Dame i gospodo poslanici, neću da se bavim brojkama u udesima, kakav je koji zakon imao efekat, kakav je imala efekat primena zakona itd., ali bih zamolio poslanike koji nam predlažu da glasamo za ovaj zakon, da se malo manje voze, da malo više voze, predlažem im da sada negde oko 16 sati sednu u svoje vozilo, čak i ono službeno kojim dolaze na sednice Skupštine i pokušaju da sada u Beogradu negde stignu i da mi garantuju da će ovaj zakon sve ove probleme koje imamo u Beogradu i čitavoj Srbiji da reši.
Neće. U tome i jeste problem. Možemo mi da pričamo o tome da su zakoni za mnoge stvari krivi, međutim najčešće mnogi drugi faktori utiču na bezbednost u saobraćaju. Potpuno se slažem da mora nešto hitno da se uradi kada je bezbednost u saobraćaju u pitanju. Dovoljno je samo da pogledate u novine unazad nekoliko godina i videćete koliko je građana nastradalo u tim saobraćajnim nesrećama, koliko je mladih ljudi bespovratno izgubljeno, koliko je dece, pa čak i beba smrtno nastradalo. Ali, to nije problem koji će da se reši ovim zakonom, nažalost.
Na bezbednost u saobraćaju utiče puno faktora. Na prvom mestu, utiče svest svih učesnika u saobraćaju. Ne vidim kako ćemo da se rešimo nekih starih i loših navika primenom ovog zakona. Utiče rad i kvalitet rada saobraćajne policije po pitanju vaspitavanja i regulisanja saobraćaja. Osim u Beogradu, saobraćaj se ne reguliše nigde više u Srbiji. Utiče kvalitet puteva, pa na kraju, za one ekstremne slučajeve, kojima ništa nije pomoglo do sada da se opamete, utiče kaznena politika.
Što se tiče uvođenja licenci za instruktore, profesionalne vozače, lica koja obavljaju tehnički pregled, moram da kažem tvorcima zakona da je tu ministarstvo prevareno, a varaće se i svi ovi ljudi koji treba da polažu ove ispite i idu na seminare. Ovo neće bitno da utiče na bezbednost u saobraćaju, ali će bitno da utiče na finansijsko stanje onih koji su ovo ubacili u zakon, jer će oni da budu predavači po tim seminarima.
Samo ću da postavim pitanje onima koji se malo bave naravima čoveka. Hoće li na njega efekat da ima neko predavanje koje će da traje satima ili jedan film od 20 minuta ili pola sata? Nesporno je da onaj koji je položio vozački ispit ima određeno znanje kroz učestvovanje u saobraćaju. To znanje pretvara u veštinu. Njemu seminar, kada je u pitanju njegova veština, nije bitan. On je već vozač. Problem je da svoju narav obuzda dok vozi.
A najbolji način jeste da svim profesionalnim vozačima, svim instruktorima i svim licima koja imaju vozačku dozvolu a nemaju 30 navršenih godina, za njih posebno svake treće godine, prikažete slike i filmove sa udesa i saobraćajnih nesreća. Neka vide šta znači i šta može da napravi bahato ponašanje u saobraćaju. Licencama to nećete da rešite. To je kada je u pitanju vaspitavanje vozača na onaj fin način.
Drugi faktor koji svakako utiče na bezbednost u saobraćaju jeste rad saobraćajne policije, a nama se rad saobraćajne policije svodi na mali rat između vozača i policajca. Vidim da su ovde gospoda iz Uprave saobraćajne policije. Da li je normalno da saobraćajna patrola postavi radar i snima vozila koja izlaze iz zone ograničenja? Dovoljno je samo da pređe na drugu stranu puta i da zaštiti zonu ograničenja. Više puta sam intervenisao. Ta ružna navika kod naše saobraćajne policije je ostala.
Pričam vam iskustva iz svog života i učestvovanja u saobraćaju za 20 godina i preko milion pređenih kilometara.
Da li je normalno da me u jedan sat ujutru zaustavi saobraćajni policajac i kaže – gospodine, išli ste 48 na sat, ograničenje je 40, ovde je škola? Hajde neka mi to neko objasni. Da li je to normalno?
Ili, zaustavi vozilo, dođe kod vozača, uzme mu isprave, po mraku, van naseljenog mesta, a pošalje ga, takvog vozača – pređi preko puta da ti pokažu radar. I onda ovaj stoji pored vozila, saobraćajni policajac sedi u autu, još pada i kiša, kao za inat, i piše čoveku prijavu dok se ovaj smrzava i cvokoće.
Postavljam pitanje – da li je ta saobraćajna policija tu postavljena da stvori uslove za bezbednost ili da ih pogorša? Da li je policajac ugrozio bezbednost učesnika u saobraćaju zato što ga je poslao da takav neopremljen prelazi ulicu? Jeste, a dužan je da se prvo o njegovoj bezbednosti stara.
Hoćemo li da pričamo o tome da na 500 metara od adrese gde se nalazi registrovano vozilo saobraćajni policajac 20 minuta priča o tome kako vozač mora da ima potvrdu, iako se vozilo vodi na njegovog oca i žive na istoj adresi, a samo 100 metara iza njega na kružnom toku stoji 200 ljudi i on ne reaguje?
Hoćemo li da pričamo o tome da pre neki dan, kada sam dolazio za Beograd, na 40. kilometru iz pravca Niša prema Beogradu, ni manje, ni više nego u zaštitnom pojasu pase krava? Lepo ste čuli, krava. Više puta sam intervenisao kod saobraćajne policije da izađu na lice mesta i da se to više ne dešava, ali niko ne reaguje. Nije toliko strašno, hajde krava je, neko je kao i čuva, ali ostala je rupa u zaštitnoj ogradi. Neki su se opekli na te rupe, ne bih o tome da pričam.
Kada su u pitanju životna iskustva, to je samo jedan mali deo, ali ono što je najružnije dešava se u gradovima manjim nego što je Beograd, da nekad zakaže regulisanje saobraćaja semaforima. Napravi se gužva, obavesti se saobraćajna policija, da bi dobili obaveštenje - ne može nijedna patrola da izađe i reguliše saobraćaj jer imaju akciju kontrole brzine od ministarstva i ne mogu nijednu saobraćajnu patrolu da pošalju na lice mesta, osim ako ne dođe, kako su rekli, do ''čukanja''.
Da li treba neko da nastrada da bi intervenisala saobraćajna policija ili da bude tu na prvom mestu radi bezbednosti svih učesnika u saobraćaju, da reguliše saobraćaj, na prvom mestu?
Da se razumemo još nešto, ne krivim ja te saobraćajne policajce ni za šta što su uradili. Većina njih su pošteni i dobri ljudi. Krivim vas koji ste odgovorni za njihov rad, zato što ih niste naučili da rade kako treba, zato što ih terate da rade kako ne treba, zato što im određujete koliko kazni moraju da naplate za jednu smenu.
Da bismo imali bezbednost u saobraćaju potrebno je, na prvom mestu, da postoji poverenje između svih učesnika u saobraćaju, između saobraćajne policije i ostalih učesnika, i vozača. Da učesnici u saobraćaju shvate i prihvate da policajac nije tu da ih kažnjava, nego, na prvom mestu, radi njihove bezbednosti u saobraćaju, regulisanja saobraćaja, pomoći ako im je potrebna, a za one ekstreme služi policija.
Kako to vama izgleda kada, ovo se sada više odnosi na ministra unutrašnjih poslova, žandarmerija i interventne jedinice izlaze noću i kontrolišu saobraćaj bez propisne opreme, nemaju crveno svetlo da zaustave vozilo, nemaju fluorescentni prsluk, ali on je policajci i zakon. A ovamo u zakonu predviđate da to mora da ima vozač.
E pa, primenite prvo na svoje ljude. Ako nemate, obezbedite im. Ako ne možete, ne šaljite ih tamo. Ako već toliko žele da vrše kontrolu vozila, neka se dogovore sa kolegama iz saobraćajne policije pa neka to rade zajedno, nemam ništa protiv. Svakako taj problem može da se reši.
Imamo još jedan novi termin – nasilnička vožnja. To je sada već nešto što je vrlo diskutabilno. Ponovo imamo u zakonu vozila sa prvenstvom prolaza. Slažem se da svaka država, pa i Srbija, mora u određenim situacijama da ima i takva vozila, koja nisu čisto policijska, nego su u pratnji neke javne ličnosti. Ali, ne mogu da shvatim da ministar, kome nije ni predviđeno da ima lično obezbeđenje, sedi u vozilu sa prvenstvom prolaza, divlja po Beogradu, divlja na otvorenom putu, da svako ko se nađe ispred njega (jednom prilikom se to desilo i meni) mora glavom bez obzira da sklanja vozilo sa puta bez obzira da li je uočio to vozilo na vreme ili nije.
To mogu da kažem za gospodina ministra Dinkića. Hoćete li i datum, postavio sam jednom poslaničko pitanje? Ostavite se više toga, rotacija, upaljenih svetala i sirena, ako vam to stvarno nije neophodno. Ako i zakasni gospodin ministar pet, deset, petnaest minuta ili sat vremena, nije strašno. Ako neko nastrada, onda je strašno.
Čini mi se, neko reče - pametan se čovek uči na tuđim greškama, budala na svojim, a idiot ih ponavlja. Nemojte da ponavljate greške. Setite se šta je bilo u Beogradu pre sedam ili osam godina. Svedite tu meru nasilničke vožnje i na tu vrstu vozila.
Da vam postavim još jedno pitanje. Odredili ste koja je to kvalifikacija za nasilničku vožnju. Ali, šta ćemo sa skupim vozilima sa zatamnjenim staklima kada se ulazi u Beograd? Je li nasilnička vožnja kada velika većina vozača strpljivo na kolovoznim trakama čeka kada će da se uključi ili isključi sa neke raskrsnice, a dasa ''zapalio'' po desnoj strani, pa samo ''briše''? Da li je to nasilnička vožnja, po zaustavnoj traci? To niste uzeli u obzir. Što? Jesu li vam možda takvi prijatelji?
Tu je i ministar infrastrukture, znam da gospodin Mrkonjić voli da prošeta s vremena na vreme Karađorđevim parkom, nemam ništa protiv, ali mu ja sada postavljam pitanje – gospodine Mrkonjiću, je l' vam nisu zasmetali oni silni džipovi preko puta Karađorđevog parka u Nebojšinoj ulici, sa zatamnjenim staklima, parkirani i ostavljeni tako da i vaša vozila ne mogu da prođu?
Imate tu kolegu Dačića. Kažite – moramo da sredimo svaku ulicu u Beogradu, ovo više ni na šta ne liči. Ako pozove neko ''pauk'' da dođe, doći će, ali neće da se zakači za džip. Po mogućstvu za ''jugo'', jer iza ''juga'' niko ne stoji, za njegovog vozača nema ko da pripreti.
Dame i gospodo narodni poslanici, poslaničku grupu Napred Srbijo SNS moći ćete da ubedite da glasa za jedan ovakav zakon onda kada znamo da će svi pred ovim zakonom da budu jednaki i kada znam da će za nasilničku vožnju da budu kažnjavani i oni u skupim automobilima sa zatamnjenim staklima, a do sada to nije bila praksa. Hvala lepo.

Govorili ste 15 i po minuta, tako da je vašoj poslaničkoj grupi ostao još minut i po.
Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić, a neka se pripremi Ivan Jovanović.

Poštovana predsednice, poštovani ministri, dame i gospodo narodni poslanici, tokom naše jučerašnje rasprave postoje nepodeljena mišljenja da je bila neophodna promena Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima. Manje-više većina poslaničkih grupa je govorila o tome na koji način je prethodni zakon u mnogim svojim odredbama bio loš i prevaziđen.
Želim da kažem u ovoj svojoj diskusiji u kakvoj se atmosferi donosi ovaj zakon i kakav je utisak koji javnost ima o Zakonu o bezbednosti saobraćaja na putevima. Iako smo čuli od predstavnika Vlade, od ministra unutrašnjih poslova i ministra za infrastrukturu o tome da je osnovna intencija, suština ovog zakona prevencija, ubeđen sam da svi građani, a veliki broj građana gleda ovaj prenos, sa velikom zabrinutošću prate raspravu o ovom zakonu.
Sa zabrinutošću što, iako se govorilo o novim institutima, o novim rešenjima, o novim institucijama, ono što je u javnosti preovladalo o donošenju ovog zakona jeste pooštravanje - pooštravanje uslova, pooštravanje kaznene politike. To je atmosfera u kojoj građani Srbije dočekuju usvajanje ovog zakona.
Iako se politika prevencije promovisala kroz razne institucije i institute, kroz strategiju, kroz planove, kroz edukaciju, kroz nove politike, kroz bolju tehničku regulisanost saobraćaja, ostaje utisak da se prevencija sprovodi kroz pooštrenu kaznenu politiku. I to je osnovni problem u ovom zakonu.
Drugo što bih želeo da kažem u ovoj diskusiji jeste činjenica da se nije odustalo, i to je kontinuitet sa rešenjima koja su postojala u još uvek važećem zakonu, da se ipak najveća odgovornost za saobraćajne prekršaje svodi na vozače.
Član 42, svi mi koji smo se u praksi bavili problemima neprilagođene brzine znamo da vozač ne može biti supermen koji može da ispuni ove pojmove, ovu ovako široku i rastegljivu normu koja je data u članu 42. o neprilagođenoj brzini. Ona se ovde zadržava i nema šanse da vozač ne bude kažnjen. Znači, kontinuitet u načinu razmišljanja je ostao i u ovom zakonu. Želim da kažem o ovom disbalansu, o ovoj neravnoteži u institucijama i institutima koji se odnose na prevenciju. Iako želimo da uvedemo novu instituciju kao što je Agencija, ipak važna rešenja koja ova agencija treba da ima mi joj oduzimamo i ostavljamo policiji.
Dobra su rešenja da se Agencija bavi edukacijom i unapređenjem znanja u oblasti saobraćaja. To je vrlo važna novina, pojačavanje jedne kulture u oblasti saobraćaja. Ako imamo tu ideju da se odnos vozača prema saobraćaju unapređuje, odmah je trebalo ići korak dalje i ostaviti Agenciji prostor da se time bavi.
U našoj poslaničkoj grupi smo mislili da evidencija kaznenih poena treba da bude nadležnost Agencije, da Agencija to prati, da se Agencija bavi pojedinačno vozačima, njihovim problemima u saobraćajnim situacijama i koje su greške pravili, a ne da to ostane puka evidencija u policiji, kojom se neće niko baviti, osim kao činjenicom da to predstavlja kaznu.
Trebalo je obavezati lokalne samouprave da se bave upravljanjem bezbednosti saobraćaja, ne fakultativno odrediti. Većina njih u uslovima ekonomske krize, štednje koja je najavljena, ukidanja transfernih sredstava, sigurno se neće baviti politikom bezbednosti saobraćaja, nego će se baviti rešavanjem osnovnih problema koji sada postoje u lokalnim samoupravama. A lokalnim samoupravama je bilo neophodno nametnuti da imaju vrlo važne nadležnosti, pogotovo u oblasti tehničkog regulisanja saobraćaja.
Problem koji se pojavljuje u ovim institucijama, tj. odsustvo volje da im se prenesu šire nadležnosti, odsustvo volje da se one unaprede i da im se prebace sredstva, jeste nešto što zadržava taj utisak da je pooštravanje kaznene politike način da se sprovede prevencija.
Pitajte bilo kog poslanika, u razgovoru sa građanima je prvo pitanje – koliko su povećane kazne? Još kad se spomene da su uvedene i zatvorske kazne, verujte da vrlo loše mišljenje o intenciji, o dobroj nameri u zakonu postoji kod građana. Da li je odgovornost Vlade i ministarstva što se nije aktivnije bavilo promocijom ovih rešenja i potrebe ili je činjenica bila da je to ostavljeno kao nešto što će samo po sebi doći, veliko je pitanje.
U raspravi je rečeno o korupciji. To je velika nadležnost i odgovornost MUP-a da se i druge institucije, kao što to treba Agencija, bave edukacijom, obrazovanjem, unapređenjem obrazovanja u oblasti saobraćaja, što je oblast koja se daje Ministarstvu prosvete, tako i MUP tu treba da ima izuzetnu ulogu.
Iako je činjenica da se neće moći naplaćivati kazna na licu mesta, nego će se ispisivati nalog i dati licu za koje postoje osnovane sumnje da je počinilo prekršaj da uplati kaznu, ne onemogućavate korupciju. To lice može na licu mesta da se dogovori sa policijskim službenikom i da mu to plati - nemoj da me upisuješ, nemoj da utvrđuješ da sam učinio prekršaj, i do samog pisanja naloga neće doći. Mislim da, naravno, nije dovoljno razrađena ni situacija kada strano lice učini prekršaj i treba da plati kaznu.
Dodatni problem je ovde najava da će se u školskim i predškolskim ustanovama ozbiljnije pristupiti bavljenju obrazovanjem u oblasti saobraćaja, ali kada vidimo da se sada ministar prosvete hvata za glavu šta je uradio ovaj rebalans kada je u pitanju visoko obrazovanje, kako mi možemo da verujemo da će Vlada uopšte ozbiljno uložiti sredstva da zažive ovi instituti.
Znači, generalni utisak je da su, s jedne strane, uvedeni novi instituti, pokazana je kroz proklamaciju dobra volja, ali ti instituti neće zaživeti, instituti koji se odnose na unapređenje edukacije, na uključivanje što više institucija u proces unapređenja saobraćajne kulture i uopšte povećanja bezbednosti saobraćaja.
S druge strane, prvi utisak u javnosti je pooštrena kaznena politika, represivna politika prema onima koji čine prekršaje. To može dati efekta. To je, inače, ministar Dačić govorio o podacima iz 2002. godine, kada je donet set izmena zakona, ali to nije dovoljno za ukupan odnos prema saobraćajnoj kulturi.
U tom smislu, mislim da su amandmani koje je podnela Demokratska stranka Srbije upravo u tom pravcu, da jača pozicija Agencije i njene nadležnosti upravo u ovom domenu i, s druge strane, da obaveže lokalne samouprave na jednu aktivniju politiku. Mi ćemo uzeti aktivno učešće u raspravi kada su u pitanju amandmani. Pokušaćemo da objasnimo celishodnost i značaj tih amandmana koji bi bili ugrađeni, ako bi postojala dobra volja od strane Vlade, u ovaj predlog zakona. Hvala.

Zahvaljujem. Htela bih da vas obavestim... Evo odmah, samo da završim sa obaveštenjem, daću vam reč. U četvrtak, 14. maja 2009. godine, od 16.25 časova, zbog ranije preuzetih obaveza, to je prenos kvalifikacione utakmice reprezentacije Srbije za Evropsko prvenstvo u fudbalu, RTS neće biti u mogućnosti da direktno prenosi našu sednicu, što će biti odloženo za kasnije, tako da će taj prenos biti večeras.
Izvolite, gospodine Nikoliću, samo se prijavite da bih mogla da vam dam reč.

Dali ste mi sada šlagvort. Pozivam se na čl. 27. i 104. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije. Ne možete dati odgovor i obavestiti Skupštinu da će prenos biti kasnije. Želim da vas podsetim, i vas i celokupnu Skupštinu i javnost, da je RTS javni servis. To ''kasnije'' može da bude u 11 sati, može da bude u tri noću, može da bude sutra, a može da bude i malo sutra. Nedopustivo je da vi, kao predsednik Skupštine, nemate informaciju kada će biti nastavljen prenos. U obavezi ste da obavestite narodne poslanike i Narodnu skupštinu kada će tačno biti odloženi prenos.
Ono zbog čega sam se javio, danas je bilo puno problema u funkcionisanju Javnog servisa kada je u pitanju prenos Narodne skupštine. Podsetiću vas da je danas ovlašćeni predstavnik za ovaj zakon o bezbednosti saobraćaja prof. dr Zoran Šami. Kada je obrazlagao zakon, na pola govora slika je bila zamrznuta, pred kraj govora apsolutno se nije čuo ton. Sledeći govornik DSS-a je bio gospodin Petković. Na početku je bilo tona, a ostale dve trećine govora tona nije bilo.
Sada ste dali informaciju da prenos utakmice kreće od 16.25 časova. U 16.19 je prenos prekinut, upravo kada je govorio naš treći govornik, gospodin Palalić. Danas je predstavnicima DSS-a apsolutno onemogućeno da iznesu stavove i da upoznaju javnost sa stavovima DSS-a. Mislim da imate, takođe, obavezu da zaštite ovaj parlament, a ne da se dešavaju ovakve stvari.
Dakle, danas je bilo puno govornika, iz naravno puno stranaka, ali se ovo dešavalo isključivo sa poslanicima DSS-a. Još jednom vas molim da kažete kada će tačno biti nastavljen odložen TV prenos. Zahvaljujem.

Odloženi TV prenos će biti posle Evrovizije, večeras. Što se tiče vaših komentara, biće prosleđeni RTS-u i dobićemo odgovor da li je to bilo tendenciozno. Ja lično u to ne verujem, ali ćemo, u svakom slučaju, zatražiti, u skladu sa komentarima koje ste imali, objašnjenje RTS-a. Zahvaljujem.
Reč ima gospodin Mirko Čikiriz. Samo se prijavite, molim vas.

Dame i gospodo, mislim da zakon koji je na dnevnom redu apsolutno prevazilazi dnevnopolitičko delovanje političkih stranaka, zbog važnosti koju su u svojim diskusijama istakle sve poštovane kolege. Sama činjenica da je šest godina trajala rasprava o ovom zakonu pokazuje koliko su svi oni koji su učestvovali u izradi ovog zakona ozbiljno pristupili tom poslu i koliko su ozbiljne i dileme sa kojima se danas suočavamo u Narodnoj skupštini.
U ime SPO i Liste za Evropsku Srbiju istaći ću da mi podržavamo Predlog zakona, koji je u velikoj meri usklađen sa duhom vremena, sa potrebama vremena, sa nivoom tehnološkog razvoja, sa saobraćajnom situacijom, ali i zbog toga što je u duhu sa zakonskim rešenjima koja postoje danas u zemljama Evropske unije i činjenice da je naša zemlja u jednom dužem periodu potpisala i ratifikovala mnoge međunarodne sporazume i konvencije u oblasti saobraćaja.
Mislim da su poštovane kolege iznele najvažniji deo primedbi i dilema kako treba poboljšati predloženi zakon i pokušaću da, takođe, nametnem neke dileme da bismo posle zaključenja ove rasprave došli do najboljeg rešenja.
Ne postoji ta analiza, ali smo svedoci u svakodnevnom životu da je korišćenje mobilnih telefona tokom vožnje čest uzrok saobraćajnih nezgoda.
Slažem se sa kolegama koje su smatrale da ne treba zabraniti korišćenje antiradar uređaja, tzv. detektora, ali to ne treba da važi i za uređaje koji ometaju rad onih koji su zaduženi za kontrolu saobraćaja, jer je kontrola saobraćaja ozbiljan državni posao.
Mnoge kolege su pomenule da je pre nekoliko godina izmenjen zakon i da je tada uvedena obaveza korišćenja sigurnosnih pojaseva. To nije tačno. To rešenje je postojalo i u ovom prevaziđenom zakonu o bezbednosti saobraćaja na putevima, međutim u praksi se nije ta odredba poštovala.
Onda je došlo i vreme da se te odredbe poštuju, i mi odmah imamo zvanične pokazatelje koji ukazuju da je poštovanje tih odredbi smanjilo broj poginulih i povređenih lica u saobraćajnim nezgodama.
Jer, opštepoznato je da usled nekorišćenja sigurnosnih pojaseva stradaju i glava i grudni koš i ekstremiteti i trbušni organi, čak i prilikom sudarnih brzina koje izgledaju da su male, recimo 40-50 kilometara na čas, ali kod direktnih sudara sudarne brzine se zbrajaju i ako dva vozila idu jedno drugom u susret brzinom od samo 40 kilometara na čas, to će u praksi značiti da je vozač udario u nepokretnu prepreku, recimo u neki betonski zid, brzinom od 80 kilometara na čas. Tako da ta brzina nije brzina za potcenjivanje.
Odličan je institut nasilničke vožnje. Možda ga treba proširiti na još neke druge slučajeve. U Kragujevcu je zadnjih nekoliko godina postojao tzv. „srpski rulet“, „šumadijski“ ili „kragujevački“, zavisno kako su ga oni koji su ga bavili tom nasilničkom vožnjom zvali. Jednostavno, mladići bi u kasnim večernjim časovima uhvatili nekoliko semafora, trkali se i posledice takvih njihovih neodgovornih igara su bile strašne.
Što se tiče svetloodbojnih prsluka, takođe je izvanredna odredba.
Svetloodbojni prsluk je veoma jeftin, može da se nađe u prodaji za 150 ili 200 dinara, a verujte da u 90% ili svih 100% slučajeva omogućava učesnicima u saobraćaju da na vreme jedni druge uoče, jer i one odredbe da, recimo, biciklista treba da ima napred jedno svetlo, žute ili bele boje, a pozadi katadiopter, u narodu zvano „mačje oko“, verujte da u praksi to mnogo ne pomaže, jer je to svetlo veoma slabo. Katadiopter je često zaprljan, tako da će sigurnosni prsluk ne samo za bicikliste, nego i za ostale učesnike u saobraćaju za koje je predviđen, sigurno u velikoj meri smanjiti broj nastradalih u saobraćajnim nezgodama.
Odlična je i odredba o obaveznom korišćenju zaštitne kacige, jer su istraživanja u zemljama EU pokazala da se, recimo, smanjuje broj povreda glave čak u 50% ili 60% slučajeva u situacijama kada se koristi sigurnosna kaciga u odnosu na situaciju kada se to ne čini.
Vozilo u pokretu je opasna stvar. Masa puta ubrzanje je jednako sila, a sila, posebno kada ima kontakt sa nezaštićenim učesnicima u saobraćaju, sa pešacima, biciklistima, decom, invalidima itd. ima velike i ozbiljne posledice. Zbog toga je dobro što je uveden ovaj sistem objektivne odgovornosti, jer je dosadašnji sistem pokazivao velike zloupotrebe.
Jedna dilema koja je postojala tokom ove rasprave je u vezi s bivšim članom 45. Zakona o bezbednosti u saobraćaju na putevima, a sada je to član 42.
Slažem se sa kolegom Palalićem, mi smo se i profesionalno sretali, verujte da je ova odredba omča oko vrata svim vozačima. Ni sam ne znam koliko puta sam branio učesnike u saobraćaju i onda veštak saobraćajne struke da nalaz da se, recimo, na deonici na kojoj je dozvoljena brzina kretanja 60, 80 ili 100 kilometara na čas, vozač kretao višestruko manjom brzinom.
Ali ova odredba, da je trebalo da predvidi da će, u uslovima smanjene vidljivosti, na putu da leži pijan čovek, da će, u uslovima recimo, kada vozite Beogradom i svakog sekunda prolazite pored nekoliko desetina pešaka, jedan pešak bez ikakvog razloga da istrči pred vaše vozilo, a pri tom treba napomenuti da, recimo, pri brzini kretanja od 100 kilometara na čas, vozilo pređe 23,6 metara u sekundi, što znači da pri brzini kretanja od 50 kilometara na čas vozilo pređe oko 12 metara u sekundi, vozaču za tzv. psihotehničku sekundu, za tu vremensku distancu da vozač uoči prepreku, da odreaguje, da nogu pomeri sa papučice za gas na kočnicu, da dobije odziv kočionog mehanizma, potrebna je u proseku jedna sekunda. Za jednu sekundu je vozač, pri brzini od 50 kilometara na čas, prešao već 12 metara i posle toga tek imamo tragove kočenja itd., tako da je zaustavni put mnogo brži.
Onda se postavlja dilema kojom brzinom svako od nas treba da se kreće u Beogradu.
Da li treba, kad prolazi pored svakog pešaka, da otvori prozor i da ga pita - izvinite, da li ćete možda da pretrčavate kolovoz nenajavljeno, da bih mogao da smanjim brzinu na dva kilometra na čas, da bih mogao auto da zaustavim za tri metra?
U svojoj praksi sam imao jedan slučaj iz Gornjeg Milanovca. Vozač je vozio 24 kilometra na čas, išao pored parkiranog kombija, iza koga je izletela devojčica jer je lopta izašla na kolovoz. Veštak saobraćajne struke je utvrdio da je vozač vozio duplo i više od toga nižom brzinom u odnosu na dozvoljenu.
Sudska logika je bila sledeća: sa druge strane ulice se nalazila druga devojčica, koja je školska drugarica ove devojčice koja je istrčala na kolovoz, pa je vozač, videvši devojčicu na levoj strani kolovoza, trebalo da predvidi da će da se nađe i devojčica na desnoj strani kolovoza, pa tome da prilagodi svoju brzinu kretanja i, da je vozio brzinom od 11 kilometara na čas, do udesa ne bi došlo.
Prema tome, ovo je toliko neozbiljna i neodgovorna odredba i, kažem, omča oko vrata svim vozačima, da ona u praksi ostavlja prostor za sledeće situacije: savestan vozač vozi, nikakve krivice do njega nema, ima saobraćajnu nezgodu, u krivičnom postupku biva osuđen i svi ga gledaju kao nekoga ko je nekoga usmrtio svojom krivicom ili mu naneo tešku telesnu povredu.
Ako postoje uslovi, a najčešće postoje, za naknadu štete, pored ove moralne štete koju vozač, koji nije kriv, trpi, on mora da plati još materijalnu štetu, a ako je nekome i naneo povrede koje ostaju trajne posledice, a česte su po zdravlje, onda mora doživotno da ga izdržava, da mu plaća invalidninu itd., a sa druge strane, onaj učesnik u saobraćaju koji se krajnje neodgovorno ponašao, za to biva nagrađen.
Zbog toga je ona odredba o načelu poverenja u saobraćaju morala da bude ugrađena u ovaj zakon. Vozač je osuđen zbog činjenice da je vozio dozvoljenom brzinom u uslovima smanjene vidljivosti zbog kiše i, samim tim, povećane refleksije kolovoza. Na putu na kome se on kretao dozvoljenom brzinom ležao je pijan čovek koji je bio u delirijum tremensu sa skoro tri gram promila alkohola o organizmu. Vozač je rekao da je video nešto ali je bilo kasno i on je udario tog čoveka i posledica je bila smrt. Taj čovek je osuđen kaznom zatvora.
U Novom Sadu je vozač vozio u trećoj kolovoznoj traci u odnosu na trotoar na kome su se nalazili pešaci. Pešak u alkoholisanom stanju je protrčao između dva reda vozila, u uslovima takođe smanjene vidljivosti, kada je bilo zeleno svetlo za vozača i vozač je rekao - samo sam ispred sebe odjednom nešto ugledao. Da li on treba da očekuje da 15 metara pre semafora, kada ima zeleno svetlo, neko protrčava između dve kolone vozila, a on ne može da vidi ni momenat stupanja, može samo da vidi momenat kada se pojavljuje ispred njega pešak, i šta biva?
Mislio sam da taj čovek ima 50 godina, kada sam ga video u pritvoru, ali on je imao samo 30 godina. Toliko teško mu je to palo, a plus je krivično osuđen, plus je platio naknadu štete.
Prema tome, u zemljama EU postoje nešto drugačija pravila u odnosu na Srbiju. Pešački prelaz je svetinja. Pešak neće da razmišlja uopšte da li će neko da se zaustavi kada on stupa na pešački prelaz. Takvo ponašanje mora da bude i kod naših učesnika u saobraćaju. Kod nas je obrnuto. Iznenađenje je kad neko propusti pešaka. Pešak ne može da veruje da je neko zaustavio vozilo i da mu ustupa prvenstvo prolaza.
Ali sa druge strane, ako su pešaci, a treba da budu, zaštićena kategorija učesnika u saobraćaju, dajte onda da zaštitimo i vozače. Da li postoji obaveza vozača kad vozi na zeleno svetlo da očekuje pretrčavanje pešaka i da ga neko uvek podvede pod ovu odredbu da je trebalo i mogao da predvidi takvo ponašanje?
Mislim da svako ko se u praksi nije sretao sa ovim problemom, ne može u potpunosti da ga razume. Ne bih voleo da se bilo kome tako nešto desi, jer tek tada bi razumeli u potpunosti odredbu o kojoj sam pričao.
Zbog činjenice da ovaj zakon u velikoj meri predviđa edukaciju na svim nivoima, počev od predškolskog obrazovanja, da dobre rezultate mogu dati edukacija, prevencija i represija ili kaznena politika, SPO će glasati za ovaj zakon, uz molbu da se ove sugestije prihvate. Hvala.

Gospođa Gordana Pop-Lazić. Da li reklamirate Poslovnik? Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, htela sam samo, radi kolega koji učestvuju u raspravi, da vas pitam da li smo bili u prenosu onog momenta kada ste rekli da će biti odložen prenos.
Kako sam pratila minutažu i vreme, nismo bili u prenosu, tako da građani Srbije ne znaju da će večeras u ko zna koje doba moći da prate dalji rad parlamenta, a vi ste negde oko pola četiri, koliko se sećam, rekli da ćemo raditi i nakon 18.00 časova po tačkama dnevnog reda koje budu u 18.00 časova na dnevnom redu. To nisu tačke dnevnog reda za koje javnost ne bi bila zainteresovana. Pre svega, mislim na Predlog zakona o opštoj bezbednosti proizvoda. Mi ćemo ovde imati i uvodnu reč ovlašćenog ministra ispred Vlade. Govoriće predstavnici poslaničkih grupa. Verujem da večeras to apsolutno niko neće propratiti.
Mislim da je nekorektno sa vaše strane što ste i Vladi i parlamentu onemogućili da upoznaju javnost sa ovako važnim zakonima koji će biti na dnevnom redu. Čini mi se, svojom nemarnošću ili lošom koordinacijom sa Javnim servisom, koji nije na adekvatan način danas propratio rad ovog parlamenta.
U ime poslaničke grupe SRS vas molim da se malo više pozabavite tim problemom. Jer, nije nam ovo prvi put, a neće biti ni poslednji put da se nađemo u ovakvoj situaciji, pogotovo kada čujemo da će se pojedini kanali gasiti, kao recimo SOS kanal, a ko bi bio zainteresovan osim Javnog servisa da se taj kanal ugasi, pa ćemo vrlo često imati umesto parlamenta tenis, košarku, fudbal itd.
Mislim da zaista nema smisla da na vreme ne odlučite o tome kako ćemo da radimo i danas nije bilo baš potrebe, nije o glavu da moramo da radimo i nakon 18.00 časova i da uskratimo javnosti Srbije (Predsednik: Prošlo je dva minuta.) da se upozna sa ovim zakonom.

Nema povrede Poslovnika. Javnost u radu je obezbeđena. Obezbeđena je time što će biti odloženog prenosa nakon prenosa Evrovizije. To sam rekla u onom momentu kada sam i sama obaveštena. Dakle, u obavezi smo da obezbedimo javnost u radu i ona je obezbeđena. U svakom slučaju, zahvaljujem na sugestiji, mada povrede Poslovnika nema.
Gospođa Milica Vojić-Marković ima reč. Izvolite. Još četiri minuta je ostalo.