O spajanju tačaka odlučila je Skupština, a ne predsednik Skupštine.

Reč ima narodni poslanik Boris Aleksić.

Poštovani građani Srbije, dame i gospodo poslanici, najpre bih hteo da se zahvalim gospodinu Omeroviću koji je jedini ispred vladajuće koalicije izneo veoma važne podatke vezane za Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom.
To je jedna važna tema, kojoj bismo morali da posvetimo posebnu tačku dnevnog reda. Umesto toga, ona je umetnuta među ovih 37 predloga zakona. Mislim da je to neprimereno. Međutim, takođe bih želeo da istaknem da ozbiljan problem vezan za prava osoba sa invaliditetom svakako predstavlja primena zakonskih propisa. Složićete se da mi i danas imamo zakonske propise koji štite prava osoba sa invaliditetom, ali nažalost, dobrim delom oni se ne primenjuju. Oni se ne primenjuju, između ostalog, ni u Narodnoj skupštini, što je zaista sramota za ovo zdanje i za ovu instituciju. Navešću vam primer da su pojedinci parkirali svoja vozila na mesta koja su jasno obeležena za osobe sa invaliditetom. To se više puta dešavalo. Takođe, ako prođete gradom moći ćete da vidite da su mnoga "besna" kola parkirana na mestima koja su obeležena za osobe sa invaliditetom, tj. koja su rezervisana za invalide.
Kada predstavnike MUP-a, dakle obične policajce koji nisu krivi ni za šta, pitaju zbog čega ne uklanjaju ta vozila kada su u pitanju javni funkcioneri, oni novinarima izjavljuju da njima niko ništa ne može. Smatram da je, pre svega, problem sa primenom propisa. Vratićemo se na ovu važnu temu i Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom kasnije.
Dakle, pred nama se nalazi tačka dnevnog reda sa 38 predloga zakona. Ovim radom režim verovatno želi da istakne svoju kandidaturu za Ginisovu knjigu rekorda i da ozbiljne državne poslove pretvori u petparačke priče, jer je nemoguće obrazložiti, predstaviti ili kritikovati toliki broj predloga zakona za ovako kratko vreme koje je na raspolaganju narodnim poslanicima po novom poslovniku. To smo videli i po tome što niko od predstavnika Vlade nije izašao i nije rekao ni jednu jedinu reč o ovim predlozima, iako su to mogli da učine.
Republička vlada je u ovoj tački dnevnog reda izmiksovala oblasti i teme koje nemaju nikakvih dodirnih tačaka. Tako su se na istom mestu našli pomešani patenti i žigovi sa pravima radnika i veoma važnom socijalnom poveljom, i to u trenutku kada je sve više radnika na ulici, kada se čak i žene koje se vraćaju sa porodiljskog odsustva radi nege deteta otpuštaju, posebno u "Delta holdingu" i firmama pod vlasništvom Miroslava Miškovića.
Zatim ste pomešali arheološko nasleđe sa izbegavanjem dvostrukog oporezivanja, industrijski dizajn sa privilegijama i imunitetima Organizacije za zabranu hemijskog oružja, Statut Međunarodne organizacije rada sa zaštitom ratnih grobova, trgovinske sporazume sa pravima invalida, sukcesiju bilateralnih sporazuma sa oglednim aktivnostima EU, organske zagađujuće supstance sa otvaranjem graničnih prelaza, akte Svetskog poštanskog saveza sa zabranom upotrebe otrovnih gasova u ratu. Dakle, svi možemo da zaključimo da nema nikakve logike u koncipiranju ovakve tačke dnevnog reda na ovakav način.
Postavlja se pitanje zbog čega je Republička vlada povukla jedan ovakav nelogičan i neprimeren potez kojim omalovažava građane Srbije i Narodnu skupštinu?
U našem narodu je odavno poznata poslovica prema kojoj je drvo najbolje i najuspešnije sakriti u šumi. Upravo zbog toga moramo da postavimo pitanje šta to režim Borisa Tadića krije od građana Srbije i zbog čega?
Ukoliko pažljivo pogledamo ove predloge zakona, primetićemo da se u njima kriju i rešenja koja podrazumevaju dodatno zaduživanje Republike Srbije i svih njenih građana kod međunarodnih finansijskih institucija i organizacija, kao i ona pogubna rešenja kojima se dodatno ograničava suverenitet Republike Srbije.
Predlogom zakona o potvrđivanju finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke (Zajam za opštinsku i regionalnu infrastrukturu) građani se zadužuju za novih pedeset miliona evra.
Predlogom zakona o potvrđivanju finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke za Projekat Klinički centri/B građani se zadužuju za novih sedamdeset miliona evra. Svakako je sramota da Republička vlada nije u stanju da obezbedi dovoljno novca za Klinički centar, ali zato režim može da pokloni Milanu Beku i Miroslavu Miškoviću 2,5 milijarde evra, kolika je vrednost zemljišta Luke Beograd.
Inače, Klinički centar kuburi sa osnovnim sredstvima, a imaju problema i sa neokrečenim prostorijama. Takođe, pominje se privatizacija Kliničkog centra tj. instituta, osim Instituta za plućne bolesti, u okviru Kliničkog centra, pa bi svi ostali instituti trebalo da budu prebačeni u onu centralnu zgradu Kliničkog centra.
Predlogom zakona o potvrđivanju Sporazuma o zajmu (Programski zajam za razvoj privatnog i finansijskog sektora) između Republike Srbije i Međunarodne banke za obnovu i razvoj građani Srbije se dodatno zadužuju za novih 34.900.000 evra. Ovaj poslednji predlog zakona je u sklopu strategije međunarodnih finansijskih organizacija i institucija koje, prema pisanju "Fajnenšel tajmsa", pokušavaju da zaštite ulaganja zapadnih banaka u istočnoj i centralnoj Evropi. Oni ovde upotrebljavaju izraz istočna Evropa, ali podrazumevaju istočnu i centralnu Evropu.
Prema "Fajnenšel tajmsu", banke iz zapadne Evrope, među kojima prednjače austrijske i nemačke, u istočnu Evropu plasirale su 1,7 triliona evra. Ta investicija mora da bude zaštićena po svaku cenu, zbog kamata koje povlače za sobom i zbog kapitala koji se izvlači u centrale ovih banaka.
"Fajnenšel tajms" dalje navodi da su međunarodne finansijske institucije u prvoj tranši pomoći zapadnim bankama predvidele 24 milijarde evra. Međutim, samo je Mađarska za potrebe saniranja krize tražila 240 milijardi evra. Cilj ovog predloga zakona je zaštita plasmana zapadnih banaka u istočnoj Evropi koje svojim kreditima sa neverovatno visokim kamatama zadužuju i privredu i stanovništvo. Postavlja se pitanje ko će ove dugove da vraća?
Upravo oni ljudi koje režim i dalje danas izbacuje na ulicu, čije firme zatvara ili prodaje budzašto, kao i oni građani kojima smanjujete zarade i čiju egzistenciju ugrožavate svojom nepromišljenom politikom. Sirotinja i osiromašeni srednji sloj su ipak najbolje platiše, pa tu činjenicu verovatno pokušava da iskoristi Republička vlada. Da li je do ovog novog zaduživanja moralo da dođe? Naravno da nije. U budžetu Srbije ne bi bilo minusa, niti bi kriza imala tolike posledice po građane da režim nije bezuslovno poklanjao državno vlasništvo svojim tajkunima.
Pomenutih 220 hektara zemljišta Luke Beograd poklonjeno je Milanu Beku i njegovoj fantomskoj firmi za četrdeset miliona evra, iako ono vredi bar dve i po milijarde evra. Dame i gospodo, napojnice u ovakvoj razmeri nisu ostavljali nikada ni Rokfeler ni Rotšild. Ipak, šta je za Vladu Mirka Cvetkovića 2.460.000.000 evra kada sve to ide na teret građana Republike Srbije.
U aferi Poslovni centar "Ušće" režim Borisa Tadića je poklonio četrdeset miliona evra. Stručni ljudi grada Beograda navodno nisu znali da podzemna garaža koja se prostire na dve parcele čini sastavni deo predmeta ugovora. Niko ne veruje u to. To je prosto neverovatna mogućnost! Jednostrana primena SSP sa EU, prema podacima same ministarke gospođe Dragutinović, koštaće Srbiju 267.000.000 evra. Dakle, novih 267.000.000 evra se izbija iz budžeta Republike Srbije. Po mišljenju drugih stručnjaka, teret na leđima građana Srbije u vezi sa jednostranom primenom SSP od strane Srbije biće još veći i iznosiće 350.000.000 evra. Šta je to za ovu vladu koja, izgleda, krade siromašnima da bi dala bogatima? Vi ste, u stvari, dokazali da je ova teza iz stripa "Alan Ford" ostvarljiva.
Naravno, režim gotovo sve ove predloga zakona obrazlaže neophodnošću pristupanja EU. Pridruživanje EU ste pretvorili u novu ideologiju. Crvenu zvezdu i crveni pentagram zamenjujete žutim ili belim, u zavisnosti od toga da li je u pitanju EU ili NATO pakt. Pozivnice za proslavu Dana pobede 9. maja obojili ste u plavo-žutu boju. Dakle, ovo je zvanična pozivnica Vlade Republike Srbije. Tog dana Republička vlada je pozivnice povodom obeležavanja Dana pobede dopunila i pozivom za obeležavanje Dana Evrope i Šumanove deklaracije iz 1950. godine.
Kakve veze Šumanova deklaracija iz 1950. godine ima sa Danom pobede nad fašizmom? Kakve veze ima? Znači, 1950. godine vladao je mir.
Dame i gospodo, da nije bilo ruske armije u Drugom svetskom ratu, ne bi bilo Evrope. Oni su pobedili nacizam i oslobodili Evropu. Međutim, bilo bi sjedinjenih država Evrope, jer je upravo povelja SS odreda ustanovljavala tu obavezu. Dakle, reč je o njihovoj poslednjoj povelji pred kraj rata. Da je vaša ideologija zastranila pokazali ste, prosto neverovatno, i na Veliki petak ove godine. Tog dana, uoči najvećeg hrišćanskog praznika, Vaskrsa, Demokratska stranka je delila građanima farbu za uskršnja jaja u kesicama plavo-žuto boje sa oznakama EU, dakle, žutim zvezdicama, bez i jednog jedinog hrišćanskog simbola!
Dame i gospodo, Vaskrs je najveći hrišćanski praznik, a Božić je najradosniji. Da li iko ozbiljan i dobronameran uoči i povodom Vaskrsa može da deli poklone sa simbolima Evropske unije, upravo one tvorevine birokrata iz Brisela koji su odbili da u ustav Evrope uvrste hrišćanstvo kao jednu od najvažnijih osobina i tekovina evropske civilizacije, iako je u knjigama svih istoričara civilizacije potvrđeno da Evrope ne bi bilo bez hrišćanstva.
Kao što je poznato, postoje tri glavne, osnovne karakteristike evropske civilizacije, a to su: grčka kultura, rimsko pravo i hrišćanstvo, a kod Romeja ili Vizantinaca i njihovih naslednika, u koje mi spadamo, pravoslavlje. Ove tekovine, ove osobine su dovele kasnije do uspostavljanja demokratije, razvoja ljudskih prava itd.
Dame i gospodo, iz ovih podataka možete da vidite da Evropa i Evropska unija nisu isto. Evropska unija je jedna atlantistička tvorevina, suprotstavljena tradicionalnim evropskim vrednostima, za koje se naš narod oduvek borio i uvek će se boriti.
Evo, navešću još jedan primer šta radi režim. Režim maturante beogradskih gimnazija primorava na neki novi slet ili manifestaciju poput proslave Titovog rođendana uvodeći "Ples Evrope". Titoizam, izgleda, zamenjujete ideologijom Evropske unije.
Evo šta radi ta Evropska unija: na zvaničnom sajtu EU možete da vidite mapu Republike Srbije bez Kosova i Metohije. Ako primetite ovo belo polje ovde (pokazuje papir), to je Kosovo i Metohija; između ostatka Srbije i Kosova i Metohije granice su iste kao i između Srbije i Mađarske. To svako može da vidi. To je zvanični sajt EU. Pokazaću vam i veću mapu koju smo uveličali, tu nema nikakve greške. Ovde se navode podaci vezani za Srbiju: politički sistem – republika; glavni grad – Beograd; populacija – osam miliona; valuta – srpski dinar. Nalazi se na delu sajta koji je posvećen drugim evropskim zemljama. Zvanični sajt EU je u pitanju.
Mislim da je ovo skandalozno i postavljam pitanje Vladi i tražim da neko ispred Vlade izađe i prokomentariše ovaj dokaz da je EU na svom zvaničnom sajtu priznala nezavisno Kosovo i Metohiju i obeležila državnim granicama granice između Srbije i Kosova i Metohije.
Dalje, vezano za simboliku i za to kako se vi odnosite prema našoj tradiciji, prema evropskoj tradiciji, pre svega. Dana 15. septembra 2008. godine, na dan proboja Solunskog fronta, baš u ovom zdanju proslavili ste Dan demokratije. Pri tom, ni jednom jedinom rečju niste pomenuli da taj datum iz slavne srpske istorije predstavlja ujedno i proboj Solunskog fronta. Da nije bilo proboja Solunskog fronta, ne bi bilo ni naše države pa ni demokratije. Država je ta koja garantuje ljudska prava, koja garantuje demokratiju, ako ste zaboravili.
Tog dana u ovoj zgradi bili su prisutni predsednik Tadić, premijer Cvetković i ministri u Vladi. Tačno iznad njih, gore na galeriji mogli ste da vidite jednog do drugog američkog i engleskog ambasadora, i sve je zaista ličilo na lutkarsko pozorište, kao da ta dvojica ambasadora povlače nevidljive konce iznad glava predstavnika režima. Ni predsednik Tadić ni premijer Cvetković nijednom rečju nisu pomenuli proboj Solunskog fronta, doprinos srpske vojske slomu zločinačke Austrougarske, već su kao mantru ponavljali svoju obavezu poštovanja pravila koja su ustanovile SAD i Engleska, a vezano za Srbiju.
Da li je tu kraj? Očigledno nije. Simbolika igra važnu ulogu u politici, tako da 27. januara 2009. godine, na dan Svetog Save, predstavnici vladajuće većine u parlamentu ni jednom jedinom rečju ne pominju utemeljitelja srpske države i crkve, najvećeg srpskog diplomatu, jednog od najvećih evropskih diplomata i zakonodavaca, zakonodavca koji je, za informaciju svima, Zakonopravilom, Nomokanonom predvideo jednu vrstu ombudsmana tj. zaštitnika građana još početkom 13. veka. Reč je o određenom broju sveštenika, mrsnicima, koji su imali obavezu da štite siromašne pred državnom vlašću od samovolje bogatih. Dakle, koreni ombudsmana u Srbiji vode poreklo iz 13. veka. Zakonopravilo svetog Save je vršnjak engleske Magna carta libertatum, samo je veće od nje jedno 58 puta.
Umesto odgovornog odnosa prema državi, ispirate građanima mozak pričom o EU i zadužujete državu pred evropskim bankama. Evropska unija je prošle godine uložila u Srbiju dvesta miliona evra. Nasuprot nje, srpska emigracija svake godine šalje u Srbiju pet milijardi evra – 2,3 kroz zvanične bankarske transakcije i nešto manje od tri milijarde nezvaničnim kanalima, prenese se avionom, autobusom, kako već. Evropskoj uniji režim u medijima posvećuje 98% vremena, dok srpskoj emigraciji posvećujete svega 2%. Gde je tu logika? Nema nikakve logike. Dodatno, srpska emigracija za dat novac ne traži ništa, dok Brisel zahteva kamate, političke i ekonomske ustupke.
Dame i gospodo iz vladajuće koalicije, postavljam vam pitanje – da li Srbiji više vredi emigracija koja svake godine šalje pet milijardi evra bez ikakvih uslova ili Evropska unija koja ulaže dvesta miliona evra, ali uzima mnogo više? Evo primera: kad je prepametni guverner Jelašić smanjio obavezne rezerve banaka, istog trenutka strane banke su oslobođene devize prebacile u svoju centralu, istog trenutka, i fantastičnu količinu novca, deviza su izvukle iz Srbije.
Dodao bih još nekoliko podataka vezanih za Brisel. Evropski parlament ne može samostalno da donosi zakone, što ukazuje na njegovu nedemokratsku prirodu. Kakvo je to zakonodavno telo koje ne može da donosi zakon? Nije zakonodavno telo. Komesari u EU se kooptiraju, što ukazuje na njihovu nedemokratsku prirodu.
Poslednji sporazum u EU, Lisabonski sporazum, čini trista strana amandmana koje je nemoguće pročitati, jer se ne zna na šta se odnose, što jasno ukazuje na njegovu nedemokratsku prirodu. Naime, kada je Odbor za konstitutivna pitanja evropskog parlamenta zatražio od briselskih birokrata da objave celokupan tekst Lisabonskog sporazuma, tj. uz amandmane i delove prethodnih sporazuma na koje se oni odnose, kako bi građani Evropske unije mogli da razumeju njihovo tačno značenje, birokrate iz Brisela su to glatko odbile. Da li ima potrebe da još jednom kažem da je i to nedemokratski?
Posebnu grupu u okviru današnje tačke dnevnog reda čine predlozi zakona vezani za potvrđivanje sporazuma sa famoznim Sjedinjenim Američkim Državama, kojima se ukida suverenitet Republike Srbije i kojima se, dragi građani, daje ovlašćenje vojnicima SAD da ubiju bilo kog čoveka na teritoriji naše države i da za to ne odgovaraju. Dakle, daje im se dozvola za ubijanje. Sjedinjene Američke Države ovim sporazumom dobijaju ono što su tražile u Rambujeu, a što nisu dobile, uz velike žrtve naše vojske, policije i građana.
Na kraju, ako budem imao vremena, uporediću te podatke sa podacima koje je izneo general Pjer Mari Galoa, jedan od vodećih geopolitičara u svetu, a tiču se Rambujea.
Tu je najpre Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Srbije i Crne Gore i Vlade SAD o saradnji u oblasti sprečavanja širenja oružja za masovno uništenje i unapređenje odbrambenih i vojnih odnosa.
Pazite, potpisujemo sporazum sa Amerikancima o zabrani širenja oružja za masovno uništenje, a oni su otrovali našu zemlju municijom sa osiromašenim uranijumom! Kada se kaže osiromašeni uranijum ili, kako oni kažu, depleted uranium, treba podsetiti da je u pitanju radioaktivna municija koja i dalje poseduje alfa i beta zračenje, jedino nema gama zračenje. Alfa i beta zračenje je najpogubnije po zdravlje ljudi.
Pomenuti ugovor u članu 7. oslobađa osoblje i vojnike SAD krivične odgovornosti. Kako se izričito navodi u ovom članu, i odgovornosti za slučaj smrti, tj. ubistva. Dakle, ako neki pijani Amerikanac u borbenom vozilu zgazi neko dete na teritoriji Srbije, neće krivično odgovarati. Da li to želite da uvedete u ovu zemlju? Da li je to vaš odnos i približavanje Evropi? Da li je to put u budućnost? Da li je to 21. vek, okupacija Srbije od strane SAD? Dajete im ono što su tražili u Rambujeu i nisu dobili.
Članom 10. ovog sporazuma predviđeno je da oprema SAD koja se uvozi ili izvozi, unosi ili iznosi, neće biti predmet carine ili bilo kakve druge kontrole. Znači, "Ujka Sem" može u Srbiju da unese šta želi, uključujući i nuklearno, hemijsko i biološko oružje, bez ikakve provere. Da li ovo želite, dragi građani Republike Srbije? E, pa upravo to vam vladajuća većina i Vlada Mirka Cvetkovića i Boris Tadić spremaju. Ko njima može da veruje da neće u Srbiju da unose hemijsko i biološko oružje? Zašto su potpisali neke konvencije?
Džejms Bejker je svojevremeno Gorbačovu rekao da se posle pada Berlinskog zida NATO pakt neće širiti prema granicama Rusije, državni sekretar Džejms Bejker. Šta se desilo? Gde je sada NATO pakt? Gruzija, Ukrajina, opkoljava Rusiju. Dakle, oni očigledno lažu.
Miloševiću su 1995. godine obećali da će skinuti sankcije ako potpiše Dejtonski sporazum. Potpisao je, i šta se desilo? Izmislili su spoljni zid sankcija, nešto nepojmljivo u međunarodnom pravu i međunarodnim odnosima. Lažu! Ne postoji ni jedan jedini čovek u Srbiji koji je sledio američku politiku, a koji je dobro prošao. Sve su pustili niz vodu, sve, sve do jednog. Pogledajte Perišića, pogledajte Biljanu Plavšić, bilo koga. Da li, dragi građani, želite hemijske, biološke i radioaktivne bombe u svom dvorištu? Srpska radikalna stranka smatra da ne želite.
Članom 11. navedenog sporazuma daje se pravo SAD da grade objekte na teritoriji Srbije u skladu sa propisima SAD. Ako niste dobro čuli, reći ću još jednom – članom 11. navedenog sporazuma daje se pravo SAD da grade objekte na teritoriji Srbije u skladu sa propisima SAD! Verovatno je u pitanju urbanistički plan Vašingtona, Pentagona ili tako nešto. Naravno, Srbija nema pravo da oporezuje ništa što nabavljaju Amerikanci. Kad kažem objekte, oni mogu da grade vojne baze ovde, da se razumemo. Da li je ovde neko pomislio na vojne baze?
Kao što je poznato, prvi je britanski nedeljnik "Sandej tajms" objavio podatak da su SAD i NATO zatražili od Beograda da im ustupi lokacije za vojne baze. Među potencijalnim mestima koje navodi engleski list pominje se i Jugovićevo na Detelinari u Novom Sadu. Na ovom mestu se nalaze podaci o bazi SAD na severu Srbije, tj. u Vojvodini. Možda u funkciji otcepljenja severne srpske pokrajine.
Sa druge strane, jedan od osnovnih uslova EU za izgradnju postrojenja za preradu opasnog otrova je da se to postrojenje nalazi u centralnoj Srbiji, dakle, nikako u Vojvodini.
General Pjer Mari Galoa, tvorac francuske strateške doktrine odvraćanja, prijatelj generala De Gola i jedan od vodećih svetskih geopolitičara, u svojoj knjizi "Stradanje naroda koji je uvek rekao ne", posvećenoj Srbima, ističe da je odvajanje Vojvodine od ostatka Srbije cilj kojem teži angloamerička osovina, kao i SR Nemačka, putem projekta Volks grupe, evropskih etničkih grupa i putem povampirenog projekta Mitteleuropa, srednja Evropa.
Još početkom devedesetih godina, kako navodi prof. Smilja Avramov u svojoj knjizi "Postherojski rat zapada protiv Jugoslavije", državni sekretar Džejms Bejker se zalagao za svođenje Srbije na pretkumanovske granice i granice pre Prvog svetskog rata. Dakle, zalagao se za otcepljenje Vojvodine. Džejms Beker je i dan-danas veoma aktivan u američkoj spoljnoj politici kao neka vrsta savetnika, a možete misliti, za vreme života su napravili institut koji nosi njegovo ime. Prosto neverovatno!
Ambasador Nemačke u Beogradu Andreas Cobel je aprila 2007. godine izjavio da bi problem Kosova trebalo rešiti što pre, u smislu nadzirane nezavisnosti, jer bi u suprotnom mogli da budu otvoreni problemi u Vojvodini i Sandžaku. Ovo je citat Cobela: "Insistiranje na Kosovu kao delu Srbije destabilizovalo bi Srbiju i onda bi moglo da bude otvoreno pitanje Vojvodine, koja je nova u Srbiji. To nije pretnja, to je analiza." Završen citat.
To je rekao, mrtav ladan, Cobel na sastanku Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji. Dakle, opet Evropski pokret, koji finansira Evropska unija i brojne organizacije iz zapadne Evrope.
Cobel je tom prilikom napomenuo da nije tačno da je Kosovo oduvek bilo u Srbiji, jer je postalo deo Srbije 1912. godine, posle dugo vremena, i podsetio da je Vojvodina ušla u sastav Srbije 1918. godine, dodavši da bi ako Srbija bude destabilizovana Mađarska mogla da insistira na Vojvodini. Uklapa se u nemački projekat "Volks grupe" etničkih grupa.
Na ove reči Cobela naša vlada je imala obavezu da ga podseti da su se nemačke marke, bezbrojne nemačke marke, ujedinile tek 1871. godine, a da su tek negde krajem 19. veka počele da funkcionišu kao iole civilizovana država, tako da do tada Nemačka gotovo da nije ni postojala. Ako primenimo onaj Cobelov argument, šta bi to značilo, da bismo mogli sutra da dezintegrišemo Nemačku po nemačkim markama, kako je to bilo pre 1871. i pre nego što ih je Bizmark ujedinio?
Januara 2005. godine tadašnji ministar odbrane Prvoslav Davinić je za vreme posete Londonu izjavio da bi kopnene snage NATO i SAD mogle da budu stacionirane na teritoriji Srbije, izdvojivši posebno radarsku stanicu na Kopaoniku. Dakle, u priči o bazama SAD u Srbiji britanski "Sandej tajms" nije bio usamljen.
Povrh svega, u drugom predlogu zakona, Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma o snabdevanju i uzajamnim uslugama između Ministarstva odbrane Republike Srbije i Ministarstva odbrane SAD, koji je na dnevnom redu, u članu 2. (obeležen je rimskim brojem dva) definiše se smeštaj trupa SAD u Srbiji. Ovim sporazumom Srbija se obavezuje da pruži logističku podršku Sjedinjenim Američkim Državama tj. njihovoj vojsci. Za šta? Gde to idu Amerikanci da im mi pružamo logističku podršku? Naravno, odgovor je jasan – za vojne baze i za novi pohod na istok.
Poput Hitlera nekad, Vašington nastoji da zagospodari prirodnim resursima Rusije, da kontroliše evroazijski masiv, o kome je čuveni engleski geopolitičar Makinder početkom 20. veka, 1904. godine, govorio označavajući Srbiju i vardarsko-moravsku dolinu kao ključnu tačku kontrole rubova evroazijskog masiva.
Upravo je zbog toga Zbignjev Bžežinski, siva eminencija SAD, u svojoj knjizi "Velika šahovska tabla" i u nizu članaka napisanih za potrebe Saveta za spoljne odnose predložio podelu Rusije na tri dela i eksploataciju njenih resursa. Otimanje resursa Rusima podržala je i Madlen Olbrajt u javnosti i to više puta, između ostalog izjavom da Rusi ne smeju da budu sebični i da svoje prirodne resurse zadrže za sebe. Prosto neverovatno!
Da li građani Srbije zaista žele da pruže logističku podršku Vašingtonu koji sistemom vojnih baza opkoljava Rusiju? Srpska radikalna stranka je uverena da to ne žele građani Srbije. Naprotiv, mi smatramo da će se naš narod odlučno suprotstaviti toj nameri i da će smeniti režim koji propagira ovakve užasne ideje. Da li iko ko razmišlja svojom glavom u Srbiji može da se zalaže za ustupanje naše teritorije vojsci SAD?
Vašington je bio predvodnik kampanje razbijanja SFRJ i kampanje priznanja nezavisnog Kosova i Metohije. Akademik Milorad Ekmečić je u nekoliko navrata pisao i govorio o tajnom sporazumu iz 1982. godine između Ronalda Regana i pape Jovana Pavla Drugog, koji je s jedne strane predviđao odustanak Vatikana od teologije oslobođenja u Južnoj Americi, a sa druge strane, kao ustupak Vatikanu, razbijanje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i etnički čistu katoličku naciju u Sloveniji i Hrvatskoj.
Pentagon je naoružavao i obučavao slovenačke, hrvatske, muslimanske i šiptarske paravojne i terorističke formacije.
Te podatke imate, između ostalog, u knjizi generala Dušana Vilića i generala Boška Todorovića "Terorizmom i novi svetski poredak" i u drugim knjigama. Oni su, inače, pomagali odbranu pokojnog predsednika Slobodana Miloševića.
Dakle, ko Amerikancima može da veruje? Izvršili su brutalnu agresiju na SRJ 1999. godine, u kojoj su upotrebljavali i uranijumsku municiju. Ubijali su decu, žene, koga su stigli. Prekršili su Povelju Ujedinjenih nacija, Helsinški završni akt itd.
Sa druge strane, Rusija je čvrsto protiv nezavisnog Kosova i Metohije. Moskva je spremna, iako je njen kapital bio blokiran više od osam godina u Srbiji... Podsetiću vas da je prva ruska banka uspela da uđe u Srbiju prošle godine, to je Moskovska banka, da se još uvek čeka ulazak Gasprom banke, koja ima takav kapital koji može da finansira kompletnu privredu. Oni su već izgradili projekte kojima mogu da refinansiraju kredite privrede pod povoljnijim uslovima. Dakle, manje kamate za našu privredu, a manje kamate i za naše stanovništvo. Rusija je spremna da izgradi gasovod "Južni tok" kroz Srbiju i time potpuno obezbedi energetsku stabilnost naše države u narednih 50 i više godina, kao i da sačuva Vojvodinu u Srbiji.
Da bismo vas podsetili šta je energetska stabilnost mogu da vas pozovem da posetite, recimo, sajt Saveta za spoljne odnose i da tamo potražite stavku energetska sigurnost, tj. bezbednost i videćete koliko oni dokumenata posvećuju tom važnom projektu, naročito važnom u 21. veku. Što se tiče čuvanja Vojvodine u sastavu Srbije, jasno je da "Južni tok" svojim prolazom kroz centralnu Srbiju, ali i severnu Srbiju, dakle Vojvodinu, čuva Vojvodinu u Srbiji. Između ostalog, zbog toga su konkurenti iz projekta "Nabuko", među kojima su austrijski i mađarski "Mol" i "OMV", koji su u direktoratu izgradnje projekta "Nabuko", pokušali da spreče ulazak kapitala Rusije u Srbiju, uz pomoć gospodina Mlađana Dinkića pre svega, ali i nekih drugih.
Dame i gospodo, prava koja dajete SAD mora da ima i Ruska Federacija u Srbiji, i više od toga, jer je prijateljski nastrojena prema nama i može da nam pomogne da ograničimo moć Vašingtona na Balkanu. Podsetiću vas da je ovo ujedno i jedna od osnovnih demokratskih tekovina. Načelo podele vlasti je to koje garantuje demokratiju u jednoj državi, gde tri grane vlasti, izvršna, sudska i zakonodavna, putem sistema kočnica i ravnoteže razvijenog u Ujedinjenom Kraljevstvu ("checks and balances"), ograničavaju jedna drugu i čine jedna drugu nezavisnom.
Dakle, da bismo ograničili moć Vašingtona koji radi to što radi, mi moramo da potražimo pomoć Rusije. Umesto toga, režim Borisa Tadića daje nove baze Sjedinjenim Američkim Državama u Srbiji, daje dozvolu američkim vojnicima da slobodno prolaze kroz teritoriju Srbije, da ubiju koga žele, a da za to ne odgovaraju.
Vlast u našoj državi devet godina je govorila, igrala kako su Vašington i Brisel svirali. Otimaju nam Kosovo i Metohiju, a režim Borisa Tadića, sa navedena dva predloga i sa SOFA sporazumom kojim se rešava status američkih trupa, rekao bih, okupacionih trupa u Srbiji, koji je takođe na dnevnom redu ovog zasedanja, rešava pozitivno status trupa SAD na našoj teritoriji, američke ubice oslobađa krivične odgovornosti i daje im mogućnost koju je u prošlosti imao samo okupator, da grade baze i objekte gde god požele u Srbiji, i to bez ikakvih poreza i carina i da unose i iznose sa naše teritorije šta god požele, bez ikakve kontrole. Dame i gospodo, to je okupacija.
Ako vi budete glasali za ovakav predlog zakona, svi vi, vi tu okupaciju podržavate. Vi ćete omogućiti vojnicima SAD da nekažnjeno ubijaju, maltretiraju građane u Srbiji. Kasnije nećete imati čime da se pravdate. Pomislite na svoje porodice, komšije, prijatelje pre nego što učinite tako nešto.
Totalitarna priroda angloameričke civilizacije je odavno poznata. Nju je odlično definisao i čuveni književnik i disident Aleksandar Zinovjev u svojoj knjizi "Zapad". Mogu jedan svež primer da vam navedem. Američki predsednik Barak Obama je u januaru doneo jedan zakon koji otežava zapošljavanje emigrantima u SAD, dakle, jedan ksenofobični zakon; emigrantima je sada teško, skoro nemoguće da se zaposle u američkim državnim preduzećima i firmama. Dakle, da je to postojalo ranije, probleme bi imao i sam Obama, imao bi problem i sam Švarceneger kao emigrant.
Nemojte da date prava trupama SAD u Srbiji koja su rezervisana za okupatora! Biti okupiran, a ne priznati, to je mnogo gore od obznanjene okupacije, jer potezi okupatora nemaju nikakvu pravnu snagu, oni su apsolutno ništavni.
Da vas podsetim, reč je o međunarodnom javnom pravu. Reč je o kongentnim normama, jus cogens, međunarodnog prava, koje su apsolutne i njihovo kršenje povlači apsolutnu ništavost akata koji proizilaze iz tog čina, iz tog dela, iz takvog dela.
Uostalom, ovi sporazumi sa Vašingtonom krše Platformu o neutralnosti naše države, usvojenu u Skupštini Srbije. Kada prihvatite ova tri sporazuma, vi ste pod kapom SAD, pod kapom vojnoindustrijskog lobija, pod kapom vojske SAD.
Pogledajte samo ovaj spomenik pobijenoj deci u Tašmajdanskom parku. Neko je pre više godina iščupao kip Milice Rakić, devojčice sa tog spomenika, i dan-danas stoje samo krila. Znači, niko nije našao za shodno da to obnovi. Možda biste se potrudili da to uradite sada, ako niste to uradili u međuvremenu. To je vaš odnos prema pobijenoj deci u NATO agresiji.
Tu su i albanska deca takođe, da ne bude zabune, jer su, recimo, mnogi ljudi pobijeni u mestima kao što su Šeh Mahala itd. na jugu Kosova i Metohije.
Naša država i naš narod nisu izgubili suprotstavljajući se unipolarnom svetu tj. dobroćudnom hegemonizmu, što je oksimoron koji upotrebljava Zbignjev Bžežinski u knjizi "Velika šahovska tabla" – on kaže da je američki hegemonizam dobroćudan, što je svojevrsni politički oksimoron. Srbi su zaustavili njihov pohod na istok i time su doprineli rađanju multipolarnog sveta, demokratskog sveta. Naša vojska je, to treba otvoreno reći, zaustavila NATO pakt 1999. godine, tačnije, mi smo ih zaustavili nekih deset godina.
U Drugom svetskom ratu smo uspeli Hitlera da zaustavimo za dve nedelje, što je bilo sasvim dovoljno da nacisti zakasne sa izlaskom na Volokolamski drum, da se ruska Crvena armija oporavi i na kraju oslobodi Evropu i porazi nacizam.
Vojska SAD nije uspela da okupira celu teritoriju naše države. Simbolično, oboren je F-117 A, ali oboren je i B2, "duh Misurija", strategijski bombarder i najskuplji avion na svetu. Ovo je javno izjavio u intervjuu "Svedoku" Zoltan Dani, koji je prvi oborio jedan stelt bombarder, ovaj što je pao u Buđanovcima.
Dakle, stvar je veoma jasna. Uloga našeg naroda je značajna i biće zabeležena u istoriji. Otpor nije bio uzaludan. (Aplauz u sali.) Dakle, uloga našeg naroda će biti zabeležena u istoriji kao doprinos borbi za slobodu i demokratiju, upravo za one ideale koje je američki predsednik Vudro Vilson nakon Prvog svetskog rata u svojoj pisanoj poruci naveo kao srpske ideale. Dobar deo tog govora je posvetio Srbiji i Srbima, pravdajući odbranu Srbije i njihovu pobedu, naravno, odnosno suprotstavljanje Austrougarskoj u Prvom svetskom ratu.
Dame i gospodo, SOFA sporazum, koji smo do sada samo spomenuli, predstavlja čin potpune okupacije naše države. Simbolično, njegov primerak na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu predsednik Republike Boris Tadić je, verovatno dodvoravajući se Kondolizi Rajs, potpisao na latinici, iako je sav propagandni materijal Demokratske stranke na ćirilici, naravno pred izbore.
Doći do tog sporazuma, potpisanog u Vašingtonu 7. septembra 2006. godine, bio je pravi podvig. Ministarstvo odbrane krilo je taj sporazum, godinu dana nisu hteli da ga obznane. Vlada Republike Srbije je krila taj sporazum godinu dana. Zašto, šta ste krili? Evo, sada ćemo mi da pokažemo šta ste vi krili. Taj podvig, dakle, otkriće tog sporazuma, obelodanjivanje podataka vezanih za taj sporazum ostvario je mladi stručnjak SRS za borbu protiv korupcije Ivan Minić, koji je ujedno i prvi čovek u Srbiji koji je napisao potpunu analizu ovog sporazuma i ja mu se ovom prilikom zahvaljujem.
Kao što je poznato, u članu 51. Ustava Srbije i u članu 5. Zakona o dostupnosti informacija svakom državljaninu Srbije zagarantovano je pravo na pristup informacijama od javnog značaja. Međutim, to pravo u vezi sa SOFA sporazumom bilo je uzurpirano više godina.
Iz kabineta predsednika Republike Borisa Tadića upućivali su nas da SOFA sporazum zatražimo od Vlade Republike Srbije, uz obrazloženje da kabinet predsednika Srbije ne poseduje isti. Sekretar Vlade Srbije je tvrdio da ni Vlada ne poseduje SOFA sporazum. Znači, situacija za Nušića. Podneli smo zahtev Ministarstvu spoljnih poslova, ali smo od tog organa dobili obaveštenje u kome nas upućuju na Ministarstvo odbrane. Poslušali smo generalnog sekretara Ministarstva spoljnih poslova, pa smo podneli zahtev Ministarstvu odbrane, ali nikakvog odgovora na taj zahtev Ivana Minića nije bilo.
Pošto se niko iz Ministarstva odbrane nije udostojio da u zakonskom roku od 15 dana pozitivno ili negativno odgovori na zahtev, koristeći svoje zakonom zagarantovano pravo 7. decembra 2006. godine izjavili smo žalbu republičkom povereniku za informisanje. Budući da nam je bila sumnjiva tvrdnja ministarstva inostranih poslova da ni oni nemaju traženi SOFA sporazum, kojim se rešava status američkih okupacionih trupa u Srbiji, pored izjavljene žalbe na ćutanje administracije Ministarstva odbrane izjavili smo žalbu i na sumnjiv odgovor Ministarstva spoljnih poslova.
Dakle, od 7. decembra 2006. godine smo čekali konačno rešenje Poverenika, ali je i tu očigledno došlo do nekakvog zastoja. Ministarstvo odbrane se tek 18. septembra 2007. godine udostojilo da Povereniku dostavi izjašnjenje na našu žalbu. Naravno, odgovor je bio negativan, nisu hteli da daju Sporazum. U izjašnjenju Ministarstva odbrane se navodi da je Ministarstvo spoljnih poslova nosilac postupka potvrđivanja međunarodnih ugovora, što je besmisleno objašnjenje, te da se, u skladu sa zakonom, SOFA sporazum nalazi na evidentiranju i čuvanju u Ministarstvu spoljnih poslova. Znači, oni su ga evidentirali godinu dana. Dalje u izjašnjenju stoji kako je započet postupak potvrđivanja navedenog sporazuma, ali da isti nije okončan. S obzirom na to, Ministarstvo odbrane je mišljenja da u ovoj fazi postupka nije moguće odgovoriti na zahtev tražioca te sporazum učiniti dostupnim.
Ova konfuzija je ponovo naišla na zastoj u kabinetu Poverenika za informisanje. Na insistiranje predstavnika SRS Ivana Minića, tri meseca nakon izjašnjenja Ministarstva odbrane, a posle ukupno godinu dana vođenja upravnog postupka, postupak je najzad okončan. Da, postupak jeste okončan, ali je dilema ostala – ko zapravo poseduje SOFA sporazum. To nije znao ni sam Poverenik.
Poverenik je zbog toga 14. decembra 2007. godine doneo konačno rešenje, tačnije, zbog specifične situacije doneo je dva rešenja, postupajući u dva predmeta koja su vezana za isti slučaj - SOFA sporazum: jedno rešenje se odnosi na Ministarstvo odbrane, a drugo na Ministarstvo spoljnih poslova. Poverenik je ovim organima naložio da bez odlaganja, a najkasnije u roku od tri dana od dana prijema rešenja, našem predstavniku dostave kopiju Sporazuma o statusu trupa SAD u Srbiji, tzv. SOFA sporazum.
Pošto su žute maske u Srbiji ovoga puta pale, a pravda pobedila, ovlašćeno lice Ministarstva odbrane Republike Srbije izvršilo je rešenje Poverenika. Tako nam je posle više od godinu dana borbe SOFA sporazum konačno dostupan.
Naravno, ne treba zaboraviti da je sekretar Ministarstva odbrane Dušan Radulović izneo grubu neistinu kada je tvrdio da se SOFA sporazum nalazi u Ministarstvu spoljnih poslova i da Ministarstvo odbrane nije nadležno za postupanje po zahtevu tražioca informacije. Dakle, neistina.
Pun naziv ovog, po suverenitet naše zemlje tragičnog, dokumenta glasi: Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Sjedinjenih Američkih Država o zaštiti statusa i pristupu i korišćenju vojne infrastrukture u Republici Srbiji. U preambuli se navodi da se Sporazum zaključuje, kao želja obe strane da unaprede odbrambenu saradnju.
To je, znači, ona saradnja: oni nas bombarduju, a mi trpimo. Dalje se navodi da je ta saradnja zasnovana na potpunom poštovanju suvereniteta obe strane i ciljeva Povelje UN. Međutim, imajući u vidu celokupan Sporazum, to jest sadržinu Sporazuma, ova tvrdnja se i te kako dovodi u pitanje.
Kako dalje u preambuli stoji, Sporazum se zaključuje imajući u vidu želju obe strane da podele odgovornost za podršku oružanim snagama SAD koje bi mogle da borave u Republici Srbiji. Zašto da borave u Republici Srbiji? Gde idu? Na vojne vežbe, očigledno je, prema Ruskoj Federaciji.
Na kraju teksta preambule stoji da se Sporazum zaključuje imajući u vidu potrebu za unapređenjem zajedničke bezbednosti, doprinos međunarodnom miru i izgradnju tesnije saradnje. Nameće se pitanje, kakvog mira i kakve saradnje? Možda je reč o miru na Kosovu i Metohiji i pitanju saradnje koja rezultira nezavisnošću ove južne pokrajine.
Mogu da vam dokažem na konkretnom primeru da Vašington nikad neće hteti da sarađuje sa Srbijom. Naime, prost primer, kada je direktno bilo pobijeno 5.000 američkih građana, teroristički napad 11. septembra.
Dvojica glavnih organizatora terorističkih napada, Muhamed Ata i Halid Šeik Muhamed, i treći, famozni Safet Ćatović, alijas Abu Mali, boravili su na teritoriji Bosne i Hercegovine i Kosova i Metohije, gde su učestvovali u borbama protiv Srba. Muhamed Ata je bio u drugom avionu koji je udario u Svetski trgovinski centar.
Te podatke su Amerikanci imali. Imali su i podatke da je iz misije Bosne i Hercegovine pri UN gde je boravio Safet Ćatović, tj. Abu Mali, organizovan deo terorističkih napada na SAD, da je odatle organizovan džihad kamp u Pensilvaniji. Naši stručnjaci su obavestili Amerikance o tome, iz Republike Srpske i iz Srbije. Amerikanci ćute o tome, ćuti i Vlada Republike Srbije, što je prosto neverovatno jer ima apsolutni argument u svojim rukama da odbije svaki napad SAD prema našoj zemlji, jer mi smo se konkretno suprotstavljali teroristima koji su izvršili napade na SAD 11. septembra.
U izveštaju komisije formirane da ispita činjenice i okolnosti vezane za 11. septembar, tzv. Komisije 911, znači zvanične komisije SAD, čak se navodi da su Muhamed Ata i Halid Šeik Muhamed učestvovali u borbama protiv Srba i srpskog naroda na Kosovu i Metohiji i Bosni i Hercegovini. Na primeru gde bi morala, u interesu američkih građana, da postoji saradnja sa državom Srbijom, nema te saradnje, a vi nama sada plasirate ove sporazume.
Idemo dalje na SOFA sporazum. Pod oružanim snagama SAD podrazumeva se entitet koji čini osoblje SAD i sva imovina, oprema i sredstva oružanih snaga SAD koje se nalaze na teritoriji Srbije, a koje bi mogle privremeno da borave na teritoriji Republike Srbije u vezi sa aktivnostima koje proizilaze iz ovog sporazuma. Privremeno se ne definiše.
Isto tako, na teritoriji Srbije mogu da borave i pravna i fizička lica pod ugovorom sa SAD, kompanije i firme i njihovi zaposleni koji nisu državljani Srbije.
Dakle, ovo je stara američka doktrina: prvo izbombarduju jednu zemlju, a onda – pošalji građevinske firme da malo rade po njoj i da uzimaju pare od pobijenog, razrušenog naroda i države. To bi bila odlična prilika za Dika Čejnija, Ričarda Holbruka i druge predstavnike vojnoindustrijskog lobija SAD da uzmu dodatan novac iz države Srbije od građana Republike Srbije.
Pod nadležnim organima koji su definisani ovim sporazumom podrazumevaju se Ministarstvo odbrane Srbije i Ministarstvo odbrane SAD.
Definisani ciljevi sporazuma SOFA potvrđuju da je reč o cepanju suvereniteta države, koja sve svoje resurse besplatno ustupa neprijateljima koji su bestijalno bombardovali našu zemlju 78 dana.
Citiram: "Srbija će omogući SAD pristup i korišćenje onih objekata koji bi mogli biti bitni za sprovođenje programa međudržavnog partnerstva i drugih aktivnosti o kojima strane postignu saglasnost, uključujući, između ostalog, objekte vezane za prevoz, skladištenje i obuku", navodi se u članu 2. ovog sporazuma. U stavu 2. člana 2. stoji da pristup i korišćenje ovih objekata mora da bude omogućeno bez naknade.
U članu 4. se daje sloboda kretanja osoblju iz SAD, vojnicima i drugim licima zaposlenim u vojsci SAD na teritoriji Republike Srbije, i to ulazak i izlazak iz zemlje samo sa ličnim dokumentima izdatim od strane SAD! Znači, mogao bi i Hašim Tači tako da uđe, on je njihov saveznik.
Srbija se obavezuje da osoblju SAD prihvati kao punovažna sva dokumenta, vozačke dozvole, profesionalne dozvole i uverenja, bez obaveze plaćanja taksi. "Status osoblja SAD biće ekvivalentan statusu administrativnog i tehničkog osoblja ambasade SAD, u skladu sa Bečkom konvencijom o diplomatskim odnosima od 18. aprila 1961. godine", navodi se u članu 5. ovog sporazuma.
Odredbe iz člana 6. SOFA sporazuma predviđaju da je osoblje SAD ovlašćeno da nosi uniformu i oružje sve dok je na dužnosti, a biće non-stop na dužnosti, ukoliko je to predviđeno naredbom, a uvek će imati naredbu. Takođe je predviđeno da će strane sarađivati u preduzimanju neophodnih mera o osiguravanju osoblja, imovine SAD u Republici Srbiji.
Dragi građani Republike Srbije, da li zaista želite da vam se američki vojnici šetaju sa oružjem po teritoriji Republike Srbije, pored obdaništa u koja idu vaša deca, pored osnovnih škola, da regulišu saobraćaj u Novom Sadu, Beogradu, Nišu, a to će uraditi? Kada budu prolazili njihovi konvoji saobraćajna policija će morati da zaustavi saobraćaj, htela to ili ne, ili će to oni sami uraditi, jer imaju apsolutni imunitet. Takav imunitet nema ni predsednik Tadić u Srbiji.
Još jedno poniženje u nizu poniženja i bezakonja se ogleda u odredbi člana 7. ovog ugovora. Oružane snage i osoblje SAD su oslobođeni od plaćanja poreza i drugih sličnih dažbina koje se primenjuju u Republici Srbiji, navodi se u tački 1) člana 7. sporazuma SOFA.
Dalje se predviđa da oružane snage i osoblje SAD mogu da uvoze i izvoze i koriste u Republici Srbiji predmete za ličnu upotrebu, opremu, sredstva, materijal, tehnologiju, obuku i usluge radi izvršenja ovog sporazuma. Takav uvoz, izvoz i korišćenje biće izuzeti od postupka inspekcije, dozvola, drugih ograničenja, plaćanja carine, poreza i drugih dažbina koje se primenjuju u Republici Srbiji. Dakle, slično, gotovo identično, sa ovim prvim sporazumom sa SAD, vezano za zabranu širenja oružja za masovno uništenje. Dakle, mogu bez inspekcije da unesu i iznesu iz Srbije šta god žele.
Da agresor ima sve gratis aranžmane potvrđuju i odredbe iz tačke 2) člana 7. sporazuma SOFA. Plovila i vazduhoplovi koji su u vlasništvu, ili kojima upravljaju ili koji služe isključivo za potrebe oružanih snaga SAD biće oslobođeni od plaćanja aerodromskih i lučkih taksi, taksi za parkiranje, naknada za lučku pilotažu i usluge lučkih remorkera i drugih lučkih i sličnih taksi kada su u Srbiji. Dalje se precizira da vazduhoplovi koji su u vlasništvu, ili kojima upravljaju ili koji služe isključivo za potrebe oružanih snaga SAD ne podležu plaćanju taksi za navigaciju, prelet, korišćenje terminala ili sličnih taksi kada su u Republici Srbiji. Dakle, moći će slobodno da krstare srpskim nebom.
To neće biti naročito strašno, budući da je ova vlada privatizovala Agenciju za kontrolu letenja; ona je sada društvo sa ograničenom odgovornošću čiji direktor ima platu 16.000 evra, i vrlo brzo će biti integrisana u NATO sistem vazdušne odbrane, dakle ovaj antiraketni štit. Oružane snage SAD samo će platiti odgovarajuće naknade za traženje i pružanje usluga po tarifama koje plaća Vojska Srbije. Status nedodirljivih proizilazi iz ove odredbe koja stoji u članu 7 – vazduhoplovi, vozila i plovila SAD će biti izuzeti od postupka inspekcije.
Odredbe iz tačke od 1) do 3) člana 8. sporazuma SOFA dalje definišu bezakonje i odobravaju gratis aranžmane oružanim snagama SAD. U ovim odredbama se navodi da oružane snage SAD mogu da zaključe ugovore koji se odnose na isporuku materijala, sredstava i opreme, kao i pružanje usluga, uključujući izgradnju u Republici Srbiji, bez ograničenja u pogledu izbora partnera, dobavljača ili lica koja obezbeđuju robu ili pružaju usluge u skladu sa propisima SAD. Dakle, opet grade po propisima SAD, mogu da grade šta žele, koliko žele, a naša država ne sme da ima uvid u to. Čak se zabranjuje i nadzor iz vazduha! Dakle, očigledno je da nešto kriju. Šta kriju? Logično je, vojne baze i slične centre.
Nabavka roba i usluga u Republici Srbiji od strane ili u ime SAD ne podležu oporezivanju, plaćanju carina i sličnih dažbina. Isti tretman imaju pravna i fizička lica pod ugovorom sa SAD, koja će biti izuzeta od plaćanja poreza ili sličnih dažbina. I uvoz i izvoz ovih lica takođe će biti izuzet od postupka odobravanja drugih ograničenja plaćanja carina. Dakle, opet velika šteta za srpski budžet, ali pre svega ogromna šteta za suverenitet Srbije i za naše građane koji će biti u smrtnoj opasnosti od vojske SAD. Vi znate šta oni rade. Presečena je svojevremeno žičara u Italiji. Mnogi ljudi su pobijeni. Pobijeni su ljudi od strane američke vojske u Okinavi i na drugim mestima širom sveta. Najbolje o tome svedoče građani koji su blizu vojnih baza SAD, ne mogu jednostavno američke vojnike očima da vide.
Vrhunac poniženja građana naše zemlje predstavlja član 9. sporazuma SOFA. U ovoj odredbi stoji da će se, osim zahteva za naknadu štete po ugovoru, strane odreći prava da traže jedna od druge bilo kakvu naknadu za štetu, gubitak ili uništenje imovine, povredu ili smrt osoblja bilo koje strane do kojih je došlo tokom izvršenja njihovih zvaničnih dužnosti po ugovoru SOFA. Sad mogu i vojnike, pripadnike MUP-a da ubijaju kad im se ćefne, a da ne odgovaraju za to.
Dalje se navodi da zahteve trećih strana za naknadu štete ili gubitka uzrokovanih od strane osoblja SAD rešavaju SAD u skladu sa zakonima i propisima SAD.
Znači, vi nemate zakonodavstvo Srbije, vi imate zakonodavstvo SAD. Nije ugovoreno zakonodavstvo neke treće zemlje, nisu ugovorene međunarodne norme, ništa od međunarodnog prava. Prosto je neverovatno, mi ćemo primenjivati zakonodavstvo SAD, suprotno Ustavu, suprotno našem pravnom poretku, suprotno zdravorazumskom saznanju! Možda želite da proglasite Srbiju 51. američkom državom? Bilo bi vam lakše.
Član 10. definiše korišćenje vode, struje i komunalnih usluga od strane oružanih snaga SAD po cenama koje važe za Vojsku Srbije.
Dalje, u tački 2) člana 10. stoji da Srbija prihvata da će možda biti potrebno da oružane snage SAD koriste radiofrekventni spektar, dakle, telekomunikacije, po sopstvenoj potrebi. Pogodite ko će da ima prioritet, da li naša vojska, MUP ili vojska SAD? Pa naravno, vojska SAD.
Šta će se desiti ako ta vojska bude pokrivala neke kriminalce, teroriste sa kojima… Oni sarađuju sa Hašimom Tačijem i sa šiptarskim teroristima dole, šta ako ih budu prikrivali ovde na teritoriji Srbije, šta ako budu obezbeđivali njihove aktivnosti ovde? Hašim Tači, Ramuš Haradinaj – to su njihovi partneri, saradnici. Oni su demokrate za njih, budućnost Balkana, budućnost 21. veka.
Odredbe člana 11. i člana 12. sporazuma SOFA predviđaju mogućnost da države zaključe detaljnije tehničke aranžmane radi sprovođenja SOFA sporazuma, kao i mogućnost izmene SOFA sporazuma uz obostranu saglasnost.
Tumačenje ovog sporazuma je predviđeno članom 13. u kome se navodi da će strane međusobnim konsultacijama, uključujući, ukoliko je to potrebno, diplomatske kanale, za koje je ministar Jeremić prepodne izjavio da ne postoje... Čovek je mrtav hladan u prepodnevnom zasedanju izjavio kako naše ambasadore, diplomate niko od ministara u zemljama u kojima su oni na dužnosti neće da primi. To je prosto neverovatno. Dakle, nemamo diplomatiju i spoljne poslove. Oni će rešiti bilo kakva neslaganja.
Vezano za primenu i sprovođenje SOFA sporazuma i tehničkih aranžmana, strane se obavezuju da neslaganja neće rešavati pred bilo kakvim sudovima – ko još rešava probleme pred sudovima, Amerikanci rešavaju svoje probleme u Gvantanamu i tajnim zatvorima CIA, o kojima postoji izveštaj UN – odnosno neće se upućivati trećim stranama na rešavanje, sve će da reši Vašington, sve će da reši Pentagon. Neprijatelj je sebe osigurao u dalekoj budućnosti tačkom 2) člana 13. sporazuma SOFA i to na sledeći način: u slučaju da obe strane u budućnosti postanu potpisnice sličnih sporazuma koji sadrže odredbe koje su u suprotnosti sa odredbama ovog sporazuma, primenjivaće se odredbe ovog sporazuma. Šta oni hoće ovim članom? Oni ovim članom žele da spreče jednaku saradnju države Srbije sa Ruskom Federacijom.
Kao što sam već napomenuo, jedino Ruska Federacija može da ograniči američki totalitarizam ovde na Balkanu, jedino ona to može, EU to ne može da uradi, nema svoj sistem bezbednosti. Bezbednost Evropskoj uniji pruža NATO pakt, pruža Vašington, pruža Pentagon. Dakle, Evropska unija nije zaokruženi subjekt međunarodnih odnosa i međunarodnog prava jer nije sposobna da vodi računa o svojoj bezbednosti. Evo šta je smisao ove tačke 2) člana 13.
Konačno, na kraju član 14. Kako je malo članova, a toliko štetnih stvari za Republiku Srbiju i za naše građane! Član 14. predviđa stupanje na snagu, trajanje i prestanak važenja SOFA sporazuma. SOFA sporazum stupa na snagu danom potpisivanja i primenjivaće se u roku od godinu dana. Nakon isteka navedenog perioda ovaj sporazum će nastaviti da se primenjuje, osim ako ga bilo koja strana ne otkaže diplomatskim putem. U ovom slučaju sporazum prestaje da važi nakon 180 dana od dana prijema pisanog obaveštenja o nameri otkaza.
Na kraju SOFA sporazuma se navodi da se isti potpisuje po ovlašćenju vlada, i to u dva istovetna primerka, na službenom jeziku Srbije i engleskom jeziku, pri čemu su oba teksta podjednaka, autentična. Po ovlašćenju srpske vlade, istorijsku odgovornost za potpuno potčinjavanje Srbije vojsci SAD na sebe je preuzeo lično predsednik Boris Tadić, a za Vladu SAD sporazum je parafirala američki državni sekretar Kondoliza Rajs. Za sada toliko. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Gospođica Nataša Jovanović, po Poslovniku. Izvolite.

Gospođo predsedniče, uz zahvalnost sjajnom kolegi Borisu Aleksiću, a pre svega zbog činjenice da je mlad čovek, kao što je i rekao, koji ima samo 21. godinu, Ivan Ninić napravio zbog građana Srbije elaborat na temu SOFA sporazuma, najoštrije protestujem u ime SRS i smatram da su povređeni član 104. i član 195. Poslovnika zbog toga što u sali više od pola sata, 40 minuta, nije prisutan ministar odbrane Dragan Šutanovac.
Gospođo predsedniče, SOFA sporazum je, kao što ste čuli, a sada i građani Srbije, bio pod velom tajne čitave četiri godine. Nisu znali da objasne ni predvodnici te agresivne politike zapadne vojne alijanse NATO pakta, jer pre dve godine kada je delegacija Skupštine Srbije, na čelu sa tadašnjim predsednikom odbora gospodinom Ivicom Dačićem, boravila u bazi Šejp u Briselu, dakle u centru NATO snaga za Evropu, gospodin Jadranko Vuković je pitao nadležne iz NATO pakta šta predstavlja SOFA sporazum i kakav će biti odnos američke vojske prema Srbiji.
Sada smo shvatili da je naša uloga takva da ćemo biti apsolutno, kao što jesmo, u situaciji da smo država protektorata, da će neverovatna ovlašćenja kroz ovih 14 članova, koje je do detalja obrazložio gospodin Aleksić, imati američka okupaciona vojska u Srbiji. Građani Srbije, od kojih najmanje tri četvrtine ne želi Srbiju u NATO paktu, ne mogu da prihvate ovakva ponižavanja od strane ministra odbrane, koji je svim srcem za NATO pakt.
Samo pod pritiskom javnosti pretprošle nedelje i zbog činjenice da su se obratili svi oni koji su srpske patriote, ali i drugi srpski intelektualci, naši vojnici nisu otišli na vojnu vežbu NATO snaga u Gruziji.
Prema tome, smatram da je ovo najveća sramota i za srpsku vladu i pre svega za one koji predstavljaju Ministarstvo odbrane, a to je lično Dragan Šutanovac koji nije bio prisutan ovde. Vi znate da nema amandmana na ovaj predlog..
(Predsednik: Vreme.)
Vreme vam je da shvatite da smo mi, nažalost, zemlja koja je u teškom vazalskom odnosu…

Gospođice Jovanović, saradnici ministra Šutanovca su ovde. On će se uključivati i biće mu prenet apsolutno svaki detalj koji je ovde iskazan.

Reč ima narodni poslanik Dragan Šormaz.

Dame i gospodo narodni poslanici, znamo svi kakav dnevni red imamo ispred sebe. Opredelio sam se da govorim o tri ratifikacije koje dobijaju snagu zakona od ovih 38 koje su na dnevnom redu. Pre toga moram reći da bih želeo da predložim ovoj nesposobnoj vladi …
(Predsednik: Gospodine Šormaz, izvinjavam vam se, gospođa Plavšić je ovlašćeni predstavnik G17 plus.)
Kakve to ima veze? Počeo sam da govorim. Dali ste mi reč. Sada neka sačeka. Počeo sam da govorim, mislim da je to osnovni red.
(Predsednik: Vi ste se javili pre, ali imala je prednost.)
Znam da je imala prednost, ali vi ste mi dali reč.
Nesposobna Vlada Republike Srbije, znam gde sam stao, mogao bih da joj dam jedan predlog, pošto se ionako ponaša kao da je čine neke novonastale evromerkalije, pa smo mi postali jedina država koja ima ambiciju da postane član EU, da ne pomaže EU toj zemlji koja se kandiduje da postane član EU, nego ta zemlja pomaže EU. To smo učinili kroz jednostranu primenu SSP, gde na sopstvenu štetu pomažemo privredu EU usred ekonomske krize sa par stotina miliona evra. Izgleda da je – ima se, može se, pa onda i možemo tako da činimo. Prava šteta će tek biti izračunata kada se ustanove štete u poljoprivredi, koje još uvek nisu ustanovljene na pravi način.
Pošto je danas bio požar u zgradi Evropske komisije u Briselu, mogla bi ova ekipa koja je išla da najavi izgradnju Koridora 10 da ode u EU i pomogne na taj način brzo saniranje štete zgrade Evropske komisije. Sigurno da bi oni to mnogo bolje znali, ionako su obećali ono što smo slušali devedesetih – brzo završen Koridor 10, pa brzo završene pruge, pa mostovi, i to sve do kraja ove godine. Čak je izrečeno – "brze pruge Srbije", za koje nismo verovali da ćemo na takav način slušati o njima još od devedesetih godina.
Da se vratim na dnevni red. Tri predloga zakona, prethodni kolega iz SRS je govorio o njima, neprihvatljiva su za DSS. Želim da pozovem sve stranke da dobro razmisle do dana za glasanje, posebno SPS i DS, s obzirom na to šta smo odlučili u ovom istom domu u decembru 2007. godine, tada je G17 glasao za to i s obzirom na to šta se dogodilo u prvoj polovini 2008. godine i od onog čina proglašenja, nepravnog, nezavisnosti Kosova, pa naovamo do dana današnjeg. To je Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Srbije i Crne Gore i Vlade SAD o saradnji u oblasti sprečavanja širenja oružja za masovno uništenje i unapređenja odbrambenih odnosa. Taj sporazum je potpisan 5. aprila 2006. godine. Stajao je u fioci, hvala bogu, i nikada nije za vreme prethodne dve vlade pušten u proceduru, da bude ratifikovan i da dobije snagu zakona, bez obzira na to što je potpisan kao sporazum.
Isto tako, tu je Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o snabdevanju i uzajamnim uslugama između Ministarstva odbrane Republike Srbije u ime Vlade Republike Srbije i Ministarstva odbrane SAD, potpisan 8. novembra 2006. godine i tu je Predlog zakona, čuveni SOFA sporazum, o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade SAD o zaštiti statusa i pristupu i korišćenju vojne infrastrukture u Republici Srbiji, koji je potpisan 7. septembra 2006. godine.
Što se tiče zakon o saradnji u oblasti sprečavanja širenja oružja za masovno uništenje i unapređivanju odbrambenih i vojnih odnosa, jednostavno je cinično da u ovom trenutku danas o njemu raspravljamo i da ga ratifikujemo.
Jer, dovoljno je samo da pogledate uvod u zakon, preambulu, u kojoj piše: "u cilju sprečavanja širenja oružja za masovno uništenje, tehnologije, materijala i ekspertize u vezi sa tim...". To Srbija ne radi, zna se ko to radi, to rade Sjedinjene Američke Države. Šta će nam sporazum sa njima da sprečavamo širenje takvog oružja, kada mi to ionako ne radimo? "... u želji da se spreči neovlašćeni transfer i transport, uključujući tranzit nuklearnog, biološkog i hemijskog oružja i pripadajućeg materijala, tehnologije i ekspertize, podrazumevajući da se saradnja u skladu sa ovim sporazumom odnosi i na radioaktivne materijale (što uključuje, ali se ne ograničava na radioaktivne izvore) koji se mogu koristiti za uređaje za širenje radijacije.
Predvođen Sjedinjenim Američkim Državama, NATO pakt nas je bombardovao svim vrstama oružja osim biološkog. Sve poznato oružje je koristio protiv nas i, radiolozi to posebno znaju, posledice korišćenja ovakvog oružja tek sada počinju da se osećaju u Srbiji. Stručnjaci za štitnu žlezdu kažu da će tek sada, posle deset godina, Srbija osetiti posledice i imati velikih problema i povećan broj, čak nekoliko puta povećan broj, teških oboljenja na štitnoj žlezdi i rak štitne žlezde.
Ništa Sjedinjene Američke Države nisu učinile da pomognu Srbiji posle toga. Ništa. Niti su dale novac, niti su poslale eksperte da pomognu da se Srbija očisti. Ni na koji način nisu pokazale ni trunku griže savesti zbog toga što su to uradile Srbiji.
Tadašnja nevladina organizacija, ekspertska grupa G17 (ne stranka) procenila je da je trideset milijardi dolara bila šteta u Srbiji od bombardovanja, 3000 ljudskih žrtava, i sve ovo što nas sada čeka. Srbiju još uvek bombarduju SAD na ovaj način.
Iz sporazuma SOFA, o kome je kolega malopre govorio u detalje, pročitaću vam sledeću stvar: "u želji da zaključe sporazum", kolege iz DS ovo je bitno da čujete, ako je moguće, "o unapređenju saradnje u oblasti odbrane između Srbije i SAD, potvrđujući da je ova saradnja zasnovana na potpunom poštovanju suvereniteta strana i Povelje UN, imajući u vidu želju strana da potvrde odgovornost za podršku" itd.
Ponavljam: "potvrđujući da je ova saradnja zasnovana na potpunom poštovanju suvereniteta strana i Povelje UN". To je potpisano 7. septembra 2006. godine. Tada to čak nije moralo ni da bude sporno, ali od onog dana kada su SAD priznale (a to se dogodilo 2008. godine, godinu i po dana kasnije) jednostrano, nepravno proglašenje nezavisnosti Kosova od strane terorista, ekstremista na Kosovu i Metohiji, od tog trenutka za nas ovaj sporazum, kao i prethodna dva, ne važi, zato što su SAD tim činom narušile suverenitet Republike Srbije i i te kako narušile i povredile Povelju UN.
To je država sa kojom se ne može potpisivati ovakav sporazum. Oni su to na delu pokazali godinu i po dana kasnije. Hvala bogu da nismo ratifikovali ove sporazume odmah posle potpisivanja. Zato, pozivam parlament da u danu za glasanju ovo odbije. Interesantno je da ovi predlozi stoje od 31. oktobra u skupštinskoj proceduri, a da su tek sada, dva dana pred Bajdenov dolazak, stavljeni na dnevni red. Nisu stavljeni ni u oktobru mesecu, ni u novembru, ni decembru. Imali smo toliko velike dnevne redove. Nisu stavljeni, nego baš sada.
Ovde je nekoliko mojih prethodnika već govorilo šta je govorio ambasador SAD u prethodnih par izjava, u prethodnih nekoliko dana. Podsetiću na još jednu stvar koju je on sebi dao za pravo. Verovali ili ne, sad ću malo vas da branim, on je rekao da predsednik Srbije Boris Tadić nije loš političar, dobar je političar, ali ne može sebi da dozvoli da bude i predsednik DS istovremeno (to je rekao pre sedam dana u intervjuu za novosadski "Dnevnik"), a Mlađan Dinkić i Božidar Đelić su možda dobri ekonomisti, ali to ne znači da su dobri političari.
On sebi daje za pravo, naravno, verovatno je ključni faktor koji vas je sastavio, da vam čak govori koje kadrove da imate i koga da stavljate u Vladu, ko je loš, ko dobro radi, ko ne radi dobro, ko može da bude predsednik jedne partije u Srbiji, a ko ne bi trebalo da bude predsednik partije u Srbiji. To nije toliko strašno koliko je strašno ono što je rekao gospodin Piter Fejt za Bi-Bi-Si pre nekoliko dana, mislim u petak. Dobro obratite pažnju, to je još jedan od argumenata zbog čega sva ova tri predloga zakona treba da odbijemo. Gospodin Piter Fejt je rekao sledeću rečenicu – sever Kosova i Metohije, sever Kosova je poslednja crna rupa u Evropi. Tamo vladaju ekstremisti koje podržavaju neke nacionalističke stranke u Srbiji.
Ti ekstremisti su verovatno skupština, legitimna skupština na Kosovu i Metohiji srpske zajednice i njihovi predstavnici. Svi smo učestvovali u tim izborima, svi imamo svoje predstavnike tamo, oni su sada za njih ekstremisti kao legitimni predstavnici srpskog naroda. Pored toga je rekao da Vlada Republike Srbije mora njih da dovede u red. "Ta nacionalistička stranka ... ", verovatno misli na nas iz DSS, mi se time ponosimo što pomažemo tim ljudima tamo, to što smeta gospodinu Piteru Fejtu, to je njegov problem.
Kažem vam, oni su danas ekstremisti za njih. Za tri meseca taj isti gospodin može izgovoriti da su teroristi. Kada izgovori tu reč, ti ljudi dole postaju legitimna meta za NATO pakt koji ne poštuje Povelju UN i tada počinje sezona lova na Srbe na severu Kosova.
Molim vas da se uozbiljimo. Odbacimo ova tri predloga, pokažimo naš stav kao država i pomozimo Srbima dole. Nemamo ni jedan jedini razlog i ni jedan jedini benefit iz ratifikacije ova tri sporazuma. Hvala.

Reč ima gospođa Snežana Stojanović-Plavšić u ime Poslaničke grupe G 17 plus.

Zahvaljujem. Nadam se da sam dobila pravo da govorim kao ovlašćeni predstavnik. Hvala vam. Pošto sam se javila još pre sat vremena, ali očigledno je došlo do nekog nesporazuma... Ne znam da li ste obavestili da više nema TV prenosa.
(Predsednik: Gospođa Čomić je obavestila da neće biti direktnog prenosa. Odloženog prenosa će biti.)
Zahvaljujem. Poštovano predsedništvo, poštovani predstavnici Vlade, mada mislim da ih je sve manje, poštovane koleginice i kolege, prvo se izvinjavam što ću govoriti sa mesta, odnosno sedeći, pošto će mi tako biti zgodnije da baratam nekim papirima. Slažem se sa onim ovlašćenim predstavnicima koji su govorili da je malo vremena da se obrazlažu sve konvencije koje su sada na dnevnom redu, ali zaista ne mogu da podržim u potpunosti ono što su rekli, imajući u vidu da su nakon toga iskoristili 12 minuta za čitanje naslova, a neki su govorili o potpuno drugim temama.
U ime G 17 plus pokušaću da detaljno upoznam građane sa jednom od predloženih konvencija, sa Evropskom socijalnom poveljom, a moje dve koleginice iz poslaničke grupe će nakon toga govoriti o druga dva dokumenta, tako da se nadam da ćemo time demonstrirati ono u šta G 17 plus suštinski veruje, a to je da imamo vremena da objasnimo građanima o čemu govorimo i da imamo vremena da dovoljno brzo radimo kako bismo ubrzali proces evropskih integracija.
Kao što sam rekla, govoriću o Evropskoj socijalnoj povelji. G 17 plus će ovu povelju, kao i druge konvencije, podržati. Zašto? Zato što G 17 plus veruje da Srbija jeste solidarna i da treba da bude socijalno odgovorna država, zato što verujemo da je socijalna odgovornost moguća samo ukoliko je održiva, ukoliko postoji u isto vreme održiv ekonomski rast i razvoj, jer nemoguća je socijalna odgovornost ukoliko se ugrozi ekonomski rast. Treći razlog je taj što verujemo da Srbija zaista može i treba da bude inkluzivno društvo u kome će puni doprinos dati svaki njegov građanin svojim učešćem, jer samo tako moguć je ekonomski razvoj i moguće je obezbediti dostojanstvo za svakog građanina Srbije, i zbog toga što verujemo u evropsku budućnost naše zemlje.
Zašto verujemo u evropsku budućnost? Nasuprot tome što neki pokušavaju da predstave kako je to samo niz pravila i procedura koje će nas skupo koštati i koje će otežavati naš život, mnogi dokumenti EU govore o tome da je glavna odlika EU upravo solidarnost, da je ona temeljni cilj svih evropskih društava, i blagodet, koja građanima ne sme biti uskraćena u današnje vreme i, takođe, da solidarnost doprinosi ekonomskom razvitku i društvenom napretku.
Izgradnja inkluzivne Evrope od ključnog je značaja za ostvarivanje ciljeva EU, a to je pre svega održiv ekonomski rast, veći broj kvalitetnih radnih mesta i veća socijalna kohezija. U okviru rada na socijalnoj koheziji i na pitanjima koja se tiču socijalne politike u EU postignut je konsenzus oko nekih osnovnih pitanja, a to je pre svega konsenzus oko potpunog iskorenjivanja siromaštva dece, postizanja otvorenog i inkluzivnog tržišta rada, ostvarivanja dostojanstvenog stanovanja za sve građane, iskorenjivanja diskriminacije osoba sa invaliditetom, manjina i imigranata i otklanjanja problema finansijske isključenosti.
Kada govorimo o samoj Evropskoj socijalnoj povelji želim da kažem da je ona potpisana još daleke 1961. godine. Starija je od mnogih naših građana, mogu da kažem da sam njena vršnjakinja, a stupila je na snagu prvi put 1965. godine. Evropa ima dugu tradiciju, kada govorimo o socijalnoj politici. Revidirana Evropska povelja potpisana je 1996. godine, a na snagu je stupila 1999. godine.
O čemu govori Evropska socijalna povelja? Ona govori o socijalnim i ekonomskim pravima iz svakodnevnog života građana, pa se samim tim tiče i svakodnevnog života naših građana. To su, pre svega, pitanje stanovanja, pitanje kretanja robe, pitanje rada i radnih odnosa, zdravstva i obrazovanja, socijalnih prava i, u osnovi, ljudskih prava.
Evropska socijalna povelja ima 31 član. Od toga, preporuka je, odnosno obaveza je da država koja potpisuje i ratifikuje Evropsku socijalnu povelju od tzv. obavezujućih ili tvrdih članova, odnosno stavova, njih ima devet, prihvati, odnosno ratifikuje najmanje šest, a da po izboru države mogu odabrati i druge članove, s tim da ih ukupno ne sme biti manje od 16. Koji su to članovi Evropske povelje obavezni? Želim da kažem da je naša država od tih obaveznih devet članova potpisala (i sada ćemo ih, nadam se, ratifikovati) svih devet, a da je pored toga ratifikovala, odnosno potpisala još 20 članova Evropske povelje. Tako smo, praktično, prihvatili 29 od 31 člana Evropske povelje, a kasnije ću reći koja su ta dva koja nismo prihvatili.
Što se tiče onih koji su obavezni, to su: pravo na rad, pravo na organizovanje, pravo na kolektivno pregovaranje, pravo dece i omladine na zaštitu, pravo na socijalnu sigurnost, pravo na socijalnu i medicinsku pomoć, pravo porodice na socijalnu, pravnu i ekonomsku zaštitu, pravo radnika migranata i njihovih porodica na zaštitu i pomoć i jednake mogućnosti i tretman u zapošljavanju i radu, bez diskriminacije po osnovu pola.
Naša država je, kao što sam rekla, imala obavezu da prihvati šest od ovih devet članova. Mi smo prihvatili svih devet članova, sa uverenjem da u mnogim od ovih oblasti naša zakonodavna praksa već postoji, ali, takođe, da se većina ovih prava ostvaruje i u praksi.
Pažljivo sam čitala svako od ovih prava i mogu da kažem da imamo razloga da budemo ponosni kao država što većinu ovih prava naši građani zaista ostvaruju. Blagu rezervu imam prema jednakim mogućnostima u tretmanu u zapošljavanju i radu bez polne diskriminacije jer ima slučajeva da to nije baš tako, ali verujem da je to izazov više kako bismo ovakve slučajeve svi zajedno prevenirali i odstranili u budućem razvoju našeg društva.
Što se tiče ostalih 16 članova, odnosno preporuke za ukupno 16 članova, nama bi nedostajalo samo još sedam, međutim naša država je smatrala da može da ratifikuje još 20 članova Evropske povelje i to su: pravični uslovi rada, pri čemu se ima u vidu da je u našoj zemlji raznim zakonskim propisima regulisana i bezbednost na radu, radna nedelja, odmor između nedelja, odnosno vikend odmor, godišnji odmor, regulisani su i noćni rad i rad žena. Znači, u brojnim oblastima od ovih koje se predlažu mi već imamo i zakonodavnu i svakodnevnu praksu. Takođe, pravo na bezbedne i zdrave uslove rada, pravo na poštenu nadoknadu, pri čemu se misli na minimalnu zaradu, zaradu tokom praznika, prekovremeni rad; to je takođe nešto što je već ustaljena praksa u našem radnom pravu.
Član 8. se odnosi na pravo zaposlenih žena, na zaštitu materinstva.
Član 9 – pravo na profesionalnu orijentaciju, pravo na profesionalnu obuku, pravo na zaštitu zdravlja, pravo na beneficije i socijalno osiguranje, prava lica sa invaliditetom na nezavisnost, socijalnu integraciju i učešće u životu zajednice. Mislim da smo u poslednje vreme kao država, a i mi ovde u parlamentu pokazali da se ozbiljno ovim problemima bavimo. Usvojen je Zakon protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom, a, na veliko zadovoljstvo Poslaničke grupe G17 plus, pre nedelju dana usvojili smo i Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom.
U brojnim drugim zakonima postoje zakonske obaveze koje se tiču ostvarivanja prava osoba sa invaliditetom, kao što je, recimo, građevinarstvo. Međutim, bojim se da se u nekim aspektima u praksi baš nije pokazala potpuna primena zakona, što je takođe jedan izazov, rekla bih, za sve nas i evo i dodatne obaveze, nakon ratifikacije ove povelje, da se kao društvo time još ozbiljnije pozabavimo.
Sledeći član, član 18. se odnosi na plaćeni posao na teritoriji druge države. Ovde se misli na pravo na plaćeni posao, misli se na strane državljane i one koji borave i rade na teritoriji naše države. Zatim, informisanje i konsultovanje o ekonomskoj i finansijskoj situaciji, o odlukama koje utiču na radne odnose. Ovde se misli na informisanje radnika i ovde takođe imam jednu dilemu, i verujem da je ovo jedna vrsta izazova, kao i sledeći član koji govori o učešću radnika u odlučivanju o radnim uslovima i radnoj sredini i njihovom poboljšanju.
Ili, recimo, član koji govori o pravu radnika na zaštitu njihovih potraživanja u slučaju nesolventnosti poslovanja, ili član 28, koji govori o pravu radničkih predstavnika na zaštitu u okviru preduzetništva.
Što se naših zakonskih odredaba tiče, znam da Srbija u ovom delu ima dobro zakonodavstvo, međutim, isto tako je činjenica da u praksi često ova prava nisu ispoštovana. Ovih dana sam bila u kontaktu sa više predstavnika radnika nekih firmi iz mog grada, Leskovca, kao što su, recimo, "Leskodrvo", "Leteks", bivši "Mesokombinat" i neka druga preduzeća, "Lemind - tehnomašina", gde radnici imaju zaista ozbiljne primedbe da im nisu isplaćene zaostale zarade, da ne ostvaruju pravo, da im poslodavci ne pružaju sva ova prava o kojima govorimo, i kada je u pitanju socijalno organizovanje, i kada je u pitanju informisanje o poslovanju, i kada je u pitanju odlučivanje o radnim uslovima.
Mislim da je to zaista izazov za naše društvo, jer najčešće naši građani lutaju od institucije do institucije pitajući se ko treba, u suštini, da učini da njihova prava u potpunosti budu ostvarena. Ukoliko su prava na zarade ostvarili preko sudova, onda nema izvršenja zato što postoje razne mahinacije poslodavaca; ako se to prijavi nadležnoj policijskoj upravi, onda se sprovodi duga istraga koja dolazi do suda, a sudski procesi traju jako dugo, tako da u praksi imamo zaista problema sa ostvarivanjem ovih prava radnika i verujem da to jeste veliki izazov za čitavu Vladu, a ne samo za pojedina ministarstva.
Što se tiče prava starih na potpunu društvenu zaštitu, mislim da tu takođe kao država imamo još prostora da na tome radimo, imajući u vidu da stariji od 65 godina spadaju u najsiromašniju i, zajedno sa decom, nažalost, jednu od najugroženijih kategorija u našem društvu, naročito ona stara lica koja nemaju prihode, penzije ili žive u ruralnim područjima.
U ovim slučajevima njihovo pravo na dostojanstveno stanovanje, dostojanstveno starenje i puno učešće u društvenom životu svakako jeste ugroženo, a ovom ratifikacijom socijalne povelje obavezujemo se na puno poštovanje svih ovih prava i verujem da je ovo jedno od područja na kojima treba takođe dodatno da radimo.
Član 29. odnosi se na pravo na informisanje i konsultacije u slučajevima kolektivnog otpuštanja, a član 30. na pravo radnika na zaštitu od siromaštva i socijalne isključenosti. Tačno je da je država Srbija spremna za ostvarenje ovog prava u punoj meri, jer smo proteklih godina jako ozbiljno radili na smanjenju siromaštva i socijalne isključenosti i imamo zavidne rezultate na ovom polju, ali isto tako, kao što se u samoj socijalnoj povelji kaže, država je obavezna da preispituje mere u cilju njihovog prilagođavanja, po potrebi.
Verujem da takva potreba u Srbiji danas postoji, imajući u vidu činjenicu, prvo, da se sa sprovođenjem Strategije za smanjenje siromaštva već došlo do tačke u kojoj treba razmišljati šta i kako dalje, imajući u vidu da je ona donesena još davne 2003. godine, a isto tako i zbog nove ekonomske situacije i ekonomske krize koja kako čitavom svetu, preti i našoj državi. Zaista verujem da će Vlada veoma skoro predložiti i dati, pre svega poslanicima, a zatim i javnosti, na uvid mere koje se specifično odnose na najugroženije i najsiromašnije, pored ovih mera koje su usmerene ka privredi i drugim oblastima, bankarstvu i dr.
Što se tiče svih ovih članova na koje smo se obavezali, svakako da ima još par zakona koje bismo mogli doneti i koji bi svakako doprineli da budemo kao država odgovorniji, da budemo u prilici da primenimo i ovu socijalnu povelju, ali i da u punoj meri ostvarujemo sopstvenu socijalnu odgovornost prema našim građanima. Pre svega mislim na zakon o socijalnom stanovanju.
Pozivam gospodina ministra Ljajića, koji je već pozvan, nadam se, na sutrašnje javno slušanje koje ćemo organizovati u Skupštini Srbije, koje će organizovati Odbor za smanjenje siromaštva i Radna grupa za prava deteta. Predsednica će takođe dati svoj doprinos ovom okruglom stolu. On se tiče zakona o socijalnom stanovanju.
Zašto je to važno? Zato što će sutra ovde biti preko 80 predstavnika raznih organizacija, najugroženijih grupa iz čitave Srbije i zato što je to prilika da država priča sa svima njima, to je prilika da sve čujemo i da zajedno dođemo do rešenja nekih od problema.
Zašto govorim upravo o socijalnom stanovanju? Zato što je to jedan od članova Evropske socijalne povelje koji nismo potpisali i koji nećemo ratifikovati, a to je član 31, znači, pravo na dostojanstveno stanovanje svih naših građana. Evo prilike da, donoseći zakon o socijalnom stanovanju, budemo u prilici da potpišemo i ovaj član Povelje, jer naravno da države mogu naknadno potpisivati i druge članove Povelje.
Isto tako, mislim da je važno doneti i zakon o besplatnoj pravnoj pomoći, kako bi svi građani bili jednaki pred pravdom, a i zakon o mobingu, odnosno zlostavljanju na poslu. Takođe verujem da u delu koji se tiče dece, a koji smo potpisali, ne u potpunosti, mislim da je izostavljen član 1a koji govori o tome da u slučaju kada porodica neadekvatno brine o detetu država treba, osnivajući različite institucije podrške, da pomogne detetu. Mi u ovom trenutku nismo taj član uključili u potpisivanje i ratifikaciju, mada jesmo sve ove druge, zato što na ostvarenju toga radimo, i što se tiče zlostavljanja i zanemarivanja dece, i što se tiče njihovog smeštaja u hraniteljske porodice i institucije kada nemaju adekvatno porodično staranje.
Znači, ima još mesta da kao država radimo na tome, i unutar države i, nadam se, jednog trenutka kao članica EU.
Dakle, G 17 plus će, naravno, podržati sve ove konvencije i socijalnu povelju zato što je naša država već imala mnoga od ovih socijalnih prava, ali nikada ne možemo biti sigurni da li ćemo ih uvek imati, zato što verujemo da su ona moguća i održiva samo u realnim uslovima i u uslovima realnog ekonomskog rasta i da moraju biti održiva da bi uopšte mogla biti sprovedena i zato što G 17 plus veruje u inkluzivno, otvoreno, solidarno evropsko društvo, verujući da Srbija ima kapaciteta da bude član takve evropske porodice. Zahvaljujem.

Reč ima gospodin Markićević.

Poštovana predsednice, poštovana gospodo ministri, pitao bih vas nešto, predsednice, iako znam da ne možete da date odgovor. Verovali vi ili ne, dosta građana Srbije gleda ovaj prenos i interesuje se, pogotovo za ove delove sednice kada se ne prenosi direktno, kada će ovo otprilike da bude, da li u jedan, da li u dva u noć?
(Predsednik: Ranije.)
Znam da ne možete da odgovorite. Neću ponavljati pogubnost našeg načina rada u Skupštini, da pod jednom tačkom imamo 38 tačaka, ugovora, zakona i konvencija. Ne samo da to nije dobro za javnost rada, nego šaljemo, kada se radi o međudržavnim sporazumima, a većina od njih su to, lošu poruku i tim državama, jer to radimo za jedan dan ili za nekoliko sati.
Svejedno, pokušaću da vrlo konstruktivno iskoristim ovih nekoliko minuta koje moja poslanička grupa ima.
Zbog političkog morala koji pokušavam da gajim, kao i moja politička stranka Nova Srbija, najpre želim da se ministru gospodinu Bradiću zahvalim na odgovoru na moje pitanje, koje je, istina, postavljeno pre nekoliko meseci, bez obzira na to slagao se sa odgovorom ili ne. Mislim da takav odnos treba gajiti između vlasti, ministara i opozicionih poslanika. Nikome nije pala kruna sa glave, ni meni što sam pitao, ni vama što ste odgovorili.
Od svih ovih 38 predloga zakona, želim da posvetim ovu svoju diskusiju Predlogu zakona o potvrđivanju sporazuma o saradnji u oblasti kulture između Vlade Republike Srbije i Vlade Crne Gore. Na početku moram da kažem da bih verovatno u svojoj diskusiji bio žešći da ovde nisu potpisani za Vladu Republike Srbije gospodin Vojislav Brajović, tadašnji ministar (ovaj zakon je došao u Skupštinu u novembru 2008. godine, čini mi se), a za Vladu Crne Gore Branislav Mićunović, ministar. Pošteno rečeno, ne znam da li je još uvek ministar i da li će biti ponovo ministar.
Pošto se tokom ova tri dana dešavaju neke značajne političke stvari i imamo neke posete u našoj državi, te tako imamo posetu predsednika Crne Gore, inače rođenog Beograđanina, gospodina Filipa Vujanovića, voleo bih da mu vi kao ministar kulture (možda ćete učestvovati u nekim razgovorima, u nekim delegacijama, možda se sve to ne vidi na televiziji) postavite nekoliko pitanja.
Recimo, pitanje u vezi s članom 4. ovog sporazuma, gde se kaže da ta kulturna razmena između Srbije i Crne Gore podrazumeva, između ostalog, razmenu knjiga na komercijalnoj i nekomercijalnoj osnovi.
Mene interesuje na kom će jeziku te knjige koje ćemo da primimo ovde biti napisane, da li na crnogorskom jeziku? Ako primamo te knjige na crnogorskom jeziku, kakvu ćemo mi poruku da uputimo prema 62% građana Crne Gore koji su se izjasnili da govore srpskim jezikom i da li ćemo, na neki način, poniziti Srbe u Crnoj Gori ako mi preko ove kulturne razmene... A, dobra je svaka kulturna razmena, sa svakom državom na svetu. Da je sreće, između Srbije i Crne Gore ne bi trebalo da postoji nikakav sporazum, a pošto nije sreće, pošto je to suverena i nezavisna država...
Dakle, u principu nisam protiv ovog sporazuma, ali bih voleo da vi, u ime nas i u ime građana Srbije, jer ste ministar kulture, postavite to pitanje gospodinu Vujanoviću, da ne bi ispalo da je on došao samo zbog gotovo propale turističke sezone, da ne bi to bio pravi razlog dolaska u Srbiju – morao bih i vas i sve građane Srbije i Crne Gore da podsetim da smo mi, odnosno naši očevi, građani Srbije, izgradili dobar deo te jadranske obale – i da ne bi ispalo da gospodin Vujanović dolazi na noge potpredsedniku Amerike, i sve to u našoj zemlji, kao i još neke posete iz jedne susedne države.
Da li je istina da se snima jedan dokumentarni film o priznavanju Kosova od strane države Crne Gore i da li će taj film, ako se snima, biti u razmeni sa nekim dokumentarnim filmovima iz države Srbije?
Takođe bih želeo da pitate gospodina Vujanovića, pošto su oni priznali lažnu državu Kosovo, a vidimo da na raznim političkim i kulturnim skupovima vlada tzv. države Kosovo svojata naše manastire i naše svetinje i govori da su to albanski spomenici kulture, da li to gospodin Vujanović priznaje da su Dečani albanski, a da nisu srpski, ako je priznao državu Kosovo?
Imao bih još mnogo toga da vas pitam, pogotovo što se tiče prisutnog državnog sekretara, mnogo pitanja bih mu postavio i verujem da bi mu ih 80% građana Srbije postavilo, ali pošto sam se pozvao na politički moral i kulturu i pošto on, po našem poslovniku, ne može da mi odgovori, to ovoga puta neću uraditi. Možda ću imati prilike na nekom skupu ili u nekom mediju. Hvala.