Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, bezbednost saobraćaja nije političko pitanje. To je, pre svega, strateški interes moderne države i strateški interes građana Republike Srbije. Svakako da smo svedoci da na sceni imamo zakon koji je prevaziđen za vreme u kom živimo, koji je tehnološki razvoj saobraćaja i saobraćajne infrastrukture, pa i samog načina života, učinio anahronim i da je bilo vreme da se jedan ovako moderan zakon donese.
Još 2005. godine Ministarstvo kapitalnih investicija i gospodin Velimir Ilić su napravili predlog zakona o bezbednosti saobraćaja u veoma dobrim okolnostima, sa moćnim ekspertskim timom koji je dobio najbolje ocene i evropskih i svetskih stručnjaka. Taj zakon nemamo u tom obliku danas pred sobom, nego ga imamo izmenjenog i zbog toga ovaj predlog zakona trpi ovako ozbiljne kritike poslanika i zato je na ovaj predlog zakona stiglo preko 250 amandmana.
Po rečima samog gospodina ministra Mrkonjića, već preko 80 amandmana je usvojeno i, kako on reče, ostajemo otvoreni za usvajanje još značajnog broja amandmana. Samim tim se pokazuje da onaj predlog zakona nije trebalo kvariti nikakvim izmenama.
Ono što kod ovog zakona treba da bude osnovni cilj, svakako je bezbednost svih učesnika u saobraćaju, a ono što se ovim, još amandmanima nepromenjenim, predlogom zakona uočava, jeste da je nekome bio cilj da omogući veće, ubrzanije i sigurnije punjenje budžetskih sredstava, pa se moramo pitati da nije to slučajno.
Ne verujem da je to palo na pamet nijednom od resornih ministara, ni gospodinu Mrkonjiću, ni gospodinu Dačiću, ali da se nije slučajno neko u Vladi dosetio, neko ko ima značajne ingerencije da ostvari put novca, kao što su nekad Kinezi pronašli put svile, da na ovaj način obezbedi i onih nedostajućih 79 miliona evra koje će morati Srbija da plati kao odštetu za poništenu koncesiju, a sigurno ćemo morati da platimo. Naravno, građani Srbije moraju da podnesu teret svakog neodgovornog koraka Vlade.
Ono što u ovom predlogu zakona očekujemo svakako jeste da bude posle svih rasprava poslanika, posle ozbiljnog sagledavanja svih amandmana, a danas smo dobili uverenje gospodina ministra Mrkonjića da će se o svakom amandmanu ozbiljno raspravljati, i o onima koji do sada nisu usvojeni, a imamo garancije svih poslaničkih grupa da su ozbiljno, odgovorno i za dobrobit građana Srbije podneli svoje amandmane, dakle, očekujemo da taj konačni izgled zakona po izlasku iz ove skupštine bude zaista u službi bezbednosti građana Srbije.
To je onaj cilj kome moramo svi težiti, jer to jeste cilj svakog građanina, pa i nas kada nam mandat istekne. Nadam se da će ovaj zakonski projekt nadživeti naše mandate i trajati za dobrobit svih nas. Jer, treba da ostane iza nas ono vreme kada se po Srbiji na većini puteva moralo voziti sa vozačkom dozvolom u zubima radi lakše identifikacije u slučaju neke nesreće. Još uvek imamo, nažalost, mnogo takvih puteva i saobraćajna infrastruktura nije dorasla onim zakonskim propisima na koje smo se ugledali u Evropi, ali svakako da moramo stati rame uz rame sa Evropom i moramo ubrzano, pošto smo već veliki deo vremena izgubili u donošenju ovakvog zakona, nadoknaditi popravljanjem ovog zakonskog akta koji je pred nama. Hvala lepo.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Konstantin Samofalov.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima smatram veoma kvalitetnim.
Naravno da postoje neki detalji o kojima može više da se razgovara, jedan od njih je pomenuo poslanik Srđan Milivojević, pitao je šta je sa novim automobilima u koje se fabrički ugrađuju ovi antiradarski uređaji, ali kada se ceo predlog uzme u obzir, smatram da je veoma dobar i, uzimajući u obzir činjenicu da već nekoliko godina traje rasprava, mislim da je bilo krajnje vreme da konačno i odlučujemo o ovom zakonu.
Ono što su alarmantni podaci, koji utiču na svakog od nas (mene pogađaju, pre svega, kao građanina ove zemlje), jeste broj poginulih na putevima Srbije. Samo prošle godine je oko 900 lica izgubilo život, a preko 22.000 ih je povređeno. Materijalna šteta koja je pričinjena je preko 2.700.000.000 dinara. Gotovo polovina svih tih udesa izazvana je vožnjom, dakle nepropisnom brzinom. Ne mogu da se složim da su ovde u pitanju drakonske kazne. Dakle, cela ideja jeste implementiranje određenih preventivnih mera. Prema tome, cilj je da se smanji broj udesa i broj poginulih. Ne treba, naravno, da zaboravimo ni činjenicu da je stari zakon, koji i dalje važi, usvojen još 1988. godine. Okolnosti na našim putevima su se za ovih 21 godinu i te kako promenile.
Ono što se uvodi od nekih novih kategorija koje bi trebalo da doprinesu cilju uvođenja reda u naš saobraćaj je uvođenje video nadzora na putevima, dakle dokazivanje prekršaja preko snimaka kamerom. Vozio sam se pre dva meseca u jednoj susednoj zemlji, u kojoj saobraćajna policija rutinski zaustavlja vozače, traži vozačku i saobraćajnu dozvolu, pita da li ste pili, gde idete i onda pozove telefonom i proverava u nekoj njihovoj centrali da li je kamera zabeležila, da li je radar zabeležio da ste prekoračili brzinu. Ukoliko jeste, nema tu razgovora sa policijom.
Tu, zapravo, ozbiljno stvaramo mogućnost da se smanji korupcija, kao što će se smanjiti korupcija uvođenjem novine da nema plaćanja novčanih kazni na licu mesta, što smatram veoma značajnim.
U okviru ovih mera preventivnog delovanja naravno da je jedna od najbitnijih uvođenje kaznenih poena. Dakle, najmanje kaznenih poena se dobija za nepropuštanje pešaka na pešačkom prelazu, zatim za prolazak kroz crveno svetlo, a za one najteže prekršaje, kada se izazivaju saobraćajni udesi, može se dobiti i 18 poena. U svakom slučaju, kada skupite maksimalnih 18 poena, oduzima se dozvola, ponovo se ide na ispite, plaća se novčana kazna. Ukoliko vam se desi da dva puta dobijete kaznu oduzimanja dozvole na po dve godine, trajno ostajete bez iste.
Kolega iz G17 plus gospodin Anđelović pomenuo je, kao veoma značajno, uvođenje privremene vozačke dozvole za lica između 17 i 18 godina starosti, što takođe smatram pozitivnim rešenjem. Auto-škola vas za ta dva meseca, recimo, koliko traje obuka, obuči za jedan deo cele te priče, a suštinski prava obuka sledi tek kada sednete za volan i sami počnete i da vozite.
Ko učini saobraćajni prekršaj sa detetom u kolima, dobiće duplo veću kaznu. Brzina u naseljenom mestu se smanjuje sa 60 na 50 kilometara na sat. Naravno, zabranjuje se upotreba mobilnih telefona bez tzv. „hends fri“ uređaja i zabranjuje se upotreba tih famoznih antiradarskih uređaja.
Nije mi bilo jasno zašto do sada nismo rešili, a godinama unazad to viđam po zemljama Zapadne Evrope, pa i u susedstvu, da vozači imaju obavezu da i danju drže upaljene farove. Uvodi se obaveza da se i kod nas vozi sa upaljenim farovima danju. Vozači znaju koliko je teško kada voze na putevima izvan naseljenog mesta ukoliko je izmaglica, pa čak i kada su letnji dani. Veoma teško može da se vidi vozilo udaljeno 100, 200, 300 metara od vas. Smatram da je ovo zaista pozitivno rešenje.
U Srbiji, i to je ono što se promenilo od 1988. godine, sve više imamo primera te nasilničke vožnje. To je nova kategorija u ovom zakonu. Misli se, pre svega, na bezobzirno ponašanje prema ostalim učesnicima u saobraćaju. Tu su i dva konkretna slučaja. Prvo, prolazak kroz crveno svetlo dva ili više puta gde između dva prolaska nije prošlo više od 10 minuta i preticanje kolone preko pune linije, što je nešto potpuno uobičajeno kod nas, ali zaista izaziva veliku opasnost u saobraćaju.
Kolega Markićević iz NS je dao jedan dobar primer. Tu bih se složio s njim. Smatram da daje odgovore na neke od kritika predstavnika opozicije. Pomenuo je vezivanje pojasa. Mnogi su bili skeptični, i ja lično, kada je 2001. godine uvođena ta obaveza, ali bili smo svedoci da je veći deo vozača, pošto su plaćali prvu kaznu, koja je tada iznosila nekih 600 dinara, odmah počela da se vezuje. Sasvim sigurno je to uticalo na povećanje bezbednosti na putevima.
Pitanje alkohola je veoma značajno. Različito je rešeno u različitim državama. Po mom skromnom mišljenju ni najrigoroznija rešenja po ovom pitanju nisu dovoljna, jer ovo je jedna zaista velika opasnost. Dakle, novina je da, ukoliko vas uhvate sa preko dva promila alkohola u krvi, najmanje dobijate automatsku kaznu od 15 dana zatvora. Minimum alkohola u krvi se spušta na nivo od 0,3 umesto 0,5 promila.
Ono što kaže uporedna praksa, to je da je u Srbiji do sada bila kazna za vožnju pod dejstvom alkohola 60 evra, a u nekim drugim zemljama je to mnogo rigoroznije sankcionisano. U Češkoj plaćate 450 evra, u Francuskoj 750, u Švajcarskoj 775. Ako hoćete u regionu, u Mađarskoj plaćate 380 evra. U Crnoj Gori, Hrvatskoj, Bugarskoj, Češkoj, Slovačkoj – uopšte nije dozvoljena ni kap alkohola u krvi.
Koliko neke druge zemlje ozbiljno shvataju pitanje bezbednosti na putevima govori podatak da se, recimo, u Bosni, Crnoj Gori i Hrvatskoj sankcioniše bacanje otpadaka kroz prozor dok ste u vožnji ili, recimo, kada isprskate pešake na pešačkom prelazu.
Na kraju, vratio bih se na neke statističke podatke, mada je veoma nezahvalno o ovome govoriti na taj način, jer su ipak u pitanju životi ljudi. Ta statistika kaže da smo u poslednjih 25 godina izgubili 35.000 ljudi na putevima. Ako uzmete činjenicu da svake godine zbog pada nataliteta izgubimo oko 30.000, to je jedan manji grad, onda se pitam da li možemo sebi da dopustimo ovoliko stradalih na autoputevima. Ja lično smatram da je to zaista nedopustivo.
Dakle, preko pola miliona ljudi za tih 25 godina je povređeno. Šteta je gotovo veća od vrednosti državnih puteva. Godišnje policija sankcioniše oko milion prekršaja, oko 80.000 ljudi isključi iz saobraćaja, preko 40.000 ljudi uhvati u alkoholisanom stanju i preko 200.000 ljudi koji su prekoračili brzinu.
Dakle, svake godine na milion ljudi izgubimo 120 stanovnika u saobraćajnim nesrećama.
Zbog toga mislim da ovo nije pitanje za jednu političku stranku ili koaliciju. Verujem da će svaki narodni poslanik da nađe javni interes u ovom zakonu i da ćemo ga usvojiti sa velikom većinom glasova. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Zoran Bortić. Neka se pripremi gospođa Judita Popović.

Poštovana predsedavajuća, uvaženo predsedništvo, poštovani potpredsedniče Vlade, uvaženi predstavnici ministarstava, cenjene kolege narodni poslanici, činjenica da je u Srbiji od 1991. godine do danas poginulo preko 20.000 ljudi u saobraćajnim nesrećama i da je više od 250.000 ljudi doživelo lakše i teže telesne povrede nedvosmisleno nameće potrebu da se na celovit i trajan način zakonski reguliše pitanje bezbednosti saobraćaja na našim putevima.
Očigledno je da dosadašnja zakonska regulativa ne može da zaustavi narastajući haos u saobraćaju i da su štete ne samo u životima ljudi neprocenjive, već i u materijalnim dobrima toliko velike da Srbija, kao mala zemlja u tranziciji, ne može sebi da dozvoli luksuz da svake godine po ovom osnovu gubi više od hiljadu ljudskih života i stotine miliona evra materijalne štete. Svake godine na drumovima Srbije imamo po jedno NATO bombardovanje.
Predlog zakona koji se danas nalazi pred narodnim poslanicima, po mom mišljenju, na celovit i restriktivan način reguliše oblast bezbednosti saobraćaja; obezbeđuje institucionalne kapacitete za sprovođenje zakona; utemeljuje strategiju bezbednosti saobraćaja i utvrđuje pravila saobraćaja.
Ovim zakonom precizno su regulisane dužnosti učesnika u saobraćaju, definisani su putevi, ograničenja u saobraćaju, saobraćajna signalizacija, kao i tehničko regulisanje saobraćaja.
Isto tako, precizno je regulisana oblast obuke vozača, tehnički pregled motornih i priključnih vozila, registracija motornih i priključnih vozila, kao i posebne mere i ovlašćenja kojima se regulišu prava i dužnosti učesnika u saobraćaju.
Predložena rešenja uticaće na povećanje svesti i bezbednosti saobraćaja svih učesnika u saobraćaju. Istovremeno, ova rešenja pomoći će i privrednom razvoju Republike Srbije jer je cilj Srbije, kao članice Evropske konferencije transporta, da smanji broj poginulih do 2012. godine za 50%. Ako se pođe od 2001. godine kao referentne, znači da bi se broj poginulih na drumovima do 2012. godine smanjio na oko 650 žrtava.
Proračunom materijalnih gubitaka, naša zemlja bi primenom ovog zakona smanjila troškove saobraćajnih nezgoda na godišnjem nivou u iznosu od oko 150 miliona evra. To bi smanjilo gubitak Srbije do 2012. godine oko jedne milijarde evra.
Dame i gospodo narodni poslanici, duboko sam uveren da će ovaj zakonski predlog veoma pozitivno uticati na povećanje svesti o bezbednosti saobraćaja kod svih učesnika u saobraćaju. Pored sačuvanih ljudskih života, koji su neprocenjivi, doprinos ovog zakona očekuje se u zaštiti dobara i na unapređenju privrednog razvoja naše zemlje. Istovremeno, njegovom trajnom primenom doći će i do promene svesti svih učesnika u saobraćaju i stvaranja jedne nove saobraćajne kulture. Sastavni deo ovog zakona je i izgradnja i održavanje putne mreže i putne signalizacije, koje igraju veoma značajnu ulogu u bezbednosti saobraćaja.
Ovaj zakon omogućuje efikasnije delovanje MUP-a i Ministarstva za infrastrukturu Republike Srbije i pojačava njihovu odgovornost da obezbede sigurne uslove svim učesnicima u saobraćaju. Zbog toga će poslanička grupa SPS-JS u Danu za glasanje podržati ovaj zakon. Apelujemo na sve poslaničke klubove da glasaju za ovaj zakon. Hvala veliko.

Zahvaljujem, gospodine Bortiću.
Gospođa Judita Popović ima reč, a neka se spremi Veroljub Arsić.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon ima jednu jako veliku manu. Mana mu je ta što je nacrt zakona pisao MUP. Dakle, ovo je policijski zakon. Ako je policijski zakon, onda su neke stvari ovde veoma jasne. Kako se postiže bezbednost na putevima? Postiže se tako što se radi preventivno, što se kažnjava, što se radi edukacija, a pri tom se ravnopravno tretiraju svi učesnici u saobraćaju.
S obzirom da se radi o jednom policijskom zakonu, onda je razumljivo da je težište stavljeno na kažnjavanje. Podvlačim da su od 312. do 338. člana zakona predviđene kaznene odredbe.
Ukoliko imamo toliko puno predviđenih kazni i ukoliko imamo jedan veoma čudan član 322. u ovom zakonu, koji na nivo verodostojne isprave podiže jedan policijski zapisnik, onda ne bi trebalo da se čudimo ukoliko će postojati jedna veoma ozbiljna problematika u pogledu neposrednog izvođenja radova u pogledu kažnjava učesnika u saobraćaju.
Šta to znači? Ovaj veliki broj kazni i verodostojna isprava daje mogućnost da neko sam odlučuje i da preuzme to diskreciono pravo od tih neposrednih izvođača radova da li će nekome dati kaznene poene, da li će nekog kazniti ili ne. To, opet, otvara vrata za ozbiljnu korupciju, jer kod verodostojne isprave, normalno, nema tog sudije koji će dovesti u pitanje verodostojnost tog zapisnika policije.
Neprirodna je situacija da jedan ovakav zakon piše policija, zato što ga policija i sprovodi. Zato je moguće da i auto-škole budu pod velikim nadzorom policije, zato je moguće da jedan od ispitivača bude policajac. Prema tome, mi u ovom slučaju, pored toga što imamo ''kadija te tuži, kadija ti sudi'', imamo i situaciju ''kadija ti piše zakon''.
Neprirodno je i zaista problematično da policija radi sve ove poslove, jer policija radi ono što zna, policija kažnjava, a sve ovo ostalo što takođe spada u bezbednost saobraćaja, kao što je, pre svega, prevencija, u koju spada i stanje puteva, signalizacija, kao i odgovornost svih onih koji odgovaraju za stanje puteva i signalizacije... Prema tome, izgubilo se iz vida da nije jedino kazna ta koja može da obezbedi podizanje sa jednog drugog nivoa svesti o bezbednosti saobraćaja na treći nivo, što je istaknuto kao cilj ovog zakona.

Zahvaljujem.
Najpre Stojanka Petković, narodni poslanik, a onda Veroljub Arsić. Tako je po redosledu. Izvolite. Moraćete ponovo da ubacite karticu i samo jedanput pritisnite ovo dugme na sredini.

Poštovani predsedniče, poštovani članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima sačinio je MUP Republike Srbije i razlikuje se u pojedinim odredbama od predloga zakona koji su još 2005. godine usaglasila nadležna ministarstva i predstavnici struke. Inače, svi instituti koji su bili predviđeni predlogom iz 2005. godine su uglavnom implementirani i u zvanični predlog zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, koji se nalazi u skupštinskoj proceduri od aprila 2009. godine.
Može biti da i u ovom zakonu, kao i u mnogim zakonima, ima niz manjkavosti. Ali, iskreno se nadam da će članovi Vlade, shodno broju amandmana, pregledati sve to i prihvatiti amandmane koji će učiniti bogatijim ovaj zakon i na taj način implementirati bolji zakon za sve građane.
Danas se nisam opredelila da kritikujem zakon, već, naprotiv, da govorim o pozitivizmu ovog zakona, koji se razlikuje u odnosu na prethodni zakon, i šta je to što bi doprinelo boljitku i stvaranju bezbednosti saobraćaja na putevima danas i u budućnosti.
Nove institucije predviđene Predlogom zakona jesu Telo za koordinaciju poslova bezbednosti saobraćaja, Agencija za bezbednost saobraćaja na putevima, novine u pravilima saobraćaja, kazneni poeni itd.
Što se tiče Tela za koordinaciju poslova bezbednosti saobraćaja, to telo treba da obrazuje Vlada. Neki od zadataka Tela su saradnja i usklađivanje obavljanja poslova u funkciji unapređenja i bezbednosti saobraćaja na putevima, iniciranje i praćenje drugih aktivnosti u oblasti bezbednosti saobraćaja, predlaganje Nacionalne strategije bezbednosti saobraćaja na putevima Vladi Republike Srbije, koja to treba da odobri.
Što se tiče aktivnosti Agencije za bezbednost saobraćaja, samo ću navesti da Vlada, na predlog ministarstva nadležnog za poslove saobraćaja, osniva agenciju, čije su neke od aktivnosti: analiziranje, praćenje i unapređenje sistema bezbednosti u saobraćaju, rad na unapređenju bezbednosti vozača i drugih učesnika u saobraćaju itd.
Neke novine kada su u pitanju pravila saobraćaja su šire utvrđena odgovornost usled mogućih opasnosti, zabrana korišćenja mobilnih telefona, zabrana prodaje, korišćenja i reklamiranja antiradara, svetloodbojni prsluci, obaveza nošenja u vozilu, korišćenja i van vozila, obaveznost korišćenja dnevnih svetala danju, bezbednosna korpalj za dete mlađe od tri godine i mogućnost prevoza i na prednjem sedištu u tom slučaju, opšte ograničenje brzine kretanja u naselju od 50 km na čas, što je u prethodnom zakonu bilo 60.
Ono što bih posebno naglasila, jeste nasilnička vožnja. To su, recimo, dva ili više prolazaka kroz crveno svetlo, preticanje kolone vozila uz prelaženje vozila preko pune uzdužne linije. To je, znači, neko prestupanje vozača koje je u gruboj suprotnosti sa pravilima saobraćaja, odnosno kada neko ko je vozač ne pokazuje obzir prema bezbednosti ostalih učesnika u saobraćaju.
Nešto više o alkoholu. Neka opšta ograničenja, kao što vidite, sada je, po predlogu novog zakona, dozvoljena granica 0,3 promila u krvi, a za posebne kategorije vozača nije dozvoljeno da imaju imalo alkohola u organizmu. Pre svega, to se odnosi na vozače kojima je to osnovno zanimanje, vozače u javnom prevozu. Za veće količine alkohola u krvi, to je u postupku kod organa za prekršaje i kazne iznose negde između 6.000 i 20.000 dinara. To su sada i kazneni poeni, zavisno od koncentracije alkohola u organizmu, od 6 do 12, a za alkoholisanost više od 2 promila 14 kaznenih poena i minimum 15 dana zatvora. Sankcije za pravna lica i za preduzetnike predstavljaju izuzetno velike kazne.
Kazneni poeni u ovom zakonu predstavljaju novinu, a onaj ko sakupi 18 kaznenih poena ostaće bez dozvole i moraće da plati kaznu i, naravno, ukoliko opet želi da vozi, moraće da položi test znanja.
Pošto danas mnogo puta čujem da je 18 poena zaista mnogo, napraviću jednu digresiju. Pratila sam donošenje zakona, nešto slično, u kosovskoj skupštini i tamo nema po poenima, nego po tačkama. Jedan govornik je rekao – sa osam tačaka se gubi vozačka dozvola, a sa šest tačaka dogovora između Euleksa i Beograda gubi se nezavisnost Kosova.
Vozač koji u toku godine ne sakupi nijedan poen biće svrstan u kategoriju pažljivijih vozača, i to je nešto što je takođe novo i pozitivno u ovom zakonu.
Kolika je važnost donošenja ovog zakona govore i podaci da u svetu svake godine u saobraćajnim udesima na putevima strada skoro milion i dvesta hiljada ljudi, a još nekoliko miliona bude povređeno, što predstavlja drugi po redu vodeći uzrok smrti u populaciji mlađih, od 5 do 25 godina.
Crna statistika kaže da je u Srbiji u svakom trećem bolničkom ležaju neko ko je povređen u saobraćajnoj nesreći. U 2007. godini na teritoriji Srbije bilo je 70.735 saobraćajnih nezgoda, u kojima su 962 osobe poginule, dok je 22.201 osoba povređena. U najvećem broju slučajeva uzrok je ljudski faktor, vožnja u pijanom stanju, neprilagođena brzina, nepoštovanje saobraćajnih propisa.
U toku 2007. godine demografsko-saobraćajni pokazatelji broja saobraćajnih nezgoda sa nastradalim licima i težinom posledica su alarmantni. U proseku stradaju dve do tri osobe dnevno. Takođe, na osnovu podataka EU, Srbiju u broju saobraćajnih nesreća u Evropi jedino nadmašuje Turska. Stručnjaci kažu da na putevima u Srbiji godišnje strada oko hiljadu ljudi, što je čak pet puta više od evropskog proseka. Uprkos užasnoj statistici, u Srbiji je i dalje na snazi Zakon o bezbednosti saobraćaja iz 1982. godine.
Saobraćajni stručnjaci navode da dve trećine udesa na putevima dolazi zbog neadekvatne brzine, starosti vozila, alkohola i nepoštovanja propisa. Bitan faktor kod saobraćajnih nesreća je i ljudska nepažnja. Statistika takođe govori da u čak 85% slučajeva udese izaziva čovek, odnosno vozač, a samo 15% ide na neispravnost vozila ili loše puteve. Svaka šesta saobraćajna nezgoda u Srbiji se dogodi zbog korišćenja mobilnog telefona od strane vozača u toku vožnje.
Bezbedno ponašanje u saobraćaju od životne je važnosti. Ljudi mnogo greše kada misle da nema veze ako prekorače brzinu samo 10 km na čas. Ne shvataju da i mala prekoračenja mogu da izazovu ogromne probleme, da prekoračenjem od samo 10 km na čas možete za posledicu imati čak i smrtni ishod.
Tako, na primer, gotovo svuda u svetu najveća moguća brzina na putevima ograničena je na 120 km na čas. Amerikanci su jedne godine to ograničenje pomerili samo za 10 km na čas, odnosno najveća dozvoljena brzina bila je 130 km.
Međutim, te godine drastično je bio povećan broj saobraćajnih nesreća, a samim tim povređenih i poginulih, pa su već naredne godine vratili ograničenje kao svuda u svetu, tj. 120 km na čas.
Najveći problem predstavlja nepoštovanje saobraćajnih propisa. Kod poštovanja saobraćajnih propisa treba poći od najbanalnijih, kao što je vezivanje pojasa. Nekada nesreće ne mogu da se izbegnu, ali ako je čovek vezan, mogućnost da ostane živ i manje povređen je svakako veća.
Kada je 2002. godine saobraćajna policija kažnjavanjem naterala građane da koriste sigurnosni pojas, sledeće, 2003. godine je bilo 30% manje i povređenih i poginulih u saobraćajnim nesrećama. Tako je poginulih u Srbiji 2001. godine bilo 1.247, a naredne godine, kada je uvedeno kažnjavanje, 846. Teško povređenih 2001. godine bilo je između 15.000 i 18.000, a vezivanje pojasa tu brojku je smanjilo na 10.500.
Podatak da u Srbiji godišnje strada oko 1.000 ljudi je čak pet puta više od evropskog proseka. Sprečavanjem vožnje u pijanom stanju i prekoračenja brzine, nošenjem kacige, vezivanjem pojasa, kao i izgradnjom puteva i infrastrukture može se smanjiti… (Predsednik: Gospođo Petković, deset minuta, koliko ste imali na raspolaganju, isteklo je. Privedite kraju.) Samo da završim.
Drago mi je da je gospodin Mrkonjić ovog momenta prisutan. Razgovarala sam sa mladima na Kosovu i Metohiji o ovom zakonu. Gospodine Mrkonjiću, mladi vas mole da obiđete put na relaciji Kosovska Mitrovica - Jarinje, koji je unazad deset godina oštećen dolaskom KFOR-ovih vozila i koji je zaista jedan od velikih uzroka saobraćajnih nesreća i velikih smrtnih ishoda mladih ljudi na toj deonici.
Dakle, samo još jednom da pozovem sve poslanike da glasaju za ovaj zakon jer ovo jeste nešto što će doprineti bezbednosti svih učesnika u saobraćaju na putevima. Hvala.

Gospodin Veroljub Arsić ima reč.