Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon ima jednu jako veliku manu. Mana mu je ta što je nacrt zakona pisao MUP. Dakle, ovo je policijski zakon. Ako je policijski zakon, onda su neke stvari ovde veoma jasne. Kako se postiže bezbednost na putevima? Postiže se tako što se radi preventivno, što se kažnjava, što se radi edukacija, a pri tom se ravnopravno tretiraju svi učesnici u saobraćaju.
S obzirom da se radi o jednom policijskom zakonu, onda je razumljivo da je težište stavljeno na kažnjavanje. Podvlačim da su od 312. do 338. člana zakona predviđene kaznene odredbe.
Ukoliko imamo toliko puno predviđenih kazni i ukoliko imamo jedan veoma čudan član 322. u ovom zakonu, koji na nivo verodostojne isprave podiže jedan policijski zapisnik, onda ne bi trebalo da se čudimo ukoliko će postojati jedna veoma ozbiljna problematika u pogledu neposrednog izvođenja radova u pogledu kažnjava učesnika u saobraćaju.
Šta to znači? Ovaj veliki broj kazni i verodostojna isprava daje mogućnost da neko sam odlučuje i da preuzme to diskreciono pravo od tih neposrednih izvođača radova da li će nekome dati kaznene poene, da li će nekog kazniti ili ne. To, opet, otvara vrata za ozbiljnu korupciju, jer kod verodostojne isprave, normalno, nema tog sudije koji će dovesti u pitanje verodostojnost tog zapisnika policije.
Neprirodna je situacija da jedan ovakav zakon piše policija, zato što ga policija i sprovodi. Zato je moguće da i auto-škole budu pod velikim nadzorom policije, zato je moguće da jedan od ispitivača bude policajac. Prema tome, mi u ovom slučaju, pored toga što imamo ''kadija te tuži, kadija ti sudi'', imamo i situaciju ''kadija ti piše zakon''.
Neprirodno je i zaista problematično da policija radi sve ove poslove, jer policija radi ono što zna, policija kažnjava, a sve ovo ostalo što takođe spada u bezbednost saobraćaja, kao što je, pre svega, prevencija, u koju spada i stanje puteva, signalizacija, kao i odgovornost svih onih koji odgovaraju za stanje puteva i signalizacije... Prema tome, izgubilo se iz vida da nije jedino kazna ta koja može da obezbedi podizanje sa jednog drugog nivoa svesti o bezbednosti saobraćaja na treći nivo, što je istaknuto kao cilj ovog zakona.

Zahvaljujem.
Najpre Stojanka Petković, narodni poslanik, a onda Veroljub Arsić. Tako je po redosledu. Izvolite. Moraćete ponovo da ubacite karticu i samo jedanput pritisnite ovo dugme na sredini.

Poštovani predsedniče, poštovani članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima sačinio je MUP Republike Srbije i razlikuje se u pojedinim odredbama od predloga zakona koji su još 2005. godine usaglasila nadležna ministarstva i predstavnici struke. Inače, svi instituti koji su bili predviđeni predlogom iz 2005. godine su uglavnom implementirani i u zvanični predlog zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, koji se nalazi u skupštinskoj proceduri od aprila 2009. godine.
Može biti da i u ovom zakonu, kao i u mnogim zakonima, ima niz manjkavosti. Ali, iskreno se nadam da će članovi Vlade, shodno broju amandmana, pregledati sve to i prihvatiti amandmane koji će učiniti bogatijim ovaj zakon i na taj način implementirati bolji zakon za sve građane.
Danas se nisam opredelila da kritikujem zakon, već, naprotiv, da govorim o pozitivizmu ovog zakona, koji se razlikuje u odnosu na prethodni zakon, i šta je to što bi doprinelo boljitku i stvaranju bezbednosti saobraćaja na putevima danas i u budućnosti.
Nove institucije predviđene Predlogom zakona jesu Telo za koordinaciju poslova bezbednosti saobraćaja, Agencija za bezbednost saobraćaja na putevima, novine u pravilima saobraćaja, kazneni poeni itd.
Što se tiče Tela za koordinaciju poslova bezbednosti saobraćaja, to telo treba da obrazuje Vlada. Neki od zadataka Tela su saradnja i usklađivanje obavljanja poslova u funkciji unapređenja i bezbednosti saobraćaja na putevima, iniciranje i praćenje drugih aktivnosti u oblasti bezbednosti saobraćaja, predlaganje Nacionalne strategije bezbednosti saobraćaja na putevima Vladi Republike Srbije, koja to treba da odobri.
Što se tiče aktivnosti Agencije za bezbednost saobraćaja, samo ću navesti da Vlada, na predlog ministarstva nadležnog za poslove saobraćaja, osniva agenciju, čije su neke od aktivnosti: analiziranje, praćenje i unapređenje sistema bezbednosti u saobraćaju, rad na unapređenju bezbednosti vozača i drugih učesnika u saobraćaju itd.
Neke novine kada su u pitanju pravila saobraćaja su šire utvrđena odgovornost usled mogućih opasnosti, zabrana korišćenja mobilnih telefona, zabrana prodaje, korišćenja i reklamiranja antiradara, svetloodbojni prsluci, obaveza nošenja u vozilu, korišćenja i van vozila, obaveznost korišćenja dnevnih svetala danju, bezbednosna korpalj za dete mlađe od tri godine i mogućnost prevoza i na prednjem sedištu u tom slučaju, opšte ograničenje brzine kretanja u naselju od 50 km na čas, što je u prethodnom zakonu bilo 60.
Ono što bih posebno naglasila, jeste nasilnička vožnja. To su, recimo, dva ili više prolazaka kroz crveno svetlo, preticanje kolone vozila uz prelaženje vozila preko pune uzdužne linije. To je, znači, neko prestupanje vozača koje je u gruboj suprotnosti sa pravilima saobraćaja, odnosno kada neko ko je vozač ne pokazuje obzir prema bezbednosti ostalih učesnika u saobraćaju.
Nešto više o alkoholu. Neka opšta ograničenja, kao što vidite, sada je, po predlogu novog zakona, dozvoljena granica 0,3 promila u krvi, a za posebne kategorije vozača nije dozvoljeno da imaju imalo alkohola u organizmu. Pre svega, to se odnosi na vozače kojima je to osnovno zanimanje, vozače u javnom prevozu. Za veće količine alkohola u krvi, to je u postupku kod organa za prekršaje i kazne iznose negde između 6.000 i 20.000 dinara. To su sada i kazneni poeni, zavisno od koncentracije alkohola u organizmu, od 6 do 12, a za alkoholisanost više od 2 promila 14 kaznenih poena i minimum 15 dana zatvora. Sankcije za pravna lica i za preduzetnike predstavljaju izuzetno velike kazne.
Kazneni poeni u ovom zakonu predstavljaju novinu, a onaj ko sakupi 18 kaznenih poena ostaće bez dozvole i moraće da plati kaznu i, naravno, ukoliko opet želi da vozi, moraće da položi test znanja.
Pošto danas mnogo puta čujem da je 18 poena zaista mnogo, napraviću jednu digresiju. Pratila sam donošenje zakona, nešto slično, u kosovskoj skupštini i tamo nema po poenima, nego po tačkama. Jedan govornik je rekao – sa osam tačaka se gubi vozačka dozvola, a sa šest tačaka dogovora između Euleksa i Beograda gubi se nezavisnost Kosova.
Vozač koji u toku godine ne sakupi nijedan poen biće svrstan u kategoriju pažljivijih vozača, i to je nešto što je takođe novo i pozitivno u ovom zakonu.
Kolika je važnost donošenja ovog zakona govore i podaci da u svetu svake godine u saobraćajnim udesima na putevima strada skoro milion i dvesta hiljada ljudi, a još nekoliko miliona bude povređeno, što predstavlja drugi po redu vodeći uzrok smrti u populaciji mlađih, od 5 do 25 godina.
Crna statistika kaže da je u Srbiji u svakom trećem bolničkom ležaju neko ko je povređen u saobraćajnoj nesreći. U 2007. godini na teritoriji Srbije bilo je 70.735 saobraćajnih nezgoda, u kojima su 962 osobe poginule, dok je 22.201 osoba povređena. U najvećem broju slučajeva uzrok je ljudski faktor, vožnja u pijanom stanju, neprilagođena brzina, nepoštovanje saobraćajnih propisa.
U toku 2007. godine demografsko-saobraćajni pokazatelji broja saobraćajnih nezgoda sa nastradalim licima i težinom posledica su alarmantni. U proseku stradaju dve do tri osobe dnevno. Takođe, na osnovu podataka EU, Srbiju u broju saobraćajnih nesreća u Evropi jedino nadmašuje Turska. Stručnjaci kažu da na putevima u Srbiji godišnje strada oko hiljadu ljudi, što je čak pet puta više od evropskog proseka. Uprkos užasnoj statistici, u Srbiji je i dalje na snazi Zakon o bezbednosti saobraćaja iz 1982. godine.
Saobraćajni stručnjaci navode da dve trećine udesa na putevima dolazi zbog neadekvatne brzine, starosti vozila, alkohola i nepoštovanja propisa. Bitan faktor kod saobraćajnih nesreća je i ljudska nepažnja. Statistika takođe govori da u čak 85% slučajeva udese izaziva čovek, odnosno vozač, a samo 15% ide na neispravnost vozila ili loše puteve. Svaka šesta saobraćajna nezgoda u Srbiji se dogodi zbog korišćenja mobilnog telefona od strane vozača u toku vožnje.
Bezbedno ponašanje u saobraćaju od životne je važnosti. Ljudi mnogo greše kada misle da nema veze ako prekorače brzinu samo 10 km na čas. Ne shvataju da i mala prekoračenja mogu da izazovu ogromne probleme, da prekoračenjem od samo 10 km na čas možete za posledicu imati čak i smrtni ishod.
Tako, na primer, gotovo svuda u svetu najveća moguća brzina na putevima ograničena je na 120 km na čas. Amerikanci su jedne godine to ograničenje pomerili samo za 10 km na čas, odnosno najveća dozvoljena brzina bila je 130 km.
Međutim, te godine drastično je bio povećan broj saobraćajnih nesreća, a samim tim povređenih i poginulih, pa su već naredne godine vratili ograničenje kao svuda u svetu, tj. 120 km na čas.
Najveći problem predstavlja nepoštovanje saobraćajnih propisa. Kod poštovanja saobraćajnih propisa treba poći od najbanalnijih, kao što je vezivanje pojasa. Nekada nesreće ne mogu da se izbegnu, ali ako je čovek vezan, mogućnost da ostane živ i manje povređen je svakako veća.
Kada je 2002. godine saobraćajna policija kažnjavanjem naterala građane da koriste sigurnosni pojas, sledeće, 2003. godine je bilo 30% manje i povređenih i poginulih u saobraćajnim nesrećama. Tako je poginulih u Srbiji 2001. godine bilo 1.247, a naredne godine, kada je uvedeno kažnjavanje, 846. Teško povređenih 2001. godine bilo je između 15.000 i 18.000, a vezivanje pojasa tu brojku je smanjilo na 10.500.
Podatak da u Srbiji godišnje strada oko 1.000 ljudi je čak pet puta više od evropskog proseka. Sprečavanjem vožnje u pijanom stanju i prekoračenja brzine, nošenjem kacige, vezivanjem pojasa, kao i izgradnjom puteva i infrastrukture može se smanjiti… (Predsednik: Gospođo Petković, deset minuta, koliko ste imali na raspolaganju, isteklo je. Privedite kraju.) Samo da završim.
Drago mi je da je gospodin Mrkonjić ovog momenta prisutan. Razgovarala sam sa mladima na Kosovu i Metohiji o ovom zakonu. Gospodine Mrkonjiću, mladi vas mole da obiđete put na relaciji Kosovska Mitrovica - Jarinje, koji je unazad deset godina oštećen dolaskom KFOR-ovih vozila i koji je zaista jedan od velikih uzroka saobraćajnih nesreća i velikih smrtnih ishoda mladih ljudi na toj deonici.
Dakle, samo još jednom da pozovem sve poslanike da glasaju za ovaj zakon jer ovo jeste nešto što će doprineti bezbednosti svih učesnika u saobraćaju na putevima. Hvala.

Gospodin Veroljub Arsić ima reč.

Dame i gospodo poslanici, neću da se bavim brojkama u udesima, kakav je koji zakon imao efekat, kakav je imala efekat primena zakona itd., ali bih zamolio poslanike koji nam predlažu da glasamo za ovaj zakon, da se malo manje voze, da malo više voze, predlažem im da sada negde oko 16 sati sednu u svoje vozilo, čak i ono službeno kojim dolaze na sednice Skupštine i pokušaju da sada u Beogradu negde stignu i da mi garantuju da će ovaj zakon sve ove probleme koje imamo u Beogradu i čitavoj Srbiji da reši.
Neće. U tome i jeste problem. Možemo mi da pričamo o tome da su zakoni za mnoge stvari krivi, međutim najčešće mnogi drugi faktori utiču na bezbednost u saobraćaju. Potpuno se slažem da mora nešto hitno da se uradi kada je bezbednost u saobraćaju u pitanju. Dovoljno je samo da pogledate u novine unazad nekoliko godina i videćete koliko je građana nastradalo u tim saobraćajnim nesrećama, koliko je mladih ljudi bespovratno izgubljeno, koliko je dece, pa čak i beba smrtno nastradalo. Ali, to nije problem koji će da se reši ovim zakonom, nažalost.
Na bezbednost u saobraćaju utiče puno faktora. Na prvom mestu, utiče svest svih učesnika u saobraćaju. Ne vidim kako ćemo da se rešimo nekih starih i loših navika primenom ovog zakona. Utiče rad i kvalitet rada saobraćajne policije po pitanju vaspitavanja i regulisanja saobraćaja. Osim u Beogradu, saobraćaj se ne reguliše nigde više u Srbiji. Utiče kvalitet puteva, pa na kraju, za one ekstremne slučajeve, kojima ništa nije pomoglo do sada da se opamete, utiče kaznena politika.
Što se tiče uvođenja licenci za instruktore, profesionalne vozače, lica koja obavljaju tehnički pregled, moram da kažem tvorcima zakona da je tu ministarstvo prevareno, a varaće se i svi ovi ljudi koji treba da polažu ove ispite i idu na seminare. Ovo neće bitno da utiče na bezbednost u saobraćaju, ali će bitno da utiče na finansijsko stanje onih koji su ovo ubacili u zakon, jer će oni da budu predavači po tim seminarima.
Samo ću da postavim pitanje onima koji se malo bave naravima čoveka. Hoće li na njega efekat da ima neko predavanje koje će da traje satima ili jedan film od 20 minuta ili pola sata? Nesporno je da onaj koji je položio vozački ispit ima određeno znanje kroz učestvovanje u saobraćaju. To znanje pretvara u veštinu. Njemu seminar, kada je u pitanju njegova veština, nije bitan. On je već vozač. Problem je da svoju narav obuzda dok vozi.
A najbolji način jeste da svim profesionalnim vozačima, svim instruktorima i svim licima koja imaju vozačku dozvolu a nemaju 30 navršenih godina, za njih posebno svake treće godine, prikažete slike i filmove sa udesa i saobraćajnih nesreća. Neka vide šta znači i šta može da napravi bahato ponašanje u saobraćaju. Licencama to nećete da rešite. To je kada je u pitanju vaspitavanje vozača na onaj fin način.
Drugi faktor koji svakako utiče na bezbednost u saobraćaju jeste rad saobraćajne policije, a nama se rad saobraćajne policije svodi na mali rat između vozača i policajca. Vidim da su ovde gospoda iz Uprave saobraćajne policije. Da li je normalno da saobraćajna patrola postavi radar i snima vozila koja izlaze iz zone ograničenja? Dovoljno je samo da pređe na drugu stranu puta i da zaštiti zonu ograničenja. Više puta sam intervenisao. Ta ružna navika kod naše saobraćajne policije je ostala.
Pričam vam iskustva iz svog života i učestvovanja u saobraćaju za 20 godina i preko milion pređenih kilometara.
Da li je normalno da me u jedan sat ujutru zaustavi saobraćajni policajac i kaže – gospodine, išli ste 48 na sat, ograničenje je 40, ovde je škola? Hajde neka mi to neko objasni. Da li je to normalno?
Ili, zaustavi vozilo, dođe kod vozača, uzme mu isprave, po mraku, van naseljenog mesta, a pošalje ga, takvog vozača – pređi preko puta da ti pokažu radar. I onda ovaj stoji pored vozila, saobraćajni policajac sedi u autu, još pada i kiša, kao za inat, i piše čoveku prijavu dok se ovaj smrzava i cvokoće.
Postavljam pitanje – da li je ta saobraćajna policija tu postavljena da stvori uslove za bezbednost ili da ih pogorša? Da li je policajac ugrozio bezbednost učesnika u saobraćaju zato što ga je poslao da takav neopremljen prelazi ulicu? Jeste, a dužan je da se prvo o njegovoj bezbednosti stara.
Hoćemo li da pričamo o tome da na 500 metara od adrese gde se nalazi registrovano vozilo saobraćajni policajac 20 minuta priča o tome kako vozač mora da ima potvrdu, iako se vozilo vodi na njegovog oca i žive na istoj adresi, a samo 100 metara iza njega na kružnom toku stoji 200 ljudi i on ne reaguje?
Hoćemo li da pričamo o tome da pre neki dan, kada sam dolazio za Beograd, na 40. kilometru iz pravca Niša prema Beogradu, ni manje, ni više nego u zaštitnom pojasu pase krava? Lepo ste čuli, krava. Više puta sam intervenisao kod saobraćajne policije da izađu na lice mesta i da se to više ne dešava, ali niko ne reaguje. Nije toliko strašno, hajde krava je, neko je kao i čuva, ali ostala je rupa u zaštitnoj ogradi. Neki su se opekli na te rupe, ne bih o tome da pričam.
Kada su u pitanju životna iskustva, to je samo jedan mali deo, ali ono što je najružnije dešava se u gradovima manjim nego što je Beograd, da nekad zakaže regulisanje saobraćaja semaforima. Napravi se gužva, obavesti se saobraćajna policija, da bi dobili obaveštenje - ne može nijedna patrola da izađe i reguliše saobraćaj jer imaju akciju kontrole brzine od ministarstva i ne mogu nijednu saobraćajnu patrolu da pošalju na lice mesta, osim ako ne dođe, kako su rekli, do ''čukanja''.
Da li treba neko da nastrada da bi intervenisala saobraćajna policija ili da bude tu na prvom mestu radi bezbednosti svih učesnika u saobraćaju, da reguliše saobraćaj, na prvom mestu?
Da se razumemo još nešto, ne krivim ja te saobraćajne policajce ni za šta što su uradili. Većina njih su pošteni i dobri ljudi. Krivim vas koji ste odgovorni za njihov rad, zato što ih niste naučili da rade kako treba, zato što ih terate da rade kako ne treba, zato što im određujete koliko kazni moraju da naplate za jednu smenu.
Da bismo imali bezbednost u saobraćaju potrebno je, na prvom mestu, da postoji poverenje između svih učesnika u saobraćaju, između saobraćajne policije i ostalih učesnika, i vozača. Da učesnici u saobraćaju shvate i prihvate da policajac nije tu da ih kažnjava, nego, na prvom mestu, radi njihove bezbednosti u saobraćaju, regulisanja saobraćaja, pomoći ako im je potrebna, a za one ekstreme služi policija.
Kako to vama izgleda kada, ovo se sada više odnosi na ministra unutrašnjih poslova, žandarmerija i interventne jedinice izlaze noću i kontrolišu saobraćaj bez propisne opreme, nemaju crveno svetlo da zaustave vozilo, nemaju fluorescentni prsluk, ali on je policajci i zakon. A ovamo u zakonu predviđate da to mora da ima vozač.
E pa, primenite prvo na svoje ljude. Ako nemate, obezbedite im. Ako ne možete, ne šaljite ih tamo. Ako već toliko žele da vrše kontrolu vozila, neka se dogovore sa kolegama iz saobraćajne policije pa neka to rade zajedno, nemam ništa protiv. Svakako taj problem može da se reši.
Imamo još jedan novi termin – nasilnička vožnja. To je sada već nešto što je vrlo diskutabilno. Ponovo imamo u zakonu vozila sa prvenstvom prolaza. Slažem se da svaka država, pa i Srbija, mora u određenim situacijama da ima i takva vozila, koja nisu čisto policijska, nego su u pratnji neke javne ličnosti. Ali, ne mogu da shvatim da ministar, kome nije ni predviđeno da ima lično obezbeđenje, sedi u vozilu sa prvenstvom prolaza, divlja po Beogradu, divlja na otvorenom putu, da svako ko se nađe ispred njega (jednom prilikom se to desilo i meni) mora glavom bez obzira da sklanja vozilo sa puta bez obzira da li je uočio to vozilo na vreme ili nije.
To mogu da kažem za gospodina ministra Dinkića. Hoćete li i datum, postavio sam jednom poslaničko pitanje? Ostavite se više toga, rotacija, upaljenih svetala i sirena, ako vam to stvarno nije neophodno. Ako i zakasni gospodin ministar pet, deset, petnaest minuta ili sat vremena, nije strašno. Ako neko nastrada, onda je strašno.
Čini mi se, neko reče - pametan se čovek uči na tuđim greškama, budala na svojim, a idiot ih ponavlja. Nemojte da ponavljate greške. Setite se šta je bilo u Beogradu pre sedam ili osam godina. Svedite tu meru nasilničke vožnje i na tu vrstu vozila.
Da vam postavim još jedno pitanje. Odredili ste koja je to kvalifikacija za nasilničku vožnju. Ali, šta ćemo sa skupim vozilima sa zatamnjenim staklima kada se ulazi u Beograd? Je li nasilnička vožnja kada velika većina vozača strpljivo na kolovoznim trakama čeka kada će da se uključi ili isključi sa neke raskrsnice, a dasa ''zapalio'' po desnoj strani, pa samo ''briše''? Da li je to nasilnička vožnja, po zaustavnoj traci? To niste uzeli u obzir. Što? Jesu li vam možda takvi prijatelji?
Tu je i ministar infrastrukture, znam da gospodin Mrkonjić voli da prošeta s vremena na vreme Karađorđevim parkom, nemam ništa protiv, ali mu ja sada postavljam pitanje – gospodine Mrkonjiću, je l' vam nisu zasmetali oni silni džipovi preko puta Karađorđevog parka u Nebojšinoj ulici, sa zatamnjenim staklima, parkirani i ostavljeni tako da i vaša vozila ne mogu da prođu?
Imate tu kolegu Dačića. Kažite – moramo da sredimo svaku ulicu u Beogradu, ovo više ni na šta ne liči. Ako pozove neko ''pauk'' da dođe, doći će, ali neće da se zakači za džip. Po mogućstvu za ''jugo'', jer iza ''juga'' niko ne stoji, za njegovog vozača nema ko da pripreti.
Dame i gospodo narodni poslanici, poslaničku grupu Napred Srbijo SNS moći ćete da ubedite da glasa za jedan ovakav zakon onda kada znamo da će svi pred ovim zakonom da budu jednaki i kada znam da će za nasilničku vožnju da budu kažnjavani i oni u skupim automobilima sa zatamnjenim staklima, a do sada to nije bila praksa. Hvala lepo.

Govorili ste 15 i po minuta, tako da je vašoj poslaničkoj grupi ostao još minut i po.
Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić, a neka se pripremi Ivan Jovanović.

Poštovana predsednice, poštovani ministri, dame i gospodo narodni poslanici, tokom naše jučerašnje rasprave postoje nepodeljena mišljenja da je bila neophodna promena Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima. Manje-više većina poslaničkih grupa je govorila o tome na koji način je prethodni zakon u mnogim svojim odredbama bio loš i prevaziđen.
Želim da kažem u ovoj svojoj diskusiji u kakvoj se atmosferi donosi ovaj zakon i kakav je utisak koji javnost ima o Zakonu o bezbednosti saobraćaja na putevima. Iako smo čuli od predstavnika Vlade, od ministra unutrašnjih poslova i ministra za infrastrukturu o tome da je osnovna intencija, suština ovog zakona prevencija, ubeđen sam da svi građani, a veliki broj građana gleda ovaj prenos, sa velikom zabrinutošću prate raspravu o ovom zakonu.
Sa zabrinutošću što, iako se govorilo o novim institutima, o novim rešenjima, o novim institucijama, ono što je u javnosti preovladalo o donošenju ovog zakona jeste pooštravanje - pooštravanje uslova, pooštravanje kaznene politike. To je atmosfera u kojoj građani Srbije dočekuju usvajanje ovog zakona.
Iako se politika prevencije promovisala kroz razne institucije i institute, kroz strategiju, kroz planove, kroz edukaciju, kroz nove politike, kroz bolju tehničku regulisanost saobraćaja, ostaje utisak da se prevencija sprovodi kroz pooštrenu kaznenu politiku. I to je osnovni problem u ovom zakonu.
Drugo što bih želeo da kažem u ovoj diskusiji jeste činjenica da se nije odustalo, i to je kontinuitet sa rešenjima koja su postojala u još uvek važećem zakonu, da se ipak najveća odgovornost za saobraćajne prekršaje svodi na vozače.
Član 42, svi mi koji smo se u praksi bavili problemima neprilagođene brzine znamo da vozač ne može biti supermen koji može da ispuni ove pojmove, ovu ovako široku i rastegljivu normu koja je data u članu 42. o neprilagođenoj brzini. Ona se ovde zadržava i nema šanse da vozač ne bude kažnjen. Znači, kontinuitet u načinu razmišljanja je ostao i u ovom zakonu. Želim da kažem o ovom disbalansu, o ovoj neravnoteži u institucijama i institutima koji se odnose na prevenciju. Iako želimo da uvedemo novu instituciju kao što je Agencija, ipak važna rešenja koja ova agencija treba da ima mi joj oduzimamo i ostavljamo policiji.
Dobra su rešenja da se Agencija bavi edukacijom i unapređenjem znanja u oblasti saobraćaja. To je vrlo važna novina, pojačavanje jedne kulture u oblasti saobraćaja. Ako imamo tu ideju da se odnos vozača prema saobraćaju unapređuje, odmah je trebalo ići korak dalje i ostaviti Agenciji prostor da se time bavi.
U našoj poslaničkoj grupi smo mislili da evidencija kaznenih poena treba da bude nadležnost Agencije, da Agencija to prati, da se Agencija bavi pojedinačno vozačima, njihovim problemima u saobraćajnim situacijama i koje su greške pravili, a ne da to ostane puka evidencija u policiji, kojom se neće niko baviti, osim kao činjenicom da to predstavlja kaznu.
Trebalo je obavezati lokalne samouprave da se bave upravljanjem bezbednosti saobraćaja, ne fakultativno odrediti. Većina njih u uslovima ekonomske krize, štednje koja je najavljena, ukidanja transfernih sredstava, sigurno se neće baviti politikom bezbednosti saobraćaja, nego će se baviti rešavanjem osnovnih problema koji sada postoje u lokalnim samoupravama. A lokalnim samoupravama je bilo neophodno nametnuti da imaju vrlo važne nadležnosti, pogotovo u oblasti tehničkog regulisanja saobraćaja.
Problem koji se pojavljuje u ovim institucijama, tj. odsustvo volje da im se prenesu šire nadležnosti, odsustvo volje da se one unaprede i da im se prebace sredstva, jeste nešto što zadržava taj utisak da je pooštravanje kaznene politike način da se sprovede prevencija.
Pitajte bilo kog poslanika, u razgovoru sa građanima je prvo pitanje – koliko su povećane kazne? Još kad se spomene da su uvedene i zatvorske kazne, verujte da vrlo loše mišljenje o intenciji, o dobroj nameri u zakonu postoji kod građana. Da li je odgovornost Vlade i ministarstva što se nije aktivnije bavilo promocijom ovih rešenja i potrebe ili je činjenica bila da je to ostavljeno kao nešto što će samo po sebi doći, veliko je pitanje.
U raspravi je rečeno o korupciji. To je velika nadležnost i odgovornost MUP-a da se i druge institucije, kao što to treba Agencija, bave edukacijom, obrazovanjem, unapređenjem obrazovanja u oblasti saobraćaja, što je oblast koja se daje Ministarstvu prosvete, tako i MUP tu treba da ima izuzetnu ulogu.
Iako je činjenica da se neće moći naplaćivati kazna na licu mesta, nego će se ispisivati nalog i dati licu za koje postoje osnovane sumnje da je počinilo prekršaj da uplati kaznu, ne onemogućavate korupciju. To lice može na licu mesta da se dogovori sa policijskim službenikom i da mu to plati - nemoj da me upisuješ, nemoj da utvrđuješ da sam učinio prekršaj, i do samog pisanja naloga neće doći. Mislim da, naravno, nije dovoljno razrađena ni situacija kada strano lice učini prekršaj i treba da plati kaznu.
Dodatni problem je ovde najava da će se u školskim i predškolskim ustanovama ozbiljnije pristupiti bavljenju obrazovanjem u oblasti saobraćaja, ali kada vidimo da se sada ministar prosvete hvata za glavu šta je uradio ovaj rebalans kada je u pitanju visoko obrazovanje, kako mi možemo da verujemo da će Vlada uopšte ozbiljno uložiti sredstva da zažive ovi instituti.
Znači, generalni utisak je da su, s jedne strane, uvedeni novi instituti, pokazana je kroz proklamaciju dobra volja, ali ti instituti neće zaživeti, instituti koji se odnose na unapređenje edukacije, na uključivanje što više institucija u proces unapređenja saobraćajne kulture i uopšte povećanja bezbednosti saobraćaja.
S druge strane, prvi utisak u javnosti je pooštrena kaznena politika, represivna politika prema onima koji čine prekršaje. To može dati efekta. To je, inače, ministar Dačić govorio o podacima iz 2002. godine, kada je donet set izmena zakona, ali to nije dovoljno za ukupan odnos prema saobraćajnoj kulturi.
U tom smislu, mislim da su amandmani koje je podnela Demokratska stranka Srbije upravo u tom pravcu, da jača pozicija Agencije i njene nadležnosti upravo u ovom domenu i, s druge strane, da obaveže lokalne samouprave na jednu aktivniju politiku. Mi ćemo uzeti aktivno učešće u raspravi kada su u pitanju amandmani. Pokušaćemo da objasnimo celishodnost i značaj tih amandmana koji bi bili ugrađeni, ako bi postojala dobra volja od strane Vlade, u ovaj predlog zakona. Hvala.

Zahvaljujem. Htela bih da vas obavestim... Evo odmah, samo da završim sa obaveštenjem, daću vam reč. U četvrtak, 14. maja 2009. godine, od 16.25 časova, zbog ranije preuzetih obaveza, to je prenos kvalifikacione utakmice reprezentacije Srbije za Evropsko prvenstvo u fudbalu, RTS neće biti u mogućnosti da direktno prenosi našu sednicu, što će biti odloženo za kasnije, tako da će taj prenos biti večeras.
Izvolite, gospodine Nikoliću, samo se prijavite da bih mogla da vam dam reč.

Dali ste mi sada šlagvort. Pozivam se na čl. 27. i 104. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije. Ne možete dati odgovor i obavestiti Skupštinu da će prenos biti kasnije. Želim da vas podsetim, i vas i celokupnu Skupštinu i javnost, da je RTS javni servis. To ''kasnije'' može da bude u 11 sati, može da bude u tri noću, može da bude sutra, a može da bude i malo sutra. Nedopustivo je da vi, kao predsednik Skupštine, nemate informaciju kada će biti nastavljen prenos. U obavezi ste da obavestite narodne poslanike i Narodnu skupštinu kada će tačno biti odloženi prenos.
Ono zbog čega sam se javio, danas je bilo puno problema u funkcionisanju Javnog servisa kada je u pitanju prenos Narodne skupštine. Podsetiću vas da je danas ovlašćeni predstavnik za ovaj zakon o bezbednosti saobraćaja prof. dr Zoran Šami. Kada je obrazlagao zakon, na pola govora slika je bila zamrznuta, pred kraj govora apsolutno se nije čuo ton. Sledeći govornik DSS-a je bio gospodin Petković. Na početku je bilo tona, a ostale dve trećine govora tona nije bilo.
Sada ste dali informaciju da prenos utakmice kreće od 16.25 časova. U 16.19 je prenos prekinut, upravo kada je govorio naš treći govornik, gospodin Palalić. Danas je predstavnicima DSS-a apsolutno onemogućeno da iznesu stavove i da upoznaju javnost sa stavovima DSS-a. Mislim da imate, takođe, obavezu da zaštite ovaj parlament, a ne da se dešavaju ovakve stvari.
Dakle, danas je bilo puno govornika, iz naravno puno stranaka, ali se ovo dešavalo isključivo sa poslanicima DSS-a. Još jednom vas molim da kažete kada će tačno biti nastavljen odložen TV prenos. Zahvaljujem.

Odloženi TV prenos će biti posle Evrovizije, večeras. Što se tiče vaših komentara, biće prosleđeni RTS-u i dobićemo odgovor da li je to bilo tendenciozno. Ja lično u to ne verujem, ali ćemo, u svakom slučaju, zatražiti, u skladu sa komentarima koje ste imali, objašnjenje RTS-a. Zahvaljujem.
Reč ima gospodin Mirko Čikiriz. Samo se prijavite, molim vas.