Hvala. Reč ima dr Žarko Korać. Preostalo vreme poslaničke grupe LDP je jedan minut.

Zahvaljujem se, gospodine potpredsedniče. Poštovani narodni poslanici, mnogo je krupnih reči palo ovde i o odgovornosti, i o anarhiji, o demokratiji. Bilo bi najbolje da pogledate Ustav ove države i videćete da je jedno od garantovanih, osnovnih prava – pravo na političko organizovanje. Vi danas ozbiljno ograničavate to pravo. Čak i to što vam je rekao poslanik Obradović, koji je naveo da u samoj Engleskoj imate stranke koje ovde ismevate, jeste cena koja se plaća u demokratiji. To je cena da bi ljudi mogli slobodno politički da se organizuju. Nema onoga ko to ljudima može da zabrani.
Biće ovaj zakon usvojen, to je meni jasno. Garantujem da će biti zamenjen jednoga dana i neće ljudi lepo misliti o tome kada je nastao kartel velikih stranaka da spreče ljude da se politički organizuju.
Ako želite nešto o političkoj teoriji, postoji reč kartel političkih stranaka koje ne vole konkurenciju. Vi ovde sprečavate ljude koji žele da se bave politikom, da osnuju političku stranku, da to učine. Vi ste stavili vrlo jake i visoke kriterijume, i novčane i organizacione, koje u suštini većina zemalja nema. Još jedanput vas upozoravam da je to loše.
Završavam, pošto nemam mnogo vremena, navešću vam primer koji će vam verovatno biti zanimljiv. Ustavni sud Nemačke je pre osam ili devet godina, može neko da nađe, doneo odluku da sve stranke koje imaju 1% na izborima dobijaju pomoć iz budžeta, čak i ako nisu ušle u parlament. Znate li zašto? Zato što idu logikom koju mi branimo, da je tu nukleus neke buduće stranke, političke ideje kojoj država treba da pomogne radi dobrobiti demokratije i pluralizma. U Sloveniji je, inače, taj procenat pola posto.
(Predsedavajući: Zahvaljujem.)
Znači, ne morate ni ući u parlament, a određena sredstva dobijate da biste stimulisali jednu političku ideju. Vi danas radite nešto suprotno, vi zapravo stvarate jednu ogromnu prepreku ljudima željnim političkog angažovanja. Zato su naše reakcije ovakve, jer danas donosite jedan zakon, ne tvrdim da neki u ovoj sali to žele, koji udara na temelj krhke demokratije u Srbiji. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević. Preostalo vreme poslaničke grupe SPS - JS je pet minuta i 20 sekundi. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, donošenje zakona o političkim strankama je samo drugi korak, veliki korak, u uređivanju slobode političkog organizovanja u Srbiji. Prvi korak je bio 1990. godine, kada je uvedeno višestranačje. Bez obzira na sve primedbe koje postoje, uvek je to najveći korak. Socijalistička partija Srbije je tada vršila vlast. Drago mi je što sada, kao pripadnik Socijalističke partije Srbije, učestvujem i u ovom drugom koraku, donošenju zakona o političkim strankama, koji ima za cilj da otkloni sve one nedostatke koji su se pojavili u međuvremenu.
Prvi važan detalj kod zakona o političkim strankama jeste da je razgraničeno političko organizovanje od organizovanja udruženja i društvene organizacije.
To je bio jedan od razloga za donošenje ovog zakona. To se vidi iz teksta zakona, gde se definiše pojam političke stranke kroz tri osnovna elementa: slobodu političkog udruživanja, oblikovanje izborne volje i učešće na izborima. Mi smatramo da je to logično i normalno. Radi se o udruživanju s ciljem da se vodi država, vrši vlast, vodi narod i mislimo da je to dobro.
Imajući u vidu kratko vreme kojim raspolaže naša poslanička grupa, a da je kolega Mile Ilić veoma detaljno govorio o ovom zakonu, zadržaću se na njemu samo posmatrajući zakon iz jednog ugla, a to je osnivanje, obnova upisa u registar i preregistrovanje, da tako kažem.
Kada je u pitanju osnivanje političke stranke, ovde je dat predlog da je za to potrebno 5.000 overenih potpisa. Socijalistička partija Srbije nije ulagala amandmane na ovaj zakon, ali spremna je da podrži, to smatra prihvatljivim, da se ta cifra poveća na 10.000. Želimo da sugerišemo da vlast, Ministarstvo razmisli o sledećem – nije problem da se kroz overu potpisa utvrdi da li je stvarno neko potpisnik, problem su velika sredstva koja se za to troše. Dakle, na Vladi je da nađe način kako da to, ako ne može da bude besplatno, budu samo minimalni troškovi.
Drugo što želim da istaknem jeste da je svaka stranka posle osam godina, dakle najmanje dva izborna ciklusa, ako nema nijedan mandat u Skupštini Srbije, odnosno skupštini pokrajine, dužna da obnovi upis. Smatramo da je to logično i dobro. Da je to rešenje postojalo u dosadašnjem zakonodavstvu, sigurno danas ne bi bilo 570 stranaka.
Treće, postavljam pitanje i tražim da gospodin ministar još jednom razmotri deo zakona u prelaznim i završnim odredbama koji govori o preregistraciji stranaka. Ako smo usvojili princip da za obnovu upisa na svakih osam godina treba ponoviti ceo postupak, pa smo rekli – osim ako stranka ima najmanje jedan mandat, mislim da taj princip može da važi i za postojeće stranke, koje imaju obavezu da se u roku od šest meseci prilagode ovom novom zakonu. Za to imam mnogo argumenata, to su stranke koje takođe imaju bar jedan mandat u prethodnom ciklusu. Dakle, imali bismo isti princip kao kada je u pitanju obnova upisa. Doduše, kada se traži da se postojeća stranka preregistruje ne traži se 5.000 osnivača, nego 5.000 članova, ali to se svodi na isto.
Samo jedan primer, pa ću završiti. Radi se o strankama koje su učestvovale na velikom broju izbora, prikupljale na desetine hiljada potpisa. Samo ću vas podsetiti na poslednje lokalne izbore, na primer, u Beogradu, 800 i nekoliko odbornika u skupštinama opština i 110 u Skupštini grada, to je 1000, po 30 overenih potpisa, to je 30.000 overenih potpisa koje je jedna stranka prikupila. To puno košta, ali je stranka prošla kroz te provere i imala je podršku za tako nešto.
Naravno, mi ćemo podržati ovaj zakon, ali tražimo da se još jednom sagleda potreba da li stranke koje imaju mandate treba sve ovo da ponove, kao što radi stranka koja se osniva.

Reč ima prof. dr Slobodan Samardžić.

Poštovani narodni poslanici, poštovano predsedništvo, ovo je zakon koji treba, zajedno sa drugim zakonima, da uredi jednu važnu oblast, a to je oblast političkog sistema Srbije.
Politički sistem Srbije, računajući tu i njegov parlamentarizam i Vladu, nije uređena oblast i on deluje poprilično nestabilno poslednjih godina, pa i od samog uvođenja političkog pluralizma, od 1990. godine. Uređenje života stranaka je tu odlučujuća stvar.
Moj prethodnik iz stranke gospodin Obradović je izneo glavnu primedbu stranke, a sada ću je samo ponoviti, da su pored ovog zakona morali da se pojave i zakon o finansiranju stranaka i zakon o izborima, koji se uvek donosi nekako u izbornoj godini, pa da onda imamo uređen ovaj aspekt političkog sistema, kako bismo s njime nadalje išli i pokušavali da konsolidujemo ovu situaciju u zemlji. To je, po mom mišljenju, važnije nego na brzinu usvajati razne prepisane zakone koji treba da doprinesu našim navodnim brzim evropskim integracijama.
Ništa ne može bolje jednoj takvoj stvari pomoći, nego stabilan sistem u zemlji, pre svega politički, pravni i ekonomski, razume se, ali od tog skeleta političkog sistema zavise i drugi sistemi. Učešće stranaka u njemu je gotovo odlučujuće.
Prosto je zanimljivo, kao fenomen, da je Srbija delovala u okviru svog političkog pluralizma oslanjajući se na jedan zakon koji je donet 1990. godine, dakle Zakon o političkim organizacijama. Taj zakon nije ni pominjao stranke, ne slučajno, zato što su u to vreme (a zakon je donesen maja ili juna 1990. godine) još uvek reči "politička stranka", ili "politički pluralizam" baziran na političkim strankama, bile tabu tema za vladajuću stranku, dakle za Socijalističku partiju Srbije. Mislim da ona još uvek nije bila Socijalistička partija Srbije, već Savez komunista Srbije, mislim da je koji mesec kasnije postala Socijalistička partija Srbije.
Dakle, po tom zakonu, koji je na neki način dopustio slobodno političko organizovanje, a sa druge strane nije hteo da ga definiše kao stranačko organizovanje, mi živimo do današnjeg dana, 2009. godine. Nije ni čudo da je na osnovu tog zakona napravljen toliko veliki broj stranaka.
Meni se čini da su tada vladajuće strukture u Srbiji, kad su već morale da dopuste politički pluralizam, htele da ga degradiraju i da od pluralizma naprave jedan hiperpluralizam, u čemu su uspele i koji traje do današnjeg dana. Znači, kad postoji 100, 200 ili 300 stranaka, da ne govorim o većem broju, a mi danas imamo veći broj stranaka, onda onaj ko drži poluge vlasti u svojim rukama može bolje da manipuliše, pa i tim strankama.
Vi se dobro sećate da su stranke nicale kao pečurke i da su ih osnivale razne, jako opskurne, organizacije i tajne službe u ovoj zemlji. Mi još uvek baštinimo tu situaciju i još uvek baštinimo taj zakon. Dobro je da ga danas menjamo, iako to ne činimo na pravi način, ne u paketu, kako bi valjalo da se ova situacija u potpunosti stabilizuje.
I posle oktobra 2000. godine mi imamo jedan hiperpluralizam. Prva DOS-ova vlada je imala 18 stranaka, što je krajnje neprirodno. Dakle, jedan pokret je bio na vlasti. Posle je na nekim izborima došlo do smanjivanja broja stranaka u vlasti, da bi se opet podigao na nekih 10-15 stranaka. Ne znam da li danas neko može da izbroji broj stranaka koje čine vladajuću koaliciju.
Sve je to posledica ovakvog sistema i on može da počne da se stabilizuje i preko zakona o političkim strankama, ali, kao što smo i sami utvrdili, to nije dovoljno.
Dakle, što se samog zakona tiče, Demokratska stranka Srbije je podnela veliki broj amandmana i mi ćemo imati prilike da o njima posebno govorimo. Ovog puta ću se zadržati samo na par opštih stvari koje reguliše nekoliko amandmana. Dakle, ne govorim strogo o tim članovima, nego o fenomenu koji ti članovi regulišu.
Najpre, sama definicija političke stranke nije uopšte jasna. Ima tu nečeg čudnog, kao i 1990. godine, kada je pravljen onaj Zakon o političkim organizacijama, pa se nije htelo reći "stranke" nego "političke organizacije", pa se onda namerno napravila ta situacija da razna udruženja, razne grupacije sa 100 potpisa mogu da naprave stranku. Sada se stranke ne definišu na, tako da kažem, specifičan način. Ne ističe se u toj definiciji šta je ono najbitnije za političke stranke. Ima nekoliko odredaba ili nekoliko parametara prema kojima se stranka određuje u ovom zakonu, pa se kaže da su dve ili tri stvari tu bitne: da stranka učestvuje u oblikovanju volje građana i da to čini preko izbora. Obe te stvari nisu najspecifičnije za postojanje i delovanje političke stranke.
Za političke stranke je najvažnije da one svoje ciljeve ostvaruju ili delovanjem u vlasti, naravno, posredstvom organa vlasti, ili delovanjem u opoziciji. To su dve osnovne stvari i ne znam zašto ta definicija jasno ne kaže da su političke stranke organizacije koje su dobrovoljno udružene, na bazi slobodnog udruživanja, političkog udruživanja, kojima je cilj da učestvuju u vlasti posredstvom državnih organa vlasti ili, pak, da svoje ciljeve ostvaruju delujući u opoziciji. To je jedna stvar koja bi morala da se pojasni, da bi sam pojam ovog zakona bi potpuno jasan, kao što je to potrebno.
Druga stvar je već sledeći član koji govori o političkim strankama nacionalnih manjina. On uvodi jednu kategoriju novog tipa političke stranke. Znači, govori se da su to stranke koje štite svoje manjinske interese na bazi, još se kaže, međunarodnih standarda.
Kao prvo, političke stranke nacionalnih manjina su takođe političke stranke i na njih treba da se odnose odredbe koje se odnose na sve političke stranke, a da se samo istakne, u okviru tih opštih odredaba, ono što je za njih specifično.
Kao drugo, to bi trebalo da stoji u stavu 2. istog člana u kome se definišu političke stranke. Zašto postoji poseban član za političke stranke nacionalnih manjina? Nema nikakve potrebe za tim. Time se kaže ono što sam na početku rekao i što je najveća primedba – deluje kao da je to neka posebna vrsta političkih stranaka, što ne bi smelo da bude.
Razume se, kada već o tome govorim, političke stranke nacionalnih manjina treba da štite svoje nacionalne interese u okviru Srbije kao države, ali ne samo na bazi međunarodnih standarda zaštite, kako to piše u ovom zakonu, već i na bazi naših ustavnih i zakonskih odredaba. Treba da imate u vidu da imamo vrlo uzoran Zakon o zaštiti nacionalnih manjina, donet još 2002. ili 2003. godine. Srbija ga je preuzela iz nekadašnje SRJ, ali je najviše na tome činila i nemamo zašto da se toga stidimo i da to ne istaknemo u ovom stavu.
To su dve ozbiljne primedbe opšteg karaktera, koje nisu samo zagrižene teoretske primedbe, već se tiču onoga što određuje političke stranke.
Najzad, da sa tim i zaključim, prošlo je sto godina otkako su prve ozbiljne knjige o političkim strankama napisane, početkom 20. veka; dve knjige, sa gotovo istovetnim nazivom "Sociologija političkih stranaka", izašle su 1906. i 1909. godine, dakle knjige Mihelsa i Ostrogorskog. Već odatle je sasvim jasno da su političke stranke političke organizacije kojima je cilj da osvoje vlast. Do današnjeg dana je to standardna definicija koja se u udžbeniku nigde ne menja i ne treba da se bojimo da će se onda ugroziti ovaj ispravan stav u članu 4. da politička stranka ne može neposredno vršiti vlast. Razume se da ne može neposredno vršiti vlast, ona je vrši preko državnih organa i prema tome se zadovoljava jedan uslov iz te definicije. To je jedna opšta primedba.
Kada je reč o većem broju konkretnih primedaba na odredbe, DSS ih ima i zavisi od diskusije i od kvantiteta prihvatanja da li će stranka prihvatiti ovaj zakon.
Kažem, velika je primedba stranke što on nije donet u paketu, kako bismo ovaj aspekt stabilizacije sistema mogli da rešimo na jednoj skupštinskoj raspravi, usvajajući tri komplementarna zakona o regulaciji političkih stranaka i izbora.

 Hvala. Reč ima narodna poslanica Maja Videnović.

Gospodine potpredsedniče, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, zadovoljstvo mi je da govorim o Predlogu zakona o političkim strankama. Iako postoje stavovi da ovaj zakon nije sistemski i reformski, smatram da on u sebi svakako sadrži i ove karakteristike, jer uvodi red u politički život u Srbiji i uređuje oblast društvenog života čiji smo svi mi deo.
Postojeći zakoni koji regulišu oblast organizovanja građana, udruženja i sam rad političkih stranaka, koji su doneti pre više od 15 godina, prevaziđeni su ne samo vremenski nego i po svojim rešenjima i odredbama i njihova sadržina sama po sebi nameće potrebu njihovog menjanja i usklađivanja sa novim Ustavom Srbije, što sve zajedno za posledicu ima neminovnost donošenja novog zakona koji će sistemski urediti ovu oblast. S druge strane, ne manje važno, sa stanovišta evropskih integracija neophodno je da ovu oblast harmonizujemo sa postojećim međunarodnim standardima.
Kada analiziramo sam predlog zakona koji je pred nama, osvrnula bih se na nekoliko stvari. Već u osnovnim odredbama, pored definicije pojma političke stranke, definisan je pojam političke stranke nacionalne manjine, što smatram posebno važnim jer su odredbe u daljem tekstu Predloga zakona koje regulišu pravila vezana za stranke nacionalnih manjina zapravo mere pozitivne diskriminacije, koje jesu u skladu sa međunarodnim standardima.
Najznačajnije novine i ono o čemu se u javnosti najviše raspravljalo jesu zakonska rešenja vezana za osnivanje stranaka. U ovom trenutku u Srbiji se, kao što su moje kolege tokom jučerašnje pa i današnje diskusije navele, aktivno vodi preko 570 političkih organizacija. Ukoliko pogledamo analizu svih izbora održanih u prethodnih petnaestak godina, više je nego jasno da je broj stranaka koje učestvuju u izbornim procesima, a posebno onih koje kasnije participiraju u obavljanju poslova vlasti, nekoliko puta manji od broja registrovanih političkih stranaka, što za posledicu ima apsolutnu sumnju i obesmišljavanje kako značaja tako i ozbiljnosti i suštine političkog organizovanja i delovanja.
Umesto do sada predviđenih 100 potpisa punoletnih građana, predviđeno je da stranku može osnovati najmanje 5.000, odnosno stranku nacionalne manjine najmanje 500 punoletnih i poslovno sposobnih državljana Srbije, što jeste u skladu sa ustavnim načelom kojim država jemči posebnu zaštitu nacionalnih manjina.
Pored toga, precizno su definisani dalji koraci u procesu registrovanja i osnivanja same stranke, počev od osnivačke skupštine i usvajanja neophodnih akata, izbora lica ovlašćenog da zastupa stranku, overenih izjava osnivača o osnivanju stranke, čime se dodatno otklanja mogućnost zloupotreba, pa do upisa u registar koji vodi Ministarstvo i sticanja svojstva pravnog lica.
U cilju uspostavljanja potpune odgovornosti i transparentnosti samog rada propisano je da je stranka dužna da učini javno dostupnim, preko interneta, kako osnivački akt, imena osnivača, ime zastupnika, tako i statut, program i druge opšte akte, ukoliko ih donosi.
U tom smislu bih dodala da ne mogu u potpunosti da razumem suštinski razloge koji su vezani za izraženu bojazan oko dostupnosti javnosti podataka o osnivačima samih stranaka.
U Predlogu zakona su posebno definisane odredbe koje uređuju pitanje naziva političke stranke. Iako postoji široka sloboda u pogledu određivanja imena, propisana su neophodna ograničenja, što smatramo važnim, jer načelo pravne sigurnosti nalaže da nije dozvoljeno postojanje identičnih naziva ili naziva koji mogu izazvati zabunu javnosti, što je zbog velikog broja trenutno registrovanih stranaka nešto što predstavlja problem građanima.
Na kraju pregleda najznačajnijih novina osvrnula bih se samo na jednu od, po meni, najznačajnijih, a to je obnova upisa stranke u registar. Jedan od uzroka trenutnog stanja u Srbiji o kome sam na početku govorila, a to je neverovatna nesrazmera u broju registrovanih i aktivnih stranaka, svakako je nepostojanje zakonskih mehanizama koji će utvrditi da li registrovana stranka zaista i deluje.
Iz tog razloga, smatram možda i ključnim upravo odredbe koje regulišu pitanje obnove upisa, koje nalažu strankama da istekom svake osme godine od dana upisa u registar podnesu prijavu za obnovu, uz koju prilažu overu potpisa članova najmanje u broju koji je inicijalno potreban za upis, uz izuzetak od obaveze podnošenja prijave koji se odnosi na situaciju kada kandidati stranke, odnosno stranka dobije najmanje jedan mandat na izborima za narodne, odnosno poslanike u skupštini AP.
Upravo je obaveza podnošenja prijave za obnovu upisa, odnosno nepoštovanje ove obaveze, prvi put uvršćena kao poseban osnov za brisanje stranke iz registra. Obnova upisa stranke u registar, pored toga što uvodi red i uspostavlja pravila, a red i poštovanje procedure jesu karakteristike demokratije, aktivnim strankama pruža neophodnu legitimnost i, što je najvažnije, uspostavlja poljuljano poverenje građana u politički sistem.
Zbog svega navedenog, poslanici DS i liste ZES će glasati za ovaj zakon. Hvala na pažnji.

 Hvala vama. Reč ima narodna poslanica gospođa Milica Radović. Preostalo vreme Poslaničke grupe DSS je devet minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, DSS podržava ideju o donošenju novog zakona o političkim strankama. Sada važeći Zakon o političkim strankama donet je 1990. godine i pisan je u jednom potpuno drugačijem političkom i društveno-ekonomskom uređenju. On je po mnogo čemu zastareo i, u krajnjem slučaju, nije usklađen sa Ustavom iz 2006. godine. To je jedan od osnovnih razloga zbog čega je neophodna njegova promena.
Važeći Zakon o političkim strankama je imao jasnu nameru da izigra, da obesmisli višestranački sistem, jer faktički ne predviđa nikakav formalni uslov za osnivanje stranaka. Svako od nas može da pozove svoje prijatelje, komšije, da skupi 100 potpisa i da osnuje političku stranku. To je sve rezultiralo time da danas u političkom životu, na političkoj sceni Srbije postoji oko 600 političkih stranaka, od kojih je možda 10 - 20 politički aktivno, a za ostale niko nikad nije ni čuo. Smatram da se na ovaj način nepotrebno unosi nered na političkoj sceni i dobro je što se ovaj zakon donosi.
Mi kao stranka imamo zamerke i smatramo da konkretno stranke nisu i ne bi trebalo da budu u obavezi da prijavljuju svaku promenu koja se odnosi na teritorijalnu organizaciju i promene u samim opštinskim odborima. Opštinski odbori nisu pravna lica. Smatram da stranku treba osloboditi takve obaveze.
S druge strane, smatramo da je dobro što se podiže broj osnivača političkih stranaka sa 100, koji još uvek važi. Mi smo podneli amandman kojim tražimo da se ovaj uslov još zaoštri. Tražimo da se taj broj osnivača podigne na 10.000. Mislimo da ćemo na taj način doći do jednog realnog broja postojećih političkih stranaka, koji na neki način odgovara broju politički aktivnih stranaka na političkoj sceni.
S druge strane, mi smo ovim amandmanom, pod pretpostavkom da bude usvojen, predvideli još jednu mogućnost, a to je da one stranke koje već ispune jedan takav opšti uslov, sakupljajući 10.000 potpisa za samo osnivanje, budu oslobođene kasnije obaveze prikupljanja potpisa za parlamentarne i za predsedničke izbore. Smatramo da se radi o nepotrebnom gubitku, kako vremena tako i novca, i da je ovaj uslov sam za sebe dovoljno oštar. Ovaj amandman, u krajnjem slučaju, vrlo je smislen i treba ga prihvatiti.
To bi dodatno uvelo red u višestranački sistem. Znali bismo tačno koliko političkih stranaka postoji. Što je najvažnije, sprečile bi se zloupotrebe koje bi eventualno mogle da postoje u toku izbornih procesa. Znamo da se određen broj političkih stranaka kandiduje samo iz razloga da bi na taj način mogli da finansiraju svoje predizborne kampanje.
Reći ću da je iz prethodnog budžeta oko pet miliona evra bilo namenjeno za finansiranje predizbornih kampanja, a milion evra bilo je raspoređeno na sve stranke podjednako, za sve one koje su bile kandidovane. Četiri miliona evra je bilo raspoređeno na stranke srazmerno broju osvojenih mandata. Ako govorimo jezikom brojki, to znači da je svaka stranka, bez obzira na to da li je osvojila jedan glas ili 25% glasova, dobila iz budžeta više od 40.000 evra. Morate da priznate da ovo nije mali iznos i da mnoge stranke upravo u ovome vide motiv za svoje kandidovanje.
Da bi bilo još jasnije o čemu govorim: na prošlim izborima smo imali 14 stranaka, od kojih više od polovine uopšte nisu prešle cenzus, a od tih 14 stranaka 12 je dobilo manje glasova od broja potpisa koje su morale da prikupe da bi se uopšte kandidovale.
Podržavam ideju mojih prethodnika koji su govorili da bi bilo mnogo bolje da se o ovom zakonu raspravlja u okviru seta zakona koji bi kompletno regulisao ovu materiju, a pri tome se mislilo na zakon o finansiranju političkih stranaka.
Demokratska stranka Srbije je podnela osam amandmana na ovaj predlog zakona. Apelujem na predstavnika Ministarstva da ih uzme vrlo ozbiljno u razmatranje, jer njihov cilj jeste bio da se poboljša kvalitet ovog teksta zakona. Odnos Ministarstva prema našim amandmanima će, u krajnjem slučaju, opredeliti naš odnos prema tekstu Predloga zakona. Hvala.