno licitirali. Dakle, gospođo ministar, nemojte da ostane na vama večita anatema da smo vas upozorili, da ste nešto radili za potrebe bogatih ljudi, a podvodili pod javni interes. Bolje bi bilo da ste prihvatili amandman koji na neki način obavezuje državu da vodi računa kada vrši eksproprijaciju.
Ništa teže od eksproprijacije nema. Silom uzimate vekovno vlasništvo. Gledajte da to bude apsolutno u skladu s interesima države, ne pojedinaca. Gledajte da čovek zna, iako mu je otišla imovina od koje je hranio, možda, decu, ili mu je srušena kuća, da je to učinjeno za nešto mnogo važno, da bih vam prihvatio da je vama mnogo važnije da napravite školu, nego da meni ne rodi kukuruz na njivi. Zaista, morate da mi dokažete da će ta škola da bude škola, da će u njoj da bude dece i da je ne gradite samo zato da biste je napustili i prodali, a ja više neću imati njivu s kukuruzom. Moja njiva je meni važnija nego vama vaša škola.
Ali, kada ste u većini u Skupštini, izglasaćete da moja njiva nije toliko važna, samo ćete da mi je isplatite, iako nemam nameru da je prodam. Dirate u najtananije osećanje koja čovek ima, a to je vlasništvo koje je sticao vekovima, ili koje je kupio, na kraju krajeva, pa je uknjižio kao svoje.
Zbog toga vas molim da još jednom dobro razmislite i da ne pišete formalna opravdanja za odbijanje amandmana, nego da pronađete zaista nešto čime biste nas ubedili da nismo u pravu kada podržavamo ovako dobar amandman.

Zahvaljujem.
Replika, gospodin Milan Avramović, kome je, inače, oduzeta reč, ali ima pravo na repliku po ovom poslovniku.

Gospodine Nikoliću, prihvatam činjenicu da maramica služi da se obriše nos, ali vi morate prihvatiti činjenicu da maramica služi i da se obrišu suze. Zato nemojte kukati za Miškovićem s ove govornice.
Dobacio sam – Miškovića, zato što je u pitanju otimanje zemljišta u Vojvodini, jer ste vi juče dali izjavu u dnevnoj novini "Pres", u kojoj kažete da treba država da podrži Miškovića da razvija svoj biznis, kako u zemlji, tako i van nje. Kada sam pomenuo Miškovića, ne znam što je to vas zabolelo, zbog čega mi dobacujete s govornice, umesto da nastavite temu s kojom ste počeli?
Ali, da vam odgovorim i na to pitanje. Nikad Miroslav Mišković nije pomogao SRS-u, sem vama. Hvala.

Gospodin Nikolić.

Vi ste, gospođo Đukić, grubo povredili Poslovnik, zato što ja nikada prethodniku ne bih rekao "mladi gospodine". Ne znam, uopšte, po kom osnovu ste mu dali pravo na repliku, kada nisam mislio na njega; jedino ako se prepoznao po tome da sam mu dao jednu korisnu lekciju iz bontona.

Nema povrede Poslovnika. Gospodin Avramović se prepoznao, misli da ste njemu to uputili. Zaista nisam u mogućnosti da interpretiram njegovu interpretaciju.
Na član 3, amandman je podnela narodni poslanik Gordana Pop-Lazić.
Vlada i Odbor za finansije predlažu da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč o ovom amandmanu?
Gospodin Martinović. Izvolite.
Biće odloženog prenosa tokom večeri. Nastavljamo rad, molim vas.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je krajnje nehumano od Vlade Srbije, a nehumano je i od poslanika DS-a koji mi upadaju u reč, umesto da saslušaju ono što imam da kažem. Dakle, mislim da je nehumano od Vlade Srbije to što je, prosto, naterala gospođu Dragutinović da sedi ovde. Vaš prethodnik, gospodin Novaković, produžio je radno vreme, očigledno je da ćemo raditi i posle 18 časova.
Gospođa ministar se, očigledno, ne oseća dobro i mislim da je Vlada mogla da bude makar toliko kolegijalna da pošalje nekog drugog ovlašćenog predstavnika. Recimo, mi iz SRS-a bismo vrlo rado videli ovde na njenom mestu gospodina Božidara Đelića, da vidimo da li je i dalje ubeđen da će Srbija da uđe u EU onim tempom kako je on nameravao kada je prošle godine predlagao ratifikaciju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, pa mahao rukama – hajde svi u EU, samo što nismo ušli, podržite Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.
Pre nekoliko dana, on, nažalost, i svi građani Srbije, dobili su vruć šamar od Olija Rena, komesara za priključivanje EU, koji je rekao na jedan, koliko toliko, fin način – znate, gospodo iz Vlade Srbije, a i vi gospodine Tadiću, razumem da želite da uđete u EU, ali prijateljski vam savetujem da ne podnosite zahtev ove godine, zato što nema teorijske šanse da taj zahtev bude usvojen.
Dakle, sve ove priče, gospođo Dragutinović, o tome da se ovi zakoni donose po ubrzanom postupku da bismo brže ušli u EU, jednostavno, nisu tačne. To ne kaže samo opozicija u ovom parlamentu, to ne kaže samo SRS, to, na vašu veliku žalost, kažu vaši prijatelji sa Zapada.
Sada se samo postavlja pitanje, kada ćete vi sami da uvidite da vas EU ne želi? Zašto vas ne želi? Možda vas ne želi zbog toga što predlažete ovakve zakone. Očigledno je da ste pokušali da zamaskirate nečije privatne interese time što ste rekli u Predlogu ovog zakona da korisnici eksproprijacije mogu da budu samo, da tako kažemo, javno-pravne ličnosti, dakle, država, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave, javna preduzeća, itd. To bi bilo sve u redu kada bi Srbija bila dobro uređena država. Nažalost, pod raznim režimima DOS-a, od 2000. godine Srbija to, uglavnom, nije.
Svi smo mi svedoci činjenice da su u Srbiji potpuno izmešani javni i privatni interesi, da se više ne zna ko je stvarni predsednik države, a ko formalni, ko su stvarni ministri, a ko samo formalni ministri i ko, u stvari, vlada Republikom Srbijom. Da je to tako, najbolji dokaz je ovaj nedavno održani ''Biznis forum'' na Kopaoniku, gde su uz predsednika države, ministre, predsednika Vlade, sedeli neki ljudi koji su, recimo, u Sremu privatizovali šećerane za tri evra, privatizovali neka druga preduzeća u Srbiji po deset puta nižoj ceni od tržišne i dobrom delu tih ljudi mesto nije ni na kakvim biznis forumima, nego u zatvoru.
Ako sada takvi ljudi treba da određuju smernice ekonomske politike Srbije u 2009. godini, koja će, očigledno, biti izuzetno teška, onda zaista sumnjam da će ta ekonomska politika biti uspešna. Biće uspešna sigurno, ali za tih nekoliko pojedinaca koji vladaju Srbijom. Kakvu korist će imati građani od svega toga? Neće imati nikakvu korist.
SRS je ovde, gospođo Dragutinović, u jesen prošle godine otvorila pitanje plata direktora javnih preduzeća u Srbiji. Ukazali smo da je samo jedan direktor javnog preduzeća, direktor Aerodroma "Nikola Tesla", Bojan Krišto, iz G17 plus, samo u junu 2008. godine uzeo preko 800.000 dinara na ime neke svoje zarade, na ime plate, bonusa, itd.
Vlast je rekla – preduzećemo sve korake da sankcionišemo tog čoveka. Njemu je, očigledno, neko javio da se sprema neka mera protiv njega, pa je pobegao prvim avionom u Nemačku, u Dizeldorf, ostao tamo nekoliko dana, vratio se, verovatno je tamo bio u šopingu, odmarao se; šta je radio, vratio se živ i zdrav.
Sada je 12. mart 2009. godine, nisam čuo da se tom Bojanu Krištu bilo šta desilo, ni da je podneta krivična prijava, ni da je neko podigao optužnicu protiv njega, niti da mu je konfiskovana imovina, apsolutno ništa. Čovek je rekao – ne želim više da budem direktor javnog preduzeća ''Aerodrom Beograd'' i – pojeo vuk magarca, kao što se, inače, u Srbiji često dešava.
Mi smo u Skupštini Srbije, gospođo Dragutinović, često postavljali pitanje, kolike su stvarne zarade direktora javnih preduzeća u Srbiji? To pitanje smo postavljali u kontekstu onih izjava koje su davale vaše kolege u Vladi Srbije i, naravno, predsednik države, da u 2009. godini svi treba da štedimo, zato što su došla teška ekonomska vremena. To bi bilo u redu kada biste vi iz vlasti prvi tako počeli da se ponašate. Nažalost, vi se tako ne ponašate.
Vlada je dostavila odgovor na poslaničko pitanje narodnog poslanika Momira Markovića – kolika su primanja direktora javnih preduzeća u Srbiji, odnosno kolike su nadoknade članovima upravnih i nadzornih odbora javnih preduzeća čiji je osnivač Republika Srbija? To je stiglo 6. marta 2009. godine, dakle, pre šest dana.
Odgovor je potpisao prvi potpredsednik Vlade, zamenik predsednika Vlade i ministar unutrašnjih poslova i ko zna šta sve ne, Ivica Dačić.
Mislim da je Ivica Dačić računao s tim da je narodni poslanik Momir Marković, ipak, čovek u nekim zrelim životnim godinama i da će, verovatno, teško uspeti da pročita ovaj font slova. Pogledajte, gospođo Dragutinović, meni koji sam neuporedivo mlađi od Momira Markovića potrebne su ne naočare, treba mi lupa i mikroskop da bih pročitao brojke koji se nalaze u odgovoru koji nam je dostavila Vlada Srbije, a koji je potpisao Ivica Dačić. Ne znam koji je ovo font, da li šest, četiri itd. Sada se font smanjuje iz stranice u stranicu.
Pogledajte, Javno preduzeće ''Resavica'', vama je smešno, i meni je, ali pogledajte – strana 13, naknade članovima Upravnog odbora isplaćene u 2008. godini. Pogledajte koliki je ovo font slova, odnosno brojki. Izuzetno je mali font. Treba čovek da se, što bi se reklo, izbeči da bi mogao da utvrdi koliko su uzeli direktori i članovi upravnih i nadzornih odbora u Srbiji.
Koliko su uzeli? Evo, gospođo Dragutinović, iako su brojke male, fizički posmatrano, izuzetno su velike u iznosu.
Javno preduzeće ''Skijališta Srbije'', to je ona genijalna ideja Mlađana Dinkića, on je postao, između ostalog, ministar i za skijališta. Evo koliko uzimaju članovi Upravnog odbora Javnog preduzeća ''Skijališta Srbije''.
U januaru, predsednik je uzeo 128.892 dinara. Tako se ponašate vi koji poručujete građanima Srbije da treba da stegnu kaiš. U februaru je uzeo isto toliko, u martu isto toliko, u aprilu isto toliko, u maju toliko, u junu, znate, ne pada sneg u junu, ali verovatno se povećava prihod Javnog preduzeća ''Skijališta Srbije'', u junu je, gospođo Dragutinović, predsednik uzeo 173.000 dinara, u julu, kada je sneg još žešćeg intenziteta nego u junu – 174.000 dinara. U avgustu već počinje da kopni sneg, nešto manje – 166.000. U septembru, izgleda, opet počinju padavine – 171.000. U oktobru, 170.000, u novembru – 160.000 dinara.
Ovo je dokaz kako se ponašate vi iz Vlade Srbije. Vi se ponašate tako kao da vi iz DS-a, G17 plus i ostalih partija koje su na vlasti u Srbiji imate dvoje-troje usta, tri stomaka itd., a onaj građanin Srbije koji je možda dobio platu od 6.000 dinara, a možda i nije, on izgleda ne treba da ima ni ta jedna usta, ni jedan stomak.
Koliko je vama potrebno? Koliko još državu treba da opljačkate, pa da neko ko rukovodi tom vladom kaže – ljudi, sad je dosta? Koliko para još treba da uzmete? Koji je to rok kada ćete prestati da kradete građane? Kažite nam, pa ako je to još godinu dana, da se strpimo još godinu dana, pa će valjda prestati ova muka koju građani Srbije imaju.
Hoćete li da vam pročitam, gospođo Dragutinović? Kažu ovi vaši poslanici da neće, ali šta vredi, građani Srbije hoće da čuju. Znam da su vama ovi podaci poznati, ali građani ne znaju. Znate, ima još uvek neupućenih građana koji misle da Vlada radi sve ono što kaže. Naš narod je pošten, naivan, lakoveran, oni misle da ljudi koji su na vlasti moraju prvi da pruže primer kako se štedi u teškim vremenima. SRS pokušava da razuveri te lakoverne građane da ne veruju ovoj vladi, jer nije bitno šta pričate, nego kako se ponašate.
Evo, kako se ponašate, brojke govore. Što veće brojke u iznosima, to manji fond. JAT – 113.000, 109.000, 113.000, 115.000, 116.000, 117.000. Onda, direktor JAT-a – 315.000 u januaru. Javno preduzeće "Putevi Srbije", direktor, onaj koji je bio direktor tog preduzeća, u decembru 2008. godine uzeo je 153.000 dinara. "Srbijavode" – direktor Javnog preduzeća je završio godinu sa skoro 300.000 dinara plate.
Dakle, to je decembar 2008. godine. Tad se i Božidar Đelić, koliko se sećam, složio da će ekonomska kriza u svetu imati posledice i u Srbiji. U septembru je tvrdio da neće imati nikakvih posledica, da će to imati čak i blagotvorno dejstvo na srpsku privredu. U decembru je, valjda, i on shvatio da će imati negativno dejstvo i u decembru prošle godine, evo, vaši direktori završavaju godinu sa preko 300.000 dinara plate, u vreme kada je pitanje da li običan čovek u Srbiji prima platu i kada penzioneri primaju po četiri-pet ili šest hiljada dinara penzije.
Sad pogledajte, Javno preduzeće "Železnice Srbije", decembar – 216.000. Javno preduzeće "Elektroprivreda Srbije", vidite gospođo Dragutinović, u 2008. godini, u decembru, direktor je zaradio 400.000 dinara platu. To je decembar 2008. godine, dakle, pre tri meseca. Tada ste nam predložili budžet za 2009. godinu. Tad ste nam poručivali da gasimo svetlo kad izlazimo iz stana, da ne stavljamo vruću supu u frižider, da stegnemo kaiš itd. Što niste stezali kaiš vi iz vlasti, nego direktor treba da zaradi 400.000 dinara, a neko u 2009. godini treba da ostane bez posla itd.?
Gospođo Dragutinović, brojke su poražavajuće, brojke su užasne, brojke govore o tome da, nažalost, Vladu Srbije vode rasipnici, potpuno neodgovorni ljudi, koje ništa drugo ne zanima sem njihovog sopstvenog interesa.
Sada ću da se vratim na ovaj zakon o eksproprijaciji, gospođo Dragutinović. Dakle, u uslovima kada je u Srbiji sve izmešano, javno i privatno, tajkuni i ministri, mafijaši i predsednik države, kad se više ne zna ko je ko, vi predlažete izmene Zakona o eksproprijaciji. Zašto? Zato što se, prema podacima kojima raspolaže SRS, budžet puni, od planiranih 100% prihoda, sa 27%. Dakle, očigledno je da državi Srbiji preti bankrot.
Pitanje je šta će biti s platama u javnom sektoru, sa svim onim korisnicima budžeta na republičkom, pokrajinskom i lokalnom nivou? Šta će biti s penzijama? To je veliko pitanje. U vreme kada se, na jednoj strani, budžet puni sa svega 27% od planiranih prihoda, vama treba neki dodatni izvor prihoda i našli ste u izmenama Zakona o eksproprijaciji. Hajde još malo da otmemo od tih opljačkanih građana, ali ne da državi bude bolje, nego da bude bolje tajkunima.
O čemu se radi? Mi smo vam, gospođo Dragutinović, ne samo vama lično, nego i Vladi Srbije, ovde iznosili primer opštine Stara Pazova. U vreme kada je predsednik opštine Stara Pazova bio gospodin Srđan Komazec iz SRS-a, pojedini tajkuni u opštini Stara Pazova, mafijaši iz belog sveta i ovi domaći tajkuni, kupovali su zemlju od seljaka, poljoprivredno zemljište. Seljacima su nakon potpisivanja kupoprodajnih ugovora isplaćivali 20% kupoprodajne cene, a za onaj ostatak od 80% rekli su – dobićete pare kad mi poljoprivredno zemljište pretvorimo u građevinsko zemljište.
Onda su hteli, kada su na vlasti u opštini Stara Pazova bili srpski radikali, da preko predsednika opštine i Skupštine opštine pretvore to poljoprivredno zemljište u građevinsko, da podignu cenu nekoliko puta i da, naravno, zarade na muci tih seljaka.
Šta će seljak? Država mu ne pomaže, opljačkan je, mleko prosipa u đubre, a, na drugoj strani, država uvozi mleko u prahu, ne pomažete duvandžijama, stočni fond u Srbiji se zatire, a po novinama čitamo da uvozite svinjske glave iz Brazila stare po 20 i 30 godina, zamrznute u nekim hladnjačama itd. Šta će sad seljak, nego da prodaje to svoje poljoprivredno zemljište.
Dok je na vlasti bio SRS, to nije moglo da prođe. Nismo hteli da poljoprivredno zemljište pretvorimo u građevinsko. Kad je došlo do smene vlasti 2008. godine, jedna od prvih odluka koju ste uradili vi u Staroj Pazovi, a to znači DS, zajedno sa svojim koalicionim partnerima, to je da ste ogromne parcele zemljišta, od poljoprivrednog, pretvorili u građevinsko.
Ti tajkuni su kupili jeftino poljoprivredno zemljište, sad su postali vlasnici građevinskog zemljišta, ali seljaci nisu dobili obećani deo od 80% od tog preostalog iznosa. Građevinsko zemljište je došlo u ruke mafijaša i tajkuna. Šta ćemo sad? Ništa, ponovo pojeo vuk magarca, kao sa Bojanom Krištom. Tako stvari idu, od jedne do druge opštine.
Uopšte nije slučajno, gospođo Dragutinović, što se ovih dana u Srbiji sprovodi otimačina opština gde su na vlasti srpski radikali. To je zato što mi poštujemo Ustav i zakon i zato što se ni u jednoj opštini radikali nisu obrukali.
Možete vi da proizvodite neke zvuke, možete da se mrštite itd., ni u jednoj opštini se radikali nisu obrukali, iako im od 2000. godine uopšte nije bilo lako, jer u svakoj opštini gde je SRS bio na vlasti bili smo prepušteni sami sebi. Nismo imali ni svoje ministre u Vladi, niti smo imali svoje izvršno veće, kada je reč o opštinama u Vojvodini. Nismo imali svog predsednika države. Radili smo sami, kako smo znali i umeli. Nismo imali ni pomoć iz inostranstva, ni silne kredite, ni donacije itd., i nismo se obrukali.
Ne možete da nađete nijednu opštini u Srbiji u kojoj je na vlasti bio SRS da je bilo lopovluka, da je bilo kriminala, da je bilo korupcije.
Zato sada treba srušiti radikalske opštine. Zato sva vlast u Republici Srbiji treba da bude ''žuta'', od republičkog nivoa, preko pokrajinskog, do nivoa opština, gradova i mesnih zajednica.
To bi bilo u redu, gospodine Milivojeviću, kad bi se to desilo na izborima, ali to se ne dešava na izborima, to se dešava tako što, recimo, u Leskovcu kupujete i kidnapujete jednog odbornika SRS-a, u Zemunu se dešava tako što Skupština grada Beograda, na predlog Gradskog veća, koje još uvek nema Poslovnik i koje održava telefonsku sednicu, mimo Zakona o lokalnoj samoupravi i mimo Zakona o Glavnom gradu, raspušta Skupštinu gradske opštine Zemun. To se dešava tako što na Kosovu i Metohiji Vlada hoće jednim aktom da raspusti sve skupštine opština gde je na vlasti SRS.
Tako se to dešava zato što sledite logiku naših ljudi –imamo mi naše ljude u Vladi, možemo na lokalu da radimo šta hoćemo, mogu građani da glasaju kako hoće, tu je naša vlada, tu su naši ministri, oni će nas da zaštite, mi ćemo da raspustimo sve skupštine opština koje nam ne odgovaraju i onda će u Srbiju da bude definitivno uvedena politička diktatura.
To je prava istina zašto sada kidišete na opštinu Zemun, zašto kidišete ovih dana na Leskovac, zašto kidišete na opštinu Odžaci, zašto kidišete na sve opštine na KiM-u, a ima ih, hvala Bogu, dosta u kojima je na vlasti SRS. To je prava istina, da bi u Srbiji bila zavedena diktatura na svim nivoima i da bi građani Srbije imali samo jednu partiju koja treba njima da vlada, a to je Demokratska stranka sa svojim raznim satelitima.
Gospođo Dragutinović, znam da vam zdravstveno stanje nije baš najbolje, imate moje lične želje da se što pre oporavite. Mislim da ste, uprkos činjenici da sedite u Vladi s takvim ljudima, da ja sedim pored njih, sedeo bih zašivenih džepova i gledao bih da nemam na rukama skupocene satove, vi jedna čestita dama, stručna, kulturna i zaista ne želim više da vam oduzimam vreme.
Pre neki dan su novinari na RTS-u pitali gospodina Dragana Todorovića, zašto SRS nema program za izlazak Srbije iz ove krize? Postoji taj program i reći ću vam da je taj program vrlo jednostavan. Ima dva dela, jedan je ekonomski, a drugi politički. Ekonomski deo programa, gospođo Dragutinović, glasi: kriminalce u zatvor, a politički deo programa glasi: sloboda Vojislavu Šešelju i sloboda Srbima.

Reč ima gospodin Miloš Aligrudić, zatim gospodin Krasić. Htela bih da vas obavestim da će odloženi prenos biti završen pre 23 časa večeras, a radićemo do 19 časova, da bismo mogli da se uklopimo da odložen prenos bude pre 23 časa, kako bi mogli svi zainteresovani da vide.
(Miloš Aligrudić, s mesta: Odustajem od reči.)
Gospodine Krasiću, da li i vi odustajete? (Ne)
Reč ima gospodin Krasić.

Nikada ne odustajem, to znate, valjda.
Sada ću malo da objasnim ovaj amandman koji je podnela gospođa Gordana Pop-Lazić i koji ima nekih dodirnih tačaka s prethodnim amandmanom narodnih poslanika iz DSS-a.
To je član 3. Vlada je predložila promene u stavu 1. člana 8. osnovnog teksta, gde se, u stvari, definiše ko je korisnik eksproprijacije. Uopšte ništa nije sporno kada je u pitanju Republika, autonomna pokrajina, grad, grad Beograd, jedinica lokalne samouprave, nije ništa problematično kada je u pitanju javno preduzeće od republičkog značaja ili od nekog drugog značaja, vezano za oblik teritorijalne autonomije ili lokalne samouprave, ali je problematično ono što sledi, a to su privredna društva koja su osnovala ta javna preduzeća, i poslanici iz DSS-a su tražili da se na neki način to promeni njihovim amandmanom, a gospođa Pop-Lazić je tražila da i ta preduzeća obavljaju delatnost od javnog interesa. Nekada je to bila delatnost od opšteg interesa.
Zašto je ovo predloženo? Predloženo je iz jednog prostog razloga. Naravno, kao korisnik eksproprijacije treba da se javi onaj ko je na neki način nosilac prava na državnoj svojini, neko ko ima pravo korišćenja, upravljanja, ili ko ima pravo raspolaganja. Raspolaže državnom svojinom Vlada Republike Srbije, a korisnici i oni koji upravljaju mogu da budu i drugi subjekti. Kada se definiše korisnik eksproprijacije, onda mora da postoji ta veza između državne svojine i nekoga ko je titular nekog od tih prava na nepokretnost.
Šta je problematično kod javnih preduzeća ili privrednih društava koja su osnovala javna preduzeća? Problematično je što, kada se pogleda njihovo poslovanje, možete da utvrdite da pretežan deo ukupnih prihoda nije po osnovu vršenja javnih ovlašćenja, javnog posla, poslova od opšteg interesa, nego prisustvo na tržištu kapitala.
Postavlja se pitanje, šta je uzeto kao kriterijum u definisanju korisnika eksproprijacije, da li status pravnog lica, jer su sve ovo pravna lica, ili njihova svojinska struktura?
Moram da vam skrenem pažnju da što se tiče poslova od opšteg interesa, a sada su od javnog interesa, njih mogu da obavljaju kako preduzeća u državnoj svojini, tako i preduzeća u privatnoj svojini.
Javni gradski saobraćaj je posao od javnog interesa, obavljaju ga i preduzeća čiji je osnivač grad, a mogu da ga obavljaju i privatna preduzeća, kojima je grad poverio vršenje delatnosti.
Šta je osnovni kriterijum? Insistiramo da osnovni kriterijum bude odnos tog pravnog lica ili subjekta prema državnoj svojini, a Vlada insistira na nečemu što je status, da li je preduzeće osnovano od javnog preduzeća republičkog značaja, i tu je kraj, a tu je i početak nečega što se zove zloupotreba, nečega što može biti zloupotreba, a ne postoje mehanizmi kako to da se spreči.
Gospođa Pop-Lazić je kao faktor ograničenja ubacila upravo to da se obavljaju poslovi od javnog interesa, i to se već podrazumeva da je predmet eksproprijacije nepokretnost na kojoj treba nešto da se desi, a predstavlja vršenje delatnosti od javnog interesa.
Da li je to škola, da li je to obdanište, da li je to zdravstvena stanica, da li je to komunalno uređenje, vodovod, kanalizacija itd., to su sve poslovi od javnog interesa sada, po novoj terminologiji, a nekada je to bilo od opšteg interesa.
Ranije je bilo u terminologiji nešto mnogo primerenije, koji su neophodni uslov za život i rad građana u određenom području, sada se izgubilo, jer, u uslovima tržišne ekonomije, imamo onaj neoliberalni koncept koji se zasniva na sistemu – drpi što više možeš, ako je moguće, što jeftinije, i ako je moguće, za džabe, za tri evra cela šećerana, i to je veliki posao itd.
Pokušavamo da sputamo prohteve ovih koji trenutno vladaju i odmah moram da vam kažem da ovako nešto ne postoji u Zapadnoj Evropi. Čak, u Francuskoj postoji jedan institut, nije na prodaju. Znači, možete kroz centar Pariza da se šetate, ima velikih zgrada, oblakodera itd., i naiđete na neku straćaru, pa onda postavite pitanje – zar urbanisti nisu mogli to da reše proglašavajući nešto javnim interesom? Nisu mogli da reše, jer je vlasnik rekao da nije na prodaju. Privatna svojina je svetinja, i kraj priče.
Naravno, nisam baš zastupnik ni tog stava, ali sam zastupnik toga da se nađu mehanizmi koji će da kontrolišu izvršnu vlast. Ovo vam pričam kao čovek koji je pre 20 godina radio na poslovima eksproprijacije, u ime korisnika eksproprijacije pravio neke zgrade na nekim ledinama, na nekom prostoru.
Naravno, mnogo su lepše te zgrade i ti stanovi na Bulevaru nego ono što je bilo, ali se uvek vodilo računa o pravičnoj naknadi i o maksimalnom postupku, i taj proces eksproprijacije je, u mom slučaju, trajao nekoliko godina, što zbog uprave, odnosno Sekretarijata za finansije, što zbog drugih stvari, ali moraju ti mehanizmi maksimalno da se poštuju, jer se ulazi u nešto što je neprikosnoveno pravo pojedinca.
Kad ovako definišete korisnika eksproprijacije, po sistemu da javno preduzeće može da pravi svoja privredna društva, ovde ste samo radi dekoracije rekli: "osnovano državnim kapitalom." Zašto kažem "radi dekoracije"? Zato što smo na jednoj od sednica nekog od ovih odbora, kao radnog tela Narodne skupštine, upravo tražili od poverenika, predstavnika Vlade, da se izjasni šta je kriterijum – status tog pravnog lica, tog preduzeća, ili svojinska struktura? Rekli su – status. Kraj priče, završili smo razgovor. Znači, dovoljno je samo da bude preduzeće u nekoj, navodno, državnoj svojini i onda može sve da se radi.
Naravno, nije ovo problem samo ovog zakona, taj problem državne svojine i statusa pravnog lica je još izraženiji kod Zakona o privrednim društvima. Tamo postoji nekoliko odredaba koje nisu dorečene do kraja sa gledišta državne svojine.
Znači, ništa ne gubite u inicijativi, ako su iskrene namere, usvajajući amandman Gordane Pop-Lazić. Tim amandmanom ona, u suštini, prihvata taj koncept, samo traži jedno ograničenje – da je za vršenje javnih poslova, poslova od opšteg interesa.
Na plastičnom primeru sam vam pokazao da imate preduzeća koja su formirala javna preduzeća, kao svoja zavisna ili svoje kćerkice, i oni ne ostvaruju većinu ukupnog prihoda na osnovu vršenja poslova od javnog interesa, nego trgovinom kapitala ili nekim drugim poslovima koje rade, a postojeći propisi dozvoljavaju da 300 delatnosti stavite kao delatnost preduzeća, pa da proberete po kom osnovu ćete da stičete, mahom, svoje prihode.
Ovde se, u ekonomskom razmišljanju od 2000. godine, naovamo, pojavilo kao kriterijum: žiro-račun, tekući račun, stanje na računu, solventnost. To se pojavilo. Samo da se zgrabe pare, nije bitno u kakvoj delatnosti.
Znači, rezultat poslovanja treba da bude pozitivan, a pošto on mora da bude pozitivan, dozvoljeno je sve da se radi, pa je tako moguće uzeti kredit iz Fonda za razvoj, za razvoj turizma, s kamatnom stopom od 1%. Ako Mlađa zažmuri na jedno oko, pa ta sredstva odu za kompjutere, a tamo kamatna stopa bude 12%, onda vidite koliko je on zaradio, a sve je čisto i uvučeno u jedan okvir koji predstavlja zakonitost.
Ko omogućava da se napravi taj okvir? Ova grupacija ljudi. Zašto?
Ovakvim predlozima zakona, a da ne pričam još o praksi. Praksa je još gora od onog što mi možemo ovde da zamislimo, kakva bi mogla da se desi na bazi ovakvih rešenja i zakona.