PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)
REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA
ŠESTA SEDNICA, PRVOG REDOVNOG ZASEDANjA
2. dan rada
14.05.2009
Sednicu je otvorila: Slavica Đukić Dejanović
Sednica je trajala od 10:10 do 20:15
OBRAĆANJA
Socijalistička partija Srbije
Slavica Đukić Dejanović
Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija
| Predsedava
Gospođa Pop-Lazić je reklamirala Poslovnik, ali je nema.
U međuvremenu želim da vas obavestim da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Momo Čolaković, Donka Banović i Miloš Aligrudić.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O BEZBEDNOSTI SAOBRAĆAJA NA PUTEVIMA (načelni pretres)
Gospodin Dragan Stevanović želi reč. Izvolite.
U međuvremenu želim da vas obavestim da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Momo Čolaković, Donka Banović i Miloš Aligrudić.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O BEZBEDNOSTI SAOBRAĆAJA NA PUTEVIMA (načelni pretres)
Gospodin Dragan Stevanović želi reč. Izvolite.
Dragan Stevanović
Srpska radikalna stranka
Malo se teško snalazim s tehnikom, s obzirom da mesec dana nismo bili tu. Podsetiću vas, izbacili ste nas odavde brutalno. Ali savladaćemo ovu tehniku, nije to nešto komplikovano.
Dame i gospodo narodni poslanici, zaista mi je žao što gospodin Dačić nije tu, s obzirom da je juče, otvorivši ovu načelnu raspravu, a onda i zatvorivši je posle 18.00 časova, rekao nekoliko stvari zbog kojih bih ja, u ime SRS, hteo njemu da postavim pitanja. S obzirom da nije tu, uputiću ta dva pitanja predstavnicima Vlade.
Pre nego što ih postavim, reći ću da je možda i dobro što je gospodin Mrkonjić tu. SRS će u načelnoj raspravi svoju priču koncentrisati upravo na delove ovog zakona koji se odnose na sektor kojim rukovodi gospodin Mrkonjić, dok će u raspravi u pojedinostima više pažnje posvetiti i koncentrisati se na one delove zakona kojima ima nameru da se bavi MUP, poprilično onako, rekao bih, uzurpatorski i monopolski kada je ovaj zakon u pitanju.
Pre nego što pređemo na zakon i priču, pitao bih predstavnike Vlade – ko je kriv za to što šest godina ovaj zakon nije ušao u proceduru u Skupštini Republike Srbije? Mene ovo interesuje zato što su skupštinska većina i Vlada Republike Srbije u svojoj aroganciji i bahatosti u proteklim mesecima za to optužile SRS, da ovaj zakon nije u proceduri upravo zato što SRS pravi opstrukciju, zbog koje ginu ljudi na ulicama.
Juče čujemo od zamenika predsednika Vlade, prvog potpredsednika i ministra da zakon ne dolazi u proceduru već šest godina, pa ne bi bilo loše da od predstavnika Vlade čujemo da li je zaista opstrukcija SRS razlog ili je nešto drugo razlog zbog čega ovaj zakon do sada nismo imali u skupštinskoj proceduri.
Da nema dilema bilo ko ovde, a ni u javnosti, SRS uopšte nema dilemu da Srbiji treba zakon koji će oblast bezbednosti saobraćaja da uredi.
Ali, naš stav i mišljenje jeste da način na koji vi to pokušavate da uradite, upravo kroz ovaj zakon, nije dovoljno dobar, da je zakon nedorečen, da je neke stvari prevideo, da na neke stvari neće odgovoriti, s obzirom da ima jedno vrlo teško nasleđe posle devet godina vlasti stranaka demokratske provenijencije, s obzirom da tih istih devet godina, u principu, mi jesmo protraćili i da će neke, kako oni to vole da kažu, odredbe ovog zakona koje su u skladu sa visokim svetskim standardima, u principu, ovde naići na jedan zid, neće biti primenjive u praksi.
Mi smatramo da je ovaj zakon, koji je danas pred nama posle šest godina, takav kakav jeste upravo zbog činjenice da je nastao u atmosferi u kakvoj je nastao. Nastao je u atmosferi gde su se pri izradi prve verzije ovog zakona sukobili, odnosno na različite strane stavili predstavnici nauke i predstavnici MUP-a. O tome je javnost vrlo otvoreno govorila, samo predstavnici Vlade nisu hteli da govore o tome. To je razlog što ovaj zakon šest godina nije ušao u proceduru.
Za SRS je poražavajuće, a to na izvršnu vlast u Srbiji i liči, da kad jedan ovako važan zakon dođe na red da se usvoji, izvršna vlast nije spremna da u taj zakon ugradi sve ono što predstavlja najviše naučne, stručne ili empirijske vrednosti, o bilo kojoj oblasti da se radi, u ovom slučaju je oblast saobraćaja u pitanju.
Ponavljam, umesto da ste u ovaj predlog zakona ugradili sve ono što najviše vredi u Srbiji kada je u pitanju saobraćajna struka i svi oni sektori koji su objedinjeni u ovom zakonu, vi ste i u tome našli razlog, prostor i motiv da se posvađate i da se podelite, ali ste za te svoje interne probleme optuživali nekoga ko objektivno nikakvih dodirnih tačaka s tim nije imao.
Mene interesuje, u ime SRS, da li danas neko u Vladi oseća deo odgovornosti zbog činjenice da u Srbiji danas godišnje na putevima gine 800-900 ljudi.
Taj problem, kao problem, nemoguće je apstrahovati u potpunosti, ali da ste zbog usvajanja ovog zakona, pa i u lošijoj verziji, pre tri godine unapredili bezbednost saobraćaja za 3%, izračunajte koliko bi to manje poginulih, odnosno postradalih na ulici bilo. Vlada danas izlazi pred nas i hvali se kako je uradila zakon u skladu sa evropskim standardima, a za te nedužne žrtve je kriv neko drugi, onaj ko sedi u opoziciji i, navodno, pravi opstrukciju.
Da pređemo na polje nadoknadive, ali velike štete. Vi ste i u ovom zakonu priznali da Srbija nema izgrađene mehanizme analitike, odnosno do kraja praćenja podataka i obrade tih podataka u vezi sa materijalnom štetom na godišnjem nivou. Kažete da je, aproksimativno, ona negde oko milijardu evra godišnje.
Pitam vas ponovo – da li neko zbog toga oseća odgovornost? Da li bi ta šteta, da je smanjena za 100 ili 200 miliona evra, recimo, na godišnjem nivou zbog primene Zakona o bezbednosti saobraćaja na vreme, da li bi taj novac imao gde da se ulaže i investira? Da li smo taj novac mogli da uštedimo i uložimo u stvaranje novih ljudskih resursa, podizanje standarda u oblasti bezbednosti saobraćaja, da zaista možemo da kažemo danas ili sutra da vredimo, da smo prihvatljivi i da neko u nama može da vidi adekvatne partnere?
Ovu državu, pa i ovu oblast bezbednosti saobraćaja poslednjih devet godina vodi stihija. Mi smo brod bez kormilara i nije čudo što nam se dešava sve ovo što nam se dešava, pa i kada je oblast bezbednosti saobraćaja u pitanju.
Mi ćemo kroz načelnu raspravu pokušati da ukažemo na nekoliko segmenata ovog zakona zbog kojih je isti neprimenjiv u Srbiji. Lako je pričati, promovisati i hvaliti ovaj zakon, govoreći o standardima koji su za svakog u Srbiji, bez obzira na političko opredeljenje, prihvatljivi.
Samo da se razumemo, SRS nema ništa protiv toga da neke kazne, neke mere koje predviđa ovaj zakon budu rigorozne, pa čak i drakonske.
Mislim da je vreme koje je iza nas i uopšte naše iskustvo pokazalo da, u principu i uglavnom, mehanizmima sile možemo da se dovedemo u red, ako mogu tako da kažem.
Nije to loše, ali postoji nešto što predstavnici Vlade, a bogami i skupštinske većine, zaobilaze, nešto o čemu neće da govore, a to su, ponavljam, standardi. Standardi koji se u najvećoj meri odnose na oblast kojom ćete se baviti vi, gospodine Mrkonjiću, kao ministar za infrastrukturu, odnosno vaš sektor za saobraćaj. Srbija je u toj oblasti malo uradila da bi ovaj zakon u praksi i na terenu bio u velikoj meri primenjiv. Mi ćemo kroz vrlo konkretne primere, pojedinačne primere sa lokalnog nivoa i sa državnog nivoa, pokušati da utemeljimo ove naše argumente, odnosno ove naše tvrdnje.
Za SRS zakon je neprihvatljiv zato što nije do kraja usklađen sa Zakonom o prekršajima i Zakonom o putevima i, gospodine ministre, vi ćete tu veliki problem da imate. Kasnije ćemo objasniti konkretno zašto, a i gospodin Dačić je juče rekao - zakon će biti neprimenjiv dok se ne izmeni Zakon o prekršajima. Znači, on je priznao da će zakon biti neprimenjiv. Neko to bude i tri dana, ali će biti neprimenjiv. I nema niko iz Vlade prava da kaže da smo u krivu kada tvrdimo da je zakon neprimenjiv.
Zakonom predviđate agenciju. Pretpostavljam da je ova agencija koju predviđate u duhu mera štednje Vlade, koje na sva usta promovišete i kojima zatrpavate javnost u Srbiji.
Sve ovo što se dešava i u ovom zakonu, ova agencija i neke druge agencije i tela koja predviđate kroz zakone koji su takođe na dnevnom redu ove sednice Skupštine, govori da vi zaista ozbiljno ne mislite o merama štednje Vlade i da ste i dalje žrtva političkih ucena i trulih kompromisa na kojima je koalicija koja čini ovu Vladu sazdana, odnosno napravljena.
Činjenica da će ovaj zakon biti neprimenjiv daje za pravo da konstatujemo da ste se i ovim zakonom bavili samo paušalno iako je jako bitan i jako važan. Mislim i suštinski da će vam on poslužiti samo da, čini mi se da sam to u jednoj raspravi i na jednom mestu rekao, u onim kvartalnim izveštajima u kojima se hvalite kako usvajate zakone koji služe za sprovođenje vašeg nacionalnog programa integracija, izmenite odnos procenata u korist usvojenih zakona, a što su oni potpuno neprimenjivi ili delimično ili u najvećem delu neprimenjivi, to vas baš briga.
O ovom zakonu nije vođena javna rasprava. Koliko god vi pričali da jeste, nije vođena javna rasprava. Čak ste to i priznali negde.
Javna rasprava jeste vođena o zakonu koji je usvojen u prethodnom Ministarstvu kapitalnih investicija, odnosno u Nacrtu zakona prethodne vlade. Hvalili su se da su u taj predlog zakona ugrađena mnoga mišljenja i stavovi javnosti. Možda to tako i jeste, ne sporim, ali ponavljam u kakvoj atmosferi je taj zakon nastao. Ovaj zakon je zaobišao ozbiljnu javnu raspravu. Da je to tako, govore mnogi ljudi iz struke. A možda je ta javna rasprava postojala i bila iza zatvorenih vrata.
Obavili smo razgovore kako bismo pristup i osvrt na ovaj zakon imali što sadržajniji i kvalitetniji, i sa nama su o ovom zakonu govorili ljudi iz struke.
Govorili su, a ovu priliku bih iskoristio da im se na razgovorima, savetima i sugestijama zahvalim, ljudi iz Zajednice auto-škola. Oni su davali neke sugestije i predloge koji su za nas, kao SRS, bili prihvatljivi. Neke od tih predloga smo pokušali da pretočimo i kroz amandmane ugradimo u zakon. Neki su za nas bili neprihvatljivi i vrlo smo im jasno i nedvosmisleno to rekli.
Juče je gospodin Ilić rekao sa ove govornice da su amandmani SRS-a vrlo korektni i konstruktivni. Mislim da bi trebalo s pažnjom da ih pogledate, saslušate, da ih izanalizirate i da te iste amandmane usvojite i ugradite tekst ovog zakona. Amandmani su, ponavljam, smisleni. Amandmani su sve suprotno onom što je neko juče, prekjuče ili u par proteklih dana pokušao u sredstvima javnog informisanja da priča, kako opozicija podnosi besmislene amandmane.
Smatramo takođe, i to ćemo komentarisati, da ste i koordinaciono telo koje će učestvovati u sprovođenju ovog zakona uskratili za predstavnike nauke. Mislim da je ono bilo drugačije definisano u prethodnom tekstu zakona. Tu verziju ste mogli da prihvatite. Opet kažem, to je verovatno recidiv vašeg sukoba koji je nastao i razbuktao se u postupku izrade prve verzije nacrta ovog zakona.
Svakako, smatramo da je zakon neprimenjiv u onom delu gde prenosite određene nadležnosti na lokalnu samoupravu i o tome ćemo malo kasnije da govorimo. Neprimenjiv je, takođe, u delu u kom ste predvideli drakonske kazne. Te drakonske kazne će, kao i mnogo toga drugog, obesmisliti možda dobru nameru, zato što neće biti moguće sprovesti ih u praksi, neće biti moguće kaznene odredbe naplatiti.
Podsetiću vas, a kasnije ćemo malo više o tome reći, u ovom zakonu za pravne subjekte u Srbiji predviđate kazne i do dva i po miliona. Kazne od dva i po miliona dinara predviđate u državi u kojoj je 60.000- 70.000 pravnih subjekata nelikvidno, sa tendencijom rasta, a ko zna koliko njih je na granici likvidnosti.
S druge strane, od javnih preduzeća u Srbiji, na koja se takođe ove kaznene mere odnose, njih 14 je u protekloj godini napravilo dug od 1.600.000.000 evra.
Pitam vas – kakvi su finansijski kapaciteti da ove predviđene mere sprovodite, naplaćujete i realizujete na terenu? To će zakon obesmisliti. Oni koji nemaju da plate, ništa vam ne znači to što vam neće platiti ili ćete pokušati prinudom. S druge strane, oni koji bi možda imali sredstva da plate, ti vas kontrolišu, ti sa vama manipulišu, ti su vam mecene i, objektivno, biće oslobođeni tih plaćanja. To je ono što je besmisleno i to je ono što ukazuje na činjenicu da nije napravljen jedan ozbiljan, odgovoran i na standardima zasnovan pristup ovom zakonu.
Takođe, i to ne treba kriti, ne može se sve staviti na teret poslednjoj vladi, ali nasleđe koje Srbija danas ima, a tiče se prostorne, planske dokumentacije, stanja saobraćajne infrastrukture, primene nekih drugih zakona u ovoj oblasti, takođe će onemogućiti primenu ovog zakona. Određeni članovi zakona biće obesmišljeni, njihova primena u praksi potpuno neupotrebljiva. Kasnije ću se dotaći tih primera, navešću ih vrlo konkretno, a oni se konkretno odnose na poglavlja ovog zakona – putevi, saobraćajna signalizacija. Vi se, recimo, niste adekvatno bavili zaštitnim pojasom puta kroz ove zakone itd.
S obzirom da polako privodimo kraju ovih prvih 20 minuta, ovu svoju diskusiju ću na neki način da zaključim. Znači, zakon je izraz, pre svega, neodgovornosti Vlade, izraz loše i bolesne atmosfere u kojoj je nastao. SRS konstatuje da će ishod primene ovog zakona biti u principu takav da će u svom konačnom cilju da se obesmisli, odnosno vratiće vam se nazad, po sistemu bumeranga, potpuno suprotno onim efektima koje ste kroz ove zakonske odredbe hteli da ostvarite i primenite na terenu. Za sada toliko. Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, zaista mi je žao što gospodin Dačić nije tu, s obzirom da je juče, otvorivši ovu načelnu raspravu, a onda i zatvorivši je posle 18.00 časova, rekao nekoliko stvari zbog kojih bih ja, u ime SRS, hteo njemu da postavim pitanja. S obzirom da nije tu, uputiću ta dva pitanja predstavnicima Vlade.
Pre nego što ih postavim, reći ću da je možda i dobro što je gospodin Mrkonjić tu. SRS će u načelnoj raspravi svoju priču koncentrisati upravo na delove ovog zakona koji se odnose na sektor kojim rukovodi gospodin Mrkonjić, dok će u raspravi u pojedinostima više pažnje posvetiti i koncentrisati se na one delove zakona kojima ima nameru da se bavi MUP, poprilično onako, rekao bih, uzurpatorski i monopolski kada je ovaj zakon u pitanju.
Pre nego što pređemo na zakon i priču, pitao bih predstavnike Vlade – ko je kriv za to što šest godina ovaj zakon nije ušao u proceduru u Skupštini Republike Srbije? Mene ovo interesuje zato što su skupštinska većina i Vlada Republike Srbije u svojoj aroganciji i bahatosti u proteklim mesecima za to optužile SRS, da ovaj zakon nije u proceduri upravo zato što SRS pravi opstrukciju, zbog koje ginu ljudi na ulicama.
Juče čujemo od zamenika predsednika Vlade, prvog potpredsednika i ministra da zakon ne dolazi u proceduru već šest godina, pa ne bi bilo loše da od predstavnika Vlade čujemo da li je zaista opstrukcija SRS razlog ili je nešto drugo razlog zbog čega ovaj zakon do sada nismo imali u skupštinskoj proceduri.
Da nema dilema bilo ko ovde, a ni u javnosti, SRS uopšte nema dilemu da Srbiji treba zakon koji će oblast bezbednosti saobraćaja da uredi.
Ali, naš stav i mišljenje jeste da način na koji vi to pokušavate da uradite, upravo kroz ovaj zakon, nije dovoljno dobar, da je zakon nedorečen, da je neke stvari prevideo, da na neke stvari neće odgovoriti, s obzirom da ima jedno vrlo teško nasleđe posle devet godina vlasti stranaka demokratske provenijencije, s obzirom da tih istih devet godina, u principu, mi jesmo protraćili i da će neke, kako oni to vole da kažu, odredbe ovog zakona koje su u skladu sa visokim svetskim standardima, u principu, ovde naići na jedan zid, neće biti primenjive u praksi.
Mi smatramo da je ovaj zakon, koji je danas pred nama posle šest godina, takav kakav jeste upravo zbog činjenice da je nastao u atmosferi u kakvoj je nastao. Nastao je u atmosferi gde su se pri izradi prve verzije ovog zakona sukobili, odnosno na različite strane stavili predstavnici nauke i predstavnici MUP-a. O tome je javnost vrlo otvoreno govorila, samo predstavnici Vlade nisu hteli da govore o tome. To je razlog što ovaj zakon šest godina nije ušao u proceduru.
Za SRS je poražavajuće, a to na izvršnu vlast u Srbiji i liči, da kad jedan ovako važan zakon dođe na red da se usvoji, izvršna vlast nije spremna da u taj zakon ugradi sve ono što predstavlja najviše naučne, stručne ili empirijske vrednosti, o bilo kojoj oblasti da se radi, u ovom slučaju je oblast saobraćaja u pitanju.
Ponavljam, umesto da ste u ovaj predlog zakona ugradili sve ono što najviše vredi u Srbiji kada je u pitanju saobraćajna struka i svi oni sektori koji su objedinjeni u ovom zakonu, vi ste i u tome našli razlog, prostor i motiv da se posvađate i da se podelite, ali ste za te svoje interne probleme optuživali nekoga ko objektivno nikakvih dodirnih tačaka s tim nije imao.
Mene interesuje, u ime SRS, da li danas neko u Vladi oseća deo odgovornosti zbog činjenice da u Srbiji danas godišnje na putevima gine 800-900 ljudi.
Taj problem, kao problem, nemoguće je apstrahovati u potpunosti, ali da ste zbog usvajanja ovog zakona, pa i u lošijoj verziji, pre tri godine unapredili bezbednost saobraćaja za 3%, izračunajte koliko bi to manje poginulih, odnosno postradalih na ulici bilo. Vlada danas izlazi pred nas i hvali se kako je uradila zakon u skladu sa evropskim standardima, a za te nedužne žrtve je kriv neko drugi, onaj ko sedi u opoziciji i, navodno, pravi opstrukciju.
Da pređemo na polje nadoknadive, ali velike štete. Vi ste i u ovom zakonu priznali da Srbija nema izgrađene mehanizme analitike, odnosno do kraja praćenja podataka i obrade tih podataka u vezi sa materijalnom štetom na godišnjem nivou. Kažete da je, aproksimativno, ona negde oko milijardu evra godišnje.
Pitam vas ponovo – da li neko zbog toga oseća odgovornost? Da li bi ta šteta, da je smanjena za 100 ili 200 miliona evra, recimo, na godišnjem nivou zbog primene Zakona o bezbednosti saobraćaja na vreme, da li bi taj novac imao gde da se ulaže i investira? Da li smo taj novac mogli da uštedimo i uložimo u stvaranje novih ljudskih resursa, podizanje standarda u oblasti bezbednosti saobraćaja, da zaista možemo da kažemo danas ili sutra da vredimo, da smo prihvatljivi i da neko u nama može da vidi adekvatne partnere?
Ovu državu, pa i ovu oblast bezbednosti saobraćaja poslednjih devet godina vodi stihija. Mi smo brod bez kormilara i nije čudo što nam se dešava sve ovo što nam se dešava, pa i kada je oblast bezbednosti saobraćaja u pitanju.
Mi ćemo kroz načelnu raspravu pokušati da ukažemo na nekoliko segmenata ovog zakona zbog kojih je isti neprimenjiv u Srbiji. Lako je pričati, promovisati i hvaliti ovaj zakon, govoreći o standardima koji su za svakog u Srbiji, bez obzira na političko opredeljenje, prihvatljivi.
Samo da se razumemo, SRS nema ništa protiv toga da neke kazne, neke mere koje predviđa ovaj zakon budu rigorozne, pa čak i drakonske.
Mislim da je vreme koje je iza nas i uopšte naše iskustvo pokazalo da, u principu i uglavnom, mehanizmima sile možemo da se dovedemo u red, ako mogu tako da kažem.
Nije to loše, ali postoji nešto što predstavnici Vlade, a bogami i skupštinske većine, zaobilaze, nešto o čemu neće da govore, a to su, ponavljam, standardi. Standardi koji se u najvećoj meri odnose na oblast kojom ćete se baviti vi, gospodine Mrkonjiću, kao ministar za infrastrukturu, odnosno vaš sektor za saobraćaj. Srbija je u toj oblasti malo uradila da bi ovaj zakon u praksi i na terenu bio u velikoj meri primenjiv. Mi ćemo kroz vrlo konkretne primere, pojedinačne primere sa lokalnog nivoa i sa državnog nivoa, pokušati da utemeljimo ove naše argumente, odnosno ove naše tvrdnje.
Za SRS zakon je neprihvatljiv zato što nije do kraja usklađen sa Zakonom o prekršajima i Zakonom o putevima i, gospodine ministre, vi ćete tu veliki problem da imate. Kasnije ćemo objasniti konkretno zašto, a i gospodin Dačić je juče rekao - zakon će biti neprimenjiv dok se ne izmeni Zakon o prekršajima. Znači, on je priznao da će zakon biti neprimenjiv. Neko to bude i tri dana, ali će biti neprimenjiv. I nema niko iz Vlade prava da kaže da smo u krivu kada tvrdimo da je zakon neprimenjiv.
Zakonom predviđate agenciju. Pretpostavljam da je ova agencija koju predviđate u duhu mera štednje Vlade, koje na sva usta promovišete i kojima zatrpavate javnost u Srbiji.
Sve ovo što se dešava i u ovom zakonu, ova agencija i neke druge agencije i tela koja predviđate kroz zakone koji su takođe na dnevnom redu ove sednice Skupštine, govori da vi zaista ozbiljno ne mislite o merama štednje Vlade i da ste i dalje žrtva političkih ucena i trulih kompromisa na kojima je koalicija koja čini ovu Vladu sazdana, odnosno napravljena.
Činjenica da će ovaj zakon biti neprimenjiv daje za pravo da konstatujemo da ste se i ovim zakonom bavili samo paušalno iako je jako bitan i jako važan. Mislim i suštinski da će vam on poslužiti samo da, čini mi se da sam to u jednoj raspravi i na jednom mestu rekao, u onim kvartalnim izveštajima u kojima se hvalite kako usvajate zakone koji služe za sprovođenje vašeg nacionalnog programa integracija, izmenite odnos procenata u korist usvojenih zakona, a što su oni potpuno neprimenjivi ili delimično ili u najvećem delu neprimenjivi, to vas baš briga.
O ovom zakonu nije vođena javna rasprava. Koliko god vi pričali da jeste, nije vođena javna rasprava. Čak ste to i priznali negde.
Javna rasprava jeste vođena o zakonu koji je usvojen u prethodnom Ministarstvu kapitalnih investicija, odnosno u Nacrtu zakona prethodne vlade. Hvalili su se da su u taj predlog zakona ugrađena mnoga mišljenja i stavovi javnosti. Možda to tako i jeste, ne sporim, ali ponavljam u kakvoj atmosferi je taj zakon nastao. Ovaj zakon je zaobišao ozbiljnu javnu raspravu. Da je to tako, govore mnogi ljudi iz struke. A možda je ta javna rasprava postojala i bila iza zatvorenih vrata.
Obavili smo razgovore kako bismo pristup i osvrt na ovaj zakon imali što sadržajniji i kvalitetniji, i sa nama su o ovom zakonu govorili ljudi iz struke.
Govorili su, a ovu priliku bih iskoristio da im se na razgovorima, savetima i sugestijama zahvalim, ljudi iz Zajednice auto-škola. Oni su davali neke sugestije i predloge koji su za nas, kao SRS, bili prihvatljivi. Neke od tih predloga smo pokušali da pretočimo i kroz amandmane ugradimo u zakon. Neki su za nas bili neprihvatljivi i vrlo smo im jasno i nedvosmisleno to rekli.
Juče je gospodin Ilić rekao sa ove govornice da su amandmani SRS-a vrlo korektni i konstruktivni. Mislim da bi trebalo s pažnjom da ih pogledate, saslušate, da ih izanalizirate i da te iste amandmane usvojite i ugradite tekst ovog zakona. Amandmani su, ponavljam, smisleni. Amandmani su sve suprotno onom što je neko juče, prekjuče ili u par proteklih dana pokušao u sredstvima javnog informisanja da priča, kako opozicija podnosi besmislene amandmane.
Smatramo takođe, i to ćemo komentarisati, da ste i koordinaciono telo koje će učestvovati u sprovođenju ovog zakona uskratili za predstavnike nauke. Mislim da je ono bilo drugačije definisano u prethodnom tekstu zakona. Tu verziju ste mogli da prihvatite. Opet kažem, to je verovatno recidiv vašeg sukoba koji je nastao i razbuktao se u postupku izrade prve verzije nacrta ovog zakona.
Svakako, smatramo da je zakon neprimenjiv u onom delu gde prenosite određene nadležnosti na lokalnu samoupravu i o tome ćemo malo kasnije da govorimo. Neprimenjiv je, takođe, u delu u kom ste predvideli drakonske kazne. Te drakonske kazne će, kao i mnogo toga drugog, obesmisliti možda dobru nameru, zato što neće biti moguće sprovesti ih u praksi, neće biti moguće kaznene odredbe naplatiti.
Podsetiću vas, a kasnije ćemo malo više o tome reći, u ovom zakonu za pravne subjekte u Srbiji predviđate kazne i do dva i po miliona. Kazne od dva i po miliona dinara predviđate u državi u kojoj je 60.000- 70.000 pravnih subjekata nelikvidno, sa tendencijom rasta, a ko zna koliko njih je na granici likvidnosti.
S druge strane, od javnih preduzeća u Srbiji, na koja se takođe ove kaznene mere odnose, njih 14 je u protekloj godini napravilo dug od 1.600.000.000 evra.
Pitam vas – kakvi su finansijski kapaciteti da ove predviđene mere sprovodite, naplaćujete i realizujete na terenu? To će zakon obesmisliti. Oni koji nemaju da plate, ništa vam ne znači to što vam neće platiti ili ćete pokušati prinudom. S druge strane, oni koji bi možda imali sredstva da plate, ti vas kontrolišu, ti sa vama manipulišu, ti su vam mecene i, objektivno, biće oslobođeni tih plaćanja. To je ono što je besmisleno i to je ono što ukazuje na činjenicu da nije napravljen jedan ozbiljan, odgovoran i na standardima zasnovan pristup ovom zakonu.
Takođe, i to ne treba kriti, ne može se sve staviti na teret poslednjoj vladi, ali nasleđe koje Srbija danas ima, a tiče se prostorne, planske dokumentacije, stanja saobraćajne infrastrukture, primene nekih drugih zakona u ovoj oblasti, takođe će onemogućiti primenu ovog zakona. Određeni članovi zakona biće obesmišljeni, njihova primena u praksi potpuno neupotrebljiva. Kasnije ću se dotaći tih primera, navešću ih vrlo konkretno, a oni se konkretno odnose na poglavlja ovog zakona – putevi, saobraćajna signalizacija. Vi se, recimo, niste adekvatno bavili zaštitnim pojasom puta kroz ove zakone itd.
S obzirom da polako privodimo kraju ovih prvih 20 minuta, ovu svoju diskusiju ću na neki način da zaključim. Znači, zakon je izraz, pre svega, neodgovornosti Vlade, izraz loše i bolesne atmosfere u kojoj je nastao. SRS konstatuje da će ishod primene ovog zakona biti u principu takav da će u svom konačnom cilju da se obesmisli, odnosno vratiće vam se nazad, po sistemu bumeranga, potpuno suprotno onim efektima koje ste kroz ove zakonske odredbe hteli da ostvarite i primenite na terenu. Za sada toliko. Zahvaljujem.
Socijalistička partija Srbije
Slavica Đukić Dejanović
Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija
| Predsedava
Zahvaljujem, gospodine Stevanoviću.
Reč ima, po Poslovniku, gospođica Nataša Jovanović.
Reč ima, po Poslovniku, gospođica Nataša Jovanović.
Srpska napredna stranka
Nataša Jovanović
Gospođo predsedniče, juče sam, kao i ostale kolege srpski radikali, posle onog brutalnog izbacivanja počela sa učešćem u radu u novoj tehničkoj opremi u Domu Narodne skupštine. Sada imam primedbu, u skladu sa čl. 121, 122. i 123. Poslovnika, kao i sa Ustavom Republike Srbije, i oštro protestujem zbog činjenice da se ne identifikujemo na način koji je propisan, u duhu srpskog jezika i onoga što je kod nas običaj.
Naime, u elektronskom sistemu koji vama pokazuje prijavu za reč najpre stoji prezime pa ime narodnog poslanika, pa vam je tako sada prijavljen Ilić mr Velimir, a on zna da bi se svuda i na svakom mestu predstavio kao što je upisan u birački spisak, kao što mu piše u svim drugim dokumentima, u bilo kojoj aplikaciji, da je on Velimir mr Ilić. Da li je tako, gospodine Iliću? Da li sam u pravu? Nikada vi nećete reći, jer mi nismo u Bundestagu, nego u Domu Narodne skupštine Republike Srbije, da ste vi Ilić Velimir, nego ćete reći da ste Velimir Ilić.
Kao što gospođa Pop-Lazić neće reći za sebe da je Pop-Lazić Gordana, nego Gordana Pop-Lazić, a i u njenom slučaju i u slučaju gospodina Stevanovića desilo se isto. Prema tome, nisu vam u skladu, gospođo predsedniče, a na to upozorite službu, identifikacione kartice sa sistemom za glasanje. Na ovim našim karticama (Izvinjavam se, koleginice Popović.) lepo piše Judita Popović, a kod vas je drugačija identifikacija. Recite mi, molim vas – ko se to poigravao sa ovim čipovima, o čemu je govorila gospođa Pop-Lazić i šta osim toga sve stoji u čipu za identifikaciju? Morate da nam date neko objašnjenje.
Nije sada problem u tome, kako je malopre rekao Dragan Stevanović, da li ćemo mi da se uhodamo. Jer, nije nikakav problem, to su ljudi, kada su u pitanju ovi mladi ljudi srpski radikali, koji sa visoko sofisticiranom opremom barataju, ali molim vas, neka nam neko da objašnjenje zbog čega mi Narodnu skupštinu izvrgavamo ruglu u onome što smo mi kao narod i pre svega kao građani Srbije.
Naime, u elektronskom sistemu koji vama pokazuje prijavu za reč najpre stoji prezime pa ime narodnog poslanika, pa vam je tako sada prijavljen Ilić mr Velimir, a on zna da bi se svuda i na svakom mestu predstavio kao što je upisan u birački spisak, kao što mu piše u svim drugim dokumentima, u bilo kojoj aplikaciji, da je on Velimir mr Ilić. Da li je tako, gospodine Iliću? Da li sam u pravu? Nikada vi nećete reći, jer mi nismo u Bundestagu, nego u Domu Narodne skupštine Republike Srbije, da ste vi Ilić Velimir, nego ćete reći da ste Velimir Ilić.
Kao što gospođa Pop-Lazić neće reći za sebe da je Pop-Lazić Gordana, nego Gordana Pop-Lazić, a i u njenom slučaju i u slučaju gospodina Stevanovića desilo se isto. Prema tome, nisu vam u skladu, gospođo predsedniče, a na to upozorite službu, identifikacione kartice sa sistemom za glasanje. Na ovim našim karticama (Izvinjavam se, koleginice Popović.) lepo piše Judita Popović, a kod vas je drugačija identifikacija. Recite mi, molim vas – ko se to poigravao sa ovim čipovima, o čemu je govorila gospođa Pop-Lazić i šta osim toga sve stoji u čipu za identifikaciju? Morate da nam date neko objašnjenje.
Nije sada problem u tome, kako je malopre rekao Dragan Stevanović, da li ćemo mi da se uhodamo. Jer, nije nikakav problem, to su ljudi, kada su u pitanju ovi mladi ljudi srpski radikali, koji sa visoko sofisticiranom opremom barataju, ali molim vas, neka nam neko da objašnjenje zbog čega mi Narodnu skupštinu izvrgavamo ruglu u onome što smo mi kao narod i pre svega kao građani Srbije.
Socijalistička partija Srbije
Slavica Đukić Dejanović
Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija
| Predsedava
Ovo je, zapravo, podsetnik za mene i trudiću se da govorim u skladu sa duhom onoga što je uobičajeno u našoj sredini.
Gospodine Iliću, imate reč.
Gospodine Iliću, imate reč.
Velimir Ilić
Nova Srbija
Gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, poštovani narodni poslanici, mogao bih da govorim veoma dugo o ovom zakonu jer sam radio na njegovoj izradi odmah kada sam preuzeo dužnost 2004. godine. Želeo bih da dam neka pojašnjenja, koja će možda nekima ovde pojasniti zašto je šest godina trajala procedura da ovaj zakon uđe u parlament, mada je to trebalo da se uradi, po meni, 2005. godine, jer je bilo sve spremno bez ikakvih problema.
Međutim, napravili smo jedan savremen, moderan, evropski i svetski zakon, pravili su ga najveći eksperti u Srbiji i, jednostavno, takav zakon smo dostavili Ministarstvu finansija na mišljenje. Znate da ministar finansija uvek daje mišljenje, na svaki zakon. Međutim, ministar finansija je tada reagovao i usmeno mi saopštio: ''Ti praviš zakon koji će da nam odnese silne pare iz budžeta. Nama treba zakon da nam donese novac". Tu je suština.
Znači, mi ne pravimo zakon o bezbednosti saobraćaja da saobraćaj bude bezbedan, da manje ljudi pogine u Srbiji (znamo da je prethodnih godina bilo znatno više, da se sada godišnje smanjila smrtnost za 200), već pravimo zakon koji će u kasu da ubaci više para i da je to dobro za ministra finansija, naravno. O čemu se zapravo radi?
Želeli smo da zakon bude stvarno primenjiv i da zaštiti sve učesnike u saobraćaju i da, kao zakon, smanji smrtnost u saobraćajnim nesrećama, koja je tada bila drastično velika - preko 1.100, 1.200 poginulih, pa smo sveli negde na 900 zadnje godine, poboljšanjem, popravkom puteva itd., a preko 26.000 ljudi je bilo povređeno, godišnje, od čega je preko 18.000 trajnih invalida.
Šta se dogodilo? Znate da naši putevi i jedan deo velikih autoputeva još uvek nema, nažalost, i nikada nije dobio upotrebnu dozvolu. Šta to znači? Čim neko pogine na putu koji je pušten u saobraćaj a koji nema upotrebnu dozvolu, krivica je države. Zašto određeni pravci ne mogu nikada dobiti upotrebnu dozvolu? Zato što su pravljeni a nisu do kraja ispoštovani određeni zakonski propisi i urađeni određeni projekti da bi saobraćaj bio potpuno bezbedan.
I danas se to isto događa. Imamo parče autoputa koje nema nijedan podvožnjak, nijedan nadvožnjak, nijedan prelaz. Seljaci, ako hoće kombajnom da pređu sa druge strane puta da obrade njivu koja je, igrom slučaja, presečena putem na pola, moraju da idu 20 km u jednom pravcu i 20 u drugom. Oni u noć porane, probiju bankinu, zaštitnu ogradu i prođu s vozilom. Imamo kultivatore, imamo traktore, a nemamo alternativne puteve uz brze saobraćajnice, a posebno uz velike delove izuzetno prometnih saobraćajnica.
Treće, nismo hteli da iz budžeta uložimo, da bi zakon bio potpuno primenljiv, u crne tačke, koje je specijalna komisija koju smo napravili definisala u Srbiji. Znači, gde se najviše gine, to su crne tačke. A njih treba otkloniti da bi saobraćaj bio potpuno bezbedan. Država je bila dužna da obezbedi sredstva iz NIP-a tada i da se otklone sve crne tačke u državi, koje su bile izuzetno značajne za bezbedan saobraćaj.
Mi smo neke otklonili. Uzmimo samo Borovu Glavu. Posle razrešenja Borove Glave, koja je izuzetno velika investicija, nijedne saobraćajne nesreće nije bilo, nijednog poginulog nije bilo na toj relaciji.
Uzmimo Ovčar banju, tunel, investicija izuzetno skupa. Otklanjanjem crnih tačaka nema više saobraćajnih nesreća. Uzmimo Sićevačku klisuru, tu je bilo toliko crnih tačaka u tunelima, nije moglo da se uđe sa dva vozila istovremeno, već ako jedan ne prikoči i ne propusti onoga ko ima pravo prvenstva, obavezno je saobraćajna nesreća. Znatno je smanjen broj saobraćajnih nesreća, ali ta investicija je bila desetine miliona evra.
Morali smo da otklonimo te najbitnije crne tačke. Međutim, i do dana današnjeg nisu otklonjene. Obilaznice u pojedinim gradovima, ne može biti bezbedan saobraćaj u Užicu dok se ne uradi obilaznica, jer preko 600 šlepera dnevno ulazi u najužu zonu centra grada. Vi možete policijom regulisati saobraćaj koliko god hoćete pred osnovnim školama, ali ako imate stotine šlepera koji tu prolaze, dovoljna je mala nepažnja i događa se saobraćajna nesreća.
Uzmimo ulazak iz Mađarske preko Kelebije, ona nesrećna, mislim, Zagrebačka ulica iz Subotice, tehnički je nemoguće da se odvija saobraćaj dok se to ne reši na drugi način, obilaznicom.
Zatim, obilaznica oko Vrbasa, oko Sombora. U Novom Sadu smo to uradili, u nekoliko gradova. Obilaznica oko Novog Pazara, nema bezbednog saobraćaja dok se ne završi obilaznici oko Novog Pazara. Vi možete kažnjavati koliko god hoćete, ali bezbednosti nema.
Znači, u bezbedan saobraćaj država mora da uloži znatna sredstva. Međutim, ostali, kojima je novac iz NIP-a trebao za druge poslove i druge projekte, nisu se obazirali na ovo, već su rekli - ne možemo mi toliko da uložimo u saobraćaj, u infrastrukturu, već dajte da mi od toga imamo zaradu.
Naravno, sada ćemo kažnjavati, kazne su drastične, imaćemo ogromne prihode. Predlagali smo amandman da ti prihodi idu isključivo u otklanjanje ovih crnih tačaka. Uzmimo Stopanju kod Kruševca, to je crna tačka i tu se toliko gine da to nije više moguće. Vi možete da radite šta god hoćete, ali dok se ne reši pitanje pruge i puta, da ne budu u nivou, nema bezbednog saobraćaja. I izuzetno je puno slučajeva širom Srbije.
Znači, mi smo želeli jedan zakon koji će da košta državu i znali smo da to sve ne može odjednom. Znali smo da je to jedan proces, ali svake godine sa razrešenjem mnogih crnih tačaka i ovih veoma opasnih zona na pojedinim saobraćajnicama mi znatno smanjujemo broj saobraćajnih nezgoda. Međutim, mi to nismo uspeli. Zatim smo molili pojedine lokalne uprave da poštuju Prostorni plan Srbije, i na to ću se ponovo ovde vratiti, što se ne poštuje saobraćajna strategija, odnosno Strategija razvoja saobraćaja koja je donesena u parlamentu, već se mnogi problemi u saobraćaju razrešavaju političkim putem.
Zašto političkim putem? Zato što određeni političar sa određenom grupacijom traži, da bi podržavao Vladu, da mu se uradi to i to, inače neće podržavati Vladu. I mi imamo da se odstupa od Strategije razvoja saobraćaja, koja je usvojena u srpskom parlamentu, i prihvataju se projekti koji nisu nikada ni ušli u Strategiju razvoja ni kao alternativa. Zašto? Zato što se radi saobraćaj tako kako pojedini političari nalažu, a ne kako govori saobraćajna studija koja je više puta rađena. Nemoguće je raditi saobraćajnicu, autoput tamo gde je dve hiljade automobila dnevno, a ne raditi je tamo gde je 26.000-27.000 automobila dnevno.
Mi se sada mnogo povodimo za Evropskom unijom. Kažemo - to je interes EU, dajte da im to napravimo. Ako je interes EU da ona pomogne, hajde da uđemo u zajednički posao, ali da pomogne raznim olakšicama. Ja sam kao ministar bio protiv izrade autoputa do makedonske granice, ali bio sam u prioritetu za izradu Horgoš-Požega-Bar. Bio sam za prioritet Niš-Dimitrovgrad. Zašto sam bio protiv makedonske granice? Zato što nema saobraćaja. Sada trenutno, van turističke sezone u Grčkoj, saobraćaj je između 2.000 i 3.000 auta dnevno.
Autoput, da bi bio bezbedan, mora da se održava. Održavanje autoputa je skupo. Autoput ako nema 8.000 auta dnevno, tehnički ne može da se održava. Bezbednost saobraćaja, ako se saobraćaj ne održava po evropskim kriterijumima, ne može biti na visokom nivou. Mi smo ulagali 1.600 evra u održavanje kilometra autoputa, a Evropa je npr. u tom periodu višestruko više ulagala u održavanje kilometra autoputa. Na jednom kilometru ne možete samo da premažete, uradite promenu saobraćajnih znakova i obeležite sa toliko malo para.
Izuzetno malo sredstava se ulaže u održavanje putne infrastrukture i svake godine se sve više i više smanjuje, jer se ta sredstva koja se dobijaju od putarine koriste za izgradnju nove putne infrastrukture.
Zato moramo mnogo štošta promeniti ako mislimo da saobraćaj bude bezbedan, a ne samo svoditi na kaznene odredbe. Tačno je da vezivanje pojasa smanjuje broj smrtnosti, ali ne može to biti prioritet države i samo kontrolisati.
Ja sam kao ministar isključivo bio protiv onog iskakanja iz žbunova policije, koja se sa radarima krije da bi ulovila, tobože, nekoga ko vozi brže nego što je dozvoljeno. Znaju se tačno te tačke gde oni sede. Oni treba da budu vidni i vidno obeleženi da su tu da bi se svaki vozač pripremio, smanjio brzinu jer zna da će naići na radarsku kontrolu, a ne da ga oni iznenade da bi se što više para uzelo. Preventivno delovanje u poboljšanje samog saobraćaja i smanjenje saobraćajnih nezgoda je ono o čemu sam ja govorio, gde je moralo da se ulaže, radi itd.
Da li može bilo kakva policija da obezbedi bezbedan saobraćaj u zoni Gazele ako je 160.000 vozila na Gazeli u toku jednog dana? Znači, 160.000 automobila dnevno prelazi Gazelu. Saobraćaj ne može biti bezbedan. Možete da stavite jednog do drugog policajca, nema od toga ništa.
Da li je moguće da Beograd 20 godina priča o izgradnji mosta koji će smanjiti saobraćaj, o izgradnji obilaznice koja će izvući saobraćaj iz gradske zone? Ide se jako sporo. I ove godine, pored izuzetnih napora gospodina Mrkonjića, koga ja podržavam u potpunosti i koji ulaže izuzetne napore, i dalje se mala sredstva ulažu za obilaznice oko Beograda.
Obilaznica oko Beograda mora da obezbedi bezbednost saobraćaja, ne može se autoput uvući bez posebnih zaštita u zonu grada i služiti kao gradska saobraćajnica.
Autoput uvučen u zonu grada Beograda služi i za gradski saobraćaj, izlaze autobusi ''duplaci'' i sve to znatno smanjuje bezbednost saobraćaja i zato su svakodnevne saobraćajne nesreće. Da li je moguće da grad Beograd shvati da mora da učestvuje većim sredstvima u izgradnji obilaznice oko Beograda?
Drugo, izgradnja mosta kod Zemuna, Zemun-Krnjača, smanjiće znatno saobraćajne gužve, a samim tim i poboljšati bezbednost. Nemoguće je više preko Dorćola, preko Ulice 29. novembra izlaziti na Pančevački most.
Intenzitet saobraćaja svake godine toliko raste, da je to tehnički više nemoguće. Ne mogu opasni materijali da se prevoze železnicom i drumski kroz Beograd kroz najuže zone centra grada i odlaziti u pančevačku industriju i ostalo. Sve to, na sreću, nije imalo nekih velikih tragedija, ali preventive radi, ovaj problem mora da se razreši.
Zato, još jednom ponavljam, ja nisam samo za kazne i nisam da se takmičimo za što veću kaznu, već je pitanje kako ćemo ovim kaznama usporiti saobraćaj? Koliko će trebati meni iz Čačka da dođem do Beograda kada neki neodgovorni nisu dali da se uradi koncesija i da se stvori bezbednost saobraćaja na Ibarskoj magistrali?
Uzmimo pretprošli vikend, sedmoro je mrtvih na Ibarskoj magistrali. Da li neko o toj bezbednosti razmišlja? Broj automobila kod Lazarevca je 27.000 dnevno, kod Ćelija preko 17.000 dnevno. To više nikako ne može biti bezbedan saobraćaj. Možete da postavite radare, šta god hoćete, ali bezbednosti nema ako se na magistralnom putu pređe cifra od 8.000 automobila dnevno.
Prema tome, ja vas molim da kroz naše amandmane koje smo davali doteramo ovaj zakon da bi on što duže trajao, da bi saobraćaj stvarno bio bezbedniji, a ne da zaplašimo vozače, da putuju tri-četiri sata sto i nešto kilometara, kao što se sada događa. Evo, poštujte sve saobraćajne znake, mi smo to merili, i uzmite petak ili dane vikenda (subota, nedelja) i pođite od Beograda do Čačka, putovaćete pet sati. Ne pretičite na punoj liniji, poštujte svaki saobraćajni znak. Uzmite vozilo, pođite i videćete.
Ko će sada koristiti i čemu će služiti ta magistrala? Još jednom ponavljam, greh je bio zaustaviti koncesiju. Rečeno je bilo da će se raditi paralelno sa autoputem. Zašto nije 10 km rađeno u Vojvodini, a 10 krenulo prema Ibarskoj magistrali? Dajte sada onima koji su kočili koncesiju...
Znam da je bio uslov da se podrži Vlada da se zaustavi koncesija. Mi ih sada, kao Srbija, čašćavamo NIP-om ili kreditnom linijom, a častili smo ih, jer smo uzeli kredit za Bešku, za Temerinsku petlju, za Novosadsku petlju, za rekonstrukciju Novi Sad - Subotica, što je urađeno pre tri godine, za završetak Beograd - Novi Sad, to smo ih častili, cela Srbija, za Beograd-Vršac, za Beograd, kroz Srem, do hrvatske granice, a oni jednim delom sredstava nisu hteli da učestvuju da bi i ta nesrećna Šumadija, Pomoravlje i zapadna Srbija dobila bezbednost u saobraćaju.
Kako se osećaju roditelji kada im đaci i deca pođu za Beograd vikendom? U goloj vodi su dok im ne jave ''stigli smo''. Kad jave "stigli smo", hvala Bogu. Zar još uvek neko može da zadrži da se ne gradi tamo na magistralama? Koliko je puta veći, gospodo, saobraćaj na Ibarskoj magistrali od Novi Sad - Subotica? Višestruko.
Zašto Grci nisu uradili autoput kroz Grčku na Koridoru 10? Zato što mi je njihov ministar lično rekao - gospodine Iliću, mi nemamo interes jer je saobraćaj jako mali, samo u turističkoj sezoni dva-tri meseca. Zašto i oni ne učestvuju sa Helenik programom, već godinama odlažu tih sto miliona evra, da bismo mi napravili to? Grdelička klisura je izuzetno skup projekat i zato se odustajalo od svega ovoga.
Prema tome, NATO ima cilj da autoputem poveže svoje baze sa Evropom. Zato nas i uvlači u priču - hajde radite ovo. Još za vreme Slobodana Miloševića pokrenuta je inicijativa, i za vreme mog mandata, da deo koridora Beograd - južni Jadran do Bara bude krak Koridora 10. Posle bombardovanja to je skinuto sa dnevnog reda.
Zato smo mi povezali Horgoš-Požega, da bismo deo Koridora 10 iskoristili, da bismo dobili dozvolu da i ovaj deo bude krak Koridora 10, kao što je urađeno za krak Niš-Dimitrovgrad. Stopiranjem koncesije vi ste potpuno izbacili iz igre, znači da deo koridora Beograd-Bar, gde je strategija razvoja Srbije bila opredeljena ne za Solun i makedonsku granicu, već se Srbija, sa Crnom Gorom, opredelila da radi autoput Beograd-Bar paralelno pruzi Beograd-Bar...
(Predsednik: Gospodine Iliću, prošlo je 20 minuta. Privedite kraju diskusiju.)
...i da to bude glavni srpski koridor, kroz srce Srbije, koji bi znatno...
(Predsednik: Da li želite da uzmete od vremena koje pripada vašoj poslaničkog grupi? Možete ako želite.)
Evo, za sekund završavam.
(Predsednik: Gospodine Mrkonjiću, molim vas.)
Nastaviću u daljem toku. Neka bude 20 minuta, to je dosta. Hvala vam na pažnji.
Međutim, napravili smo jedan savremen, moderan, evropski i svetski zakon, pravili su ga najveći eksperti u Srbiji i, jednostavno, takav zakon smo dostavili Ministarstvu finansija na mišljenje. Znate da ministar finansija uvek daje mišljenje, na svaki zakon. Međutim, ministar finansija je tada reagovao i usmeno mi saopštio: ''Ti praviš zakon koji će da nam odnese silne pare iz budžeta. Nama treba zakon da nam donese novac". Tu je suština.
Znači, mi ne pravimo zakon o bezbednosti saobraćaja da saobraćaj bude bezbedan, da manje ljudi pogine u Srbiji (znamo da je prethodnih godina bilo znatno više, da se sada godišnje smanjila smrtnost za 200), već pravimo zakon koji će u kasu da ubaci više para i da je to dobro za ministra finansija, naravno. O čemu se zapravo radi?
Želeli smo da zakon bude stvarno primenjiv i da zaštiti sve učesnike u saobraćaju i da, kao zakon, smanji smrtnost u saobraćajnim nesrećama, koja je tada bila drastično velika - preko 1.100, 1.200 poginulih, pa smo sveli negde na 900 zadnje godine, poboljšanjem, popravkom puteva itd., a preko 26.000 ljudi je bilo povređeno, godišnje, od čega je preko 18.000 trajnih invalida.
Šta se dogodilo? Znate da naši putevi i jedan deo velikih autoputeva još uvek nema, nažalost, i nikada nije dobio upotrebnu dozvolu. Šta to znači? Čim neko pogine na putu koji je pušten u saobraćaj a koji nema upotrebnu dozvolu, krivica je države. Zašto određeni pravci ne mogu nikada dobiti upotrebnu dozvolu? Zato što su pravljeni a nisu do kraja ispoštovani određeni zakonski propisi i urađeni određeni projekti da bi saobraćaj bio potpuno bezbedan.
I danas se to isto događa. Imamo parče autoputa koje nema nijedan podvožnjak, nijedan nadvožnjak, nijedan prelaz. Seljaci, ako hoće kombajnom da pređu sa druge strane puta da obrade njivu koja je, igrom slučaja, presečena putem na pola, moraju da idu 20 km u jednom pravcu i 20 u drugom. Oni u noć porane, probiju bankinu, zaštitnu ogradu i prođu s vozilom. Imamo kultivatore, imamo traktore, a nemamo alternativne puteve uz brze saobraćajnice, a posebno uz velike delove izuzetno prometnih saobraćajnica.
Treće, nismo hteli da iz budžeta uložimo, da bi zakon bio potpuno primenljiv, u crne tačke, koje je specijalna komisija koju smo napravili definisala u Srbiji. Znači, gde se najviše gine, to su crne tačke. A njih treba otkloniti da bi saobraćaj bio potpuno bezbedan. Država je bila dužna da obezbedi sredstva iz NIP-a tada i da se otklone sve crne tačke u državi, koje su bile izuzetno značajne za bezbedan saobraćaj.
Mi smo neke otklonili. Uzmimo samo Borovu Glavu. Posle razrešenja Borove Glave, koja je izuzetno velika investicija, nijedne saobraćajne nesreće nije bilo, nijednog poginulog nije bilo na toj relaciji.
Uzmimo Ovčar banju, tunel, investicija izuzetno skupa. Otklanjanjem crnih tačaka nema više saobraćajnih nesreća. Uzmimo Sićevačku klisuru, tu je bilo toliko crnih tačaka u tunelima, nije moglo da se uđe sa dva vozila istovremeno, već ako jedan ne prikoči i ne propusti onoga ko ima pravo prvenstva, obavezno je saobraćajna nesreća. Znatno je smanjen broj saobraćajnih nesreća, ali ta investicija je bila desetine miliona evra.
Morali smo da otklonimo te najbitnije crne tačke. Međutim, i do dana današnjeg nisu otklonjene. Obilaznice u pojedinim gradovima, ne može biti bezbedan saobraćaj u Užicu dok se ne uradi obilaznica, jer preko 600 šlepera dnevno ulazi u najužu zonu centra grada. Vi možete policijom regulisati saobraćaj koliko god hoćete pred osnovnim školama, ali ako imate stotine šlepera koji tu prolaze, dovoljna je mala nepažnja i događa se saobraćajna nesreća.
Uzmimo ulazak iz Mađarske preko Kelebije, ona nesrećna, mislim, Zagrebačka ulica iz Subotice, tehnički je nemoguće da se odvija saobraćaj dok se to ne reši na drugi način, obilaznicom.
Zatim, obilaznica oko Vrbasa, oko Sombora. U Novom Sadu smo to uradili, u nekoliko gradova. Obilaznica oko Novog Pazara, nema bezbednog saobraćaja dok se ne završi obilaznici oko Novog Pazara. Vi možete kažnjavati koliko god hoćete, ali bezbednosti nema.
Znači, u bezbedan saobraćaj država mora da uloži znatna sredstva. Međutim, ostali, kojima je novac iz NIP-a trebao za druge poslove i druge projekte, nisu se obazirali na ovo, već su rekli - ne možemo mi toliko da uložimo u saobraćaj, u infrastrukturu, već dajte da mi od toga imamo zaradu.
Naravno, sada ćemo kažnjavati, kazne su drastične, imaćemo ogromne prihode. Predlagali smo amandman da ti prihodi idu isključivo u otklanjanje ovih crnih tačaka. Uzmimo Stopanju kod Kruševca, to je crna tačka i tu se toliko gine da to nije više moguće. Vi možete da radite šta god hoćete, ali dok se ne reši pitanje pruge i puta, da ne budu u nivou, nema bezbednog saobraćaja. I izuzetno je puno slučajeva širom Srbije.
Znači, mi smo želeli jedan zakon koji će da košta državu i znali smo da to sve ne može odjednom. Znali smo da je to jedan proces, ali svake godine sa razrešenjem mnogih crnih tačaka i ovih veoma opasnih zona na pojedinim saobraćajnicama mi znatno smanjujemo broj saobraćajnih nezgoda. Međutim, mi to nismo uspeli. Zatim smo molili pojedine lokalne uprave da poštuju Prostorni plan Srbije, i na to ću se ponovo ovde vratiti, što se ne poštuje saobraćajna strategija, odnosno Strategija razvoja saobraćaja koja je donesena u parlamentu, već se mnogi problemi u saobraćaju razrešavaju političkim putem.
Zašto političkim putem? Zato što određeni političar sa određenom grupacijom traži, da bi podržavao Vladu, da mu se uradi to i to, inače neće podržavati Vladu. I mi imamo da se odstupa od Strategije razvoja saobraćaja, koja je usvojena u srpskom parlamentu, i prihvataju se projekti koji nisu nikada ni ušli u Strategiju razvoja ni kao alternativa. Zašto? Zato što se radi saobraćaj tako kako pojedini političari nalažu, a ne kako govori saobraćajna studija koja je više puta rađena. Nemoguće je raditi saobraćajnicu, autoput tamo gde je dve hiljade automobila dnevno, a ne raditi je tamo gde je 26.000-27.000 automobila dnevno.
Mi se sada mnogo povodimo za Evropskom unijom. Kažemo - to je interes EU, dajte da im to napravimo. Ako je interes EU da ona pomogne, hajde da uđemo u zajednički posao, ali da pomogne raznim olakšicama. Ja sam kao ministar bio protiv izrade autoputa do makedonske granice, ali bio sam u prioritetu za izradu Horgoš-Požega-Bar. Bio sam za prioritet Niš-Dimitrovgrad. Zašto sam bio protiv makedonske granice? Zato što nema saobraćaja. Sada trenutno, van turističke sezone u Grčkoj, saobraćaj je između 2.000 i 3.000 auta dnevno.
Autoput, da bi bio bezbedan, mora da se održava. Održavanje autoputa je skupo. Autoput ako nema 8.000 auta dnevno, tehnički ne može da se održava. Bezbednost saobraćaja, ako se saobraćaj ne održava po evropskim kriterijumima, ne može biti na visokom nivou. Mi smo ulagali 1.600 evra u održavanje kilometra autoputa, a Evropa je npr. u tom periodu višestruko više ulagala u održavanje kilometra autoputa. Na jednom kilometru ne možete samo da premažete, uradite promenu saobraćajnih znakova i obeležite sa toliko malo para.
Izuzetno malo sredstava se ulaže u održavanje putne infrastrukture i svake godine se sve više i više smanjuje, jer se ta sredstva koja se dobijaju od putarine koriste za izgradnju nove putne infrastrukture.
Zato moramo mnogo štošta promeniti ako mislimo da saobraćaj bude bezbedan, a ne samo svoditi na kaznene odredbe. Tačno je da vezivanje pojasa smanjuje broj smrtnosti, ali ne može to biti prioritet države i samo kontrolisati.
Ja sam kao ministar isključivo bio protiv onog iskakanja iz žbunova policije, koja se sa radarima krije da bi ulovila, tobože, nekoga ko vozi brže nego što je dozvoljeno. Znaju se tačno te tačke gde oni sede. Oni treba da budu vidni i vidno obeleženi da su tu da bi se svaki vozač pripremio, smanjio brzinu jer zna da će naići na radarsku kontrolu, a ne da ga oni iznenade da bi se što više para uzelo. Preventivno delovanje u poboljšanje samog saobraćaja i smanjenje saobraćajnih nezgoda je ono o čemu sam ja govorio, gde je moralo da se ulaže, radi itd.
Da li može bilo kakva policija da obezbedi bezbedan saobraćaj u zoni Gazele ako je 160.000 vozila na Gazeli u toku jednog dana? Znači, 160.000 automobila dnevno prelazi Gazelu. Saobraćaj ne može biti bezbedan. Možete da stavite jednog do drugog policajca, nema od toga ništa.
Da li je moguće da Beograd 20 godina priča o izgradnji mosta koji će smanjiti saobraćaj, o izgradnji obilaznice koja će izvući saobraćaj iz gradske zone? Ide se jako sporo. I ove godine, pored izuzetnih napora gospodina Mrkonjića, koga ja podržavam u potpunosti i koji ulaže izuzetne napore, i dalje se mala sredstva ulažu za obilaznice oko Beograda.
Obilaznica oko Beograda mora da obezbedi bezbednost saobraćaja, ne može se autoput uvući bez posebnih zaštita u zonu grada i služiti kao gradska saobraćajnica.
Autoput uvučen u zonu grada Beograda služi i za gradski saobraćaj, izlaze autobusi ''duplaci'' i sve to znatno smanjuje bezbednost saobraćaja i zato su svakodnevne saobraćajne nesreće. Da li je moguće da grad Beograd shvati da mora da učestvuje većim sredstvima u izgradnji obilaznice oko Beograda?
Drugo, izgradnja mosta kod Zemuna, Zemun-Krnjača, smanjiće znatno saobraćajne gužve, a samim tim i poboljšati bezbednost. Nemoguće je više preko Dorćola, preko Ulice 29. novembra izlaziti na Pančevački most.
Intenzitet saobraćaja svake godine toliko raste, da je to tehnički više nemoguće. Ne mogu opasni materijali da se prevoze železnicom i drumski kroz Beograd kroz najuže zone centra grada i odlaziti u pančevačku industriju i ostalo. Sve to, na sreću, nije imalo nekih velikih tragedija, ali preventive radi, ovaj problem mora da se razreši.
Zato, još jednom ponavljam, ja nisam samo za kazne i nisam da se takmičimo za što veću kaznu, već je pitanje kako ćemo ovim kaznama usporiti saobraćaj? Koliko će trebati meni iz Čačka da dođem do Beograda kada neki neodgovorni nisu dali da se uradi koncesija i da se stvori bezbednost saobraćaja na Ibarskoj magistrali?
Uzmimo pretprošli vikend, sedmoro je mrtvih na Ibarskoj magistrali. Da li neko o toj bezbednosti razmišlja? Broj automobila kod Lazarevca je 27.000 dnevno, kod Ćelija preko 17.000 dnevno. To više nikako ne može biti bezbedan saobraćaj. Možete da postavite radare, šta god hoćete, ali bezbednosti nema ako se na magistralnom putu pređe cifra od 8.000 automobila dnevno.
Prema tome, ja vas molim da kroz naše amandmane koje smo davali doteramo ovaj zakon da bi on što duže trajao, da bi saobraćaj stvarno bio bezbedniji, a ne da zaplašimo vozače, da putuju tri-četiri sata sto i nešto kilometara, kao što se sada događa. Evo, poštujte sve saobraćajne znake, mi smo to merili, i uzmite petak ili dane vikenda (subota, nedelja) i pođite od Beograda do Čačka, putovaćete pet sati. Ne pretičite na punoj liniji, poštujte svaki saobraćajni znak. Uzmite vozilo, pođite i videćete.
Ko će sada koristiti i čemu će služiti ta magistrala? Još jednom ponavljam, greh je bio zaustaviti koncesiju. Rečeno je bilo da će se raditi paralelno sa autoputem. Zašto nije 10 km rađeno u Vojvodini, a 10 krenulo prema Ibarskoj magistrali? Dajte sada onima koji su kočili koncesiju...
Znam da je bio uslov da se podrži Vlada da se zaustavi koncesija. Mi ih sada, kao Srbija, čašćavamo NIP-om ili kreditnom linijom, a častili smo ih, jer smo uzeli kredit za Bešku, za Temerinsku petlju, za Novosadsku petlju, za rekonstrukciju Novi Sad - Subotica, što je urađeno pre tri godine, za završetak Beograd - Novi Sad, to smo ih častili, cela Srbija, za Beograd-Vršac, za Beograd, kroz Srem, do hrvatske granice, a oni jednim delom sredstava nisu hteli da učestvuju da bi i ta nesrećna Šumadija, Pomoravlje i zapadna Srbija dobila bezbednost u saobraćaju.
Kako se osećaju roditelji kada im đaci i deca pođu za Beograd vikendom? U goloj vodi su dok im ne jave ''stigli smo''. Kad jave "stigli smo", hvala Bogu. Zar još uvek neko može da zadrži da se ne gradi tamo na magistralama? Koliko je puta veći, gospodo, saobraćaj na Ibarskoj magistrali od Novi Sad - Subotica? Višestruko.
Zašto Grci nisu uradili autoput kroz Grčku na Koridoru 10? Zato što mi je njihov ministar lično rekao - gospodine Iliću, mi nemamo interes jer je saobraćaj jako mali, samo u turističkoj sezoni dva-tri meseca. Zašto i oni ne učestvuju sa Helenik programom, već godinama odlažu tih sto miliona evra, da bismo mi napravili to? Grdelička klisura je izuzetno skup projekat i zato se odustajalo od svega ovoga.
Prema tome, NATO ima cilj da autoputem poveže svoje baze sa Evropom. Zato nas i uvlači u priču - hajde radite ovo. Još za vreme Slobodana Miloševića pokrenuta je inicijativa, i za vreme mog mandata, da deo koridora Beograd - južni Jadran do Bara bude krak Koridora 10. Posle bombardovanja to je skinuto sa dnevnog reda.
Zato smo mi povezali Horgoš-Požega, da bismo deo Koridora 10 iskoristili, da bismo dobili dozvolu da i ovaj deo bude krak Koridora 10, kao što je urađeno za krak Niš-Dimitrovgrad. Stopiranjem koncesije vi ste potpuno izbacili iz igre, znači da deo koridora Beograd-Bar, gde je strategija razvoja Srbije bila opredeljena ne za Solun i makedonsku granicu, već se Srbija, sa Crnom Gorom, opredelila da radi autoput Beograd-Bar paralelno pruzi Beograd-Bar...
(Predsednik: Gospodine Iliću, prošlo je 20 minuta. Privedite kraju diskusiju.)
...i da to bude glavni srpski koridor, kroz srce Srbije, koji bi znatno...
(Predsednik: Da li želite da uzmete od vremena koje pripada vašoj poslaničkog grupi? Možete ako želite.)
Evo, za sekund završavam.
(Predsednik: Gospodine Mrkonjiću, molim vas.)
Nastaviću u daljem toku. Neka bude 20 minuta, to je dosta. Hvala vam na pažnji.
Socijalistička partija Srbije
Slavica Đukić Dejanović
Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija
| Predsedava
Reč ima gospodin Tomislav Nikolić. Molim vas da se ponovo prijavite. Izvolite.
Srpska napredna stranka
Tomislav Nikolić
Napred Srbijo
Dame i gospodo narodni poslanici, Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima je još jedan u nizu zakona koji su rastrzani između naših želja i naših mogućnosti. Objektivno gledano, protiv ovakvog zakona teško da bi se iko u razvijenom svetu mogao usprotiviti ili da mu traži previše zamerki i previše mana. Uostalom, pretpostavljam da je zakon i rađen po uzoru na ono što su makar u EU, a mislim i u državama koje nisu članice EU, odavno uradili ili intenzivno rade.
Tu ne bih mogao da prigovaram previše, zato što pokušavam da se stavim u ulogu onih koji su, zahvaljujući tome što ne regulišemo odnose u saobraćaju, izgubili nekog člana svoje porodice i sad treba reći ocu ili majci, bratu ili sestri, detetu, da ne treba kažnjavati nesavesne vozače, da ne treba isključiti iz saobraćaja lice pod dejstvom alkohola, narkotika, ludaka koji sedi za volanom, ludaka koji pretiče u krivinama na punoj liniji, koji prolazi na crveno svetlo.
To će, naravno, da ima podršku i šire javnosti, posebno lica koja strepe kad sednu za volan ili kada pošalju dete da trotoarom i na pešačkim prelazima stigne do obdaništa ili do škole. Ali odmah se postavlja pitanje hoće li se sprovođenje ovog zakona svesti isključivo na rigorozno kažnjavanje i hoće li ulogu preuzeti jedna funkcija koju ste ovde apostrofirali, koju ste nazvali "policijski službenik", koji postaje bog za regulisanje saobraćaja, za regulisanje odnosa u saobraćaju i za ponašanje prema vozačima.
Mi nemamo puteve na kojima može da se obezbedi bezbednost saobraćaja. Mi nemamo automobile koji su bezbedni za saobraćaj. Predlagač zakona nije smeo ovde da nam kaže da bi bar polovinu voznog parka trebalo odmah isključiti.
Svi ste učesnici u saobraćaju, neke od vas voze, a neki sami vozimo, i znate koliko puta noću sretnete auto koji nema jedno ili oba svetla. Koliko puta vas neko otpozadi ili udari ili stigne da vas udari zato što njegove kočnice ne reaguju uopšte? Ne zato što on nije pazio, nego zato što mu je auto apsolutno tehnički neispravan. Uostalom, auto stariji od 10 godina ne može da bude tehnički ispravan. Hajde sad da oduzmemo ljudima sve te automobile i kažemo - vi ne možete da izađete u saobraćaj, ugrozićete bezbednost saobraćaja.
Ovaj zakon treba doneti. Ne u obliku koji je sada pred nama. Pretpostavljam da ćemo morati da ga menjamo u najskorije vreme, kada budemo o tome mi odlučivali. Ako je intencija zakona da se smanji broj smrtnih slučajeva, on ne može da naiđe na preveliko odbijanje i otpor, ali ako mu je intencija da policija ponovo preuzme batinu u svoje ruke, onda taj zakon ne sme da bude prihvaćen.
Zabrinuli su me mnogi termini i mnoge institucije u ovom zakonu. Recimo, vozilo-presretač (što nije krstarica?) – neobeleženo policijsko vozilo na koje se ne primenjuju propisi u saobraćaju. Izvinite molim vas, šta to znači? U civilnom autu će policija da juri prekršioce u saobraćaju? Policijski automobil koji reguliše saobraćaj mora da bude vidno obeležen. Ne postoji tajna služba u saobraćajnoj policiji. Ako moramo da trpimo BIA i VBA, sigurno nećemo da dozvolimo da nas uniformisani policajci u civilnim vozilima sa civilnim tablicama, kršeći propise, uče pameti i uče bezbednosti u saobraćaju na putevima.
Predvideli ste kazne za roditelje čija deca naprave saobraćajni prekršaj. Predvideli ste čitav niz kazni, ne vezujući ih za članove zakona, što je veoma sumnjivo. Za svaku kaznu koja je predviđena u kaznenim odredbama mora da se navede član koji je prekršen. A vi imate čitav niz odredbi opisno navedenih - lice koje učini to i to. Pa to je negde predviđeno u zakonu kao zabranjeno. Nove norme uvodite u kaznenim odredbama, opisne, deskriptivne norme, i sada će da procenjuje sudija.
A posebno bih upozorio na spregu koja postoji danas, na čitavu jednu mafiju koja danas postoji na relaciji sudije-veštaci-policija. Danas možete da napravite najteži saobraćajni prekršaj, najteže krivično delo sa smrtnim posledicama, a da za to ne odgovarate onoliko koliko bi po zakonu bilo moguće.
Imam slučaj u kome je, pod izgovorom da treba spasavati dečka koji ima 26 godina, a kazniti čiču od 70 i nešto koji je vozio traktor, u udesu sa smrtnim posledicama, veštak rekao da na udes nije uticala alkoholisanost tog mladog vozača i nije uticala njegova dioptrija šest, a nije nosio naočare. Kaže - on celog života već živi sa tom dioptrijom, on je stekao svoje mere za udaljenost, za brzinu... Znači, dečko koji je odbijen na vojnom pregledu kao nesposoban za služenje vojnog roka, sutradan je dobio lekarsko uverenje da može da upravlja motornim vozilom.
Postoji čitav niz sudskih veštaka koji zajedno sa advokatima mogu da vas izvuku, da vas spasu od svake kazne zbog saobraćajnog prekršaja. Jer, kod nas se računa kada je saobraćajni prekršaj, čak i kada neko pogine, da je to tako moralo da se desi. Svi mi vozimo, nikad se ne zna kada će ko od nas da načini taj prekršaj i nemoj previše da osuđuješ onoga koji načini neki prekršaj jer i tebi to može da se desi. Normalnom čoveku to ne može i ne sme da se desi.
Treba svesti ulogu policajca na putu na što manju moguću meru. Ako se povodite za savremenim obrascima regulisanja saobraćaja, recite mi gde to policajci istrčavaju iza žbuna na put, rizikujući svoj život. Taj sam slučaj imao na autoputu, kada sam jedva zaustavio automobil, pošto je morao da pretrči na levu traku, a ja sam preticao kamion, da zaustavi mene i rizikovao život. Naravno da sam se vratio posle 100 metara u rikverc i pitao ga šta mu to treba.
Jedne noći sam na ulazu u Kragujevac zatekao policijsku patrolu koja je kucala rešenja o prekršajima pisaćom mašinom na haubi i rekli su da ne mogu da idu. Prošla im je smena, ali nisu još normu ispunili pa zaustavljaju sve redom. Svakom su ponešto našli, ručna kočnica, signalizacija... Pa kad sumnjaju, onda pošalju na vanredan tehnički pregled. Vidim da to sada mogu ponovo.
Zašto onda imamo redovne tehničke preglede? Otkud ovlašćenje policijskom službeniku da vas svakog časa pošalje na vanredni tehnički pregled?
Zar nemate neku sigurnost kada vozilo tehnički pregledate i registrujete na godinu dana? On neka utvrdi da li je vozilo neispravno, a redovni tehnički pregled garantuje da će do sledećeg tehničkog pregleda vozilo sa te strane biti ispravno. Ili se možda i na tehničkom pregledu provlači svašta. Ali, onda treba vršiti drugačije kontrole lica koja vrše tehnički pregled. Ovde ste predvideli da policija čak može i da zadrži lice koje načini saobraćajni prekršaj do 24 sata, dok sudija za prekršaje ne počne da radi, da bi ga on kaznio po Zakonu o prekršajima sa kojim još to nije usaglašeno. I to za nasilničku vožnju. Dva puta ne stane na znak stop ili pretiče na punoj liniji, policijski službenik to podvede pod nasilničku vožnju i ima pravo 24 časa da zadrži lice.
Da ste seli da izmišljate strože kazne, ne znam da li biste se još nečega setili. A odgovornost Vlade za stanje na putevima, za pružne prelaze, koje ovde još niko nije pomenuo, na kojima gine većina ljudi u saobraćaju, toga ovde nema uopšte. Formirate još jednu agenciju. Malo nam je agencija, treba nam još jedna. Pa još plus neki direktorat, sastavljen od ministara. Samo ''ajde Alija, da je više vojske'', a u osnovi, ponovo će sve biti prepušteno na licu mesta policiji. Molim vas da lepo označite mesta na kojima će stajati fiksni radari 365 dana u godini, da vozač dobije od sudije za prekršaje rešenje uz dokaz da je počinio prekršaj, da to ne zavisi od policajca.
Juče se ovde ministar hvalio da će policajac da predaje priznanice, pa će vozač sam da plaća prekršaj. Da, on će da mu da priznanicu ako se ne dogovori sa vozačem koliko novca da mu ovaj da, da mu ne da priznanicu. I tu sad treba posebnu pažnju obratiti na zaposlene u policiji. Zaista želim da ti ljudi budu potpuno zaštićeni, da njihova bezbednost uopšte ne bude dovedena u pitanje, ali želim da se isključi njihovo subjektivno pravo da odlučuju o tome koga će da kazne, a koga neće.
Ako želite red, a ovo je jedan od zakona kojima se zavodi red, onda policajac mora da bude dobro plaćen i ne sme da bude sklon korupciji, odnosno mora da bude rigorozno kažnjavan za svaki takav prekršaj, a to znači da morate da imate specijalne policijske jedinice od potpuno čistih ljudi od kojih će da strepi policija. Sve dok toga ne bude, uopšte ne verujem da vi možete da sprovedete zakone kojima se uvodi red. Red moraju da uvode apsolutno čisti ljudi, neukaljani, profesionalci.
Vi imate u Beogradu 70% sastava policije iz unutrašnjosti Srbije. I tu decu namučite po 15-20 godina. On živi u Kragujevcu, oženi se, ima jedno dete, drugo dete, a putuje na posao u Beograd zato što u Beogradu nema dovoljno policije. I nikada ne može da dobije premeštaj u Kragujevac, u Sombor, u Niš, nego ostaje večito u policijskim internatima. Ima 40 godina, zasnovao je porodicu, napravio kuću u svom rodnom mestu ili bi živeo u selu sa svojim roditeljima, a celog života je terenac samo zato što radi u policiji.
Da li on smatra da ima nekakvo moralno pravo da naplati to što ga država kažnjava da živi odvojen od svoje porodice? S jedne strane štiti građane koji mirno uživaju i ne žele da se bave tim policijskim poslom, zasnivaju porodicu i svoju decu šalju na ulicu, od njega traže da ih zaštiti u saobraćaju i od dilera droge i od onih koji se bave podvođenjem, a sam lično ne može da brine o svojoj deci zato što nije sa njima celog života.
On smatra, stvori sebi takvu viziju da mu država još nešto duguje. Ako neće država da mu da, daće mu učesnik u saobraćaju, kome se mnogo više isplati da izvadi neki novac i da ga stavi u dokumenta koja predaje nego da ga vi rigorozno kaznite sa 100, 200 ili 300 hiljada dinara za prekršaj koji je načinio.
O tome treba razmišljati. Policijski posao treba da bude dobro plaćen, da imate veliku prohodnost u policiji, ali da se isto tako vrlo lako gubi posao u policiji. Tako da dođu najbolji.
Ovo može svako od vas da prizna. Koliko vas je dece zvalo ovih dana sa molbom da im pomognete da se upišu u srednju policijsku školu ili policijsku akademiju. Ako su zvali mene, a znaju da nemam uticaja na to, sigurno su zvali i vas koji ste u vladajućoj većini. Neka to bude poželjan posao za našu decu, ali neka znaju da mogu vrlo lako da ga izgube i da mogu i u zatvoru da završe ako taj posao ne obavljaju barem u meri u kojoj to zahtevaju od drugih građana Srbije.
Mi, naravno, ne možemo da glasamo za zakone koje predlaže ovakva vladajuća većina u kojoj jedan deo ništa dobro ne misli Srbiji. Jedan deo poslanika dolazi samo na utvrđivanje kvoruma i Dan za glasanje, i čak otvoreno govore - odoh u Srbiju, na sednicu Narodne skupštine Republike Srbije, a vraćam se u Vojvodinu, u svoju državu. Dok te odnose ne regulišete, ne očekujte od bilo koga ko voli Srbiju da vam pomogne da donesete bilo koji zakon, pa čak i one koji su očigledno popravljanje situacije i očigledno pokušaj da se otkloni ono što nas sve proganja, a to je, kada ujutru gledate prvi jutarnji dnevnik, koliko će slomljenih automobila da vam pokažu te noći.
Možda će vam na ovom zakonu biti zahvalni mnogi roditelji čija deca svake noći voze u alkoholisanom stanju. Možda bi jedna drakonska kazna, pa druga, učinila da ta deca počnu da misle i o svom životu i o životima svojih roditelja koje ostavljaju zauvek ojađenim.
Možda, ali ponavljam, ako se to pretvori u policijsku torturu i ako građani budu izloženi na milost i nemilost policiji, ako ovu našu sirotinju koja mora negde da se preveze i seda u auto iz koga kad uđe u baru prsne voda pravo u oko, ako tu sirotinju budete ovako kažnjavali, ako ne budete smeli da zaustavite ove koji imaju tamna stakla, džipove ili kada ih zaustavite a on vas opsuje, pa ne sme policajac ništa da preduzme, onda ništa niste uradili.
Dakle, voleo bih da počnete da kažnjavate ove ''silne momke'' i da to objavljujete u medijima. Onda bih poverovao da ste rešili da nešto u Srbiji regulišete. Hvala vam.
Tu ne bih mogao da prigovaram previše, zato što pokušavam da se stavim u ulogu onih koji su, zahvaljujući tome što ne regulišemo odnose u saobraćaju, izgubili nekog člana svoje porodice i sad treba reći ocu ili majci, bratu ili sestri, detetu, da ne treba kažnjavati nesavesne vozače, da ne treba isključiti iz saobraćaja lice pod dejstvom alkohola, narkotika, ludaka koji sedi za volanom, ludaka koji pretiče u krivinama na punoj liniji, koji prolazi na crveno svetlo.
To će, naravno, da ima podršku i šire javnosti, posebno lica koja strepe kad sednu za volan ili kada pošalju dete da trotoarom i na pešačkim prelazima stigne do obdaništa ili do škole. Ali odmah se postavlja pitanje hoće li se sprovođenje ovog zakona svesti isključivo na rigorozno kažnjavanje i hoće li ulogu preuzeti jedna funkcija koju ste ovde apostrofirali, koju ste nazvali "policijski službenik", koji postaje bog za regulisanje saobraćaja, za regulisanje odnosa u saobraćaju i za ponašanje prema vozačima.
Mi nemamo puteve na kojima može da se obezbedi bezbednost saobraćaja. Mi nemamo automobile koji su bezbedni za saobraćaj. Predlagač zakona nije smeo ovde da nam kaže da bi bar polovinu voznog parka trebalo odmah isključiti.
Svi ste učesnici u saobraćaju, neke od vas voze, a neki sami vozimo, i znate koliko puta noću sretnete auto koji nema jedno ili oba svetla. Koliko puta vas neko otpozadi ili udari ili stigne da vas udari zato što njegove kočnice ne reaguju uopšte? Ne zato što on nije pazio, nego zato što mu je auto apsolutno tehnički neispravan. Uostalom, auto stariji od 10 godina ne može da bude tehnički ispravan. Hajde sad da oduzmemo ljudima sve te automobile i kažemo - vi ne možete da izađete u saobraćaj, ugrozićete bezbednost saobraćaja.
Ovaj zakon treba doneti. Ne u obliku koji je sada pred nama. Pretpostavljam da ćemo morati da ga menjamo u najskorije vreme, kada budemo o tome mi odlučivali. Ako je intencija zakona da se smanji broj smrtnih slučajeva, on ne može da naiđe na preveliko odbijanje i otpor, ali ako mu je intencija da policija ponovo preuzme batinu u svoje ruke, onda taj zakon ne sme da bude prihvaćen.
Zabrinuli su me mnogi termini i mnoge institucije u ovom zakonu. Recimo, vozilo-presretač (što nije krstarica?) – neobeleženo policijsko vozilo na koje se ne primenjuju propisi u saobraćaju. Izvinite molim vas, šta to znači? U civilnom autu će policija da juri prekršioce u saobraćaju? Policijski automobil koji reguliše saobraćaj mora da bude vidno obeležen. Ne postoji tajna služba u saobraćajnoj policiji. Ako moramo da trpimo BIA i VBA, sigurno nećemo da dozvolimo da nas uniformisani policajci u civilnim vozilima sa civilnim tablicama, kršeći propise, uče pameti i uče bezbednosti u saobraćaju na putevima.
Predvideli ste kazne za roditelje čija deca naprave saobraćajni prekršaj. Predvideli ste čitav niz kazni, ne vezujući ih za članove zakona, što je veoma sumnjivo. Za svaku kaznu koja je predviđena u kaznenim odredbama mora da se navede član koji je prekršen. A vi imate čitav niz odredbi opisno navedenih - lice koje učini to i to. Pa to je negde predviđeno u zakonu kao zabranjeno. Nove norme uvodite u kaznenim odredbama, opisne, deskriptivne norme, i sada će da procenjuje sudija.
A posebno bih upozorio na spregu koja postoji danas, na čitavu jednu mafiju koja danas postoji na relaciji sudije-veštaci-policija. Danas možete da napravite najteži saobraćajni prekršaj, najteže krivično delo sa smrtnim posledicama, a da za to ne odgovarate onoliko koliko bi po zakonu bilo moguće.
Imam slučaj u kome je, pod izgovorom da treba spasavati dečka koji ima 26 godina, a kazniti čiču od 70 i nešto koji je vozio traktor, u udesu sa smrtnim posledicama, veštak rekao da na udes nije uticala alkoholisanost tog mladog vozača i nije uticala njegova dioptrija šest, a nije nosio naočare. Kaže - on celog života već živi sa tom dioptrijom, on je stekao svoje mere za udaljenost, za brzinu... Znači, dečko koji je odbijen na vojnom pregledu kao nesposoban za služenje vojnog roka, sutradan je dobio lekarsko uverenje da može da upravlja motornim vozilom.
Postoji čitav niz sudskih veštaka koji zajedno sa advokatima mogu da vas izvuku, da vas spasu od svake kazne zbog saobraćajnog prekršaja. Jer, kod nas se računa kada je saobraćajni prekršaj, čak i kada neko pogine, da je to tako moralo da se desi. Svi mi vozimo, nikad se ne zna kada će ko od nas da načini taj prekršaj i nemoj previše da osuđuješ onoga koji načini neki prekršaj jer i tebi to može da se desi. Normalnom čoveku to ne može i ne sme da se desi.
Treba svesti ulogu policajca na putu na što manju moguću meru. Ako se povodite za savremenim obrascima regulisanja saobraćaja, recite mi gde to policajci istrčavaju iza žbuna na put, rizikujući svoj život. Taj sam slučaj imao na autoputu, kada sam jedva zaustavio automobil, pošto je morao da pretrči na levu traku, a ja sam preticao kamion, da zaustavi mene i rizikovao život. Naravno da sam se vratio posle 100 metara u rikverc i pitao ga šta mu to treba.
Jedne noći sam na ulazu u Kragujevac zatekao policijsku patrolu koja je kucala rešenja o prekršajima pisaćom mašinom na haubi i rekli su da ne mogu da idu. Prošla im je smena, ali nisu još normu ispunili pa zaustavljaju sve redom. Svakom su ponešto našli, ručna kočnica, signalizacija... Pa kad sumnjaju, onda pošalju na vanredan tehnički pregled. Vidim da to sada mogu ponovo.
Zašto onda imamo redovne tehničke preglede? Otkud ovlašćenje policijskom službeniku da vas svakog časa pošalje na vanredni tehnički pregled?
Zar nemate neku sigurnost kada vozilo tehnički pregledate i registrujete na godinu dana? On neka utvrdi da li je vozilo neispravno, a redovni tehnički pregled garantuje da će do sledećeg tehničkog pregleda vozilo sa te strane biti ispravno. Ili se možda i na tehničkom pregledu provlači svašta. Ali, onda treba vršiti drugačije kontrole lica koja vrše tehnički pregled. Ovde ste predvideli da policija čak može i da zadrži lice koje načini saobraćajni prekršaj do 24 sata, dok sudija za prekršaje ne počne da radi, da bi ga on kaznio po Zakonu o prekršajima sa kojim još to nije usaglašeno. I to za nasilničku vožnju. Dva puta ne stane na znak stop ili pretiče na punoj liniji, policijski službenik to podvede pod nasilničku vožnju i ima pravo 24 časa da zadrži lice.
Da ste seli da izmišljate strože kazne, ne znam da li biste se još nečega setili. A odgovornost Vlade za stanje na putevima, za pružne prelaze, koje ovde još niko nije pomenuo, na kojima gine većina ljudi u saobraćaju, toga ovde nema uopšte. Formirate još jednu agenciju. Malo nam je agencija, treba nam još jedna. Pa još plus neki direktorat, sastavljen od ministara. Samo ''ajde Alija, da je više vojske'', a u osnovi, ponovo će sve biti prepušteno na licu mesta policiji. Molim vas da lepo označite mesta na kojima će stajati fiksni radari 365 dana u godini, da vozač dobije od sudije za prekršaje rešenje uz dokaz da je počinio prekršaj, da to ne zavisi od policajca.
Juče se ovde ministar hvalio da će policajac da predaje priznanice, pa će vozač sam da plaća prekršaj. Da, on će da mu da priznanicu ako se ne dogovori sa vozačem koliko novca da mu ovaj da, da mu ne da priznanicu. I tu sad treba posebnu pažnju obratiti na zaposlene u policiji. Zaista želim da ti ljudi budu potpuno zaštićeni, da njihova bezbednost uopšte ne bude dovedena u pitanje, ali želim da se isključi njihovo subjektivno pravo da odlučuju o tome koga će da kazne, a koga neće.
Ako želite red, a ovo je jedan od zakona kojima se zavodi red, onda policajac mora da bude dobro plaćen i ne sme da bude sklon korupciji, odnosno mora da bude rigorozno kažnjavan za svaki takav prekršaj, a to znači da morate da imate specijalne policijske jedinice od potpuno čistih ljudi od kojih će da strepi policija. Sve dok toga ne bude, uopšte ne verujem da vi možete da sprovedete zakone kojima se uvodi red. Red moraju da uvode apsolutno čisti ljudi, neukaljani, profesionalci.
Vi imate u Beogradu 70% sastava policije iz unutrašnjosti Srbije. I tu decu namučite po 15-20 godina. On živi u Kragujevcu, oženi se, ima jedno dete, drugo dete, a putuje na posao u Beograd zato što u Beogradu nema dovoljno policije. I nikada ne može da dobije premeštaj u Kragujevac, u Sombor, u Niš, nego ostaje večito u policijskim internatima. Ima 40 godina, zasnovao je porodicu, napravio kuću u svom rodnom mestu ili bi živeo u selu sa svojim roditeljima, a celog života je terenac samo zato što radi u policiji.
Da li on smatra da ima nekakvo moralno pravo da naplati to što ga država kažnjava da živi odvojen od svoje porodice? S jedne strane štiti građane koji mirno uživaju i ne žele da se bave tim policijskim poslom, zasnivaju porodicu i svoju decu šalju na ulicu, od njega traže da ih zaštiti u saobraćaju i od dilera droge i od onih koji se bave podvođenjem, a sam lično ne može da brine o svojoj deci zato što nije sa njima celog života.
On smatra, stvori sebi takvu viziju da mu država još nešto duguje. Ako neće država da mu da, daće mu učesnik u saobraćaju, kome se mnogo više isplati da izvadi neki novac i da ga stavi u dokumenta koja predaje nego da ga vi rigorozno kaznite sa 100, 200 ili 300 hiljada dinara za prekršaj koji je načinio.
O tome treba razmišljati. Policijski posao treba da bude dobro plaćen, da imate veliku prohodnost u policiji, ali da se isto tako vrlo lako gubi posao u policiji. Tako da dođu najbolji.
Ovo može svako od vas da prizna. Koliko vas je dece zvalo ovih dana sa molbom da im pomognete da se upišu u srednju policijsku školu ili policijsku akademiju. Ako su zvali mene, a znaju da nemam uticaja na to, sigurno su zvali i vas koji ste u vladajućoj većini. Neka to bude poželjan posao za našu decu, ali neka znaju da mogu vrlo lako da ga izgube i da mogu i u zatvoru da završe ako taj posao ne obavljaju barem u meri u kojoj to zahtevaju od drugih građana Srbije.
Mi, naravno, ne možemo da glasamo za zakone koje predlaže ovakva vladajuća većina u kojoj jedan deo ništa dobro ne misli Srbiji. Jedan deo poslanika dolazi samo na utvrđivanje kvoruma i Dan za glasanje, i čak otvoreno govore - odoh u Srbiju, na sednicu Narodne skupštine Republike Srbije, a vraćam se u Vojvodinu, u svoju državu. Dok te odnose ne regulišete, ne očekujte od bilo koga ko voli Srbiju da vam pomogne da donesete bilo koji zakon, pa čak i one koji su očigledno popravljanje situacije i očigledno pokušaj da se otkloni ono što nas sve proganja, a to je, kada ujutru gledate prvi jutarnji dnevnik, koliko će slomljenih automobila da vam pokažu te noći.
Možda će vam na ovom zakonu biti zahvalni mnogi roditelji čija deca svake noći voze u alkoholisanom stanju. Možda bi jedna drakonska kazna, pa druga, učinila da ta deca počnu da misle i o svom životu i o životima svojih roditelja koje ostavljaju zauvek ojađenim.
Možda, ali ponavljam, ako se to pretvori u policijsku torturu i ako građani budu izloženi na milost i nemilost policiji, ako ovu našu sirotinju koja mora negde da se preveze i seda u auto iz koga kad uđe u baru prsne voda pravo u oko, ako tu sirotinju budete ovako kažnjavali, ako ne budete smeli da zaustavite ove koji imaju tamna stakla, džipove ili kada ih zaustavite a on vas opsuje, pa ne sme policajac ništa da preduzme, onda ništa niste uradili.
Dakle, voleo bih da počnete da kažnjavate ove ''silne momke'' i da to objavljujete u medijima. Onda bih poverovao da ste rešili da nešto u Srbiji regulišete. Hvala vam.
Socijalistička partija Srbije
Slavica Đukić Dejanović
Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija
| Predsedava
Zahvaljujem. Reč ima gospodin Zoran Šami.
Zoran Šami
Demokratska stranka Srbije - Vojislav Koštunica
Gospođo predsednice Skupštine, dame i gospodo poslanici, uvaženi ministre, DSS svakako smatra da valja doneti novi zakon o bezbednosti saobraćaja. Štaviše, smem da tvrdim da bi vam verovatno, kada biste postavili retoričko pitanje poslanicima da li su za donošenje novog zakona o bezbednosti saobraćaja, svih 250 poslanika to potvrdilo. Razlog je jednostavan - zakon koji je sada na snazi donesen je skoro pre 30 godina i, po mom dubokom uverenju, nije valjao čak ni u vreme kada je donesen.
Naravno, po logici stvari, pošto se za tih tridesetak godina mnogo toga izmenilo i u političkom i u ekonomskom, a posebno u tehnološkom sistemu, i kod prevoznih sredstava i kod sredstava za kontrolu bezbednosti saobraćaja, onda je normalno da se donese novi zakon, i to nije sporno.
Molim one koji gorljivo brane ovaj zakon da nas u to više ne uveravaju, nemaju potrebe da nas uveravaju. Treba nam nov zakon o bezbednosti saobraćaja.
Kada smo svesni činjenice da zakon koji je trenutno na snazi nije valjao ni kada je donesen, onda bi valjda logično pitanje bilo zašto nije valjao. Pre nego što ponudite nov zakon, ustanovite šta ne valja u starom.
Odgovor je jednostavan - stari zakon, naprosto, u sebi ima ugrađenu pogrešnu logiku. Ali, po mišljenju DSS-a i po mom skromnom uverenju, ponuđeni zakon je loš jer je zadržao tu istu pogrešnu logiku.
Ta logika može najjednostavnije da se svede na dva stava. Prvi stav je - policija je neprikosnovena i nepogrešiva, drugi stav je - ako policija i pogreši, primenjuju se stav 1. Ova dva stava su dosledno sprovedena kroz čitav zakon.
Mogu vam navesti na desetine primera u zakonu, a navešću samo neke. Npr. u članu 29. zabranjujete uređaj za detektovanje i ometanje radara i drugih instrumenata koje koristi policija za kontrolu bezbednosti saobraćaja. Ono za ometanje, to je razumljivo, ne smeju se ometati takvi uređaji. Ali zašto se zabranjuje detektovanje?
Znate, neke zemlje, npr. u Nemačkoj policajci na svakih 20 kilometara puta postave radar, nema policijskog službenika, vi ga detektujete i smanjite brzinu. Valjda je cilj da ljudi poštuju propise i voze propisanim brzinama. Nije cilj da ne poštuje propise da bi mu se uzele pare.
I dalje je policijski zapisnik verodostojna isprava.
Znači, neko je napravio zapisnik da sam ja tog i tog dana u tim i tim kolima prošao kroz crveno svetlo. Ja mogu da dokažem da sam tog dana tim kolima bio u Švedskoj, da dokažem pasošem, da dovedem deset svedoka, to nema nikakve veze - ako je napravljen takav zapisnik, vi ćete odgovarati. Znam, pričao mi je jedan prijatelj, sudije čupaju kosu kada se sa takvim nekakvim stvarima suoče.
Dalje, u zakonu jednog slova nema o potrebi unutrašnje kontrole policije za rad onih koji se bave bezbednošću saobraćaja, jedno jedino slovo, jedna jedina obaveza da se ti ljudi kontrolišu. Moraju se kontrolisati. Da li treba da se uveravamo da u celom tom sistemu, pogotovo kada ste policiji dali neograničena ovlašćenja, ima naravno i mita i korupcije i čega god hoćete? To svi znaju.
(Predsednik: Gospodine Krasiću, molim vas da ne ometate gospodina Šamija dok govori i da vodimo svi računa o atmosferi u sali.)
Dalje, uvodi se nešto što je kao osnovna ideja odlično - kazneni bodovi (to imaju, u raznim oblicima, u mnogim državama u svetu, Evropi pre svega), ali opet sa pogrešnom logikom.
Nije ideja da neko što pre skupi 18 bodova da bi mu se uzela vozačka dozvola i onda će policija da mu organizuje novi vozački ispit (ovo naglašavam zato što nema nikakve logike da policija ima bilo kakve veze sa vozačkim ispitom). Ne, bodovi treba da služe nečem drugom. Treba da služe tome, kada neko skupi šest bodova, da ga kroz neki sistem edukacije uverite da ne treba da dobije sedmi, ili kada ima 12 da ne treba da dobije 13, a ne da što pre skupi 18.
Međutim, nažalost, bodovi su ovde shvaćeni kao goli sistem represije, koji naravno treba da postoji, kažem, samo zato da bi se, kao što reče gospodin Ilić, uterale pare u budžet. Koliko to opet, s druge strane, košta državu, uveravam vas da je lako izračunati. Na saobraćajnim nesrećama se troši dvadeset puta više novca nego što se zaradi na ovim kaznama.
Mi smo, kao stranka, imali ozbiljan problem, jer smo posle prvog čitanja zakona od otprilike 350 članova prvo imali ideju da napišemo oko 300 amandmana. Odustali smo od toga i podneli smo samo 73 amandmana. Naprosto smo hteli da ispravimo i pokušamo da ispravimo ono što najviše smeta.
Naravno, neke stvari su bile neotklonjive. Trebalo bi zameniti jedno desetak članova vezanih za ove bodove, da bi se promenila celokupna logika. To teško može da se amandmanski odradi, ali to, u krajnjoj liniji, može biti neki naš domaći zadatak, za neko vreme koje dolazi.
Naime, uveren sam da ćete, koliko god amandmana poslanici predali, koliko god ih vi usvojili, vrlo brzo morati da vršite ispravke ovog zakona.
Ako ne budete to radili sada, slušajući poslanike, pošto su nam usta uvek puna Evrope, jednog dana će vam Brisel napisati novi zakon o bezbednosti saobraćaja i onda će verovatno stvari biti dovedene u red.
Još nešto, DSS nije podneo ni jedan amandman na kazne. Tu ima strašno problematičnih stvari. Stali smo na stanovište da ako usvojite naše suštinske amandmane da se neke stvari lakše ili drugačije tretiraju, onda i Odbor za saobraćaj može svojim intervencijama i amandmanima da dovede to u sklad sa kaznenim odredbama.
Inače, kurioziteta radi, pogledajte, navešću vam jedan primer kako ste površno radili sistem kazni. Kada pretovarite teretno vozilo za 5%, kazna je veća nego kada ga pretovarite za 20%. Moram da priznam da tu logiku ne razumem, ali dobro, to ćete vi objasniti.
Da završim, biće prilike da navodimo brojne primere vezano za naše amandmane i da o tome govorimo, dakle da postoji potreba donošenja novog zakona, to za DSS nije sporno, ali nažalost, smatramo da ponuđeni tekst zakona nije dobar.
Na kraju, još da kažem gospodinu ministru da mi je veoma drago da je on ovde i da mi onaj drugi ministar uopšte ne nedostaje. Lično mislim da o bezbednosti saobraćaja prvenstveno treba da se bavi ono ministarstvo koje je zaduženo za saobraćaj i, naravno, u svom domenu, ali samo u svom domenu, i druga ministarstva – MUP u domenu primene zakona, Ministarstvo zdravlja u svom domenu, Ministarstvo prosvete u svom domenu itd. Hvala vam.
Naravno, po logici stvari, pošto se za tih tridesetak godina mnogo toga izmenilo i u političkom i u ekonomskom, a posebno u tehnološkom sistemu, i kod prevoznih sredstava i kod sredstava za kontrolu bezbednosti saobraćaja, onda je normalno da se donese novi zakon, i to nije sporno.
Molim one koji gorljivo brane ovaj zakon da nas u to više ne uveravaju, nemaju potrebe da nas uveravaju. Treba nam nov zakon o bezbednosti saobraćaja.
Kada smo svesni činjenice da zakon koji je trenutno na snazi nije valjao ni kada je donesen, onda bi valjda logično pitanje bilo zašto nije valjao. Pre nego što ponudite nov zakon, ustanovite šta ne valja u starom.
Odgovor je jednostavan - stari zakon, naprosto, u sebi ima ugrađenu pogrešnu logiku. Ali, po mišljenju DSS-a i po mom skromnom uverenju, ponuđeni zakon je loš jer je zadržao tu istu pogrešnu logiku.
Ta logika može najjednostavnije da se svede na dva stava. Prvi stav je - policija je neprikosnovena i nepogrešiva, drugi stav je - ako policija i pogreši, primenjuju se stav 1. Ova dva stava su dosledno sprovedena kroz čitav zakon.
Mogu vam navesti na desetine primera u zakonu, a navešću samo neke. Npr. u članu 29. zabranjujete uređaj za detektovanje i ometanje radara i drugih instrumenata koje koristi policija za kontrolu bezbednosti saobraćaja. Ono za ometanje, to je razumljivo, ne smeju se ometati takvi uređaji. Ali zašto se zabranjuje detektovanje?
Znate, neke zemlje, npr. u Nemačkoj policajci na svakih 20 kilometara puta postave radar, nema policijskog službenika, vi ga detektujete i smanjite brzinu. Valjda je cilj da ljudi poštuju propise i voze propisanim brzinama. Nije cilj da ne poštuje propise da bi mu se uzele pare.
I dalje je policijski zapisnik verodostojna isprava.
Znači, neko je napravio zapisnik da sam ja tog i tog dana u tim i tim kolima prošao kroz crveno svetlo. Ja mogu da dokažem da sam tog dana tim kolima bio u Švedskoj, da dokažem pasošem, da dovedem deset svedoka, to nema nikakve veze - ako je napravljen takav zapisnik, vi ćete odgovarati. Znam, pričao mi je jedan prijatelj, sudije čupaju kosu kada se sa takvim nekakvim stvarima suoče.
Dalje, u zakonu jednog slova nema o potrebi unutrašnje kontrole policije za rad onih koji se bave bezbednošću saobraćaja, jedno jedino slovo, jedna jedina obaveza da se ti ljudi kontrolišu. Moraju se kontrolisati. Da li treba da se uveravamo da u celom tom sistemu, pogotovo kada ste policiji dali neograničena ovlašćenja, ima naravno i mita i korupcije i čega god hoćete? To svi znaju.
(Predsednik: Gospodine Krasiću, molim vas da ne ometate gospodina Šamija dok govori i da vodimo svi računa o atmosferi u sali.)
Dalje, uvodi se nešto što je kao osnovna ideja odlično - kazneni bodovi (to imaju, u raznim oblicima, u mnogim državama u svetu, Evropi pre svega), ali opet sa pogrešnom logikom.
Nije ideja da neko što pre skupi 18 bodova da bi mu se uzela vozačka dozvola i onda će policija da mu organizuje novi vozački ispit (ovo naglašavam zato što nema nikakve logike da policija ima bilo kakve veze sa vozačkim ispitom). Ne, bodovi treba da služe nečem drugom. Treba da služe tome, kada neko skupi šest bodova, da ga kroz neki sistem edukacije uverite da ne treba da dobije sedmi, ili kada ima 12 da ne treba da dobije 13, a ne da što pre skupi 18.
Međutim, nažalost, bodovi su ovde shvaćeni kao goli sistem represije, koji naravno treba da postoji, kažem, samo zato da bi se, kao što reče gospodin Ilić, uterale pare u budžet. Koliko to opet, s druge strane, košta državu, uveravam vas da je lako izračunati. Na saobraćajnim nesrećama se troši dvadeset puta više novca nego što se zaradi na ovim kaznama.
Mi smo, kao stranka, imali ozbiljan problem, jer smo posle prvog čitanja zakona od otprilike 350 članova prvo imali ideju da napišemo oko 300 amandmana. Odustali smo od toga i podneli smo samo 73 amandmana. Naprosto smo hteli da ispravimo i pokušamo da ispravimo ono što najviše smeta.
Naravno, neke stvari su bile neotklonjive. Trebalo bi zameniti jedno desetak članova vezanih za ove bodove, da bi se promenila celokupna logika. To teško može da se amandmanski odradi, ali to, u krajnjoj liniji, može biti neki naš domaći zadatak, za neko vreme koje dolazi.
Naime, uveren sam da ćete, koliko god amandmana poslanici predali, koliko god ih vi usvojili, vrlo brzo morati da vršite ispravke ovog zakona.
Ako ne budete to radili sada, slušajući poslanike, pošto su nam usta uvek puna Evrope, jednog dana će vam Brisel napisati novi zakon o bezbednosti saobraćaja i onda će verovatno stvari biti dovedene u red.
Još nešto, DSS nije podneo ni jedan amandman na kazne. Tu ima strašno problematičnih stvari. Stali smo na stanovište da ako usvojite naše suštinske amandmane da se neke stvari lakše ili drugačije tretiraju, onda i Odbor za saobraćaj može svojim intervencijama i amandmanima da dovede to u sklad sa kaznenim odredbama.
Inače, kurioziteta radi, pogledajte, navešću vam jedan primer kako ste površno radili sistem kazni. Kada pretovarite teretno vozilo za 5%, kazna je veća nego kada ga pretovarite za 20%. Moram da priznam da tu logiku ne razumem, ali dobro, to ćete vi objasniti.
Da završim, biće prilike da navodimo brojne primere vezano za naše amandmane i da o tome govorimo, dakle da postoji potreba donošenja novog zakona, to za DSS nije sporno, ali nažalost, smatramo da ponuđeni tekst zakona nije dobar.
Na kraju, još da kažem gospodinu ministru da mi je veoma drago da je on ovde i da mi onaj drugi ministar uopšte ne nedostaje. Lično mislim da o bezbednosti saobraćaja prvenstveno treba da se bavi ono ministarstvo koje je zaduženo za saobraćaj i, naravno, u svom domenu, ali samo u svom domenu, i druga ministarstva – MUP u domenu primene zakona, Ministarstvo zdravlja u svom domenu, Ministarstvo prosvete u svom domenu itd. Hvala vam.