Gospođo Čomić, dame i gospodo, ono što moram da vam prenesem, a pretpostavljam da verovatno svi već znate, ova rasprava danas u načelu zaista je izazvala veliku pažnju javnosti.
Drago mi je što ste imali prilike da čujemo od prisutnog ministra prosvete kakva je situacija, kakvi su planovi.
Nažalost, ne možemo da se radujemo skraćenju budžetskih pozicija koje su predviđene za Ministarstvo prosvete i nadamo se da u tom delu, koji je zaista vrlo osetljiv, ipak efekti finansijske krize neće da se osete u onolikoj meri.
Ono što nama zaista nije jasno, analizirajući sve ove finansijske iznose koji su opredeljeni za određene oblasti, a trebalo bi da unaprede ili bar održe nivo razvoja u državi Srbiji, mi zaista izražavamo sumnju da će ovakav rebalans budžeta moći da isprati ekonomsku aktivnost tu do maja-juna. Bojimo se da će vrlo verovatno, ipak bez obzira na taj čuveni član 8. doći do rebalansa rebalansa budžeta.
Ne radujemo se toj činjenici. Najiskrenije, ne vidimo način na koji će moći da se izađe iz velikih problema sa kojima će se Srbija susresti, a pokušavam na dostojan način da predstavim moje kolege koje su dale značajan doprinos ovoj raspravi. Jedan od tih, na tu mladu ekipu smo vrlo ponosni, jeste i mladi kolega Ivan Ninić, koji redovno učestvuje u antikorupcijskom timu SRS i za ovu priliku je analizirao određene pozicije budžeta za koje mislimo da će građane Srbije da interesuju, a pretpostavljam da će gospođa Dragutinović da uzme učešće, naravno, odgovarajući na ovo što mi, kao poslanički klub SRS, ovde predstavljamo.
Dakle, ukoliko izvršimo analizu budžetskih prihoda i rashoda za prvo tromesečje ove godine, dolazi se lako do zaključka zašto je Vlada Srbije morala da predloži ovaj rebalans budžeta, za koji mi, kao SRS, mislimo da je rebalans budžeta naručen od MMF i da je dobrim delom ova međunarodna finansijska institucija uslovila ovakav rebalans budžeta.
Podaci govore da su prihodi budžeta u prvom tromesečju manji za 7,2% nominalno, a za 15,2% realno u odnosu na isti period prošle godine, dok su sa druge strane, izdaci ili rashodi u budžetu u navedenom periodu manji za 0,6 % nominalno, a 9,3% realno, ako poredimo samo prvo tromesečje ove i prošle godine.
Tako su budžetski prihodi, izraženi na kraju marta, iznosili 140,8 milijardi, a rashodi 154,3 milijarde dinara, što definitivno i nedvosmisleno ukazuje na to da je deficit budžeta u prvom tromesečju ove godine iznosio čitavih 13,5 milijardi dinara.
Ovaj deficit prvenstveno je nastao kao posledica povećanja budžetskih transfera organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja, i to za 28,9% ili čak 113 miliona evra više od planiranog, a odgovor na pitanje zašto je nastala ova budžetska rupa, ako znamo da su penzije zamrznute, krije se u činjenici da Fond PIO nije mogao samostalno da obezbedi dovoljno sredstava za isplatu penzija, jer je u prvom tromesečju 2009. godine drastično smanjen obim uplata doprinosa od strane poslodavaca u Srbiji.
O tome su kolege iz opozicije danas govorile. Ne bih da ponavljam ono što su rekli, ali je vrlo značajno da se ponovo apstrahuje da ovaj fond svakako treba da se oslanja na privredu, koja je, nažalost, sve više devastirana. Ova činjenica takođe govori i nama nalaže da postavimo sledeća pitanja: zašto je, recimo, u proteklom periodu smanjen priliv doprinosa u Fond PIO od strane poslodavaca; da li je to posledica otpuštanja radnika ili su to poslodavci počeli da isplaćuju zarade na crno, bez pripadajućih poreza i doprinosa? Onda već govorimo o sivoj ekonomiji. Ono što je, takođe, značajno, s obzirom na ove dve činjenice, a verujem da ćemo čuti odgovore i na ova pitanja, šta onda povodom ovog slučaja preduzimaju nadležni inspektori rada, šta preduzimaju inspektori Poreske uprave Srbije? Jednostavno je nemoguće da državne institucije nemaju odgovor na pitanje šta se to dešava sa prilivom sredstava u Fond PIO, ako znamo da puna tri meseca ovaj problem proizvodi budžetski deficit.
Takođe, ono što je neuporedivo, pa samim tim daje i vrlo male nade, zapravo, malog intenziteta, tiče se svih onih obećanja koja su napravila pravu revoluciju s početka 2000. godine, u šta je narod zaista poverovao - da će doći do reforme sistema, da će Srbija biti ekonomski oporavljena. Mi smo sada u 2009. godini i vrlo mali broj preduzeća je ostao da se proda ili rasproda.
Mi smo u 2009. godini, u kojoj nemamo preciznu informaciju gde su otišla sredstva iz privatizacionih fondova, na koji način su ta sredstva trošena? Iskreno, možda bi sva priča o budžetu, rebalansu budžeta i trošenju para budžetskih obveznika trebalo da počinje i završava sa činjenicom da mi nemamo završni račun, niti revizije završnih računa, tako da mi nemamo transparentan finansijski tok koji se odliva iz budžeta, odnosno narod ne zna na koji način se troše njegove pare.
Da je to izuzetno značajno svedoči ono što je moj kolega Ninić priredio za ovu priliku, a jeste primer, možda i odgovor zašto mi nemamo reviziju završnih računa, zašto mi ne znamo gde se troše budžetska sredstva koja su na teretu građana države Srbije, jeste činjenica da, recimo, situacija koja se desila 2006. godine, a koju je vrlo detaljno analizirao antikorupcijski tim SRS.
Dakle, budžetska inspekcija je u junu 2007. godine okončala četvoromesečnu budžetsku kontrolu. Ovo je vrlo važan primer koji bi nama mogao dati odgovore zašto mi kasnije i nemamo završne račune i revizije završnih računa, na koje sve načine su se trošila ogromna sredstva. Tu je dr Obradović u potpunosti u pravu, okasnilo se sa svim reformama u vremenu koje je ipak bilo mnogo srećnije i koje je imalo određenu finansijsku podršku da se provedu reforme, a sada smo u situaciji gašenja požara pred izbijanje ozbiljnih socijalnih konflikata. To je činjenica.
Dakle, primera radi, nalaz budžetske inspekcije iz juna 2007. godine, tiče se Ministarstva finansija, dakle, kontrola poslovanja Ministarstva finansija za 2006. godinu, da vas podsetim, tada je gospodin Dinkić bio ministar finansija, o ovoj kontroli je sačinjen zapisnik, da neko ne bi pomislio, ne daj bože, da je reč o zloupotrebi, službeni broj tog zapisnika je 401-00294/2007, koji sasvim sigurno može poslužiti kao vrlo plastičan primer trošenja budžetskih sredstava.
Pri tom, ono što mora da se kaže, tom prilikom budžetskim inspektorima na uvid nadležni iz Ministarstva finansija, recimo, nisu dali finansijski plan za 2006. godinu, koji je morao da bude sačinjen u skladu sa zakonom, niti su završni računi za 2005. i 2006. godinu bili sačinjeni u propisanoj formi, a na njima nije bilo ni potpisa odgovornih lica Ministarstva.
Dakle, ako jedan državni organ, poput Ministarstva finansija, nema finansijski plan i završni račun, kako se onda može očekivati od preostalih 10.000 budžetskih korisnika da imaju ove bazične dokumente o projekcijama i izvršenju budžetskih rashoda u toku godine?
Međutim, da se vratimo na nalaz budžetske inspekcije.
Takođe, mi ćemo kasnije tokom rasprave da damo jedan primer nenamenskog trošenja budžetskih sredstava, recimo, za grad Beograd, kroz odluku Vrhovnog suda Srbije da se određena sredstva vrate u budžet grada, ali o tom potom.
Dakle, mi danas govorimo o rebalansu budžeta, a imamo ovakve konkretne primere o kojima se nije govorilo i mi treba da poverujemo da će i ovo što je predviđeno rebalansom budžeta ići na pravi način.
Ono što je inspekcija tada utvrdila jeste da je samo na jednoj ekonomskoj klasifikaciji, reč je o 2006. godini, ministar finansija probio budžet za čak dve milijarde i 579 miliona dinara, jer je Zakonom o budžetu za 2006. godinu, za poziciju - nabavka domaće finansijske imovine Ministarstva finansija, bilo predviđeno i odobreno četiri milijarde 623 miliona dinara.
Ono što treba reći, tada je potrošeno čak sedam milijardi 383 miliona dinara.
Vrlo značajna stavka koja je tada uočena jeste 59,5 miliona dinara za čuvene usluge po ugovoru, u šta spadaju usluge informisanja za potrebe Ministarstva finansija. Samo da podsetim, u maju 2006. godine ministar finansija je uplatio "Euromoney'' magazinu - usluge informisanja javnosti u iznosu od 4,2 miliona dinara.
Dakle, faktura bez ikakvog prethodnog sprovođenja postupka koji je propisan Zakonom o javnim nabavkama.
Dakle, još jedna činjenica - inspekcija je utvrdila da je ministar finansija za budžetsku stavku - ostale stručne usluge u Ministarstvu finansija utrošio 66,4 miliona dinara, a da je iznos od 44,5 miliona dinara za ovu namenu utrošen iz sredstava primljenih od inostranih zaduživanja kod međunarodnih organizacija. Pri tom je Ministarstvo finansija na teret ove stavke Agenciji "Fitch ratings" iz Londona u martu 2006. godine platio čak 35 hiljada evra i to na ime godišnje naknade za održavanje kreditnoj rejtinga.
Dakle, iako je budžetska inspekcija imala nameru i želju da prekontroliše sve troškove, to im nije pošlo za rukom, jer su inspektori dobili odgovor da nadležna služba Ministarstva finansija ne raspolaže traženim dokumentima za navedene rashode.
Dalje je inspekcija utvrdila da je Ministarstvo finansija imalo rashod od 115,2 miliona dinara na teret specijalizovanih usluga, dakle, u ukupnoj sumi to ne može da se vidi po strukturi pozicija budžeta. Ali, evo primera kako su se trošile pare do sada i zašto smo mi sada u ovoj situaciji.
I da je pod nerazjašnjenim okolnostima, u cilju sprovođenja zaključka Vlade Srbije 00/198/2006. od 27. jula 2006. godine koji nosi oznaku, zaključen poslovni odnos sa preduzećem "Barbour, Griffith and Rogers" iz Vašingtona, a čime su ovom preduzeću iz budžeta plaćene usluge u iznosu od čak 368.000 američkih dolara.
Pri tom budžetska inspekcija u svom nalazu ne navodi o kakvom je angažmanu ovde reč, ali se ističe da nije bilo moguće utvrditi da je ovaj posao dodeljen u skladu sa procedurom koju propisuje Zakon o javnim nabavkama. Pored toga, naknada za ove usluge je plaćena uglavnom unapred, a u kontrolisanoj dokumentaciji se nisu nalazili dokazi da su ugovorene i plaćene obaveze zaista izvršene.
Nama ovakvi primeri daju odgovore na pitanja i dileme koje postavljamo sve vreme, zašto nema završnog računa i zašto nema revizije završnih računa.
Takođe, na teret budžetske pozicije – specijalizovane usluge ispred Ministarstva finansija, koje je ministar zastupao kod firme, a nadam se da ću ovo dobro pročitati, jer je reč o švedskoj firmi "Krebfrol agatan", koju je kao izvršilac zastupao izvesni gospodin Danel, potpisan je veoma zanimljiv ugovor.
Predmet ovog ugovora, kako se navodi u inspekcijskom nalazu, pružanje savetodavnih usluga Republike Srbije u pregovorima sa EU i SAD, članovima Kontakt grupe, međunarodnim finansijskim institucijama, Pariskim klubom poverilaca, kao i susedima u regionu, a naročito o budućem statusu Kosova, evropskim integracijama Republike Srbije, regulisanje duga Republike Srbije, a u cilju postizanja značajnih ušteda za Republiku Srbiju.
Jedna od ugovorenih obaveza izvršilaca bila je pružanje taktičke podrške za sastanke sa ključnim međunarodnim sagovornicima. Period angažovanja ove firme bio je jul-decembar 2006. godine. Cena posla, koju je tadašnji ministar finansija ugovorio na teret budžeta Srbije, iznosio je čak 120.000 američkih dolara, ali mesečno, odnosno 720.000 američkih dolara za celokupni šestomesečni angažman, što je u dinarskoj protivvrednosti građane Srbije koštalo više od 40 miliona dinara.
Budžetska inspekcija je utvrdila da u delokrugu delovanja ministra finansija nije bilo zaključivanje ovakvog ugovora, a da stvar bude još gora i pored ugovorene obaveze da naručilac izvrši i dostavi pismeni izveštaj o realizaciji ugovora, inspektori na uvid nisu davali takav dokaz iz koga bi se videlo da li je i kako je posao izvršen.
Takođe, ono što je inspekcija utvrdila je da je ministar finansija 2006. godine na teret specijalizovanih usluga za realizaciju usluga Festivala "Egzit" 2006. transferisao sredstva istoimenom udruženju, i to u iznosu od 12 miliona dinara. To je urađeno preko Ministarstva finansija koje nije bilo nadležno za poslove kulture, a urađeno u suprotnosti sa odredbama Zakona o budžetskom sistemu i pri tom ministar finansija nije doneo odgovarajuće rešenje, niti je sklopio ugovor o pravdanju i utrošku od 12 miliona dinara.
Ovo su tek samo neki od primera kako su se budžetska sredstva trošila i, takođe, vrlo plastičan, jasan i konkretan odgovor na redovno insistiranje opozicije zašto mi nemamo uvid u trošenje budžetskih sredstava i zašto građanima Srbije nije nikada dat precizan državni odgovor, na koji način su se sve vreme trošila budžetska sredstva po određenim pozicijama.
Takođe, ono što smo mi kao poslanička grupa SRS tražili, počev od 2000. godine pa naovamo: koliko je konkretno donacija ušlo u državu Srbiju i na koji način su sredstva dobijena iz donacija utrošena? To bi nama bio odgovor ko je zapravo zakočio reforme u državi Srbiji i čiji interes određeni deo izvršne vlasti sprovodi. Na osnovu ovakvih primera mi možemo da zaključimo da ne sprovodi interes srpskih građana.
Takođe, ono što bismo voleli da čujemo u svetlosti SSP jeste kome će ići na korist potencijalna primena jednostranog trgovinskog sporazuma sa EU. Ono što mi znamo jeste da se gubitak Srbiji beleži kroz 267 miliona evra.
Postavlja se pitanje, na osnovu ovakvih ekonomskih poteza i na osnovu ovakvog trošenja sredstava, šta je zapravo bila smernica ekonomske stabilnosti i šta je bila smernica ekonomske politike? Svi ovi primeri potvrđuju jedno: da je ovde reč o sistematskom i kontinuiranom urušavanju srpske privrede, a mislim da ćemo ubrzo svi saznati u korist čijih interesa. Hvala.