Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovani ministri i predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, kao što je već između ostalog rečeno poslanička grupa SPS-JS podržaće predlog rebalansa budžeta i sve prateće zakone, kao i usvojene mere Vlade Republike Srbije.
Predlog rebalansa budžeta, sa pratećim fiskalnim zakonima i razmatranje po hitnom postupku, predstavlja zapravo gašenje požara prouzrokovanog svetskom ekonomskom krizom i predstavlja set najznačajnijih programskih mera koje je donela Vlada Republike Srbije početkom aprila 2009. godine.
Treba reći nekoliko osnovnih karakteristika mera Vlade Republike Srbije, odnosno najpre da su nužne, da su iznuđene, parcijalne, nisu sistemske, ali predstavljaju realnost, realan odgovor na probleme, i ekonomske i socijalne. Mi smatramo da se ovakvim konkretnim predlogom mogu ublažiti posledice krize. Ovaj predlog je razumljiv, nije ekonomska ili politička proklamacija, ima izračunate i ciljane praktične rezultate.
Koje su konkretno dobre strane? Smanjuje se javna potrošnja, pokušava se racionalizacija državne administracije, postoje određene mere za stimulisanje privredne aktivnosti, zatim mere kojima se želi sačuvati što više radnih mesta, ali i mere koje idu u pravcu novog zapošljavanja, konkretno 10.000 mladih pripravnika.
Ovaj predlog će svakako ublažiti posledice ekonomske krize, ali ono što je suštinski najbitnije, jeste da Vlada Republike Srbije što pre mora izaći sa sveobuhvatnim sistemskim odgovorom na evidentne probleme.
Rebalans budžeta predstavlja tek sada pravu sliku, rekao bih, trenutnog stanja srpske ekonomije. Drastično opadanje priliva u državnu kasu po skoro svim izvorima ugrozilo je prethodno utvrđene osnovne budžetske ciljeve i principe u upravljanju javnim finansijama, a posebno u izvršavanju budžeta.
Globalna ekonomska kriza duboko ostavlja trag u domaćoj ekonomiji, pad industrijske proizvodnje, izvoza, uvoza, unutrašnje trgovine, što se odrazilo na usporavanje realnog rasta zarada početkom godine, odnosno smanjenje kupovne moći zbog visoke mesečne stope rasta inflacije, što je posledica povećanja regulisanih cena i akciza u nadležnosti države.
Navedeni pokazatelji, sa konkretnim pokazateljima koji su između ostalog navedeni u obrazloženju, doprineli su da Vlada promeni kurs tržišne ekonomske politike sa monetarnog na fiskalno područje koje se ogleda u smanjenju javne potrošnje.
Prema tome, zaključak je da će ekonomija i finansije Srbije u 2009. godini biti pod nepovoljnim uticajem globalne finansijske i ekonomske krize, ali postavlja se pitanje da li je tome kraj? Da li su posledice svetske krize ukalkulisale i neke pogrešne poteze prethodnih vlada iz prethodnih vremenskih perioda ili će nas to tek zadesiti zbog, pre svega, uništenog domaćeg bankarskog sistema, a samo u 2008. godini banke su iskazale dobit od 32,3 milijarde dinara.
Zatim, loše sprovedene privatizacije kojom je finansirana potrošnja, i privatizaciona preduzeća nisu pokrenula novi investicioni ciklus, proizvodnju i zapošljavanje, što se odrazilo i na budžetske prihode i na socijalne doprinose. Koliki su dugovi u budžetu po osnovu privatizovanih preduzeća koja su uništena i zapala u tešku situaciju i da li se napušta faza liberalnog kapitalizma i prelazi u državni socijalizam?
Od stanja ukupnog i spoljnog duga sa novim zaduživanjima da ne govorimo, samo to poglavlje čini, čini mi se, 20 strana budžeta, a o izmenama takođe da ne govorimo, jer zapitaće nas neko - ko je sve to zadužio i u kom vremenskom periodu?
Samo podatak da je u budžetu planirano 30,4 milijarde dinara za otplatu kamata na domaće i inostrane kredite, a subvencije u privredi iznose 34 milijarde, govori sasvim dovoljno. Lako odricanje 23 milijarde dinara prihoda zbog jednostrane primene Sporazuma sa EU i ovih 30,4 milijarde otplate kamata predstavljaju polovinu planiranih smanjenja po rebalansu, a teret će podneti, kao što je već rečeno, državni službenici, neka ministarstva i lokalna samouprava.
Krenulo se od države koja počinje da štedi i to je prva pozitivna karakteristika.
Druga pozitivna karakteristika je da prihodnu stranu budžeta treba da popunjavaju bogatiji slojevi stanovništva, zbog toga i podržavamo izmene Zakona o porezima na upotrebu, držanje i nošenje dobara kojim se povećava porez na luksuz, a odnosi se na porez na upotrebu motornih vozila, vazduhoplova, plovila i mobilnih telefona.
Naše zalaganje je zapravo da porez treba da se plati srazmerno snazi poreskih obveznika i treba naravno nastaviti sa daljim usklađivanjem. Tu je i nezaobilazno dodatno opterećenje korisnika duvana i vozača kao dežurnih obveznika, rekao bih, za zapušavanje budžetskih rupa.
Osvrnuo bih se kratko i na izmene finansijskog plana Republičkog fonda za PIO. Smanjenje prihoda po osnovu doprinosa za 24,4 milijarde dinara je direktno posledica smanjenja zarade i broja radnika koji ih primaju u prvom tromesečju ove 2009. godine. Napori i mere Vlade na podsticaje u privredi ne daju fiskalne efekte u državnoj kasi i tu nešto prosto nije dobro. U godišnjem planu izvorni prihodi čine samo 51,4% ukupnih prihoda Fonda, a mi i dalje vodimo politiku opterećenja novim penzionerima, a ne na prihodnu stranu.
Posebno je bitan zakon o zamrzavanju zarada u državnoj administraciji i javnom sektoru, koji takođe podržavamo, ali smatramo da ga je trebalo doneti možda i ranije, pre svega iz sledećih razloga. Država bi od početka godine i krize iskazala jednu nameru štednje, smanjenja budžetskog rashoda, i time unapred dala pozitivan primer drugima.
Zatim, plate u javnom sektoru bi bile u skladu sa tim zakonom i Vladom i kao takve bi bile kontrolisane kroz davanja saglasnosti na programe tih preduzeća, agencija i privrednih društava. Ova mera će dati efekte tek od sredine godine, jer se odnosi na plate za maj.
Naravno, podržavamo iznose od 40.000 dinara kao najnižu osnovicu za oporezivanje i smatramo nepotrebnim sva prethodna licitiranja koja su ostavila jedan krajnje negativan odjek i utisak u javnosti. Smatramo da treba precizirati period koji se koristi kao prosečna zarada u Srbiji.
Takođe, smatramo da treba izjednačiti osnovice za isplatu zarada, da to bude isti period, a ne zarade zaposlenih januar i februar, a za naknade članovima organa upravljanja oktobar prošle godine. Treba znati da su zarade u januaru mnogo manje u odnosu na oktobar, a u lokalnim javnim preduzećima zarade u januaru su na nivou istih iz 2008. godine.
Na početku sam istakao, podržavamo, naravno, ovaj zakon i dobre namere i zaista želimo da verujemo da će se sredstva koristiti samo po posebnom aktu Vlade Republike Srbije. Zahvaljujem.

Ima reč narodni poslanik Miloš Aligrudić, a posle njega narodni poslanik Vlajko Senić.

Mislim da je red da se u ovom domu kaže istina o onome što je danas na dnevnom redu i šta nam se događa. Danima vladajuća koalicija obmanjuje javnost da će se danas na dnevnom redu Narodne skupštine naći nekakav paket mera za borbu protiv recesije, što smo od pojedinih pripadnika vladajuće koalicije i danas čuli kada su govorili o rebalansu budžeta i paketu pratećih zakona.
Prva i osnovna istina je da Vlada Republike Srbije nije danas ništa drugo nego puka administracija Borisa Tadića. Ta puka administracija Borisa Tadića pokušava, kao što sam rekao, da obmane građane time što će reći – da je budžet, da je Zakon o budžetu, bio rebalans budžeta ili budžet to je isto, kao i prateći zakoni, da oni po sebi predstavljaju reakciju države i neku vrstu mera protiv recesije u kojoj se nalazimo.
To je, dame i gospodo, ako hoćete da budete pošteni prema sebi, netačno i nemoguće. Šta predstavlja budžet? Ovo pričam više zbog građana, i taj čuveni rebalans, pošto ne znam koliko svi razumeju šta to znači? Rebalans je isto što i budžet, a budžet je zakon kojim se određuje koliko državna administracija, najšire gledano, može da potroši para koje je prethodno država namakla putem poreza i taksi od poreskih obveznika.
Država te pare troši u opštem interesu – za podmirenje osnovnih potreba državnog aparata i one javne potrošnje koja ima veze neposredno sa državom i funkcionisanjem same države i supstrata države.
To je ono što je predmet današnje diskusije. Nikakve to veze nema sa standardom građana, nikakve to veze nema sa položajem privrede, nikakve to veze nema sa osposobljavanjem privrede da stane na svoje noge i omogući povećanje zaposlenih - kao što ste lagali, pa se dešava sasvim suprotno.
Nikakve to veze nema sa povećanjem penzija, što ste lagali, pa se dešava sasvim suprotno. Nikakve to veze nema sa dodelom paketa akcija u vrednosti od hiljadu evra za javna preduzeća, jer nema nikakve veze - što ste lagali, a dešava se suprotno.
Da je samo u ovome problem ni po jada. Problem je u tome što administracija Borisa Tadića iliti Vlada Republike Srbije pokušava da obmane građane da se eto kao trudi da napravi nekakve mere koje će sprečiti uticaj svetske recesije ili svetske finansijske krize na privredne tokove u Srbiji.
Ni jedna jedina mera do dan danas nije doneta, a ono što smo mi vama predlagali, iz političke sujete je ignorisano. Ne samo iz političke sujete, ignorisano je do sada ono što je sa naše strane predloženo i zbog toga što Vlada, odnosno prikupljena administracija Borisa Tadića sa raznih strana, nije ni sposobna da sačini jedan celovit program, jer da je sposobna da sačini celovit program, onda bi Mirko Cvetković, vama svaka čast, bio ovde, i ne samo branio rebalans budžeta i prateće zakone, nego bi branio mere koje Vlada Republike Srbije preduzima protiv recesije u Srbiji.
A ne može da ih brani jer tih mera nema. Isto kao što nije bilo do prošle nedelje ni sednice Vlade, na kojoj je bila jedna jedina tačka posvećena sporazumu sa MMF i kreditom, o kojem ste govorili i mahali njime i onim silnim milijardama evra nedeljama.
Nije bilo te sednice, nije bilo tačke dnevnog reda, pa zato smo juče izašli jer nemamo šta da vas pitamo. To je vaša politika. Vi na taj način mislite da vodite državu. Da, da je država naša politička prćija. Ali, država je država ovih građana koji u njoj pokušavaju da žive, rade i nešto zarade da bi mogli pristojno da žive. O tome ni jednog trenutka niste mislili, ni sad ne mislite.
Kakve veze ima rebalans budžeta sa ovim što su suštinska pitanja? Gde su vam mere koje će osposobiti privredu da reaguje? Da li vi razmišljate o tome šta će se desiti kada se smanji javna potrošnja, što je u redu, jer stezanje kaiša je mera koju mi predlažemo, prosto zato što nema novaca, jer ako vi nemate para, vi ne možete ni da trošite, što je logično?
Šta će se desiti kada padne druga vrsta potrošnje, ne javna potrošnja, kada nemate nijednu meru koja stimuliše potrošnju građana? Kako će biti neko stimulisan da proizvodi i da bilo šta izbaci na tržište ako je sve u kolapsu? Imate li vi odgovor na ta pitanja – naravno da nemate?
Naravno, pošto vi nemate odgovor na ta pitanja, a imate odgovor samo na jedno pitanje, kako da administracija Borisa Tadića potkrpi neplanirani budžetski deficit, jer da ste u stanju da ga planirate ne biste izlazili posle 2,5 ili 3 meseca rebalansom budžeta.
Kako ćete za tri meseca ponovo da potkrpljujete rupe neplaniranog budžetskog deficita, zato što ne umete da predvidite šta će se desiti sledećeg meseca, a to ste dokazali do sada? Je l' u takvu Vladu treba da građani imaju poverenja? Da li takvoj Vladi, takvoj administraciji Borisa Tadića ljudi treba da veruju da će živeti bolje?
Ja vam ne verujem, moji prijatelji, komšije i rodbina vam ne veruju. Ne veruju vam ljudi koje možete sresti na ulici, a treba da se sete u koga mogu da imaju poverenja i ko je bio u stanju da napravi makar kompaktnu Vladu, koja može da održi minimalnu stabilnost, ako ne da proizvede nešto što se zove privredni rast.
To je dame i gospodo iz vladajuće koalicije, iz Borisove administracije, vaš ključni problem. Ali, da je vaš, ni po jada, nego je problem građana Srbije. To je ono sa čime se vi danas suočavate i sa čime se građani Srbije suočavaju. Vrlo ćete teško iz toga izaći ukoliko nešto ne preduzmete – do sada ste preduzeli ništa. To je ono što je vaš rezultat rada. Tako izgleda vaš posao, tako izgleda i današnja sednica. Samo još jednu rečenicu bih rekao.
Paketi zakona koje ste predložili uz rebalans budžeta, koji nije ništa drugo nego priznanje da ste pogrešno napravili budžet pre četiri meseca. To je vrlo prosto – radite rebalans, ništa nije valjalo, a sada će kao da valja.
Sada ovi paketi zakona rade samo dve stvari. Prva stvar koju ovaj paket zakona uradi, to je da spreči dodatnu javnu potrošnju, pa se tamo uskraćuje mogućnost potrošnje pojedinim segmentima, što kažem da nije mnogo strašna stvar.
S druge strane, drugi paket zakona u susret tome pokušava da skine sa grbače građana još sredstava, još novca – da bi ste pokrili neplanirani budžetski deficit.
Građani Srbije moraju da znaju šta vi danas ovde radite, a ne da slušaju priče o tome kako vi danas Narodnoj skupštini Republike Srbije predlažete neki paket mera za izlazak iz krize i protiv recesije – to prosto nije tačno i bilo bi pošteno da to kažete.

Reč ima narodni poslanik Vlajko Senić, posle njega narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Poštovana gospođo Dragutinović, poštovana gospođo Čomić, poštovani narodni poslanici, kada govorim o rebalansu pre svega bih se osvrnuo na aspekt finansiranja budžeta. Mislim da je malo rečeno po tom pitanju u ovoj raspravi.
Rekao bih nešto i o reformama koje moraju da prate ovaj rebalans budžeta, rekao bih o nekoje solidarnosti unutar Vlade koja treba da postoji, ukoliko ove mere treba i hoćemo svi zajedno da daju rezultate i o nekoj politici koju Vlada mora da vodi, koja mora da postoji, bez obzira što postoji ekonomska kriza.
Deficit iznosi 90 milijardi dinara. Kada pogledate predlog budžeta vidite da je on u stvari 70 milijardi dinara, ali građana radi moramo da kažemo da je to konsolidovani deficit. Dakle, da u 90 milijardi dinara ulazi deficit – centralni deficit države, deficit opština, lokalnih samouprava, Javnog preduzeća Putevi, odnosno ulazi deficit opštine i gradova, kao što sam rekao.
Dakle, bez obzira privredni subjekti koji se nalaze na nižem nivou Vlade Republike Srbije su ti koji se eventualno zadužuju, a to su na primer Javno preduzeće Putevi – država je garant koja garantuje da će taj dug biti vraćen i zbog toga ta sredstva predstavljaju javni dug.
Kada to posmatramo u celini, onda je ukupno finansiranje deficita i javnog duga negde oko 218 milijardi dinara, a od toga je ukupna otplata glavnice duga 147 milijardi 924 miliona dinara. Dakle, ta razlika između 218 i 147 predstavlja u stvari to neto finansiranje od 70 milijardi dinara, na osnovu koga mi pokrivamo, da kažem, budžetski deficit koji je iskazan u ovom rebalansu budžeta.
Građani treba da znaju da se taj deo od 147 milijardi dinara deli tako što na otplatu duga domaćim kreditorima ide 131 milijarda dinara, stranim 13 milijardi dinara i da su dospele garancije stranim kreditorima oko 4 milijardi dinara. I da u stvari mi imamo u ovom predlogu budžeta ukupno povećanje finansiranja u odnosu na predlog budžeta iz 2009. godine od 125 milijardi dinara, što je otprilike na nivou otplate glavnice domaćim kreditorima. Mi vidimo da se u obrazloženju zakona navodi iznos 120 milijardi dinara kao otplata glavnice za domaće hartije od vrednosti.
Indirektno možemo da zaključimo da, s obzirom da se jedan deo ovog iznosa, otprilike 30 milijardi, odnosi na već emitovane hartije od vrednosti, da je ostalo 90 milijardi dinara i da to korespondira u stvari sa tim konsolidovanim deficitom koji je na nivou 3% društvenog proizvoda i to otprilike predstavlja iznos repos toka kod NB negde sredinom aprila 2009. godine.
S obzirom da očekujemo da će u drugoj polovini godine doći do pada tražnje i da će deflacija koja postoji u međunarodnom okruženju dovesti do toga da će biti lakše da se održi ciljani nivo inflacije, pretpostavljamo da će u nekom narednom periodu NBS omogućiti nižim kamatnim stopama da se ta sredstva koja postoje u repos toku preusmere u državne hartije od vrednosti. To je transparentno finansiranje tekućeg stanja koje je prouzrokovano tekućim makroekonomskim kretanjima.
To je nešto na šta Vlada Republike Srbije reaguje i to je sasvim normalna stvar, s obzirom na činjenicu da se projekcije ekonomskih kretanja u svetu menjaju svaki dan, ali ako pogledamo prognoze MMF svakih mesec dana u poslednje vreme sve nažalost dobijamo sve lošiju i lošiju projekciju.
Rekao bih da ne stoje optužbe da Vlada Republike Srbije ne zna šta radi, ako posmatramo to na globalnom nivou, onda ne zna šta radi ni MMF, ni SB, ni Vlada SAD, niti vlade vodećih zemalja EU, odnosno sve te vlade zajedno, kao i Vlada Republike Srbije, rade onako kako nameću tekuće okolnosti. Ovo je najveća ekonomska kriza koja postoji posle velike depresije i sasvim je normalno da dnevno morate da prilagođavate svoju ekonomsku politiku.
Ono što može da bude dobra stvar u svemu ovome da je ovo možda prilika za reforme koje nisu, i to treba reći otvoreno, učinjene u proteklih 8 ili 9 godina, ekonomska konjunktura je bila mnogo bolja i omogućavala je da se lagodnije živi. Lagodnije je živela država, lagodnije je živela porodica, lagodnije su živeli svi građani pojedinačno, jer je ekonomija rasla i sada je nažalost došao jedan trenutak kada se taj račun i ta crta iznenada, i rekao bih, neočekivano podvlači, i svi se, od svakog čoveka pa do države, prilagođavamo svemu tome.
Da se u budućnosti takve stvari ne bi dešavale, mislim da je važno da razmišljamo svi zajedno o reformi javnog sektora, ali ne samo o reformi javnog sektora, ovoj prinudnoj koju smo morali da učinimo, zato što ne bismo mogli da opstanemo kao država, već o strateškoj reformi javnog sektora, prilagođavanju javnog sektora veličini naše ekonomije, veličini naše države.
Da razmišljamo o tome na koji način možemo da smanjimo deficit između izvoza i uvoza, jer nam aranžman koji ćemo potpisati sa MMF omogućava da u narednih godinu-dve dana zadržimo tu spoljašnju likvidnost, ali to nije model ekonomije koju u narednom periodu možemo beskonačno da koristimo. Smanjiće se prihodi od privatizacije. Ne znamo ni sada da procenimo kakvo će biti kreditno tržište posle prolaska svetske ekonomske krize.
Srbija mora svoj javni sektor da svede na projekciju naše buduće ekonomije, a to podrazumeva, pre svega, smanjenje izdataka ka različitim javnim fondovima, restruktuiranje tih fondova i ono što su naveli neki poslanici opozicije, ali to nije ništa novo, činjenicu da se 40% penzija danas finansira iz budžeta Republike Srbije, a moramo da znamo da to nije nešto što se dešava u poslednjih nekoliko godina.
Moramo da znamo da je penzioni fond decenijama uništavan, da krajem 2000. godine penzije i druge beneficije nisu ni postojale. Praktično, na ovaj put se tek vraćamo i zbog toga je važno da reforme koje nam slede upravo koncentrišu na to da u budućnosti ne moramo da gasimo požar, već da možemo normalno da projektujemo svoju ekonomiju.
Treća stvar koja je važna je solidarnost Vlade, to je jedna poruka koja znači da kroz ovu krizu Srbija sa ovom Vladom može da prođe samo ako Vlada bude funkcionisala kao celina. Ne može kriza da se prebrodi tako što će Vlada funkcionisati kao politička koalicija stranaka u kojoj će svaka stranka gledati da izađe što manje oštećena.
Jer je normalno kada je kriza, kada su ljudi nezadovoljni da stranke koje se nalaze na vlasti trpe rejtingom, trpe popularnošću i nekim drugim stvarima. U tom smislu, preraspodela odgovornosti i trpnja, ako mogu tako da kažem, normalno moraju da budu bar proporcionalna učešće u vladi.
Teško može da opstane jedan mehanizam ukoliko su neki zaduženi samo za popularne poteze, a neki za nepopularne poteze, jer je ovo godina koja će odlučiti i omogućiti da kriza bude prevaziđena i da do kraja mandata ispunimo obećanja zbog kojih su građani glasali za koaliciju ZES tokom 2008. godine.
Na kraju, hoću da kažem da Vlada Srbije, bez obzira na tešku ekonomsku krizu, mora da vodi politiku zbog koje su opet građani glasali za koaliciju ZES, a to je politika ulaska u EU, to je politika koja podrazumeva aktivno učešće u Partnerstvu za mir.
To je politika koja može samo da se kreće još brže ka tim ciljevima, a nikako ekonomska kriza ne sme, i neće i ne treba da posluži za revidiranje takve politike.
Zbog toga hoću da pozdravim, na primer, činjenicu da je Vlada donela određene odluke u tom pravcu. Hoću da kažem da je dobro što je juče ministar inostranih poslova boravio u SAD, bez obzira na neke maliciozne kritike, tipa da li se sastao sa sagovornicima na odgovarajućem nivou.
Mislim da budućnost Srbije, bez obzira na ovu krizu, ne sme da bude zamagljena i ona jeste u partnerstvu sa EU, ona jeste u dobrim odnosima sa SAD, ona jeste u saradnji sa Kinom i Rusijom. Ali, pre svega, ako pogledate ekonomiju i strukturu naše zemlje videćete koji su naši partneri bez kojih Srbija nije preživela u proteklih 8 godina i ne može da preživi u narednih 10 ili 15 godina.
To je element politike Vlade Republike Srbije koji mora da ostane na snazi, bez obzira na ekonomsku krizu, jer je on garant da ćemo vođenjem takve politike ostaviti perspektivu da kada kriza prođe nastave se investicije iz onih delova sveta odakle su najviše dolazile posle 2000. godine, a videćete i predlogom nekih amandmana da takvih investicija ima i iz Kine, Rusije, ali najvećim delom iz EU. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković, posle nje narodni poslanik Dragan Vujadinović.

Postavlja se pitanje odakle početi priču o ovom rebalansu i kada bi se rukovodili onim što se danas desilo u ovoj skupštini i onako kako to neki rade, priča bi mogla da počne od sredine, a ne od povoda i ne od uzroka.
Kada je danas jedan od nas 50 tražio da se utvrdi da li je bilo 126 glasova – za, kada su dvojica od nas 50 rekli – nemojte da brojite kvorum, nego 126 – za, jer smo to tražili, ispao je problem u tome da li oni imaju čojstva, junaštva, da li su vaspitani, da li vredi da budu kažnjeni. Nije priča istinita ako je pričate od sredine. Priča mora da se počne od početka da bi iz nje svi mogli da izvučemo pouku.
Priča o ovom rebalansu ne može da krene od cifre 720 milijardi dinara, ni o deficitu budžetskom, fiskalnom, platno-bilansnom, a cifre su zapanjujuće – 70, 90, ovaj platno-bilansni ne smem ni da pomenem.
Početak priče o budžetu je početak priče o državi koja je počela da se ponaša prekomotno, zaboravljajući da su mnogi izvori na kojima je to komotno ponašanje zasnovano jednokratni i iscrpivi. Ako je budžet od 2002. godine, jer nju uzimam za baznu, jer ste 2001, pozdravljam gest, ujedinili sve račune da bi imali pregled svih tokova javnih finansija. To se posle otelo kontroli.
Znam, gospođo Dragutinović, nebrojene agencije i regulatorna tela opet imaju svoje račune kroz indirektna i direktna shvatanja budžetskih korisnika ovakvih i onakvih, ali mogu da uzmem upoređenje da je budžet od 2002. godine, preračunato u evrima, uzeto kurs na dan donošenja budžeta, porastao sa 3 milijarde u 2002. godini na 8 milijardi u 2008. godini.
I to u 2003. je porastao na 3,5 milijarde, u 2004. godini na 4,8 milijardi evra, 2005. godine na 5 milijardi, 2006. na 5,7 milijardi, 2007. godine na 7,4 milijarde evra i dostigao tu najveću cifru u 2008. godini od 8 milijardi.
Zaključak očigledan, bez mnogo analize, jeste da je u vreme obilatih privatizacionih prihoda i u vreme izbora budžet postajao velik. Vi, ja i svi ekonomisti znamo da jednom ustanovljen način trošenja javnih prihoda, jednom uveden porez, njega se teško odriču svi oni koji od njega imaju koristi.
Budžet koji je rastao nesrazmerno rastu društvenog proizvoda, nesrazmerno rastu redovnih prihoda, jednostavno je danas neodrživ. I da nije krize, on bi bio neodrživ.
Ako smo imali zaposlenih u 2003. godini dva miliona i ako taj broj stoji i danas, da li smo imali takav rast produktivnosti koji je doveo do ovog rasta budžeta u prošloj godini na 8 milijardi? Da li se možemo ikome pravdati metodologijom da neke prihode pokazujemo ispod crte, neke iznad crte, ili da kažemo – promenile su se okolnosti, pa sad mi ispadamo neuspešni planeri?
Nije u tome stvar. Stvar je u tome da smo mi, svesno negujući iluziju o prilivima koji će trajati, a znali smo da su iscrpivi, reč je o privatizaciji, pre svega, o donacijama kojih je malo i bilo, dimenzionisali javnu potrošnju onako kako to ne bi mogla da podnese nijedna bogata država.
Neću upasti u zamku da ponavljam cifre i podatke koje su moje kolege govorile, jer ne pristajem da govorim na zadatu temu, već hodu da govorim o uzrocima. Hoću da govorim o potrebi da ono što moje kolege ekonomisti pre svega iz vladajućih stranaka govore kao štednji, solidarnosti, moraju da shvate da priča o štednji i solidarnosti ne može da počne bez priče o zakonima koji će ustanovljenu preveliku budžetsku potrošnju početi da smanjuju.
Prevedeno na jezik građana, to znači da se ne mogu na budžetskim kasama nalaziti svi oni koji se nalaze, ali ne možete da krenete sa tim da pretite otpuštanjem radnika, a da istovremeno u ovo vreme, kada razgovaramo o rebalansu budžeta, vi imate imenovanje za članove upravnog odbora fonda o kojem glasamo kao fondu kojeg ukidamo.
Ne mogu da shvatim da vi krčmite, znam da ugled jednog dela vladajuće koalicije nije takav, ali mu nije valjda beznačajan, da krčme svoj ugled na način što u Službenom glasniku, koji čitaju svi ozbiljni ljudi, pronađemo vest da u priči i pretnji o otpuštanju imenujete članove upravnog odbora fonda koji se gasi, Fond SMEKA. Imenovana su dva člana iz Ministarstva za regionalni razvoj i ekonomiju, a časni, moram da odam priznanje, gospodin Krkobabić Milan podnosi ostavku, svestan da se taj fond gasi.
Da li ja, bilo koji građanin, mogu da poverujem u časnu nameru Vlade da će zaista da štedi, kad su sve mere koje se donose toliko sebično definisane da su usmerene samo na to da predstave štednju koje u stvari nema? Samo u formulaciji 26% otprilike neke štednje u diskrecionim pravima govori o tome da smo mi, ja protiv kao opozicija, mnogi su odobrili Vladi, da prošle godine gradi kuću od krova, neprimerenu temeljima i snazi privrede.
Vi i ja, gospođo Dragutinović, sigurno znamo da budžetska država, ovakva kakva je, nije naš izum, da je to moderan izum u kojem se od Amerike do naše države svaka vlast ponaša vlasnikom svega što se u jednoj državi proizvede, a da njenom voljom, odnosno voljom vlasti koja vodi državu, ostavi poreskim obveznicima ono što ona misli da im pripada.
Da li neko uopšte vodi računa o granici izdržljivosti te privrede ili mogu da definišem ovaj budžet kao priču o žabi koja prenosi škorpiju preko vode? Žaba je privreda, škorpija je Vlada i žaba kaže – nemoj me ubosti dok te prenosim, utopićemo se obe. Škorpija obećava da to neće da uradi, ali na sredini reke, a to je ova kriza, škorpija nanosi smrtan udarac žabi, i kaže joj u samrtnom ropcu žaba – zašto mi to radiš, a ona kaže – ali to je moja priroda.
Da li je baš priroda vlasti da uništi privredu na čijim plećima postoji, daveći i privredu i sebe ovakvom vrstom poreskih opterećenja? Zaista smatram da projektovati budžet u kome se, mimo svake ekonomske logike, odrede granice prihoda, pa onda odredi potrošnja. Vi radite obrnuto, odredite šta su prohtevi ministarstava i svih onih koji su nakačeni uz to i onda određujete gde namaknuti tolika sredstva.
Takav obrnut redosled stvari je mogao da postoji u vreme dok je bilo, kažu, 17 milijardi evra iz privatizacije. Kao poslanik mogu da kažem – kažu, jer dokaza nemate ni vi, ni ja, ni Narodna banka koja bi morala da ima za one devizne prilive, nemate ni vi iz Ministarstva finansija, jer vam je Agencija za privatizaciju uzimala sebi koliko treba, plaćala konsultante i sve ostalo što joj je trebalo, a davala samo ono što preostane. Danas čujem, nema ni toga.
Kako vi mislite da mi možemo da nastavimo da postojimo ako nećete da razgovarate o tome da privreda ne može da podnese avansno finansiranje? U novembru smo o tome razgovarali, da ne širite poresku osnovicu i da smanjujete osnov za oporezivanje. Odlično znate da ćete kod poreza na plate imati apsolutno isti priliv. Znate da vam je prevelika siva ekonomija i da povećanjem poreskih prihoda ostavljate prostor da odu u tu sivu ekonomiju, kolege su govorile o tome.
Imam utisak da bukvalno radite u korist svoje štete, ali mene to ne bi brinulo. Mene brine to što vi ne shvatate da je ta žaba, na čijim leđima ova vlada kao škorpija isisava sve, jesu i privreda, i građani i cela ova država.
Gospođo Dragutinović, zaista se čudim kako ste dozvolili da član 8, koji tretira mogućnost postojanja budžetske rezerve, u koju se može staviti i strpati sve i koja se može upotrebiti za sve, dozvolili ste da ostane i postoji u ovakvom obliku? Bili ste vrlo konstruktivni u vreme kada smo prošli budžet donosili, prihvatili mnogo korisnih saveta.
Prosto imam utisak da vi, kao vrstan ekonomista, niste uspeli da se izborite sa onima koji Vladu ne doživljavaju jednim telom, jer dok god organi Vlade, ministarstva, doživljavaju međusobno sebe kao konkurenciju i grabe samo za svoju potrošnju, dotle niti je Vlada jedinstven organizam, niti ova država može da traje sa ovakvom prevelikom javnom potrošnjom.
Ovaj budžet nije samo 720 milijardi. On iznosi 800 milijardi dinara, jer ono što je prikazano da ćete potrošiti, i sopstvenih prihoda budžetskih korisnika, i sve ono što prikupite planiranim prihodima i sve ono što ostaje kao realni dug koji će neko morati da vrati, u stvari jeste veličina budžeta. Ovo je samo deo razloga koje sam iznela i zbog kojih SNS i poslanički klub Napred Srbijo ne da ne može da glasa, nego se čudi uopšte vama zašto ste izašli sa ovakvim predlogom.
Jedino opravdanje je da je to nalog MMF, u čijim čeljustima se nalazite kao čovek upao u čeljusti zelenaša, ne pitajući da li i koliko košta i misleći da je to najbolje rešenje, a uverena sam da sredstva Međunarodnog monetarnog fonda nisu ni najjeftinija, ni najbolja i da je to prevelika cena za kreditni rejting, jer se od kredita ne može živeti. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospođo Tabaković. Reč ima narodni poslanik Branka Ljiljak.

Poštovana predsednice, predsedništvo, uvaženi članovi Vlade, članovi Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu za 2009. godinu i prateći zakoni koji će doprineti da se efekti ekonomske krize što više uvaže.
S obzirom da je ekonomska kriza polako pogodila i Srbiju, usvajanjem ovih pratećih zakona i mera koje je predložila Vlada, a odnose se na budžet, smatram da će se delimično ublažiti ekonomski uslovi za život građana i za rast privrede.
Efekti koji se očekuju na prihodnoj strani su 30 milijardi dinara, na rashodnoj strani čak 65 milijardi dinara.
Prihodi koji se očekuju prikupiće se izmenama Zakona o porezu na dohodak građana, gde se predlaže povećanje poreske osnovice na sve oblike dohotka, pre svega prihode od kapitala i autorskih prava i još nekih, zatim povećanjem akcize na derivate nafte, na benzin dva dinara po litru i na dizel gorivo četiri dinara po litru. Uvođenjem akcize na impulse u mobilnoj telefoniji od 10%, povećanje poreza na registracije motornih vozila, plovila i vazduhoplova.
Po prvi put predviđa se drugačija raspodela sopstvenih prihoda budžetskih korisnika, tako da oni zadrže 60%, a ostatak od 40% uplate na račun Republike. Po prvi put, takođe, moram naglasiti da se prenos dividendi javnih preduzeća u budžet Republike Srbije uvodi kao mera i povećanje prihodne strane budžeta. Na strani rashoda, efekat ovih mera predviđa znatne uštede koje su, kao što sam malopre rekla, 65 milijardi dinara. Postizanje ovih efekata dobiće se zamrzavanjem i smanjivanjem plata korisnika budžeta na osnovu ograničenja u zapošljavanju i u državnoj administraciji. Najveće uštede biće kod diskrecionih rashoda, odnosno rashoda za kupovinu roba i usluga po ugovoru ili još nekih tekućih troškova, odnosno troškova koji se nalaze na aproprijaciji 42, 45, 48, na petici 62, čije umanjenje najmanje može da ugrozi funkcionisanje državnih organa. Ovde se očekuje ušteda od 40 milijardi dinara. Na strani rashoda smanjiće se transferi lokalnim samouprava za 15 milijardi dinara.
Možda ovo deluje kao nepopularna mera, međutim, tu se smatra da će se uštede izvršiti i u lokalnim samoupravama i da to smanjenje neće ići linearno. Dakle, transferi prema lokalnim samoupravama neće ići linearno, nego će se voditi računa o razvijenosti lokalne samouprave.
Rebalans budžeta, u izmenjenim i otežanim tržišnim uslovima, koristi se kao instrument borbe protiv recesije i to pre svega smanjivanjem troškova državne administracije, socijalnom odgovornošću, radi zaštite standarda građana, podsticanjem privredne aktivnosti i zapošljavanja, podrškom javnim radovima i kapitalnim i infrastrukturnim projektima. Vlada je ovog puta pošla od toga da najveći deo tereta oko recesije treba sama da podnese i samim tim donela niz mera štednje. Ovo pokazuje da je odgovorna. Radi podsećanja, oktobra 2008. godine, Vlada je reagovala prvim setom mera, zajedno sa NBS, u zaštiti finansijskog sistema. Zatim je krajem januara 2009. godine reagovala setom mera za zaštitu realnog sektora.
Na sve dublji pad proizvodnje i promenom u strukturi potrošnje uslovili su i pomeranje tržišne ekonomske politike sa monetarne na fiskalnu, prvenstveno putem smanjivanja javne potrošnje i štednje kod svih budžetskih korisnika. Kod posledica ekonomske krize u Republici Srbiji pojavile su se i teškoće u pripremi i u izvršenju budžeta, što je stvorilo potrebu za izmenu i dopunu ovog budžeta. Poslanička grupa ZES će glasati za predložene zakone.

Reč ima gospođa Marina Raguš, narodni poslanik. Izvolite.