Zahvaljujem. Prvo ću da izrazim negodovanje zbog toga što je objedinjena rasprava po 19 tačaka dnevnog reda, koje nazivate ratifikacijom sporazuma i u kojima su smeštene delatnosti: dopinga u sportu, kulturne saradnje, saradnje u oblasti umetnosti i obrazovanja, potvrđivanje sporazuma oko diplomatskih službenih pasoša sa Izraelom i Indijom, nekih ratifikacija u kojima se Kosovo pojavljuje kao zemlja potpisnica i među onim što jeste vrlo opasno, poput ovog poslednjeg rečenog vezano za tretman KiM, kažem ja i onog što bi moralo da bude dobra prakse svake zemlje koja želi saradnju u svim oblastima, pod tačkom 30. i 31. su dve ratifikacije teške 66 miliona, mogućih kredita, evra, ali i obaveza koje iz onog što možemo da ostvarimo proističu i obaveze prema budžetu Republike Srbije i samo po jednom od njih gde nam ''Banka za razvoj Saveta Evrope'' nudi 20 miliona evra, a mi dužni da obezbedimo 11 miliona 250 hiljada evra.
Da li ova dva ponuđena sporazuma za ratifikaciju zaslužuju toliko pažnje da nam se makar objasni namena, način ulaganja ovih sredstava, kontrola njihovog ulaganja i koji su efekti, s obzirom na to da već po svim procenama spadamo u ozbiljno zadužene zemlje? Vi ste rekli da to ne zaslužuje pažnju samim činom što niko nije obrazlagao ova dva međunarodna sporazuma i sam način odbijanja primedbi da se zemlja Srbija nalazi u grupi ozbiljno zaduženih zemalja mene zabrinjava.
Međunarodni monetarni fond koji je prestao da ima u ovoj zemlji samo savetodavnu ulogu i sa kojim vodimo pregovore o ulasku u jedan ozbiljan aranžman, koji se zove, ne samo nadgledanje ekonomske situacije, nego aranžman u kome MMF pretenduje da vodi našu ekonomsku politiku, upravo ovih dana govori o tome da Srbija, pored Letonije i Estonije, spada u grupu zemalja koje imaju ozbiljnih problema sa brojem i visinom kredita uzetih u stranoj valuti. Samo ta činjenica vas obavezuje da građanima Srbije i poslanicima, od kojih očekujete pomoć i dobronamernost u ratifikaciji ovih ugovora, zaslužuje da obrazložite ova dva kredita.
Španski je posebna priča i ono što se zove – dajemo vam milion evra donacije, da bismo vas zadužili sa 45 miliona evra kredita za našu robu i usluge, nešto je čemu ću posvetiti pažnju u drugom delu svoje diskusije.
Ova prva, nalaže zbog građana Srbije moju obavezu, da obavestim građane ono što nije učinila Vlada ili ministar, da ''Banka za razvoj Saveta Evrope'' jeste jedna vrsta socijalne banke u kojoj smo mi članica još od 1956. godine, da je naš osnivački ulog u toj banci značajan i da smo, kao Srbija i Crna Gora, od 2003. godine koristili kredite za izgradnju stanova za izbeglice, za pomoć opštinama, za zapošljavanje, za pomoć u otklanjanju posledica poplava u Banatu i da smo koristili već jedan kredit za saniranje posledica klizišta u Srbiji. E, ovaj kredit je za istu namenu i govori o tome da uzimamo 20 miliona kredita, kao i da će Vlada Srbije na tih 20 miliona dati još 11 miliona i 250 hiljada evra da bi sanirali posledice klizišta.
Imam problem sa Vladom što i pored formirane Uprave za javni dug Vlada ne nalazi za shodno da kaže da za ono što dobijamo pod povoljnijim uslovima od komercijalnih, ali ipak ne dovoljno povoljnim za zemlju zaduženu kao što je naša, dakle, Vlada duguje građanima Srbije objašnjenje – iz kojih će sredstava imati mogućnosti da vraća ove kredite? Ovo nisu donacije i kada jesu, one nisu besplatne, jer su uslovljene određenom vrstom ponašanja. A ovo nije donacija!
Ovo je kredit na koji treba da obezbedimo u ovoj oskudici dodatna sredstva i mene zanima da li je Vlada vodila računa o dve stvari – o prioritetu za uzimanje sredstava za ovu namenu, o mogućnostima da ih upotrebi i da li je, ne daj bože, kojim slučajem, već iskoristila ova sredstva, kao što je to uradila sa prethodnim kreditom za ovu namenu, koji je bio težak 10 miliona evra, a Vlada je u trenutku kada je od Skupštine tražila ratifikaciju već bila potrošila 6 miliona evra.
Molim vas da građane Srbije, poslanike Skupštine Republike Srbije ne cenite tako malo što ćete od nas tražiti pravo na trošenje onoga što ste već potrošili i nema se uvek opravdanja za iznenadnost nastale situacije, poput zloupotrebe tih instituta – hitno je, pa moramo nešto bez javnih nabavki da uradimo. Država čini i sama ono za šta kritikuje svoja javna preduzeća, i kod javnih nabavki i kod međunarodnih zaduživanja.
Molim vas, vama izborna kampanja ne traje od ciklusa do ciklusa, od izbora Vlade, pa onda radite posao, pa se u novom izbornom ciklusu vi bavite kampanjom. Ne, izborna kampanja u ovoj državi ne prestaje i najveći broj ministara se bavi izbornom kampanjom, a ne poslom, ne planiranjem zaduženja, ne računanjem efekata tih kredita i mogućnostima da ih vratimo, već samo pričom o svojoj podobnosti da do tih kredita dođu, a bez ijednog obrazloženja – iz čega ćete te kredita da vraćate.
U Memorandumu koji je objavljen o budžetskoj politici, sa projekcijom do 2011. godine, objavili ste vrlo precizne podatke o stanju javnog duga i visini društvenog proizvoda iz kojeg će se taj dug vraćati.
U broju 92, na strani 99. „Službenog glasnika Republike Srbije“, gde je taj memorandum objavljen, stoji podatak da je u milionima evra taj spoljni dug države 6,5 milijardi, govorim o zaokruženoj cifri, i kažete da nismo previše zaduženi. Ali, on je proračunat na projekciji bruto društvenog proizvoda od 39 milijardi i sa rastom od 3,2 posto.
Više niko ozbiljan u ovoj državi Srbiji ne spori da imamo društveni proizvod sa negativnim prefiksom od minus 2%, a vi i dalje uzimate kredite za sanaciju klizišta, za koje imam sumnju da su već unapred potrošeni, da li u namene koje pišu u sporazumu o kreditu, ja to ne znam, ali u ovom ugovoru piše da će onaj koji te pare daje imati pravo da to i proverava.
Nadam se da nećete dobiti negativnu ocenu za to, ali ste dužni da na nižem nivou bruto društvenog proizvoda snizite kredite, odnosno mogućnost uzimanja kredita, iako već imamo potpisane sporazume sa onima koji nam te kredite daju.
Za mene je ova vlada vrlo neodgovorna zato što ono što se zove mogućnost da potroši pare, a da nam ne da račun o tome koliko otplaćujemo glavnica i koliko otplaćujemo kamata na te glavnice, jednostavno, govori o tome da vi nemate dugoročno opredeljenje da vršite odgovorno vlast. Kad god se o ovim kreditima govori, govori se o tome koliko su oni po svojoj ročnosti dugi, pa sa nekim odloženim obavezama vraćanja, a kada samo otvorite tu stranu 29. Memoranduma, svaki građanin će imati prilike da vidi da mi mnogo više plaćamo kamate nego što plaćamo i glavnicu za kredite koji su nekada bili dugoročni, a sada evo dospeli da se vraćaju i glavnice i kamate.
Ne možete doći do preciznog podatka koliko to javnog duga u ovoj godini dospeva ovoj državi, a to jeste njena obaveza. Guverner Jelašić, sa Dinkićem, odlazi da pregovara u Austriju o privatnim kreditima banaka i preduzeća i o molbi da strane banke, odnosno zovemo ih domaće, ali su im centrale u inostranstvu, izvrše reprogram, pa odlože te kredite. Neću ni ovde zaboraviti da ponovim da je do tih kredita koje zovu kros border došlo zato što je guverner Jelašić vodio pogrešnu monetarnu politiku, sa skupom obaveznom rezervom, pa su korisnici kredita i privreda bili usmeravani da uzimaju kredite kod matica banaka koje su ovde, jer je to jeftinije za procenat obavezne rezerve.
I, sada umesto da sva ekonomska pamet i sva ekonomska moć koncentrisana u Vladi, i u Narodnoj banci, i u savetnicima i u Monetarnom odboru, i u Savetu Narodne banke, razmišlja o kreditu za koji su direktno odgovorni, a to je javni dug koji iznosi 6,5 milijardi evra, nama se uz 19 važnih ali raznorodnih sporazuma nude dva nova kredita, od kojih je jedan za sanaciju klizišta, a drugi za finansiranje prodaje španskih roba.
Povodom ovog kredita koji je vezan za klizišta ja ću pomenuti da ste nam na jednom od prošlih zasedanja na isti način, objedinjenom raspravom, dostavili kredit od iste institucije koji je bio vredan 10 miliona evra, ali je imao drugu socijalnu namenu, za izgradnju trajnih stambenih jedinica za izbeglička naselja, odnosno za izbegla lica i bivša izbeglička domaćinstva.
Poštovani građani, u zagradi piše, za izbeglice koje su dobile državljanstvo Republike Srbije. Iako je reč o novcu i o kreditu, na ovom mestu moram da podsetim da je mnogo onih koji ne mogu da uđu u ovu zagradu, da još uvek u ovoj državi Srbiji postoje ljudi koji godinama čekaju da dobiju državljanstvo države u kojoj žive.
Iako je ovde reč o kreditima i o neodgovornoj Vladi koja se i dalje zadužuje, ne vodeći računa o tome ko će kredite da vraća, moram da podsetim da jeste vaša obaveza davanje državljanstva onima koji žive u ovoj državi i da je zaista nehumano dalje je odlagati.
Ono što je poseban problem kod drugog kredita zove se program finansijske saradnje između Vlade Republike Srbije i Vlade Španije sa Aneksom.
Španija nam nudi jedan milion evra donacije, a onda nam nudi mogućnost za povlačenje 45 miliona evra u vidu kredita za finansiranje nabavke potpuno nove španske robe i usluga. Španska vlada zadržava pravo da njen organ, koji se zove Savet ministara Španije, ipak odobri sve ono što ćemo mi dogovoriti ako pristanemo u daljoj zajedničkoj saradnji.
Ali, ima u članu 3. vrlo precizan uslov koji je i ova vlada i svaka vlada pre nje od 2000. godine potpuno zaboravila, a to je da štiti domaću industriju, domaću proizvodnju i domaće proizvođače, ali Španci to ne zaboravljaju. Oni kažu – ova sredstva će se na osnovu pojedinačnih ugovora koristiti za finansiranje sledećeg: 100% potpuno nove robe i usluga španskog porekla.
U članu 4. kaže – carinske dažbine i takse, ukoliko postoje, utvrđene od strane nadležnih organa Republike Srbije, neće biti finansirane iz sredstava koja su predviđena ovim programom.
Znači, prijatelji Srbije, ukoliko imate neke troškove vezane za uvoz robe i usluga koju vam mi, kao dobri domaćini i dobri upravljači španskom privredom, prodajemo na kredit koji vam dajemo, vi to nećete moći da prihodujete, ne daj bože, kroz carine ili usluge, jer vi ste država koja se dokazala da rado uzima kredite, da rado otvara kapije i liberalizuje sve za uvoz strane robe, a da ni na koji način ne štiti svoju domaću industriju.
Ono što je zanimljivo, u članu 6. kaže da su ugovorne strane saglasne da se sredstva koriste za finansiranje projekata ili ugovora koji će biti dodeljeni španskim firmama.
I u svakom sledećem članu gde se predviđa postupak javnih nabavki, u smislu otvorenog postupka konkurisanja za španske firme koje će prodavati nama, svuda stoji stotinu puta ponovljeno – za španske firme i usluge španskih firmi, i usluge preduzeća iz Španije koja proizvode špansku robu.
Da, tender se može objaviti i u Srbiji i u Španiji, ali će ovde posao dobiti oni sa strane zato što su od nas navikli da mi omogućujemo razvoj tuđih privreda i tuđih industrija, a na štetu ovih građana i ove države.
Ono što mene dodatno brine u čitavoj ovoj situaciji jeste jedan od zahteva MMF-a koji se provlači u tajnom dokumentu, u čiji je posed došao "Financial times" i koji je objavljen u svim relevantnim medijima, dakle, još jedan zahtev, sa kojim smo mi bili suočeni, nedavno, kao anketu, kako bi to naši građani, naše političke stranke i institucije reagovale ako bi dinar zamenili evrom. Znači, MMF ima predlog da sve visokozadužene zemlje, gde je Srbija treća po njihovoj klasifikaciji, domaću valutu zameni evrom.
Podsetiću građane da smo pre mesec i po dana u svim našim medijima imali pitanje – a, kako bi to kod nas izgledalo, da je čak i guverner odgovarao na takvo pitanje. I pitali smo se svi otkud baš sada to pitanje. Da nemate dilemu, kao u lutkarskom pozorištu, kako može da se predstavi Vlada Republike Srbije, nameće pitanja, nameće dileme i sondira javnost da li država može i taj deo monetarnog suvereniteta da izgubi, a pre ulaska u EU.
Da li je Narodna banka i ovakva kakva je do sada, potpuno odvojena od Ministarstva finansija, od premijera, od ekonomske politike, od Uprave za javni dug, koja mora da vodi računa o težini ovih kredita o kojima danas govorimo, uopšte koristila to da ima pravo da vodi sopstvenu monetarnu, monetarno-kreditnu i emisionu politiku?
Ne, nije, zato što se nije rukovodila ni interesom građana, zato što im je bezrezervno reklamirala kreditiranje i zaduživanje, dovodeći svakog građanina, svaku porodicu i svako preduzeće u stanje idealnog dužnika, kao poželjnog načina ponašanja, kao postmoderni način života – zadužite se samo kreditom. Sećate se, bila je samo dilema da li se zaduživati u francima ili u evrima itd.
Ta ista Narodna banka, potpuno pogrešnom monetarnom politikom, koja se bavila trgovinom sa stranim bankama u repooperacijama, a ne kreditirajući preko poslovnih banaka, a ne direktno, dovela je ovu privredu u situaciju da naši građani danas treba da uče da li i koja banka kako obračunava euribor, da li na šestomesečnom nivou, na tromesečnom i da li ga i kada usklađuje kao trošak koji će pogoditi građanina i njegov kućni budžet.
Da li je onaj ko nam je potpisao ovaj zahtev za kreditima dao obrazloženje građanima Srbije da li će se euribor, koji ovde piše, obračunavati tromesečno ili šestomesečno i koja je projekcija tog troška, a koji je efekat za ulaganje od kredita koji na ovaj način uzimamo? Da li neko drugi treba da građanima da objašnjenje za to?
Kažu da je ovo neoliberalna tržišna privreda. Da, tržišna treba da bude, ali država u njoj ne sme da izgubi svoju ulogu. I u takvoj privredi građanin ne može da prevali odgovornost na Vladu, i ne treba da prevali odgovornost na Vladu, za sopstvene odluke – da li će uzeti kredit i koliko će on da košta, ali građanin od Vlade mora da dobije odgovor kolika je stvarna kamata kao efektivna, a kolika je ona koja se reklamira i da li smo, zaista, uništavanjem domaćeg bankarskog sistema, dobili konkurentan bankarski sistem u kojem imamo kamate na kredite slične zemljama u okruženju. Na tom ispitu Vlada je pala, a građani su danas zaprepašćeni ratama koje dobijaju za kredit, jer je euribor za godinu dana skočio sto procenata.
Čak i onda kada je bilo izvesno da će euribor rasti takvim tempom, jer je još od avgusta 2007. godine finansijska kriza pokazivala svoje pravo lice, Vlada je nastavila da se zadužuje, nijednog trenutka ne postavljajući pitanje sebi, ni predstavljajući se građanima kao odgovorna, a šta je uradila sa, po tvrdnjama gospodina Dinkića, 17 milijardi evra priliva stranog kapitala, što po akvizicijama iz privatizacije, što po stranim direktnim ulaganjima, a što po naraslom ukupnom dugu na 30 milijardi dolara. Svetski eksperti kažu: davati ovakvoj privredi nove kredite i ulaziti u nove aranžmane sa MMF, isto je što i bolesniku, zavisnom od droge, davati kokain. Koji će to trenutak, od ovog sada, biti pogodniji da se Vlada zapita da li je možda bolje dobijati novac za ulaganje u ono što se zove proizvodnja, a ne samo finansijske manipulacije i virtuelni razvoj, ili ćemo se okrenuti onome što se zove odgovorni odnos prema javnim sredstvima, prema budžetu iz kojeg će se ovi krediti vraćati i u ime toga voditi računa i dostavljati izveštaj o svakom evru koji ostavljamo u nasleđe budućim generacijama kao dugove.
U tom smislu, SNS i Poslanička grupa Napred, Srbijo ne može da podrži ovakvu politiku daljeg zaduživanja, bez ikakvog navođenja efekata i onih obaveza koje ostaju budućim generacijama, i mi za ovakve predloge nećemo glasati. Hvala. (Aplauz.)

Reč ima poslanik Jovan Nešović.

Poštovani predsedavajući, poštovana gospodo ministri, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama je danas 19 ratifikacija različitih sporazuma koje Narodna skupština  treba da ratifikuje i da potvrdi, a to su sporazumi sa državama u okruženju, državama EU i drugim državama sveta, kao i određenih sporazuma koji su multilateralnog karaktera.
Oblasti tih sporazuma su ekologija, saradnja u oblasti ekonomije, kulture, sporta i omladine, umetnosti, u naučno – tehničkoj saradnji, saobraćaju, i to onaj deo koji se odnosi na vazdušni saobraćaj, i dva zajma.
Na početku hoću da kažem da će Poslanička grupa G17 Plus glasati za ratifikaciju svih 19 sporazuma.
Sada ću da govorim o dva sporazuma. Jedan sporazum je između države Srbije i nama susedne države Rumunije i drugi sporazum je jedan Okvirni zajam koji država Srbija treba da ratifikuje sa Bankom za razvoj Saveta Evrope. Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Rumunije odnosi se na ekonomsku, naučnu i tehničku saradnju i ovaj sporazum je potpisan u Beogradu 24. oktobra 2008. godine. Kad govorimo o ovom sporazumu, potrebno je reći nekoliko statističkih podataka kakvi su sada odnosi između Srbije i Rumunije, koja je već članica EU.
Što se tiče ekonomske saradnje između ove dve države, trenutno dominira razmena roba i, što je važno, količina roba koje se razmenjuju između ove dve države svake godine poprilično raste. Po statističkim podacima, 2003. godine robna razmena između države Rumunije i Srbije bila je 200 miliona dolara, a već 2007. godine ta robna razmena je izašla, negde, na 690 miliona dolara.
Druga stvar koja je, takođe, važna, jeste dugogodišnja saradnja u eksploataciji i održavanju dve hidroelektrane, a to su "Đerdap 1" i "Đerdap 2". Mislim da se pokazalo da dobri odnosi u oblasti energetike između Rumunije i Srbije treba proširiti i na druge oblasti privrede.
Analize pokazuju da se može sarađivati i u hemijskoj, petrohemijskoj industriji, prehrambenoj industriji, industriji poljoprivrednih mašina i transportnih sredstava, kao i u oblasti turizma. Važna stvar jeste da u ovom trenutku u naročito pograničnim delovima države Srbije i Rumunije, postoji registrovano preko 730 mešovitih preduzeća. Mislim da je, iz ovih razloga, veoma važno ratifikovati jedan ovakav sporazum i institucionalno urediti ekonomsku, tehničku i drugu saradnju između Rumunije i Srbije.
Ono što ovaj sporazum, takođe, predviđa, jeste formiranje jedne mešovite komisije sastavljene između predstavnika naše države i predstavnika Rumunije, koja će pratiti primenu ovog sporazuma i koja će se najmanje, a možda i više puta, sastajati godišnje i analizirati efekte primene ovog sporazuma. Ova komisija, pored ostalog, imaće ulogu da analizira predložene mere razvoja ekonomske saradnje između Srbije i Rumunije, podstiče saradnju u drugim oblastima, međusobno informiše zainteresovane strane o mogućim investicionom ulaganjima u jednoj, odnosno drugoj zemlji, unapređuje tehničku i naučnu saradnju i saradnju između privatnog i javnog sektora i, ono što je veoma važno, vrši kontrolu kako se primenjuje ovaj sporazum.
Ono što je, takođe, važno, jeste da je Rumunija u ovom trenutku članica EU, prešla je jedan trnovit put koji nas, državu Srbiju, u budućem periodu očekuje i siguran sam da, korišćenjem dobrih iskustava koje je imala Rumunija, mi možemo na neki lakši način određene stvari odraditi, a to znači i lakše pristupiti Evropskoj zajednici.
Što se tiče drugog sporazuma, a to je ugovor o zajmu između Republike Srbije i Banke za razvoj Saveta Evrope. Potpisan je 11.12.2008. godine. Njegov zadatak jeste da se povuku sredstva koja će se utrošiti na otklanjanje posledica klizišta aktiviranih u martu 2006. godine. Želim da podsetim narodne poslanike da smo u martu 2006. godine posle dugotrajnih kiša na celoj teritoriji države Srbije imali poplave u severnom delu naše teritorije, a od Save i Dunava, dakle, centralna Srbija i južna Srbija i zapadna, velika klizišta koja su ugrožavala kako domaćinstva ljudi, pomoćne objekte, tako i vodovod i kanalizaciju i puteve i sve ono što je vezano za jednu lokalnu infrastrukturu.
Takođe, želim da podsetim narodne poslanike da je sanirano deo tih šteta koje su nastale od tih klizišta, sanirano je zajedničkim aktivnostima lokalnih samouprava i države. Međutim, dobar deo tih šteta još nije saniran. Postoje primeri u svakom gradu i opštini u Srbiji počev od Kragujevca, Leskovca, Niša, pa i mog Kraljeva, odakle dolazim kao narodni poslanik, zaista veliki broj problema koji su posledica te elementarne nepogode koje još uvek nisu sanirane.
Ono što se predviđa ovim sporazumom jeste da je ukupna vrednost tog projekta oko 31 milion evra, 20 miliona evra povlačimo pod povoljnim uslovima od Banke Saveta Evrope, a 11 miliona evra moramo obezbediti, a to je država obezbedila preko budžeta za 2009. godinu. Ono što je važno za ovaj projekat jeste da će imati četiri komponente:
1) Prva komponenta jeste, kako se u predlogu projekta zove komponenta, da se obezbedi izgradnja i popravka oko 174 kuće u 28 opština Srbije i izgradnja objekata opšteg značaja u nekoliko mesta, a kada kažemo od opšteg značaja misli se na obdaništa i zdravstvene ustanove.
2) Druga komponenta odnosi se na izgradnju vodovoda i kanalizacione mreže, i elektromreže niskog napona, jer u klizištima su i ti infrastrukturni objekti uništeni i ova sredstva će biti iskorišćena i za popravku, odnosno izgradnju novih infrastrukturnih objekata.
3) Treća komponenta se odnosi na sanaciju zemljišta koje ugrožava kuće i druge javne objekte. Dakle, ako se ponovo, ne daj bože, dese iste elementarne nepogode vrlo lako će doći do obrušavanja zemljišta. Mora se izvršiti sanacija, odnosno izgradnja potpornih zidova.
4) Četvrta komponenta koja se odnosi na izgradnju lokalnih puteva i kako je u predlogu projekta nagovešteno, to je oko 90 kilometara lokalnih puteva koji su oštećeni ili uništeni u martu 2006. godine.
Ono što je važno ovde istaći jeste da će ovim projektom biti obuhvaćeno 60 opština u Srbiji. Ovo nije projekat za jednu opštinu. Ovo je projekat za 60 opština u Srbiji. Važno je trošiti ova sredstva da bi se ono što smo nasledili, a to je posledica od 2006. godine, već su tri godine prošle, napokon to da dovedemo u normalno stanje da bi ljudi lakše živeli.
Ono što želim da kažem je i brzina sa kojom će se potrošiti ova sredstva i završiti ovi projekti. Tu jeste odgovornost Ministarstva za infrastrukturu, a ako se ne varam i ''Puteva Srbije'' koji treba da izvrše nadzor, odnosno upravljanje ovim projektom. Posle ratifikacije ovog sporazuma očekujem da zaista više nema odgovornosti na nekom drugom, odgovornost je potpuno na nama. Očekujem da ono što je planirano, a to je da se ovaj projekat završi 2010. godine, zaista da se završi 2010. godine i da možemo dobiti izveštaj da je 31 milion evra adekvatno potrošen i da je urađeno ono što je planirano, kao i da kvalitet života ljudi koji žive tamo gde se budu radili ovi projekti bude na višem nivou nego što je sada.
Na kraju, hoću da kažem, u ime Poslaničke grupe G17 plus pozivam sve druge poslaničke grupe da podrže svih 19 sporazuma, jer svih 19 sporazuma predstavlja dobrobit za državu Srbiju i njene građane u ovom trenutku. Hvala. (Aplauz.)

Hvala. Reč ima gospodin Milan Vučković.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predstavnici Vlade, izuzetno mi je drago što danas među ovih 19 ratifikacija, imamo i tri koje makar delimično dodiruju oblast sporta. Reč je o dva bilateralna ugovora naše zemlje, sa Mađarskom i Češkom, a treće je Predlog zakona o potvrđivanju međunarodne konvencije protiv dopinga u sportu. Odvojio bih nekoliko minuta vašeg vremena da vam objasnim zbog čega mislim da treba jednoglasno da usvojimo ovu konvenciju.
Reč je o dopingu u sportu, doping kao uzimanje određenih supstanci da bi se poboljšale telesne performanse, snaga, izdržljivost, sigurno nisu potekle u sportu. Verovatno, kao i mnoge druge stvari, potekle su u ratu, među ratnicima, vojnicima, da bi se ostvario bolji rezultat na ratištu, mit o čarobnom napitku koji daje neverovatnu snagu i pobednički elan vojsci postoji u mnogim kulturama, a svoj izraz je našao i u modernoj umetnosti, setimo se, recimo, crtanog filma o Asteriksu.
Generalno, u sportu, ozbiljnija istraživanja, ozbiljnija primena dopinga počinju negde u 19. veku, i to, pre svega, u onim sportovima koji su direktno vezani za velika naprezanja, izdržljivost, potrebu da se istraje više časova u tim sportskim naporima.
To je najpre bilo plivanje, a onda biciklizam i vremenom je preneto i primilo se u ostale sportove, što bi rekli. U to vreme su uzimana razna sredstva koja su bila pri ruci, recimo, kokain itd. Međutim, tada se pojavljuju prvi negativni efekti upotrebe dopinga u 19. veku, a beleže se i prvi smrtni slučajevi prilikom uzimanja dopinga. Tako je taj čarobni napitak pokazao ubrzo svoju mračnu stranu i počeo je da uzima danak.
Od tada je medicina napredovala neverovatnom brzinom i samim tim napredovali su lekovi, napredovala je nauka i broj i opseg sredstava koja su se koristila bila su sve veća i veća. Poznat je slučaj Istočne Nemačke koja je prema svedočenjima mnogih sportista u to vreme imala kao državnu strategiju, radi pobede na olimpijskim igrama i drugim takmičenjima, praktično dopingovanje mladih ljudi, maltene dece. Mnogi od njih su danas invalidi. Mnogi od njih su prerano umrli. Mnogi imaju hormonalne poremećaje. To je bilo vreme ideološke borbe gde je svaka pobeda ili zlatna medalja na olimpijskim igrama značila pobedu ideologije. Zna se da kada se vode ideološke bitke one ne pitaju za žrtve, odnosno ljudi, pojedinci su u ideološkim bitkama zanemarljiva stavka. Ni mnoge druge zemlje nisu bile imune na upotrebu tih sredstava.
Zbog toga je međunarodna zajednica pokušavala stalno da upotrebu tih sredstava stavi pod određenu kontrolu i zbog toga mi danas imamo ratifikaciju ove UNESKO konvencije. Ona je potpisana 2005. godine, 19. oktobra u Parizu. Stupila je na snagu 1. februara 2007. godine, za sve one zemlje koje su je ratifikovale do kraja 2006. godine, tada je bilo 52 zemlje. A za sve one koje su je ratifikovali ili će je ratifikovati posle tog perioda ona stupa na snagu prvog u mesecu nakon isteka mesec dana od ratifikovanja te konvencije. Do sada je oko 100 zemalja u svetu ratifikovalo ovu konvenciju.
Treba naglasiti da ćemo ratifikovanjem ove konvencije formalno priznati ''svetski antidoping kodeks'' koji je potpisala Svetska antidoping agencija, sa ciljem da se harmonizuju pravila protiv dopinga u svetu. Do sada je 570 sportskih organizacija prihvatilo ''svetski antidoping kodeks'', uključujući i Međunarodni olimpijski komitet. Usvajanju UNESKO Konvencije 2005. godine prethodila je Kopenhagenska deklaracija o dopingu u sportu iz 2003. godine, a koja je predstavljala izraz političke volje da se prihvati ''svetski antidoping kodeks''. Naša zemlja je to potpisala, u to vreme je ministar Goran Svilanović bio ispred Srbije i Crne Gore i potpisao je tu deklaraciju. Međutim, još uvek nismo ratifikovali ovu konvenciju, a sada je na dnevnom redu.
Međutim, iako je nismo prihvatili to ne znači da mi zaostajemo za svetom u borbi protiv dopinga, protiv nedozvoljenih sredstava i zloupotrebe lekova u svrhu postizanja boljih rezultata.
Naša Antidoping agencija Republike Srbije je dobila od svetske Antidoping agencije potvrdu da je code complained, odnosno usklađena sa ''svetskim antidoping kodeksom''. Takođe, naš zakon koji je donet 2005. godine, Zakon o sprečavanju dopinga u sportu zasniva se i bazira upravo na tom kodeksu.
Sve dok ne ratifikujemo ovu konvenciju, a nadam se da ćemo to učiniti jednoglasno u ovoj skupštini, kao što smo učinili i na Odboru za omladinu i sport, mi formalno-pravno ne priznajemo, jer nismo priznali ''svetski antidoping kodeks''. To može proizvesti i negativne posledice na naše sportiste. Svetske olimpijske igre su 2010. godine u Vankuveru, zimske olimpijske igre, i ukoliko ne bismo to prihvatili, naši sportisti ne bi mogli da učestvuju na takmičenju. To je samo jedna od praktičnih posledica, a tu su i etičke i spoljnopolitičke posledice koje bi naša zemlja snosila, ukoliko ne bi po hitnom postupku ratifikovala ovu konvenciju.
Dame i gospodo, sport danas, osim ugleda i slave koje je donosio oduvek, donosi i ogroman novac ili može doneti njegovim akterima. To nisu samo sportisti, već su to treneri, to su i uprave, to su lekari i to su svi ljudi koji pomažu sportistima. Zbog toga je veliki izazov mladim ljudima i onima koji im pomažu da prečicu do boljeg rezultata nađu kroz upotrebu dopinga. Naše je, kao Skupštine, da jednoglasno, podvlačim, podržimo ovu konvenciju, da je ratifikujemo kao Parlament i da pokažemo da verujemo u fer-plej, da verujemo u sport i najvažnije, da verujemo u zdravlje sportista. Hvala. (Aplauz.)

Hvala vama. Reč ima gospodin Aleksandar Pejčić. Vreme preostalo za DSS je 10 minuta. Molim vas, pritisnite taster.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo poslanici, poštovani ministre, pred nama su konvencije koje mora ovaj parlament da ratifikuje. Ja ću se osvrnuti, kao i moj prethodni uvaženi kolega gospodin Vučković, pričaću o Međunarodnoj konvenciji protiv dopinga u sportu, iz jednog prostog razloga, dolazim iz te sfere. Bio sam dugogodišnji sportista, aktivno učestvovao u saveznom rangu, bio trener u saveznom rangu i sa te pozicije mislim da mi je mnogo lakše da govorim, nego bilo kom drugom poslaniku.
Međutim, u ovom predimenzioniranom dnevnom redu očekivao sam da o ovoj konvenciji pričamo ponaosob. Takođe, očekivao sam i da pre ove konvencije razgovaramo o jednom krovnom zakonu, a to je Zakon o sportu i meni je izuzetno žao što taj zakon nije ušao u ovu skupštinsku proceduru, jer na taj način šaljemo lošu poruku našim sportistima – da država ne razmišlja o njima, a to se inače i pokazalo kao loš primer i na prethodnim Letnjim olimpijskim igrama, kada je jedna sportska nacija osvojila svega tri medalje, to su dve srebrne i jedna bronzana.
Mislim na srpsku sportsku naciju, koja očekuje od svojih sportista da permanentno donose neka odličja sa velikih svetskih ili olimpijskih događaja. To je očiti primer odnosa ove vlade prema sportistima, prema mladim ljudima koji žele da uplove u te sportske vode.
Sada da se vratimo na temu, a to je doping. Kao što reče moj prethodni kolega Vučković doping je fiziološka ili hemijska supstanca koja dovodi do poboljšanja radne sposobnosti ili sportske sposobnosti. Najveća vrlina savremenog sporta jeste taj sportski duh, a najveće vrednosti sporta su pre svega fer-plej, zdravstvo, jačanje kolektivnog duha, jačanje etike, poštenja i korišćenje dopinga u savremenom sportu je upravo u suprotnosti sa ovim vrednostima, koje sam naveo.
Doping nisu izmislili sportisti niti njihovi treneri. Doping je izmišljen mnogo, mnogo ranije. Mnoge vojskovođe su davale svojim vojnicima, kako bi kod njih stvorili lažnu hrabrost, lažnu izdržljivost, lažni moral. U savremenoj istoriji vidimo da su određene zemlje poput DRN, tj. Istočne Nemačke, odnosno istočni blok je razvio tu tehnologiju doping sredstava, čak tendenciozno i namerno davao svojim sportistima ta doping sredstva, kako bi se prikazao u svetu kao velika sportska nacija. To su koristile, kao što rekoh, zemlje istočnog bloka, Nemačka, Bugarska i mnoge druge.
U savremenom sportu doping se koristi u individualnom sportu, kao što je biciklizam, atletika, plivanje. Imali smo prilike da vidimi da je pobednicima na velikim biciklističkim trkama, kao što su ''Điro d' Italija'' ili ''Tur d' Frans'', oduzimana titula upravo iz ovog razloga, jer posle doping testova videlo se da su oni koristili neka doping sredstva i zbog toga im je oduzeta titula.
Danas postoji velika baterija testova koja kontroliše korišćenje doping sredstva. Neke zemlje, kao i naša imaju Zakon o sprečavanju dopinga u sportu. Jedan od najrigoroznijih je u Italiji, gde sportista koji tendenciozno i namerno uzima doping sredstva može biti kažnjen od tri meseca do tri godine.
Kod nas, pošto i mi imamo taj Zakon o sprečavanju dopinga u sportu, naš zakon je malo liberalniji i predviđena je jedna godina zatvora za onoga za koga se utvrdi da namerno koristi doping sredstva. Postoji prva kategorija sankcija, koju uvodi Olimpijski komitet, koju uvode resorni sportski savezi, odnosi se na to da mogu olimpijski komiteti ili sportski savezi da im zabrane sportsko takmičenje ili da im oduzmu titulu.
Druga kategorija sankcija podrazumeva da tu reaguju državni organi i oni mogu doneti određene sankcije, kao što su prekršajno-pravne i pravno-krivične mere koje mogu biti, kao što rekoh, do godinu dana.
Očekujem iskreno da ovu konvenciju prihvatimo ovde jednoglasno svi zajedno, jer šaljemo jasnu poruku svetskoj i domaćoj javnosti – svetskoj javnosti da ćemo poštovati međunarodnu konvenciju i da će ona u nama videti strateškog partnera u prevenciji i eliminaciji dopinga u sportu, a domaćoj javnosti da ovo društvo štiti sve mlade sportiste koji ulaze u profesionalne vode i da je za nas mnogo bitniji ljudski život nego bilo koja medalja.
Zato, sve vas pozivam da jednoglasno usvojimo ovu konvenciju i hvala što ste me saslušali. (Aplauz.)

Hvala. Reč ima narodni poslanik gospodin Milan Lapčević. Vreme na raspolaganju je četiri minuta i četrdeset sekundi.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri, ovih pet minuta ću gledati da se osvrnem u najkraćem na zakone i ratifikacije koje su na dnevnom redu.
Moram prvo da kažem da je krajnje besmisleno da se povezuju tačke koje se tiču dopinga u sportu, koje se tiču kredita od DBRD ili finansijskog aranžmana sa Španijom, do tačaka koje se tiču avio-saobraćaja ili tačaka koje se tiču kulturne saradnje sa određenim zemljama i izdavanja diplomatskih pasoša.
Ja ću se ovde osvrnuti na avio-saobraćaj i na kreditne aranžmane, ali čini mi se da ovde nema nikoga iz Ministarstva ekonomije, niti Ministarstva za finansije kome mogu da postavim pitanja koja se tiču ovih zakona.
Zaista mislim da prosto nemamo uslove da možemo kvalitetno da obavljamo ovaj posao.
U svakom slučaju, što se tiče zakona o saradnji sa Rumunijom, o naučnoj, ekonomskoj i tehničkoj saradnji sa Rumunijom, on je sasvim u redu, i kako reče malopre gospodin Nešović, doneće nam proširenje te saradnje.
Kako smo videli u predlogu ovog materijala, od novembra 2006. godine, taj sporazum je ratifikovan, a potpisan je tek oktobra 2008. godine, pa me interesuje – šta je ministar ekonomije i regionalnog razvoja radio dve godine? U obrazloženju se kaže da se nije pristupilo potpisivanju, jer se, prosto, nisu stekle mogućnosti da dođe do potpisivanja.
Što se tiče kreditnog aranžmana sa Španijom, taj kreditni aranžman podrazumeva da ćemo povući 45 miliona evra i to u robi iz Španije, plus milion evra donacija koji će ostati u Španiji, jer će španska vlada tu donaciju dati svojoj državnoj firmi za izradu studije i za razna ispitivanja.
Postavljam pitanje svima nama i javnosti Srbije, naročito ministru, koji nije prisutan – kakvu će korist Srbija imati od toga, kome je u interesu da u trenutku kada je Srbija visokozadužena zemlja, treća u Evropi, po izveštaju MMF, ulazi u nove kreditne aranžmane i to u trenucima najveće svetske krize, kada sam predsednik Republike i šef vladajuće koalicije Boris Tadić traži od svih da se po svaku cenu brane domaća radna mesta?! Da li će se kreditima i finansijskim aranžmanima, koji su u vidu roba, braniti domaća radna mesta ili će se braniti radna mesta privrede Španije i građana Španije?! Zaista je potpuno nerazumno da se u ovakvim trenucima uzimaju ovakvi krediti, naročito ako se ima u vidu da smo visokozadužena zemlja i da ćemo time dodatno uticati negativno na gubitak domaćih radnih mesta i na gubitak aktivnosti domaće privrede.
Ono što je ključno ovde, što se ovih ratifikacija tiče, a što je predmet mnogih interesovanja, jesu ratifikacije konvencija i ugovora koji se tiču avio-saobraćaja. Te konvencije su potpisane još 2004. godine, odnosno Vlada ih je procenila i usvojila 2006, odnosno 2007. godine, a tek 2009. godine dolaze, evo sada, na ratifikaciju u Skupštinu. Za to vreme, kao monopolista u Srbiji, avioprevoznik JAT, obavljao je sve svoje letove iz Beograda, a nijedan drugi aerodrom, odnosno drugi aerodrom međunarodni u Srbiji, Niš, nije mogao da ima slobodne letove, niti su mogle druge kompanije da prevoze putnike iz Niša, iako su bile zainteresovane, zbog tog monopolističkog odnosa i JAT i ''Aerodroma Beograd".
Pričamo svi o neravnomernom razvoju, o zaostatku juga Srbije, o tome kako su građani ovog dela Srbije najsiromašniji, kako ima najviše nezaposlenih, a pri tom gušimo i ono što možemo sami da uradimo, a to je kvalitetan aviosaobraćaj, veći broj putnika, a samim tim i povećanje intenzivnosti privrede, povećanje zapošljavanja, jer je jasna činjenica da svako radno mesto na jednom aerodromu vuče od sedam do deset drugih radnih mesta u pratećim delatnostima i službama.
Naravno, pri tom, kada se uporede činjenice da ''Aerodrom Beograd'' ima 15 miliona evra profita ove godine, a dva miliona i 650 hiljada putnika naspram niškog aerodroma koji ima 22 hiljade putnika i gubitak dovoljne su i jasne da nas navedu na zaključak da monopolistički odnosi guše delove Srbije koji su nerazvijeni i da sve ono što se dešava u Beogradu ne može da bude dobro za čitavu Srbiju. Ako se samo Beograd razvija, ako se samo razvija beogradski aerodrom, a pri tom imamo finansiranje od države i aerodroma u Batajnici, što je potpuno nerazumno, onda nema boljitka za ostatak Srbije. Imaćemo još veće migracije iz tog dela Srbije i još veće raslojavanje i u razvoju i u standardu.
Pošto nemam više vremena, Poslanička grupa DSS će podržati ratifikacije ovih konvencija o aviosaobraćaju, ali što se tiče finansijskih ugovora sa Španijom, to sigurno nećemo, jer je to štetno i za privredu Srbije i za građane Srbije. Hvala. (Aplauz.)

Ovim bismo završili prepodnevni rad.
Na osnovu člana 85. određujem pauzu.
Počećemo u 14.45 časova.
Prvi naredni poslanik koji će dobiti reč je gospođica Marina Raguš. Zahvaljujem.
(Posle pauze –15.05)