Zahvaljujem. Reč ima gospođa Nataša Mićić, po Poslovniku.

Gospođo predsedavajuća, zapravo koristim pravo na repliku, pošto mislim da je gospodin Marko Đurišić mislio na mene kada je rekao - koleginica koja sedi ispred Maraša. Valjda mu je bilo teško da izgovori moje ime, pretpostavljam.
U svakom slučaju, gospodin Đurišić je započeo svoju raspravu rečima da je dužnost narodnog poslanika da govori istinu i u prvoj sledećoj rečenici izgovorio neistinu, a to je da ja znam kako je poslanički klub DS raspolagao novcem, platama i dnevnicama koje je dobijao u vreme dok je bojkotovao parlament i nije učestvovao u radu.
Kao dokaz da o tome ne mogu znati (niti sam znala, niti sam mogla znati) podsetila bih samo na činjenicu da sam napustila poslanički klub DS kao poslanica Građanskog saveza Srbije. Prema tome, apsolutno ne znam (na kraju krajeva, to je bila vaša slobodna volja) da li ste zaista davali novac u dobrotvorne svrhe.
Druga stvar koju želim da istaknem jeste da LDP svaki put učestvuje u kvorumu i na taj način pomažemo ne vladajuću većinu, nego javni, društveni interes ove zemlje.
Svaki put smo glasali za one zakone koji na bilo koji način doprinose napretku i razvoju zemlje. Bez LDP ne biste usvojili ni zakon o pasošima, ni antidiskriminacioni zakon, ni mnoge druge zakone koje, zbog nesposobne vladajuće većine, zapravo ne biste ni uspeli da usvojite.
Na kraju, pošto se ovde danas često spominjao Bodrum i Solun, dakle i te afere, koje jesu bile zloupotrebe i našle su svoj epilog na sudu, zapravo su bile posledica toga što opozicija takođe tada nije učestvovala. Ali, to je danas tako bezazleno u odnosu (Predsednik: Vreme.) na ono što vi radite. Recimo, jučerašnji dan. (Predsednik: Zahvaljujem.) Nije važno da li je poslanik ili poslanica u Bodrumu ili u toaletu, činjenica je da poslanici nisu učestvovali u jučerašnjem radu i kvorumu.

Molim vas da se vratimo dnevnom redu, da prekinemo i sa replikama i sa svim komentarima koji se ne tiču vrlo značajne tačke dnevnog reda, u koju smo upravo ušli.
Gospođica Nataša Jovanović, reklamira Poslovnik.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se, gospođo predsedniče, po članu 31. Poslovnika, koji reguliše obaveze potpredsednika Narodne skupštine, a vezano za ovo o čemu je govorio gospodin Ilić. Da objasnimo, u skladu sa procedurom i sa ovakvim nakaradnim Poslovnikom, narodnim poslanicima koja su njihova prava u Domu Narodne skupštine.
Poslanička grupa SRS je na najbezočniji način udaljena sa sednice Narodne skupštine, voljom režima Borisa Tadića. Mi smo se sada vratili. Vi ste videli, gospođo predsedniče, da pojedini poslanici SRS ne mogu da sede na svojim mestima, kao gospodin Sulejman Spaho, koji je prestajao dva sata od početka sednice. Sada je potrebno da damo gospodinu Iliću i ostalim poslanicima objašnjenje.
Ovaj Poslovnik, koji promoviše na sva zvona, pre svega, predsednik Administrativnog odbora Nenad Konstantinović, koji je od jutros počeo da preti narodnim poslanicima, iz Jutarnjeg programa RTS, svuda i na svakom mestu, ne reguliše da se poslanik isključivo javlja i da govori sa mesta. Ova ovde pozornica ili govornica je u funkciji i, gospodine Iliću, vi možete, pošto ste izrazili malopre smetnju, kao i svaki poslanik bilo koje stranke, da koristite i da govorite sa govornice Narodne skupštine.
Nigde u Poslovniku ne piše, jer se Konstantinović, pametni, Boško Ristić i slični, ovi koje instruiše Boris Tadić, nisu dosetili da napišu – morate da govorite u Domu Narodne skupštine sa tog mesta. Oni su se dosetili da prave neku šemu pa da srpske radikale izbacuju sa mesta na kojima sede od 1992. godine. Jer, vi niste ni znali gde je Dom Narodne skupštine, neki od vas nisu znali ni gde je Beograd, uopšte, kada je ovde sedeo Vojislav Šešelj sa srpskim radikalima.
Prema tome, gospođo predsedniče, (Predsednik: Vreme) ja vam sugerišem, a takođe i koleginica Popović kao potpredsednica, da lepo objasnimo kolegama da mogu da govore sa govornice, jer očigledno je da (Predsednik: Zahvaljujem.) imaju smetnje. Tako, da to raščistimo. Hvala.

Reč ima gospodin Ostojić.

Gospođo predsednice, gospodo ministri, koleginice i kolege, ovaj zakon je još od letos čekao LDP. Predložili smo jednu verziju negde u septembru. Nažalost, ovo što smo dobili nije ni blizu te verzije, koju su radili stručnjaci.
Sama činjenica da je ovaj zakon o bezbednosti saobraćaja ukraden iz tadašnjeg ministarstva za infrastrukturu ili za kapitalne investicije od strane tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova (ne vas, gospodine Dačiću, nego vašeg prethodnika), govori o namerama da se zadrže neki monopoli i da se ne učini ono što je potrebno učiniti sada kada donosimo novi zakon.
Svakako da se menjaju i vozila i okolnosti i materijali itd., i to mnogo brže nego što se donosi ovaj zakon, podsećam da je ovaj zakon star 21 godinu, ali upravo činjenica da se menja posle 21 godine morala je dovesti do toga da mu se pristupi ozbiljnije, a ne da se iza ovog zakona krije očuvanje tih interesa.
Svi ćemo se složiti da bezbednost u saobraćaju i opšte stanje u saobraćaju nije dobro. Prošlog leta imali smo pošast na našim putevima, a ona se i nastavila. Ali je činjenica, takođe, da je sve ovo vreme, još iz komunizma, policija imala monopol u ovoj oblasti, i pisala je zakon i predlagala je zakon i sprovodila je zakon i osnivala i nadzirala rad škola, davala vozačke dozvole itd., i imamo loše stanje bezbednosti.
To znači da je način na koji se to radilo pogrešan. Upravo je ovo bila prilika da Srbija iskorači ka nečem što je moderno, ka nečem što je svetska i evropska praksa, da policija bude zadužena samo za sprovođenje zakona, a nikako za čitav set oblasti koje regulišu saobraćaj, od toga da otvara, kontroliše rad, propisuje uslove i zatvara auto-škole, preko toga da ima monopol i da daje saglasnost za tehničke preglede, preko toga da policajci odlučuju o tome ko zna da vozi a ko ne zna, do kažnjavanja.
Nažalost, ovaj zakon neće dovesti do bolje situacije u bezbednosti saobraćaja i vrlo brzo će, ako se usvoji u ovom obliku, morati da se menja. On je, iznad svega, čak i nejasan. Evo jedan primer. Ovim zakonom se prvi put definiše saobraćaj. Saobraćaj je, zamislite, kretanje vozila i lica na putevima čije je ponašanje uređeno u cilju njegovog bezbednog i nesmetanog odvijanja. Ajd' na stranu što se ne zna na šta se misli i kakva je ovo rečenica, ali u svakom slučaju, po ovom zakonu, vozilo koje se ne kreće nije u saobraćaju, vozač koji sedi u vozilu nije u saobraćaju. Besmislica je, ali je dokaz da su ga radili ljudi koji su imali ne zle namere, nego interes, i ovde se radi, naprosto, o interesima.
Represivan je zakon. Sa naše tačke gledišta, ovaj zakon zaista ugrožava nekakva osnovna građanska prava. Mi ćemo reći čak i da je policijski, ali ne u onom pejorativnom smislu ili zato što ga predlaže ministar policije, iako bi trebalo da ga predlaže gospodin Mrkonjić, ali je to oduzeto, rekoh, još pod onom vladom, a vama Kolegijum MUP-a verovatno nikada ne bi dozvolio da vratite zakon van MUP-a. Jer, na kraju krajeva, u tom biznisu se okreću desetine miliona evra godišnje i policija, koja je u tome, kao i u svim komunističkim zemljama, decenijama u igri, verovatno ne želi da se toga tako lako odrekne.
Inače, verujte mi, u većini zemalja policajac nema šta da radi na vozačkom ispitu. Nije posao policajca, službenog lica ovlašćenog da upotrebi silu, da određuje ko zna da vozi ili ne zna, zbog toga što policajac vozi obavljajući neki drugi posao, kao što i dostavljač pice vozi dostavljajući picu, pa niko pametan ne predlaže da dostavljač pice sedi u komisiji i ocenjuje ko zna da vozi.
Svakako, onaj kome je posao vožnja, kao na primer taksista, mnogo bolje može da kaže ko zna da vozi, a ko ne zna da vozi. Ali, nije suština ovog zakona, i to je osnovna, generalna zamerka, da se ljudi nauče da voze, da se nauče šta je bezbedna vožnja. Ovaj zakon nastavlja praksu koja postoji decenijama u ovoj zemlji - ljudi će ovde učiti da polože vozački ispit, ali neće znati da voze.
I to je ono što je ovaj zakon imao priliku da razbije formiranjem agencije koja neće biti pod uticajem policije, koja će davati licence onima koji odlučuju i određuju ko zna da vozi. Jednom deregulacijom, koja bi iz policije otišla u agenciju, mi bismo mogli da kažemo da smo ovu oblast reformisali. Ovim zakonom, nažalost, na najbolji način se vidi da vi koji ste na rečima za modernu Srbiju, za evropsku Srbiju, govorim o vama u većini, niste u stanju da nešto tako primenite konkretno u praksi.
Ovaj zakon svu krivicu, za bilo kakvu nesreću, svaljuje na vozača, a potpuno amnestira i policiju i putare i sve one koji su takođe odgovorni. Za sve će uvek biti kriv vozač. Čak i ako, recimo, vozi u skladu sa propisima, u skladu sa dozvoljenom brzinom, i naiđe na rupu na putu za koju je kriv putar, biće, po ovom zakonu, opet kriv vozač. Zašto? Zato što, eto, nije prilagodio vožnju uslovima puta.
To bi se izbeglo da je prihvaćeno nešto što u svim evropskim zemljama postoji, a to je načelo uzajamnog poverenja. Ne može vozač koji poštuje propise da pretpostavlja da neko drugi neće da radi svoj posao, policajac ili putar, da će biti rupa na putu. Vi ste ovde sve natovarili na vozača. Mene ni ne čudi da načelo uzajamnog poverenja nije ušlo, zato što vam je pravni savetnik neki Škulić, koji će očigledno da zaseni slavu onog privatnog predsednika Ustavnog suda Vojislava Koštunice Slobodana Vučetića ili tako nekih državnih pravnika.
Ali, načelo uzajamnog poverenja je normalno da postoji. Ne može uvek biti kriv vozač. Ovaj zakon to, nažalost, zakucava.
Policija ima prevelika ovlašćenja i zato kažem da je ovo, u suštini, policijski zakon. Mnogo je diskrecionih ovlašćenja, koja niko ne može da kontroliše, a pisci zakona, očigledno iz policije, potrudili su se da se ne kontrolišu. Na primer, zabranjena je upotreba antiradar uređaja. Zašto je zabranjena? Antiradar uređaj daje vozaču mogućnost kontrole da li ga je policajac zaista snimio radarom, ništa više. Znate koliko puta policija pokušava da naplati kaznu, a da nije ''pucala'' radarom. Ovako će vozač imati dokaz da je on, u stvari, bezrazložno zaustavljen i da nije pokušano merenje brzine.
Ima suštinskog nerazumevanja kod onih koji su pisali zakon ili pokušaja da se zadrži taj monopol. I dalje je vožnja svedena na obuku, kao da je to nekakva veština menjati brzine i raditi nožnim komandama. Nigde se u zakonu ne govori o obrazovanju, a obrazovanje znači prenošenje znanja, a najmanje o vaspitanju. Stiče se čak utisak da su pisci zakona hteli ili da imaju nameru ili da bi im želja bila da ljudi ne znaju da voze, da ljudi ne nauče da voze, da bi bili u prilici da im naplaćuju kazne.
Tu dolazimo do novca. Oko milijardu evra je ukupna šteta koju prouzrokuju saobraćajne nesreće u državi Srbiji godišnje. Svaki treći bolnički dan ima veze sa saobraćajem, 25 do 40 miliona evra se godišnje naplati od kazni u Srbiji. Sav taj novac je do sada išao policiji. Sada će verovatno 25% ići na finansiranje agencije koja će se osnovati, a nadam se da će se osnovati, a 75% novca, koji će verovatno sada biti i preko 50 miliona evra godišnje, ići će policiji.
Tu dolazimo do još jednog apsurda koji ovaj zakon ustanovljuje, a to je da se saobraćajni znaci mogu postavljati i bez saobraćajne studije i da i dalje policija ima to ovlašćenje da naredi putarima da postavljaju saobraćajne znake.
Predviđam, a voleo bih da me život demantuje, da će se šikaniranja vozača besmislenim signalizacijama, kada to kažem mislim na predugačke pune linije tamo gde im nije mesto, mislim na niska ograničenja brzine od 30, 40 km tamo gde im nije mesto, umnožiti posle donošenja ovog zakona, upravo zbog toga što policija zadržava monopol u određivanju gde se postavlja znak, i da će to biti, uslovno rečeno, načini punjenja tog nekakvog fonda koji najviše koristi policiji.
Mislim čak i da neke stvari koje ste rekli ne stoje, iskreno. Obaveze nadzora nad vozilom se izbegavaju. Samim tim se faktički minimizira i obara sistem automatskog nadzora.
Šta će vama kamera koja će snimiti nekakvo vozilo u prekršaju kada će vlasnik vozila izjaviti kako on nije vozio to vozilo, da se ne seća kome ga je dao i samim tim će biti oslobođen odgovornosti?
Mislim da čak policiji, koja stoji iza ovog zakona, ni ne odgovara da profunkcioniše, kao u svim evropskim zemljama, sistem automatskog nadzora. Jer, naprosto, sistem automatskog nadzora je objektivan - postoji vozilo, postoji tablica, postoji prekršaj - i nema više mogućnosti nagodbe, dogovora itd.
Za kraj (ostaviću nešto vremena, kada budem video kako će druge poslaničke grupe govoriti), sistem kaznenih poena, ovakav kakav ste predložili, ne postoji apsolutno nigde. Uopšte niste predvideli da ljudi, dok dobijaju kaznene poene, nešto rade, nešto uče, idu na nekakva predavanja. Niste, zatim, predvideli da se ljudima, tj. vozačima, kada se ponašaju u skladu sa propisima a imaju neke kaznene poene, oduzmu kazneni poeni, da im se smanje. Ne, vi ste ''zakucali'' - do 18 i uzimamo dozvolu, pa onda ćemo da idemo na nekakva predavanja ili ponovnu obuku, kao da vam je cilj da im je što pre uzmete.
Ali, nije to suština, ne postoji sistem koji samo represijom i kaznama može ljude da natera na promene, nego je to paralelan proces. Kazne postoje za one koji neće, ne umeju ili ne mogu da nauče. U svim zemljama 3% građana ne može da vozi, i ne treba da ima dozvolu jer ništa ne vredi, ali je ovde, nažalost, samo represija.
S druge strane, zašto evidencija kaznenih poena ne bi bila javni dokument? Znate li koliko mogućih zloupotreba potencijalno postoji kad to nije javni dokument? Kada ja ne mogu da kontrolišem kolegu Šormaza i on mene. Onda će zavisiti od toga ko ima bolje veze sa onim ko unosi poene. Sve u svemu, mnogo je novca ovde u igri. I dalje se pokušava zadržati monopol nad tim novcem. On neće dovesti do popravljanja situacije u saobraćaju. Znate da policija već dve godine ne kažnjava za pojaseve.
Predviđam, gospodine ministre, da će po usvajanju ovog zakona policija početi da kažnjava za pojaseve, šest meseci ćemo svi nositi pojaseve, pokazaćete da je 30% manje poginulih u toku tih šest meseci i to ćete pripisati ovom zakonu. A, u suštini, zakon je loš, a posledica toga koliko je ljudi poginulo u protekle dve godine zato što policija ne kažnjava ide na dušu onih koji su takvu odluku doneli. Hvala.

 Zahvaljujem. Gospodin ministar je želeo da se obrati, međutim 18.00 časova je, nismo produžili rad za danas. Ali, jedan minut možemo. Imamo još minut i po, do dva. Izvolite, gospodine ministre.

Uvažio sam predlog gospodina Ostojića. Samo sam gledao kako ste se vi ponašali, pa sam mislio da tako treba. U svakom slučaju, mislim da je zaista dobro da se govori stojeći. Nastaviće se rasprava. Ministar Mrkonjić i ja smo ovlašćeni u ime Vlade, pa ćemo biti ovde za vreme rasprave i u načelu i u pojedinostima, ili on ili ja, ali samo želim da kažem jednu rečenicu, da znate.
Do sada od novca za saobraćajne prekršaje ni jedan jedini dinar nije išao policiji, išao je u budžet Republike Srbije. Sada je predviđeno da 30% ide lokalnim samoupravama, a 70% da ide u budžet Srbije, odnosno da radno telo raspoređuje tri četvrtine od tih 70%, da ide policiji, a ostatak Agenciji za bezbednost saobraćaja itd.
Izneli ste neke primedbe, koje su se mogle čuti od jednog dela stručne javnosti u vreme ove rasprave. Samo želim da vam kažem da je od tog momenta, kada ste i vi to usvojili i predložili, došlo do izmene ovog zakonskog teksta, tako se da neke od ovih stvari o kojima govorite već nalaze u zakonskom predlogu, kao što je predlog za formiranje Agencije za bezbednost saobraćaja.
Želim samo još ovo da dodam. O ovome se dugo raspravlja, već šest godina, ovo je zajednički predlog Ministarstva za infrastrukturu, Ministarstva unutrašnjih poslova, profesora univerziteta itd., ali je nemoguće da baš svaki profesor ili svako udruženje koje se bavi ovim bude zadovoljno samim tekstom zakona. Ali, nezavisno od ove procedure, predložiću da se iskoristi poslovnička mogućnost da između načelne rasprave i glasanja eventualno nadležni odbori predlože ako imate neko rešenje za koje mislite da je pravo.
Ovo nije političko pitanje, zato mi je žao, ne želim da komentarišem sve ovo. I inače je smanjen broj poginulih na putevima u odnosu na 2001. godinu, ali nama je cilj da učinimo sve što možemo da se smanji broj žrtava, da se smanji broj saobraćajnih nezgoda, da se društveni i državni subjekti učine odgovornim i da se iskoreni korupcija. A uloga policije u svemu ovome sigurno nije i neće biti da ona bude i predavač i sudija, jer policija ne izriče ove kaznene poene, policija ne oduzima dozvole, to radi sudija za prekršaje, a policija u ovom slučaju ima samo tu ulogu kontrole u saobraćaju.
Izvinjavam se što sam možda produžio neki minut, ali to je samo zbog toga da ne bismo ostali bez odgovora. Znači, apsolutno smo otvoreni. I inače smo nekoliko meseci odlagali da ovo pošaljemo u parlament, želeći da čujemo sve primedbe koje se mogu čuti u javnosti. Ali, ako imate mnogo različitih predloga, morate se opredeliti za jedan, ne mogu svi da budu zadovoljni. Mislim da je suština zakona dobra, da je zakon neophodan i zato bih vas sve pozvao da iznesemo sve predloge i da, na kraju, u interesu običnih građana, glasamo za ovaj predlog zakona. Zahvaljujem i izvinjavam se još jednom.

 Zahvaljujem.
Nastavljamo rad, gospodo poslanici, sutra u 10.00 časova.