Nažalost, moje kolege nisu tu, pa nećete zameriti što poneki put uzmem i malo veću pauzu, naprosto, da osposobim glas za ovo što predstoji.
Kada je reč o međunarodnim konvencijama, volela bih da čujem koje međunarodne konvencije su ispoštovane u periodu agresije 1999. godine, a istraživanja, čak, i američkih i sovjetskih naučnika su pokazala da razaranje sistema za odvođenje, recimo, toplote, može dovesti do toplotne eksplozije i nuklearne katastrofe, sa razaranjem reaktora i ispuštanjem do 70% radioaktivnosti iz njega. Razaranje skladišta iskorišćenog nuklearnog goriva je još opasnije, pošto je radioaktivnost nuklearnog otpada za red veličina veća od svežeg nuklearnog goriva.
U slučaju razaranja ekološki opasnih objekata konvencionalnim oružjem tokom vojnih operacija, kao što je to, recimo, potvrđeno u Persijskom zalivu 1991, oslobađaju se izvanredno moćne sile, i to je ono o čemu se retko priča u Srbiji, a što je, definitivno, na duže staze, zauvek promenilo stanje zdravlja naših sugrađana. To jesu sekundarni faktori onesposobljavanja, u vidu požara, eksplozija, potapanja, zona hemijskog zagađenja.
Na primer, sličnost i uporedivost posledica takvih havarija s faktorima onesposobljavanja od oružja masovnog uništavanja, po vatrenom dejstvu, udarnom talasu, toplotnom zračenju, hemijskom i radijacijskom zagađenju, potvrđeni su događajima tokom druge polovine 20. veka, nažalost, i tokom sprovođenja akcije "Milosrdni anđeo", marta 1999. godine. Recimo, tokom eksplozije brodova u lukama, krhotine mase od jedne tone su dospevale na rastojanje od dve milje, masa od 100 kg – do 12 milja, dok je do prskanja stakala dolazilo na rastojanju do 30 milja. Talasi od eksplozije su izbacivali, recimo, brodove deplasmana do 5.000 tona i na 250 metara od obalske linije, uništavali brodove u radijusu do dve milje. Mi smo došli posle "Pustinjske oluje" i svega ovoga što se desilo. Požari do kojih je došlo tokom masovnih bombardovanja, primera radi, Drezdana, Hamburga, Osake i Tokija, 1943. i 1945. godine, odneli su u svakom gradu više žrtava nego što je poginulo u eksploziji atomskih bombi u Hirošimi i Nagasakiju.
Kada govorimo o agresiji i korišćenju hemijskog i biološkog naoružanja na teritoriji SRJ, najčešće se govori o radioaktivnom, odnosno osiromašenom uranijumu, zato što njegov poluraspad prevazilazi životni vek nekoliko generacija i direktno kontaminira celokupnu životnu sredinu. Kao što imate prilike da čujete, retko se govori, a bilo je, čini mi se, negde oko dve i po hiljade udara na legitimne mete, a od toga su najčešće bili civilni objekti, tokom 78 dana agresije, i vrlo često su upotrebljavana konvencijama potpuno zabranjena sredstva.
Ono što profesor Mališev govori, to su havarije na tehnološkim postrojenjima, gde se hemijski procesi odvijaju pod pritiskom od preko 100 atmosfera i na temperaturi preko 1000 stepeni. Moguća su nagla ispuštanja lako zapaljivih materija, sa nastankom požara u obliku vatrenih lopti. Pretpostavljam da se svi sećamo kako je to izgledalo u periodu NATO agresije. Dejstva vatrenih lopti slično je ozračenosti, i to javnost, takođe, treba da ima na umu. Možda je to i odgovor na zaista frapantan porast kancerogenih oboljenja. Dakle, dejstvo tih vatrenih lopti slično je ozračenosti od atomskog oružja, s radijusom smrtnog ishoda do 300 metara.
Kao analiza dejstva hemijskog oružja, recimo, poslužile su određene havarije u agresijama koje je potpisala NATO alijansa. Tu, nećete verovati, spadamo i mi, pa se, ali ne transparentno, na određenim vojnim akademijama i školama izučava na koji način to utiče na civilno stanovništvo.
Pretpostavka je da vaš resor ima sliku zdrave životne sredine. Volela bih da dobijemo odgovor o upotrebi oružja koje iskače iz svih međunarodnih konvencija. Da li na teritoriji Srbije postoji radijus koji je zdrav, koji nije kontaminiran u smislu uzgajanja, u smislu zemljišta, vode, vazduha, bilo čega, da nije kontaminirano dejstvo svih zabranjenih sredstava tokom perioda agresije?
Tokom Balkanskog rata, kako kaže dalje profesor Mališev, pogođeno je preko 30 rafinerija i tom prilikom je došlo do curenja i ispuštanja opasnih komponenti, što je zahtevalo hitnu evakuaciju preko 70.000 ljudi iz opasnih zona. Želim da vas uputim na naslov i na izvor, a to je gospodin Muhin, naslov je ''Balkan, zona ekološke katastrofe''. Moguće je da znate za ovo, a ukoliko ne znate, eto prilike da i to uvrstite u neke od izveštaja, recimo, vašeg resornog ministarstva, poput ovog godišnjeg, koji je detaljan. Nas zanima, recimo, period NATO agresije i dalekosežne posledice balkanske agresije. Njihovo razaranje je bilo praćeno opsežnim zagađenjem atmosfere, vodenih tokova, tla i podzemnih voda vrlo otrovnim i štetnim materijama, kao što su hlor, njegovi derivati, kiseline, fenoli itd., u radijusu od 50 do 200 km od razorenog preduzeća, a razoreno je preko 30 rafinerija.
Ono što se u ovom izveštaju navodi, a potpisnik je jedno od, priznaćete, u stvari, ne znam koliko ste upoznati s tim, prestižnih imena ruske vojne nauke, to je da svaki petrohemijskih objekat u svojoj zoni skladišti do 500.000 tona ugljovodoničnog goriva. Oni sadrže energiju ekvivalentnu tri do pet megatona trotila. Razaranje petrohemijskih i objekata proizvodnje uglja u SRJ tokom NATO agresije dovelo je do naglog toplotnog ispuštanja od 90 do 150 megatona i bilo je praćeno krupnim požarima, s formiranjem oblaka koja su sadržavali veliku količinu čađi, teških metala, poput olova i žive, sumpor-dioksida, azotnih oksida, oksida ugljenika, dioksina, aromatičnih ugljovodonika prve klase opasnosti, kao i benzopirena s kancerogenim svojstvima.
Kao što vidite, ne sećam se da se u Srbiji posle perioda agresije pričalo o ovim stvarima. Ukoliko se i pričalo, retko na ovakvim mestima kao što je Parlament. Po nekoj skromnoj analizi, na nekim medijima koji su pokušavali da pričaju ono što jeste humanitarna katastrofa, koju su potpisali američka administracija i najrazvijenije zemlje EU, pričalo se, uglavnom, o oružju koje je bilo obogaćeno osiromašenim uranijumom.
Takođe, jedna od činjenica je, a potrudiću se da nadležni resor dobije ovu analizu gospodina Mališeva, čiji su se saradnici potrudili da SRS dođe u posed ovih podataka, da je izbacivanje na visinu do 3.000 metara stotine tona toksičnih produkata sagorevanja dovelo do njihovog prenošenja na rastojanje od mnogo stotina kilometara, pazite, preko Belorusije, na teritoriju Rusije, sve do linije Smolensk. To ispuštanje toplote uzrokovalo je klimatsku katastrofu prve polovine leta 1999. godine. Dakle, ono što je NATO alijansa uradila SRJ, odrazilo se na celokupnu planetu i niko nije kriv za to. Niko od tadašnjih predstavnika NATO alijanse nikada nije platio ono što je uradio Planeti, ali na prvom mestu državljanima Srbije. Nikada se o ovom nije pričalo na adekvatan način, a što je najtragičnije, vlast nikada nije povukla odgovornost protagonista "Milosrdnog anđela", koga su napravili potpisnici najveće moderne humanitarne katastrofe.
U nastavku ove analize piše da je, a tiče se korišćenja nedozvoljenog hemijskog oružja, kao proizvod svega ovoga o čemu sam do malopre govorila, oslobađanje ovih opasnih hemijskih materija, sirovina i produkata hemijske, petrohemijske i medicinske proizvodnje, prilikom razaranja industrijskih objekata, dovelo do toga da njihova koncentracija u atmosferi toliko premaši dozvoljene granice, da se može porediti s potpunom primenom čistog hemijskog naoružanja. Dakle, vidimo da su, indirektno, oni koji su potpisnici eksperimenta zvani "Milosrdni anđeo" izazivali reakcije koje su ekvivalentne korišćenju hemijskog oružja. Ne sećam se da je o ovome bilo zvanično reči.
Hemijsko onesposobljavanje, kao prateći kasniji efekat, dovodi do mutacija flore i faune, smanjenja imunog statusa stanovništva i, sada ćemo se verovatno svi prepoznati u ovome, najrazličitijih mutacija alergija i širenja rizičnih grupa, recimo, za hepatitis, smanjenje otpornosti na kontaminaciju. Dakle, vrlo precizno su rušili, korišćenjem ovog naoružanja, naš imuni sistem. Takođe, porast obolelih od raka, bolesti unutrašnjih organa, epidemije koje pri tom nastaju, i to još u nepovoljnim ekološkim uslovima, lako mogu skliznuti u pandemije, za koje ne postoje kontinentalne granice.
Ono što je, takođe, jedan od rezultata ove, po nas, zaista zlokobne analize, ali, očigledno, vrlo profesionalno urađene, koja ne daje baš lepu sliku stanja zdravlja, a kao posledica korišćenja nedozvoljenog oružja u periodu agresije, jeste, recimo, i znatno povećanje nivoa radioaktivnosti na teritoriji Srbije, Makedonije, Crne Gore, a pogotovo Kosova. To predstavlja rezultat ne samo korišćenja bombi i eksplozivnih sredstava s osiromašenim uranijumom, nego i primene krilatih raketa, recimo, ''tomahavka'', projektila od 30 mm, koji ulaze u komplet naoružanja američkih jurišnih aviona A10. U glavama krilatih raketa ''tomahavk'' se koristi oko tri kilograma osiromašenog urana, protivoklopna jezgra pretvara u oblak keramičkog aerosola i prašine iz uranovog oksida, koji se može širiti desetinama kilometara.
Dakle, ovo je toliko uvezano jedno s drugim, da mi ne možemo da govorimo samo o upotrebi jednog oružja a da izostavimo drugo, o upotrebi zabranjenih sredstava a da izostavimo sve, uslovno rečeno, hemijske reakcije koje ona izazivaju u vodi, vazduhu ili u zemljištu. Međutim, ono o čemu se ovde najređe govori, jesu efekti koji su zadesili celokupnu teritoriju SRJ i celokupnu planetu, kao i odgovornost koja bi trebala da se ispostavi, u smislu računa za ono što smo pretrpeli tokom 88 dana agresije.
Toliko sada, u ovom delu. Samo bih vas zamolila da mi kažete koliko je još vremena ostalo na raspolaganju Poslaničkoj grupi.
