Hvala, gospođo predsednice. Uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, kao ovlašćeni predstavnik DSS-a, ja sam se prijavila da govorim i prvo bih volela da kažem nekoliko reči uopšte o svemu ovome što smo o ovom prvom setu zakona govorili.
Dakle, više puta smo mi poslanici iz DSS-a govorili javno i smatrali da nam je uskraćeno vreme da o ovako važnim zakonima, jer neki od ovih zakona pred nama su sistemski zakoni i zakoni koji prvi put uređuju jednu oblast, koja je vrlo važna, govorimo kako treba, već na ovakav način – u objedinjenoj raspravi, po skraćenom postupku, po skraćenom vremenu. Smatramo da to nije odgovarajući način, niti je to način na koji ćemo ekologiji dati mesto koje joj pripada.
Moram da podsetim da je ovaj prvi set zakona, o kojem sada raspravljamo po amandmanima, vrlo važan: prvi je zakon o zabrani razvoja, proizvodnje, skladištenja i upotrebe hemijskog oružja i o njegovom uništavanju, drugi je Predlog zakona o zaštiti od nejonizujućeg zračenja, treći je Predlog zakona o zaštiti od jonizujućeg zračenja i o nuklearnoj sigurnosti, četvrti je Predlog zakona o hemikalijama, peti je Predlog zakona o biocidnim proizvodima, šesti je Predlog zakona o upravljanju otpadom i sedmi – Predlog zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu.
Navodim ih zato što hoću da istaknem da ih je sedam, da istaknem koliko su važni i da na ovaj način o njima sada raspravljamo. Zapravo, hoću da potenciram probleme koje sam natuknula i kada sam govorila u načelu. Dakle, poslanici u ovom kratkom vremenu treba da razmatraju ovakve probleme.
Prvi, koji jeste prvi zato što se nalazi u prvom zakonu koji je pred nama, jeste, zapravo – posledice hemijskog rata koji smo 1999. godine imali u Srbiji, zato što nas je NATO bombardovao, za koji sada kažu neki da je to „naša jedina šansa“. Hvala Bogu, moja stranka ne kaže da je to naša velika šansa, nego da je to najveća opasnost u koju Srbiju neko hoće da uvali
Dakle, taj hemijski rat je napravio jako mnogo problema, od kojih je kontaminacija terena samo jedan.
Onaj drugi, o kome vrlo stidljivo govorimo kao država, a o kome treba da govorimo i zbog čega poslanici DSS-a i govore na ovaj način, jeste – upotreba i posledice osiromašenog uranijuma na zdravlje ljudi. Mi želimo, pre svega, da iniciramo da Ministarstvo zdravlja govori o ovom problemu i da ponudi sistem kontrole zdravlja, pre svega, učesnika rata, kao i građana koji su bili izloženi dejstvu osiromašenog uranijuma po gradovima koji su gađani.
Dakle, to je vrlo ozbiljan problem i taj problem neko mora da otvori. O njemu ne može da se govori parcijalno i on ne može biti ničije ekskluzivno pravo – da ga prećuti ili da o njemu govori.
Ja ponovo pozivam Ministarstvo zdravlja, ministra, pre svega, da ponovo pogleda izveštaj koji su radili neki eminentni lekari, pre svega, radiolog Kovačević. Bilo bi zanimljivo da uporedite podatke sa drugim podacima koje rade ovlašćeni instituti i da se izađe s jednim sistemom mera, kao što radi svaka odgovorna zemlja, a Srbija, nažalost, pod ovom vladom – niti je odgovorna zemlja, niti je odgovorna Vlada.
Sledeći deo problema se odnosi na ovaj zakon o nejonizujućem zračenju. Vidim ministra, dok pričam, da koristi mobilni telefon; on upravo može biti ozračen nejonizujućim zracima. Dakle, to je jedan od problema koji se pojavljuje. Građane naročito interesuje koliko veliki problem mogu da izazovu po njihovo zdravlje – bazne stanice mobilne telefonije. Podsećam da su neke izgrađene, upravo, u naseljima.
Govorim o tome zato što mi je to blisko. Na Divčibarama, usred letovališta, napravljena je bazna stanica u toku rata.
Zapravo, građani bi samo da budu potpuno sigurni kako država misli da ih zaštiti od svega toga. Svi imamo radio-aparate, svi imamo televizore, govori se stidljivo o tome koliko je to veliki problem. Mislim da o ovom zakonu treba da se raspravlja na taj način, kako bi građani bili upoznati s tim. Naročito je zanimljivo da su solarijumi, kako ide leto, sve više u upotrebi, a veliki su problem za zdravlje stanovništva.
Problemi koje treba da reši zakon o jonizujućem zračenju jesu nekih 1.300 gromobrana, koji jesu veliki problem i o kojima treba otvarati priču stalno, odgovorno govoriti koliko su veliki problem, koliko utiču na zdravlje, šta država može da uradi, kojom brzinom može da uradi, zato što to jeste nešto što je jako važno za zdravlje ovog stanovništva, jer se najveći deo gromobrana nalazi na stambenim objektima, zgradama, a nekim novim zakonima ostali smo bez načina da komuniciramo sa ljudima koji žive u zgradama.
Veliki je problem sa rendgen aparatima. Ljudi su, s pravom, zabrinuti kada je to u pitanju. Ovaj zakon im daje mogućnost i reguliše ovo zračenje i zato je važno da se o njemu na ovaj način govori.
Ono što je, takođe, veliki problem, jeste problem s tranzitom nuklearnih materijala. Često imamo problem. Stalno pratim po medijima kada se pojave akcidenti na teritoriji Srbije. Jedan od poslednjih je bio nekakvo radioaktivno gvožđe, koje je zaustavljeno, hvala Bogu, u vagonima, negde na granici s Bugarskom.
To je veliki problem i mi iz DSS-a smo predložili neke amandmane u tom pravcu. Mislimo da su kazne niske i da ih treba povećati. Makar smo svesni da drugi zakoni regulišu visinu kazni, ali, prosto, mislimo da treba razmišljati i otvarati ovo pitanje kad god je moguće.
Sledeća tema je upravljanje otpadom. U Srbiji nemamo kontrolu šta se može a šta ne može odlagati na deponije. Nama se na deponijama nalaze radioaktivni gromobrani, koji predstavljaju probleme ne samo za one koji skupljaju sekundarni otpad, nego i mnogo šire.
Ono što je veliki i najveći problem, čini mi se, jer Srbija nema integrisane podatke o nastajanju, načinu odlaganja i količini otpada, jeste podatak da se na godišnjem nivou u Srbiji sakupi oko 2,2 miliona tona otpada. Oko 63% je otpad iz domaćinstva, 20% je neopasan industrijski otpad, ali sve ono što ostane, a to je popriličan procenat, 17%, jeste otpad iz zdravstvenih ustanova, iz klanica, građevinski otpad, otpad iz naftnih bušotina u Vojvodini, a to je i te kako opasan otpad. Zato je važno otvarati ovu temu kad god je moguće. Nažalost, u Parlamentu, poslanici DSS-a mogu u kratkom vremenskom roku da govore o ovakvim problemima.
Ono što je još veliki problem Srbije i zbog čega je važno da se javno govori, jeste to što imamo oko 180 registrovanih deponija za odlaganje komunalnog otpada. One ne mogu ni da se nazovu komunalnim deponijama, jer ne zadovoljavaju tehničko-sanitarne uslove, ali su jedine, osim Vranja, za korišćenje, iako nisu potpuno adekvatne.
Prema podacima projekta "Plan upravljanja opasnim medicinskim otpadom", u Srbiji se na godišnjem nivou proizvede od 230 do 460 hiljada tona opasnog medicinskog i industrijskog otpada. Medicinski otpad se poslednjih godina zbrinjava na adekvatni način, ali potrebe su velike i mislim da država treba u tom pravcu da pripomogne, opet Ministarstvo zdravlja, radu ovog ministarstva. S druge strane, tu je otpad motornih ulja, mešane organsko-vodene emulzije. Do juče je sve to odlazilo i odlagano na komunalnim deponijama, nažalost.
Još jedan podatak, Srbija, sa oko 138 kilograma proizvedenog industrijskog otpada na hiljadu dolara BDP, spada u red zemalja s visokom intenzivnošću stvaranja otpada. Opet pominjem da je veliki problem tranzit otpada. To je nešto sa čim se država suočava neprekidno i mislim da je važno napraviti javnu raspravu i govoriti neprekidno o tome, kao i javna slušanja u Parlamentu na ovu temu.
Sledeći problemi su iz oblasti zakona o ambalaži i amabalažnom otpadu. To je vrlo komplikovan i skup sistem, sa mnogo karika u lancu, i zbog toga je vrlo važno da se o tome javno govori i da se pojasni kako će se i kako stvari mogu i treba da funkcionišu.
Zanimljiv podatak za poređenje, u Hrvatskoj se, recimo, reciklira između 30 i 40% otpada, u Srbiji, nažalost, između pet i osam posto otpada. Kada je u pitanju PET ambalaža, u Hrvatskoj se reciklira 100%, u Srbiji ovaj zakon treba da reši ovaj problem i mislim da zbog toga treba otvarati to pitanje.
Šta su sve problemi vezani za ovaj zakon i šta to Srbija mora da reguliše kod nas? Pre svega, čuvene plastične kese, kojih je, ne znam da li možemo govoriti o milion, ali verovatno možemo, i koje jesu jedan od najvećih ekoloških problema i najvećih zagađivača u Srbiji.
Zatim, čuvena PET ambalaža, pominjem je više puta, limenke za bezalkoholna pića i pivo. Ono što je problem je i islužena kompjuterska oprema, a ono što smo otvorili je reciklaža starih automobila i mislim da je to pitanje koje ćemo otvarati mnogo puta. Kako ćete sve to da rešite, gospodo iz Vlade?
Nama se ne sviđa ponuda koju je ministar izneo u ovom zakonu, da špijuniramo svoje susede i potkazujemo one koji ne poštuju zakon. To nije način na koji se bilo šta može rešiti, prosto, zato što ćete se suočiti s poznatom srpskom praksom da će prijaviti i ono što je sasvim regularno, tek da napakosti komšiji.
Mislim da to nije način i da špijuniranjem treba da se bave neke druge službe. To nije ekologija, gospodo. Čuveno pitanje o hemikalijama.
Ovaj zakon o hemikalijama je i te kako važan i zato ga treba otvarati. Čuvena burad s hemikalijama po selima Šumadije i zagađenje mnogih mesta štetnim hemikalijama iz Fabrike boja "Zvezda-Helios", zatim, nezakonita manipulacija hemijskim otpadom u ovoj fabrici, a veliko pitanje, na koje treba da odgovori ministar, premijer Cvetković, pa bogami i Boris Tadić, koji se u sve razume i preuzima nadležnosti mnogih, jeste – kako ista firma, "Zvezda- Helios", čija je matična fabrika u Sloveniji, uredno ovakav otpad prevozi u Austriju i Nemačku na potpuno adekvatan način, jer se u Austriji i Nemačkoj, pri hemijskim fabrikama, nalaze spalionice koje pripadaju tim fabrikama, a koje mogu da usluže i rade za neke druge firme.
Ta firma "Zvezda-Helios" u Sloveniji poštuje, apsolutno, sva načela ekologije i zaista otpad prevozi na adekvatan način, skladišti na adekvatan način i uništava na adekvatan način, a u Srbiji na ovakav način uništava životnu sredinu, pravdajući se da to nije generalni stav ove firme, nego da su to radili neki pojedinci, generalni direktori, predsednik upravnog odbora, što možda jeste, ili možda nije.
Prosto, ne opravdavam ni firmu, ni državu. Slučajno sam naišla na izjavu jednog od inspektora, koja je bila na terenu i koja je rekla – verovatno imaju uredne papire. Taj nesklad između birokratije i onoga na terenu jeste opasnost po životnu sredinu u Srbiji,
nažalost.
Mislim da životna sredina u Srbiji ne može da zavisi od inspektora koji gledaju papire.
Papiri su deo nečega što se zove život, ali mora se uočiti šta se dešava, jer dok neko godinama prevozi tu burad i ona se nalaze u svakom seoskom dvorištu, i po nekoliko komada, ljudi iz njih zalivaju vodom svoje povrće, mislim da nije pitanje samo njihov neadekvatan odnos prema zaštiti životne sredine, nego i inspekcija koja je dužna da malo zaviri u to šta se dešava na nekom realnom terenu.
U ime DSS-a sam otvorila ponovo ova pitanja. Neka od njih jesu rešena amandmanima, na neka je ministar odgovorio u načelu, ali mislim da svi građani Srbije imaju pravo, jer oni, generalno, imaju ove probleme, da se ta pitanja otvaraju i da jedan ozbiljan parlament o njima ozbiljno raspravlja i donosi neke zaključke, a u korist građana Srbije i njihovog zdravlja, pre svega. Hvala.
