Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj današnji dnevni red vidim kao nastavak diskusije koju smo vodili prošlog novembra o setu pravosudnih zakona. Tada je diskusija, kako u načelu, tako i u pojedinostima, jako dugo trajala. Prosto, mnogo toga je tada bilo rečeno. Poslanici DSS-a su izneli niz ozbiljnih zamerki na ovaj set zakona. One koje su najvažnije su odsustvo ozbiljne analize koja bi se bavila ispitivanjem trenutnog stanja u pravosuđu i nesagledavanje efekata novopredloženih zakonskih rešenja koji mogu da budu izazvani u samoj praksi.
Potpuno sam uverena da predstavnici Ministarstva pravde koji su u tom trenutku radili na izradi seta pravosudnih zakona, s obzirom na to da je prošlo neko određeno vreme od trenutka kada su oni doneti, sada mogu potpuno da razumeju koliko su ta zakonska rešenja loša. Ovde prvenstveno mislim na novopredloženu mrežu sudova i tužilaštava, koja će na najozbiljniji način da poljulja sam sudski organizam iznutra.
Sa druge strane, mislim prvenstveno na način na koji se bira prvi sastav Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, verujem da se većina poslanika seća da smo mi poslanici DSS-a tada najviše napadali nekonzistentan način izbora prvog sastava Državnog veća tužilaca i Visokog saveta sudstva u odnosu na svaki naredni izbor sudija i tužilaca.
Tada smo rekli, ako je već opšti reizbor ustanovljen kao pravilo, da li je moguće da ova dva pravosudna tela, koja u formalnom i suštinskom smislu predstavljaju vrh pravosudne piramide, ne prolaze kroz isti? Gde je tu logika? Da li oni koji nisu "reformisani" mogu uopšte da reformišu pravosudni sistem? Ako za njih važi pojednostavljen, lak način izbora, onda se postavlja pitanje kako oni uopšte mogu da imaju, odnosno kako mogu da steknu određeni nivo poverenja, autoriteta, poštovanja od strane svojih kolega, od strane predstavnika iste branše?
Smatram da ovakav način izbora nije smeo da se predvidi u samom zakonu, jer on obesmišljava svaki naredni korak koji bi možda čak i išao u pravcu poboljšanja stanja u samom pravosuđu. Ove sudije i tužioci koje danas biramo imaju za cilj da naprave čistku u pravosuđu. Umerenije govoreći, oni imaju obavezu da odluče ko će od 2.400 sudija, odnosno od 800 sudija za prekršaje, ostati u sudstvu, da utvrde tačan broj sudija, da utvrde kriterijume za reizbor, da predlože predsednika Vrhovnog kasacionog suda i sve sudije. Ne sumnjam da će oni to sve da urade, ali postavljam pitanje – sa kojim stepenom legitimiteta? Ovo pitanje se postavlja zbog toga što oni prolaze kroz jedan lakši način izbora od svih onih koje će kasnije da biraju, odnosno predlažu.
Kao što se primećuje, u svom izlaganju se ne bavim kadrovskim rešenjima, iako smatram da među ovim predloženim kandidatima ima par vrlo kvalitetnih kandidata. Ovde se bavim principom, jer smatram da su imena koja su predložena mnogo manje važna od principa koji je zauzet prilikom samog izbora.
Smatram, takođe, da ovde nije poštovano osnovno pravilo, u krajnjem slučaju i evropski standard, koje je trebalo ovde poštovati, a ono se odnosi na najširu predstavljenost sudstva.
Što se tiče Visokog saveta sudstva, mogu da kažem da je beogradsko pravosuđe, koje je sa 60% prvostepenih predmeta i više od 30% drugostepenih predmeta, predstavljeno samo jednim predstavnikom. Ako to uporedimo sa dva predstavnika opštinskog sudstva sa područja apelacije u Kragujevcu, koje, usput, ima duplo manji broj sudija, onda se vidi da matematika nije tačna. Ako svemu tome dodamo i činjenicu da sa juga Srbije, odnosno jugoistoka Srbije nije izabran niko da bude kandidat za Visoki savet sudstva, odnosno Državno veće tužilaca, onda to debelo baca sumnju na ovakav izbor.
Nažalost, situacija ni sa Državnim većem tužilaca nije drugačija. U Beogradu i u beogradskom sudstvu postoji 80 zamenika tužilaca. To je, otprilike, jedna petina od ukupnog broja zamenika tužilaca u celoj Srbiji. Postavlja se pitanje zar niko od tih 20% ukupnog broja zamenika tužilaca u Srbiji nije mogao svojim kvalitetima da se nađe među kandidatima za Državno veće tužilaca?
Ako se tome doda još i informacija, i ako je u krajnjem slučaju tačna informacija, da okružno tužilaštvo nije održalo kolegijum gde bi predstavilo svog kandidata za Državno veće tužilaca, onda to još više baca sumnju na ovakav izbor.
Pravosuđe u Srbiji je u vrlo ozbiljnoj situaciji. Iz dana u dan nivo poštovanja prema sudovima, prema nosiocima pravosudnih funkcija opada. Stranke bukvalno nogom otvaraju vrata sudnice, prete, fizički nasrću na nosioce pravosudnih funkcija. Pre neki dan smo imali u Knjaževcu, nažalost, nemili događaj, za samo godinu dana je ponovljen; ovog puta nije ubijen sudija, ubijena je supruga sudije za prekršaje.
Smatram da ovom alarmantnom stanju u pravosuđu mora da se stane na kraj, mora da se iznađe rešenje da se iz ovoga izađe, ali to se ne postiže, nažalost, tako što se nameću rešenja koja imaju za cilj da samo dalje destabilizuju sam sudski organizam.
Slobodno mogu da kažem da je za trenutno stanje u pravosuđu najodgovornije Ministarstvo pravde. Ono, da li zbog nesposobnosti, da li zbog nestručnosti predstavnika Ministarstva pravde, da li iz nekog drugog razloga, nije u stanju da izgradi sopstveni autoritet i da snagom sopstvenog autoriteta pokuša da reši stanje u pravosuđu. Umesto toga, Ministarstvo pravde Vrhovnom sudu Srbije pre neki dan šalje dopis državnog sekretara Ministarstva ekonomije kojim se traži da se prekine postupanje u radnim sporovima i da se zastane sa izvršenjem pravosnažnih sudskih odluka u radnim sporovima.
Ne znam da li vi razumete o čemu se ovde radi, ovo je svojevrsni skandal. Ovako nešto nije zapamćeno nikada ranije. Jednostavno, Ministarstvo pravde je uputilo dopis Vrhovnom sudu Srbije, gde se po dopisu državnog sekretara, izvesnog gospodina Ćirića, traži da sudovi ne rade ono zbog čega su faktički i osnovani. Šta je to? To je, u krajnjem slučaju, posrnuće zdravog razuma, to je posrnuće demokratije, to je ubijanje pravne države, a sve zarad toga što je neko ko je jako finansijski zadužio ovu vladu to tražio.
Na samom kraju, ne želim da se bavim kadrovskim rešenjima koja su ovde predložena, posmatrajući loš princip izbora kandidata za Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca mogu da kažem da čovek može da bude manje nego optimističan da će stvari u pravosuđu na bilo koji način da se poprave. Hvala.

Hvala. Reč ima gospodin Petar Jojić. Izvolite.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, kao prvo, postavio bih pitanje predlagaču i pozivam ga da dođe da da obaveštenje.
Naime, Visoki savet pravosuđa je dostavio predlog pod brojem 119-01-4/2009-01 od 29. 01. 2009. godine.
U ovom predlogu kaže: "Na osnovu člana 50. stav 3, a u vezi sa članom 52. st. 5. i 6. Zakona o Visokom savetu sudstva ("Službeni glasnik RS", broj 116/08), Visoki savet pravosuđa u užem sastavu za sudije na sednici održanoj 28. januara 2009. godine doneo je odluku da predloži Narodnoj skupštini kandidate za Visoki savet pravosuđa."
Postavlja se pitanje da li je ovaj predlog uopšte potpun i da li ispunjava uslove, ako je on dostavljen i u njemu izričito naznačeno da je Visoki savet u užem sastavu odlučivao da predloži, a ne kaže se čak ni koliki je broj koji predstavlja taj uži saziv. Dakle, koliko je tih članova bilo ovde, u ovom predlogu nema.
Ovo je sporno pitanje i predlažem, gospodine potpredsedniče, da se ovaj deo, ova tačka skine sa dnevnog reda zbog toga što ona nije pravno valjana da po njoj možemo danas u republičkom parlamentu da odlučujemo. Narodni poslanici ne znaju šta je to uži sastav. Narodni poslanici ne znaju koliko je bilo prisutnih na tom užem sastavu. To je veliki nedostatak.
To vam je odluka koja je ravna presudi koju donosi Vrhovni sud, i ako presudu nije doneo Vrhovni sud, ili okružni, ili opštinski, u predviđenom zakonskom sastavu, ta odluka ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo i ne može se smatrati odlukom. Dakle, dame i gospodo, to je prethodno pitanje koje treba da se razreši i ovo treba skinuti sa dnevnog reda kada je u pitanju predlog da se predloži Visoki savet sudstva po ovom zakonu koji je donet.
Kada je u pitanju pravosuđe i kada su u pitanju kandidati, ovde mnogo štošta treba reći. Prvo treba reći da li je to jedna od vrlo važnih institucija, kako u odnosu na sudove, kao Visoki savet pravosuđa, tako i u odnosu na Državno veće tužilaca. Ovo je nova institucija. Ova institucija treba da izvrši reformu pravosudnih organa u Republici Srbiji.
Ovde se postavlja i pitanje kvaliteta kadrova koji se predlažu. Kako možete da prihvatite predlog da se predloži za Visoki savet pravosuđa kandidat Nadica Jovanović, sudija Opštinskog suda u Kragujevcu, rođena 1958. godine u Kruševcu, završila Pravni fakultet Univerziteta u Kragujevcu 1990. godine, sudijski pripravnik i sudijski saradnik u Opštinskom sudu u Kragujevcu, a tek od 2002. godine postaje sudija Opštinskog suda u Kragujevcu? Zar nemade Opštinski sud u Kragujevcu, Okružni sud u Kragujevcu, Okružni sud u Užicu, Okružni sud u Valjevu, Okružni sud u Nišu, da ne nabrajam, nekog boljeg kandidata, koji ima radno iskustvo, koji je radio na poslovima sudije najmanje 20 godina? Zašto? Da bi mogao taj sudija da predlaže i da učestvuje u izboru kandidata.
Taj sudija mora da poznaje vanparnični postupak, parnični postupak, krivični postupak i sve strukture pravosuđa.
Zatim, taj sudija mora da ispunjava sve uslove i kriterijume, a drugo, da ima dokaza da je taj sudija radio kao sudija toliko godina, da je u toj i toj godini konkretno primio u rad toliko i toliko predmeta, da je godišnje rešavao toliko predmeta, da mu je toliko predmeta preinačeno, da mu je određeni broj predmeta potvrđen, da mu je određeni broj predmeta ukinut. Takvih pokazatelja za kandidate ovde nemamo dovoljno.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovde ima i advokata i stručnjaka koji znaju i sledeću činjenicu. Možete misliti, ako je kandidat predložen za Visoki savet sudstva, a rešavao je predmete o nasleđivanju ili je rešavao supredmete, po predstavkama, prigovorima i žalbama građana, on je godišnje rešavao te predmete i ima veliki broj rešenih predmeta, ali ti predmeti nisu složeni predmeti. To nisu predmeti da on može da ima licencu da postane, pre svega, član Visokog saveta sudstva.
Drugo, ako je radio na krivičnoj referadi, treba da se zna koliko je imao običnih krađa kao predmeta, lakih telesnih povreda, uvreda, teških krađa, razbojništava, silovanja ili ubistava i da li je iza sebe ostavio u toj svojoj pravosudnoj karijeri dobre rezultate. Ti ga rezultati, pre svega, afirmišu i oni ga vode na ovu funkciju.
Ovo nije dobro. Nije dobro što se prvi saziv sudstva i prvi saziv i sastav Državnog veća tužilaca predlaže na ovakav način. Zašto? Svi sudovi, sva tužilaštva i stručna javnost su protiv ovakvog načina predlaganja. Zašto?
Prvo, pravosudni organi, tj. sudovi, od opštinskog do Vrhovnog suda trenutno, dok se ne formiraju kasacioni sud i apelacioni sudovi, treba da daju predloge svojih kandidata, pa da dođe pred Visoki savet pravosuđa možda 50 kandidata. Od tih 50 kandidata, dame i gospodo, treba birati one koji imaju rezultate i koji mogu sutra sigurno da dele pravdu i koji mogu vršiti tu funkciju i garantovati prava i slobode građana. To je veliki problem sa ovim predlogom zakona.
U pravosuđu ljudi nisu zadovoljni ovim. Ono što je dobro, čemu se ide, jeste da se u redove ovih institucija predlažu i advokati, jer su advokatske organizacije ustavna kategorija, a u svim zemljama sa razvijenim pravnim sistemima zapravo se iz advokature biraju najbolje sudije.
Prema tome, dame i gospodo, dobro se ne piše. Na kraju, samo bih rekao, pošto ovo neće da zaživi i neće biti moguće da se primeni u praksi, pogotovu kada je u pitanju teritorijalna podela pravosuđa i izbori, na ovakav način ovo je ravno opelu za pravosuđe u Srbiji.

Reč ima gospođa Vesna Pešić, da je u sali, nema je.
Reč ima gospodin Milan Lapčević. Vreme za vašu poslaničku grupu je 16 minuta i 12 sekundi.

Poštovani predsedavajući, poštovani narodni poslanici, činjenica da ovde nema predsednika Odbora za pravosuđe je prilično ponižavajuća za ovakvu raspravu. Ali, dobro, bez obzira na to, ja ću se osvrnuti na temu; neću govoriti o samim kandidatima, već ću govoriti uopšte o načinu predlaganja i o tome da nije ispoštovan ni minimalno teritorijalni princip, u smislu predlaganja kandidata za Visoki savet pravosuđa i za Državno veće tužilaca.
Naime, sa područja apelacionih sudova niko od kandidata iz redova tužilaca, niti iz redova sudija nije predložen za ova dva visoka tela sa područja Apelacionog suda Niš. Postavlja se opravdano pitanje – zašto je to tako? Da li je moguće da ne postoji niko iz redova tužilaca sa područja ovog apelacionog suda ko ima kredibilitet i integritet i rezultate u svom radu u prethodnom periodu da bude predložen za ovako visoke funkcije? Videli smo među predlozima i kandidate koji dolaze iz Beograda, iz Novog Sada, iz Nove Varoši, iz Kragujevca, Sremske Mitrovice, kada se govori o tužiocima. Kada se govori o sudijama, takođe ih ima iz Novog Sada, iz Beograda dva, Kragujevca, Kruševca, i opet nema nijednog kandidata sa područja južne ili jugoistočne Srbije. Dakle, kao da je tamo pao mrak i kao da tamo ne postoje ljudi koji vrše ovakve funkcije i koji imaju rezultate. Da li je baš tako da nema rezultata?
Podsetiću vas samo na jednu činjenicu koja je očigledna i proverljiva, a radi se o području Okružnog suda u Nišu. Okružni sud u Nišu je tri godine zaredom, što se tiče velikih gradova, jedan od najboljih sudova u smislu rešenih predmeta i u smislu broja vraćenih predmeta, odnosno onih koji nisu prošli reviziju. Dakle, nije tačno da ne postoje ljudi koji rade kvalitetno i nije tačno da ne postoje ljudi koji imaju rezultate, već, izgleda, u smislu predlaganja, sam koncept zakona nije dobar. Onaj ko ima uticaja na izbor kandidata za Državno veće tužilaca i VSP očigledno nije želeo da taj svoj autoritet iskoristi. Dakle, govorim o predsedniku Odbora za pravosuđe gospodinu Bošku Ristiću, koji ni na koji način nije uticao, niti je, izgleda, želeo da utiče na to da se ispravi ova nepravda koja se tiče predloga kandidata za ova dva visoka tela, u smislu da ne postoji niko ko će biti predložen ispred sudija ili tužilaca sa teritorije jugoistočne Srbije.
Šta je razlog za to? Ja u to neću da ulazim, da li postoje nekakvi lični motivi, ali prosto se nameće pitanje da li neko ko će biti po funkciji član VSS i ko će uticati ubuduće na izbor sudija sa teritorije sa koje dolazi, a pri tome naravno ima aktivnu advokatsku kancelariju, ne želi da bilo ko sa njegove teritorije bude takođe prisutan u tom Visokom savetu, da bi svi koji treba da budu reizabrani sa teritorije sudova jugoistočne Srbije morali upravo njemu da se obraćaju i upravo od predsednika Odbora za pravosuđe da traže određenu saglasnost da bi bili izabrani. To je svojevrstan sukob interesa.
Mislim da na ovaj način sudstvo ne može da bude nezavisno i da će na ovaj način jugoistočna Srbija i sudije i sudovi sa ove teritorije biti hendikepirani, jer neće imati ko da ih predstavlja, već će odlučivati ili jedan čovek ili oni ljudi koji nemaju uvida u njihov rad i u njihovu kompetentnost.
Smatram da su ovakvi predlozi relativno korektni, ali bez poštovanja teritorijalnog principa i bez poštovanja jedne velike teritorije, velikog broja stanovnika, u smislu kandidata sa te teritorije, mi ne možemo da govorimo o Visokom savetu sudstva i Državnom veću tužilaca kao kredibilnim telima, koja će sutra donositi kvalitetne odluke, birati kvalitetne tužioce i sudije koji će raditi svoj posao prema zakonu i onako kako treba.
Mi kao DSS, naravno, nećemo podržati ovakav izbor, jer u startu smatramo da ni koncept zakona nije dobar, a ni sam predlog kandidata, koji nije uvrstio ljude sa teritorije jugoistočne Srbije, ne može da bude za nas telo koje će dati dobre predloge. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Sreto Perić.

Dame i gospodo narodni poslanici, trebalo bi da danas pokušamo da postavimo temelje reforme pravosuđa u Srbiji, a da li je to moguće?
Pre nego što počnem da komentarišem ove dve tačke dnevnog reda moram da postavim jedno ozbiljno pitanje za DS i za predsednika Narodne skupštine gospođu Slavicu Đukić-Dejanović. Ko vas je i čime motivisao i inspirisao da o ovakvim tačkama dnevnog reda razgovaramo ovde bez predstavnika Ministarstva pravde, a, nažalost, i bez predsednika Odbora za upravu i pravosuđe?
Juče je neko rekao – tu je predsednik Odbora za upravu i pravosuđe i može. To bi bilo kao kad bi ovaj parlament usvajao budžet ili rebalans pa umesto ministra finansija gospođe Dragutinović bio prisutan gospodin Zoran Krasić, kao predsednik Odbora za finansije, ili možda njegova koleginica Branka Ljiljak, i vi kažete – u redu je, rasprava može da se odvija.
Mislim da su dva osnovna razloga zbog kojih bi trebalo da na današnjoj sednici Narodne skupštine bude prisutan ministar pravde; ako ni zbog čega drugog, onda zbog 16 ljudi o kojima mi danas razgovaramo i koje ćete vi da izaberete, njih osam u Visoki savet sudstva i osam u Državno veće tužilaca. Da, ova dva tela broje po 11 članova, ali tri će biti po izbornoj funkciji.
Postavlja se još jedno pitanje. Mi znamo i meni Ustav ne dozvoljava da osporavam svojstvo ... Ja smem Ustav da spominjem zato što je Srpska radikalna stranka dala veliki doprinos prilikom njegovog usvajanja. Ako ništa drugo, onda preambula tog Ustava zaslužuje posebnu pažnju, jer ona ukazuje da je sastavni deo Srbije Kosovo i Metohija.
Ustav ne dozvoljava da mi sada osporavamo sastav Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, pa da predsednik skupštinskog Odbora za upravu i pravosuđe bude član ta dva tela, ali da li je moralno da Boško Ristić kao predsednik tog odbora bude član Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca? Usput, osim što je poslanik iz DS, to nije sporno, on se bavi i advokaturom. Kad Visoki savet sudstva ili Državno veće tužilaca budu birali tužioce i zamenike, kakav uticaj i šta će očekivati oni koji treba da budu izabrani? Nije ovo jedini slučaj kada se od ove Narodne skupštine pravi farsa. Mi smo juče imali na delu ovde primer kako DS na najbolji način zloupotrebljava ovaj parlament. Danas takođe. Danas smo imali priliku da se uverimo kako to izgleda.
Visoki savet sudstva je institucija koju je predvideo Ustav i posvetio joj tri člana, regulisao šta su nadležnosti, način izbora. Državno veće tužilaca je takođe ustavna kategorija, pominje se u dva člana Ustava, ali ovde u našem pravosudnom sistemu postoje tri veoma izražena problema, po mom viđenju, a njih je sigurno mnogo više.
Jedan od velikih problema jeste i pritvor. Vrlo često u Srbiji se izriče mera pritvora, predugo traje i, nažalost, najčešće se izriče onima koji ne bi trebalo da se nađu tamo, a oni koji zaslužuju da budu procesuirani sede u Vladi Republike Srbije, svaki dan se šetaju po Srbiji i samo uvećavaju svoj imetak.
Prilikom pritvaranja vrlo često se vrše pritisci na pritvorene osobe da bi, navodno, povezana lica okvalifikovali kao učinioce krivičnih dela, a njima se obećava brz izlazak. Često tako i bude, oni postaju zaštićeni svedoci, ali nakon izlaska na slobodu, svesni šta su učinili, vrlo često dignu ruku na sebe. To se sve stvara u jednom trouglu – policija, sud i mediji. Uglavnom politički protivnici tako rade. Nikad se više nije pričalo o demokratiji, o zaštiti ljudskih prava u Srbiji nego od 5. oktobra, od revolucije pa do danas. Nedavno smo imali priliku da se u ovom parlamentu izjašnjavamo o Zakonu o zabrani diskriminacije gde se ukazuje na povećanje nivoa ljudskih prava u Srbiji, a ona su, zapravo, iz dana u dan u sve manja i manja, iz dana u dan sve više ugrožena.
Dobar primer ugroženih ljudskih prava jeste predsednik SRS dr Vojislav Šešelj. Otprilike, pravosuđe u Srbiji se pretvara u Haški tribunal, jer je poznato da tamo pritvor traje pet, šest, pa i više godina, dakle, govorim samo o pritvoru. To se vrlo uspešno prepisuje i u Srbiji, a posebno su zloupotreba i kršenje ljudskih prava došli do izražaja kada je pri Okružnom sudu i okružnom tužilaštvu u Beogradu formirano tzv. posebno odeljenje i posebno tužilaštvo, koji su sebe nazvali specijalnim odeljenjem tužilaštva i specijalnim odeljenjem suda. Oni se zaista ponašaju na specijalan, ali vanustavan i vanzakonit način. Oni ne primenjuju Ustav i zakon.
Koji se drugi problem pojavljuje? U Republici Srbiji, odnosno u državi Srbiji 20 godina nije vršena analiza izrečenih krivičnih sankcija, a poznato nam je da se vrlo često za najteža krivična dela izriču krivične sankcije čak i ispod minimuma. Samo nekoliko podataka: 96% je ispod zakonskog minimuma, 89% svih zatvorskih kazni ispod minimuma, za primanje mita. Kada je u pitanju silovanje, za osnovni oblik u 87% slučajeva izriču se kazne ispod zakonskog minimuma, a kad su u pitanju dva teža oblika silovanja još je veći procenat izrečenih kazni ispod zakonskog minimuma.
Kad je u pitanju pritvor, imamo izjavu koju je dao državni sekretar pravosuđa – mi sada imamo 9.974 pritvorenika i zatvorenika. Prema analizi Saveta Evrope, u odnosu na broj stanovnika u Srbiji bi trebalo da ima oko 12.000 zatvorenika.
Dakle, EU i Savet Evrope projektuju broj potrebnih zatvorenika! Zato mi danas imamo izbor članova Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca na ovakav način – da bi mogli da ispunjavaju odluke EU i Saveta Evrope.
Gospodo, moram da vas upozorim da u SRS nikada nećete imati salonsku opoziciju. Nikad nećemo biti opozicija građanima Srbije, ali vama ćemo biti prava opozicija. Ako hoćete salonsku opoziciju, nju možete naći; to ste već i našli i našli ste im prostor u Čika Ljubinoj ulici. Oni su malo opozicija, malo su vlast, kod njih možete naći...
Jedan čovek je juče bio ovde; razumem da neko zaboravi ideologiju, to je moguće, ali da zaboravi matematiku, matematika je egzaktna nauka. Najveća opoziciona stranka jeste SRS. Ali, mi se ne slažemo, na sledećim izborima to će biti poziciona stranka i povesti građane Srbije tamo gde je mesto, sarađivati sa svima koji nas priznaju. Za početak su naši prijatelji, gospodo iz Demokratske stranke, oni koji nisu priznali nezavisnost Kosova i Metohije. Da li su oni članice EU ili nisu, to je manji problem, ali među njima tražite, posle Rusije, savetnika. Mi ćemo znati s kim ćemo sarađivati posle sledećih izbora. Zahvaljujem se.

Hvala. Reč ima gospodin Nikola Žutić.

Gospodo poslanici, osvrnuo bih se na kandidate Visokog saveta sudstva koje su predložili pravni fakulteti, akademika profesora doktora Slobodana Perovića, profesora doktora Zorana Tomića, koji su kandidati pet državnih fakulteta, i profesora doktora Momčila Grubača koji je bio kandidat četiri privatna fakulteta. Već podatak da su prva dvojica kandidati državnih pravnih fakulteta daje im naučno-stručnu prednost u odnosu na profesora Grubača. Dobro je, kao što je već i kolega Krasić rekao, da je profesor Grubač povukao svoju kandidaturu.
Ipak treba predstaviti Grubača kao kandidata privatnih fakulteta i o njemu treba progovoriti, jer taj slučaj ilustruje kakvog kandidata predlaže indirektno i DS. Profesor Grubač je doktorirao u punom naponu Kardeljeve samoupravne doktrine o podruštvljavanju svega i svačega, pa tako i prava i države.
Naime, doktorirao je 1973. u Ljubljani, s temom "Prenošenje krivičnih pravosudnih funkcija s države na društvo". To je vreme tzv. samoupravne decentralizacije i razdržavljenja federalizovane savezne države Jugoslavije. Sprovodi se dezintegracija države, pa samim tim i dezintegracija sudstva. Osnivaju se vrhovni sudovi Vojvodine i Kosmeta. Stvaraju se, dakle, države u državi.
U tim sedamdesetim godinama, fatalnim po Srbiju i srpski narod, profesor Grubač je bio na visokim zakonodavnim i prosvetnim funkcijama. Bio je prodekan novosadskog Pravnog fakulteta od 1975. do 1977, 1979. i 1980. i dekan istog fakulteta. Verovatno je radio na jačanju državnopravne konstitutivnosti Vojvodine u jugoslovenskoj federaciji. Naime, on je bio član zakonodavnopravnih komisija u skupštinama Srbije i Vojvodine.
Krajem devedesetih počinje Grubačev haški ideološko-politički angažman. Naime, posle 5. oktobra 2000. inicirao je suđenja za ratne zločine; 5. novembra 2000. među prvima je izjavio da SRJ mora sarađivati sa Haškim tribunalom. U to vreme, za sudstvo iz vremena Miloševića je govorio da je to politički dirigovano sudstvo koje je osluškivalo šta misli politička vlast, jer je čekalo naređenje te vlasti, a nije se rukovodilo zakonom. Zaključio je da zbog toga nije bilo procesa vezanih za ratne zločine. Bio je veliki optimista po pitanju nezavisnog sudstva posle 2000. godine, jer je bio glorifikator novog demokratskog doba u kome je, po njemu, pravosuđe odvojeno od političkog uticaja, nezavisno od nečije političke volje i strogo u skladu sa zakonom.
U prilog svojoj prohaškoj kampanji 2001. godine objavio je knjigu "Hag pred očima Beograda", a iste godine raspravljao u Opatiji o procesno-pravnim pitanjima koja se javljaju u postupku pred Haškim tribunalom. Za antisrpski list "Vreme" 9. novembra 2000. daje intervju pod naslovom "Haški sud je nepristrasan". Tim povodom kaže sledeće: "Sudu se ne mogu staviti političke primedbe. Sud je garant objektivnosti, nezavisnosti i nepristrasnosti. U njegov sastav ušle su vrhunske, elitne sudije, nekompromitovane u svojim nacionalnim sudstvima. One dolaze iz stabilnih demokratskih pravnih poredaka u kojima je odavno prečišćeno pitanje sudske nezavisnosti. Njihov autoritet je toliki da se ne može posumnjati u njegovu objektivnost i nepristrasnost njihovih presuda". Post festum svi smo se uverili kakve je sudske presude donosio Haški sud u odnosu na Srbe, a kakve u odnosu na muslimane, Šiptare i Hrvate.
Ne treba zaboraviti da je profesor Grubač 26. juna 2001. godine, kao ministar pravde, predao Okružnom sudu u Beogradu zahtev Haškog tribunala da se Slobodan Milošević izruči tribunalu. U skladu sa anacionalnim ideološko-političkim radom, od 2005. postaje profesor Pravnog fakulteta Univerziteta "Union", privatnog fakulteta koji je pravna institucija anacionalnih disidenata sa državnih pravnih fakulteta, a koje odlikuje kritičnost prema srpskoj državi, tradicionalnim pravnim institucijama, tradicionalnim crkvama, naročito prema SPC. Međutim, "Unionovi" anacionalni pravni eksperti u medijima satanizuju srpski narod. Bivši dekan tog fakulteta prof. dr Vladimir Vodinelić poziva Srbe da se suoče sa svojom prošlošću, valjda zločinačkom, a pri tome ne poziva svoje sunarodnike Hrvate da se suoče sa svim zločinima koje su počinili nad Srbima tokom 20. veka.
Nekolicina profesora fakulteta "Union" su aktivisti nevladine organizacije Centar za unapređenje pravnih studija, osnovane 1998. godine. Taj centar nekažnjeno i dalje državu Srbiju, Srbe i druge građane Srbije vređa i satanizuje. Oni su pokrenuli pravničke projekte vezane za pravno savladavanje prošlosti, preko zakona o lustraciji, zakona o otvaranju dosijea Službe državne bezbednosti itd. Poznato je da je prof. dr Kosta Čavoški lustraciju jednostavno nazivao običnom čistkom.
Želim da istaknem da je Centar za unapređenje pravnih studija član Koalicije protiv diskriminacije, u kojoj su i švedski Helsinški odbor za ljudska prava, Gej strejt alijansa, Inicijativa mladih za ljudska prava, Labris, Antitrafiking centar i drugi. Ta koalicija je 6. marta 2009. poručila Vladi da hitno usvoji nepromenjen Zakon o zabrani diskriminacije.
Dalje, taj centar, čiji su aktivisti pojedini profesori Pravnog fakulteta "Union", a verovatno i profesor Grubač, zajedno sa "Ženama u crnom" traži da Srbija prihvati standarde EU koji se odnose na osporavanje ratnih zločina i holokausta, kako bi same Srbe optužili da osporavaju genocid u Srebrenici. Pri tom, nijednom rečju ne pominju zločine nad Srbima u Sarajevu, Tuzli, Srebrenici, pre Srebrenice, Krajini i drugde. Dalje, Centar za unapređenje pravnih studija, zatim, Fond za humanitarno pravo, "Žene u crnom", Helsinški odbor za ljudska prava, Inicijativa mladih za ljudska prava i drugi zahtevali su da se 11. jul u Srbiji prihvati kao dan sećanja na genocid u Srebrenici.
Akademika Slobodana Perovića, takođe kandidata za Visoki savet sudstva, koga je predložilo pet državnih pravnih fakulteta, upravo kritikuje Grubačev kolega sa "Uniona", bivši sudija Vrhovnog suda Srbije prof. dr Zoran Ivošević, koji kaže da je kandidatura prvog čoveka Kopaoničke škole prirodnog prava krajnje sporna, jer, tobož, nije politički nezavisan. Ivošević verovatno zaboravlja da u ovoj zemlji ima vrlo malo sudija koji su politički nezavisni.
Gospodo poslanici, Vrhovni savet sudstva je, kao što svi znamo ovde, vrlo moćna institucija.
Kao što vam je poznato, ona bira i razrešava sudije, odlučuje o prestanku sudijske funkcije, o njihovom premeštaju, u postupcima vrednovanja rada sudija i predsednika suda, imenuje sudije porotnike, odlučuje o imunitetu sudija i članova saveta, predlaže Skupštini izbor i razrešenje predsednika Vrhovnog kasacionog suda i sudija i drugo. Zbog svega prethodno navedenog, profesor Grubač, u slučaju da je bio izabran, vodio bi, dakle, kadrovsku politiku postavljenja sudija problematičnog ideološko-političkog profila po državne i nacionalne interese. Ali, pošto je Grubač povukao svoju kandidaturu, ostaju dvojica kandidata. Vladina većina treba dobro da razmisli koga će izabrati u ovo moćno telo. Zahvaljujem.

Reč ima gospodin Nebojša Ranđelović. Preostalo vreme za poslaničku grupu LDP je četiri minuta i 24 sekunde.