Na listi prijavljenih je još narodni poslanik gospođa Miroslava Pejica, a zatim gospođa Kolundžija.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženi ministri i ostali članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, u ovoj objedinjenoj raspravi danas ću govoriti o Predlogu zakona o potvrđivanju Finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke "Zajam za opštinsku i regionalnu infrastrukturu".
Smatram da će verifikacija ovog ugovora od strane našeg parlamenta u velikoj meri doprineti procesu ravnomernog regionalnog razvoja.
Ovde se govori o kreditu između Vlade Republike Srbije i Evropske investicione banke u visini od pedeset miliona evra koji je namenski opredeljen za završetak prioritetnih projekata lokalnih samouprava širom Srbije. To bi bio podsticaj opštinama, gradovima i regionima u uslovima svetske ekonomske krize.
Kao neko ko pored dužnosti narodnog poslanika obavlja i funkciju zamenika predsednika skupštine, veoma dobro sam upoznata sa problemima pred kakvim su se našle lokalne samouprave pred prvim talasima svetske ekonomske krize.
Samim tim što su privredni subjekti na teritorijama opština i gradova gde posluju smanjili svoje privredne aktivnosti, punjenje lokalnih budžeta prestalo se odvijati utvrđenom i predviđenom dinamikom. Pored toga, svi dobro znamo da je rebalansom budžeta Republike Srbije predviđeno znatno umanjenje transfernih sredstava namenjenih lokalnim samoupravama.
Sve ovo govorim iz razloga što je specifičnost ovog kredita upravo u podršci onim projektima koji su kao prioritet određeni od strane nadležnih organa lokalnih vlasti. Međutim, zbog postojećih okolnosti, zbog efekata i posledica svetske ekonomske krize trenutno ne postoji mogućnost nastavka njihovog finansiranja.
Prednost ovog projekta ne leži samo u finansijskim pogodnostima koje pruža, o tome ću nešto kasnije reći, već u samom opredeljivanju u koje svrhe se on može realizovati. Navešću samo neke od njih: poboljšanje i modernizacija saobraćajne mreže u cilju povećanja bezbednosti; unapređenje kvaliteta i funkcionalnosti objekata svih nivoa obrazovanja, objekata namenjenih istraživačkom radu i javnih sportskih objekata; izgradnja i obnova objekata za pružanje zdravstvenih i socijalnih usluga; obnova i zaštita kulturno-istorijskih objekata, što istovremeno predstavlja i pružanje podsticaja turizmu u tom području.
Kao uslov za finansiranje nekog projekta lokalne samouprave predviđeno je da je on započet u 2008. godini ili kasnije, uz obavezu da bude završen do 2012. godine.
Što se tiče finansijskih pogodnosti ovog kredita, one su očigledne jer je godišnja kamatna stopa minimalna. Zaduživanje od pedeset miliona evra nije fiksno, što znači da Republika Srbija može, sa jedne strane, da traži povećanje iznosa iznad ove svote ukoliko ovaj parlament to odluči, dok sa druge strane, krajnji iznos nije obavezujući tj. ne postoje nikakve posledice ukoliko iz bilo kog razloga Republika Srbija želi da izađe iz kreditiranja celokupnog ili delimičnog iznosa. Pored toga, kod isplate tranše kredita Republike Srbije može se prevremenom isplatom upravljati visinom fiksne kamatne stope, što je predviđeno i mehanizmom iz člana 4.03.
Inače, trajanje kredita je 20 godina, sa počekom od pet godina, a kao promoter kredita predviđeno je Ministarstvo za Nacionalni investicioni plan, čiji će se nadležni organi prilagoditi uslovima i standardima koje propisuje Evropska investiciona banka. Prilagođavanje Ministarstva za NIP se obavlja prema standardima za dodelu kredita koje propisuje banka, a tiču se korisnosti nekog projekta i raznih faktora na koje se mora obratiti posebna pažnja. Pre svega projekat i potprojekti moraju biti u javnom interesu, a pored ekonomske i socijalne strane podrazumevaju brigu o ljudskom zdravlju, javnoj bezbednosti, kao i potrebu za očuvanjem životne sredine.
Pored ovih faktora koji utiču na dobijanje uslova za odobrenje projekata na lokalnim nivoima, Ministarstvo za NIP će uskladiti i niz procedura sa standardima EU. Takođe, procedure nabavke će biti u skladu sa zakonima EU i politikom Evropske investicione banke putem otvorenih međunarodnih tendera.
Dokle god kredit ne bude u potpunosti isplaćen, Republika Srbija je zadužena za održavanje projekata i njegovih delova u cilju održavanja u dobrom stanju. Kontrola i revizija će biti vršena od strane ovlašćenih lica ispred Evropske investicione banke.
Pošto se radi o veoma strogim kriterijumima postavljenim na zakonima i praksi EU, verujem da će zaista iz ovog kredita biti finansirani projekti od najveće važnosti za razvoj i društveni interes lokalnih sredina zainteresovanih za ovu vrstu finansiranja kredita.
Kao što je rečeno, ovim kreditom se finansiraju svi projekti već započeti u 2008. godini. To može doneti veliku pomoć svim lokalnim samoupravama u upravljanju postojećim sredstvima iz stalnih izvora tako što će obezbeđivanjem finansiranja predviđenog ovim zakonom, odnosno zajmom, biti u mogućnosti da sopstvena sredstva preusmere u investiranje projekata ništa manje važnih za njihovu sredinu, čija se namena ne nalazi na listi koju ovaj kredit obuhvata.
Poštovane koleginice i kolege, u danu za glasanje poslanički klub G17 plus će podržati i glasati za Predlog zakona o potvrđivanju Finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke "Zajam za opštinsku i regionalnu infrastrukturu" i, naravno, za sve one konvencije, ugovore i protokole koji se danas nalaze na dnevnom redu. Hvala.

Zahvaljujem. Pravo da govori, koje proističe iz člana 93. Poslovnika, nije iskoristila gospođa Kolundžija. Izvolite.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženi ministri i članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, Poslanička grupa ZES u danu za glasanje glasaće za sve ove zakone kojima se ratifikuju međunarodne konvencije, sporazumi i protokoli.
Želim samo da podsetim da su mnoge od ovih konvencija ili sporazuma sklapale neke druge, prethodne vlade. Iz mnogih od ovih akata se vidi da je neke od ovih sporazuma ili konvencija prihvatila još Vlada državne zajednice SCG. Dakle, radi se o tome da je za nas pitanje ozbiljnosti države, između ostalog, da pokaže da međunarodne ugovore, sporazume ili konvencije koje je prihvatila prethodna vlada one vlade koje dolaze posle podnose Skupštini na ratifikaciju i nama je od izuzetne važnosti da sve ono što su prethodne vlade potpisale Skupština što pre ratifikuje.
Možemo govoriti o tome da je na ovoj sednici objedinjeno mnogo ratifikacija, ali želim da kažem da u nekim parlamentima o ratifikacijama i nema rasprave, tako da je to pitanje razumevanja onog šta predstavlja ratifikacija nekog sporazuma ili neke konvencije. Istovremeno, znamo da su i u ovom parlamentu u vreme državne zajednice takođe vršene ratifikacije bez rasprave.
Prosto želim da kažem, iako razumem potrebu nekih poslanika da o nekim od ovih zakona posebno govore, da nas potreba da se ovaj posao uradi što pre ponekad dovodi u situaciju da na ovaj način spojimo raspravu.
Imajući na umu da zapravo niko nije osporio nijedan od ovih zakona, da niko nije iskazao nespremnost da se ovi zakoni potvrde u Narodnoj skupštini, mislim da je taj prigovor više dat u odnosu na činjenicu da nije bilo vremena da se o njima dovoljno raspravlja.
Možemo kao parlament da utvrđujemo pravila o tome kako se ratifikuju međunarodni ugovori i konvencije, i mislim da je to takođe tema o kojoj ćemo razgovarati zajedno, ali važno je za ovaj parlament da ove ratifikacije uradimo što pre i na taj način pokažemo da je država ozbiljna. Neke sporazume i konvencije Vlada je potpisala pre više godina, a još uvek nisu ratifikovane u parlamentu; to treba da uradimo što pre i da na taj način pokažemo odnos države prema ovim sporazumima i dokumentima.
Želim da kažem da je za nas jako važno što mnogi od ovih akata proističu iz članstva Srbije u međunarodnim organizacijama, Savetu Evrope, UNESKO-u itd.
Takođe, mnogi od ovih akta jesu deo partnerstva Srbije sa EU i u tom smislu za nas imaju posebnu važnost i svaki prigovor na brzinu za nas je prihvatljiv ukoliko to znači da će Srbija brže napredovati ka Evropskoj uniji. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo Kolundžija.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog i jedinstvenog pretresa pitam da li želi reč neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93?

Reč ima gospodin Aligrudić. Izvolite.

Zamolio bih vas, gospođo predsednice, da iskoristim ovo kao pravo na repliku, ukoliko vi to tako procenite i protumačite, jer se očigledno izlaganje prethodnog govornika, gospođe Kolundžije, nedvosmisleno odnosilo na sadržaj mog izlaganja kada sam se javio da govorim u načelu o svim ovim predlozima zakona.
(Predsednik: Nemate pravo na repliku, nije bilo ničeg uvredljivog.)
Dozvolite mi samo jednu rečenicu, da objasnim, pa ćete proceniti i onda ću se povući ukoliko nisam u pravu. Naime, bilo je reči od strane gospođe Kolundžije o tome da sam ja, ne ja, bilo ko od prethodnih govornika, u čemu sam sebe prepoznao, da smo govorili o tome da su zakoni spojeni i da se ne mogu raspraviti itd. zato što ih je mnogo na dnevnom redu. To je bilo centralno mesto mog govora.
(Predsednik: Mislim da ste neosnovano sebe prepoznali.)
Dozvolite mi onda da iskoristim svoje vreme koje mi je preostalo. Ovo što smo maločas čuli, a da se nije čulo sve ono pre toga i da nije bilo aluzija na prethodna izlaganja, uglavnom je korektno. Reč je zaista o konvencijama koje su došle na dnevni red Narodne skupštine, to jest ratifikacija ovih konvencija koje nije zaključila samo ova vlada nego i neke prethodne vlade, i to ne samo jedna nego i neke mnogo ranije, kada je postojala državna zajednica SCG, pa čak i kada je postojala SRJ.
Naravno, uvek se može može postaviti pitanje zbog čega one nisu na vreme i u ovom broju bile stavljene na dnevni red. To je nešto što se može javno raspraviti, svako snosi deo odgovornosti za to. One su, međutim, danas tu. Ovo što su pojedini poslanici iz DSS govorili o pojedinim temama, to jest o pojedinim predlozima ratifikacija, to je zato što su se opredelili da govore više minuta o jednoj temi kako bi koncentrisano i na valjan način uspeli, onako kako su umeli, koliko im je znanje dopuštalo i vreme na raspolaganju, da osvetle ono što se krije iza jedne takve teme i što bi bilo interesantno da građani čuju.
Znam ja da smo brojne ratifikacije u parlamentu vršili bez ikakve rasprave, znam da je tako lakše i brže, ali mi je nepojmljivo da kada se iznese primedba koja stoji, koja se ne da oboriti, protiv koje se ne može ništa imati, a to je zahtev za sveobuhvatnom raspravom svake od tih tema jer je svaka značajna, da se onda takva primedba nipodaštava na način koji zaista vređa dostojanstvo ovog doma, ne samo po načinu na koji se govori, nego po načinu na koji se dela.
U prvom delu svog izlaganja jasno sam stavio do znanja da nije Vlada Republike Srbije – ovde ispred nas se nalaze ljudi koji su rado pristali da budu žrtve ovoga, ali vidi se da postoje pozvani koji nisu došli danas, koji pametno ne žele da budu žrtve – ovo je odgovornost isključivo vladajuće koalicije u Skupštini Srbije, ničija više. Ako ih je podgovorio neko iz izvršne vlasti, to je drugo pitanje. Ovo je ono što mi vidimo. Vidimo da nekome pada na pamet da sedam-osam društvenih oblasti koje pokrivaju ratifikacije spoji u 38 tačaka dnevnog reda! Ali, proverite arhivski, nikada, slovima i brojem, nikada, nula puta, Demokratska stranka Srbije to na taj način nije uradila.
Prema tome, ako to nismo uradili, imamo pravo da iznesemo primedbu. Mogu vam reći da nije mnogo zgodno, ali to više nije zgodno onome koji je to učinio nego meni, meni je to zabavno, da se na bilo koji način, makar i blagim aluzijama, prave primedbe na našu primedbu. Naša primedba stoji čvrsto kao granitna stena i neoboriva je, gospođo Kolundžija. A da li smo mi raspravljali sve ratifikacije do sada ili nismo, to može biti jedna vrsta polemičkog argumenta za neku televizijsku emisiju, ili može da bude zabavno jednom ili drugom biračkom telu. Ali, suštinski sam u pravu. To ne možete osporiti. Toliko o tome.
O onome što smo mogli do sada da kažemo u načelnoj raspravi, rekli smo. Prosto, nema vremena ni za šta drugo, što mi je veoma žao. Hvala.

Zahvaljujem. Pre nego što zaključim zajednički načelni i jedinstveni pretres, da li predstavnici žele da daju završnu reč, u skladu sa članom 144. Poslovnika? (Da.)

Gospodin Rasim Ljajić, najpre.

Dame i gospodo poslanici, najpre da vam se zahvalim na današnjoj raspravi, bez obzira na to što gospodin Aligrudić tvrdi da smo manje pametni zato što smo ovde došli. Moram da kažem da nisam odavno prisustvovao sadržajnijoj raspravi povodom dva dokumenta, u ovom slučaju povodom Revidirane evropske socijalne povelje i Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, bez obzira na to da li je ta rasprava dolazila sa leve ili desne strane.
U svakom slučaju, želim samo da istaknem nekoliko stvari koje možda nisu apostrofirane a to zaslužuju zbog značaja ovih konvencija. Pre svega, Revidirana evropska socijalna povelja predstavlja, posle Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava, najznačajniji dokument SE. Bili smo u obavezi da tu konvenciju najpre potpišemo u roku od dve godine od pristupanju SE, a zatim da je što pre ratifikujemo. Ovim činom u potpunosti ispunjavamo obavezu prema SE, a sa druge strane, ovo je jedna od naših obaveza u procesu pridruživanja EU.
Samim tim, ova povelja, sadržaj Povelje postaje sastavni deo unutrašnjeg pravnog poretka i na taj način stvaramo širi osnov za dalje unapređenje radnih, ekonomskih i socijalnih prava.
Posebno bih hteo da istaknem da smo u odabiru članova ove povelje koji su predmet ratifikacije imali potpunu saglasnost svih socijalnih partnera i da nismo baš lako došli do usaglašenog teksta ove povelje.
Što se tiče Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, samo bih kratko hteo da spomenem da smo danas ratifikovali i tzv. Opcioni protokol uz ovu konvenciju. On ima ne samo simboličnu već i praktičnu važnost, jer pojedinci i grupe dobijaju pravo da traže zadovoljenje, odnosno zaštitu u slučaju kršenja pojedinih odredaba ove konvencije, što do sada nije bio slučaj. Ova konvencija predstavlja još jednu kockicu u mozaiku koji pravimo u unapređenju položaja osoba sa invaliditetom. Posle donošenja nekoliko važnih zakona, ova konvencija je bila nešto što je nedostajalo i samim tim upotpunili smo i taj pravni okvir.
Verujem da ćemo se svi složiti da smo prešli jedan lakši deo posla, u smislu ratifikacije obe konvencije, odnosno povelje. Preostaje, kao što to uvek kod nas biva, onaj teži deo, a to je praktična i puna implementacija ovih odredaba.
U protivnom, "džabe smo krečili", ukoliko ovo ostanu papiri kojima možemo da mašemo i da se ponosimo pred međunarodnom zajednicom, ako odredbe ovih konvencija ne budu u punoj primeni u svakodnevnom životu. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Ljajiću. Reč ima ministar gospodin Nebojša Bradić. Izvolite.

Poštovana predsednice, poštovani narodni poslanici, tri međunarodne konvencije koje predstavljaju sistemsku reformu u kulturi i medijima su pred vama. To su: Konvencija o zaštiti i unapređenju raznolikosti kulturnih izraza (konvencija UNESKO-a), Konvencija o zaštiti kulturnog arheološkog nasleđa SE i Evropska konvencija o prekograničnoj televiziji SE.
Za ovu poslednju konvenciju rekao bih da je na neki način već istorijska, zato što je bila već u proceduri dve skupštine. Jedna je bila Skupština zajednice Srbija i Crna Gora. U međuvremenu je ova skupština prestala da postoji, kao što je prestala da postoji i ova zajednica. Druga skupština je bila u prethodnom sazivu i pred usvajanje ove konvencije raspuštena je Skupština i prilika da se ova konvencija usvoji 2007. nije iskorišćena. Vrlo je dobra prilika da ova konvencija bude usvojena na nekom od narednih zasedanja Skupštine zato što će ona na kvalitetan način omogućiti radiodifuzno emitovanje programa televizija u svim zemljama Evrope, više neće postojati granice za televizije i biće jedno jedinstveno evropsko tržište.
Zahvaljujem se narodnim poslanicima gospodinu Markićeviću i gospođi Stojanović na vrlo umesnim pitanjima koja su imali u odnosu na diskusiju, baš u vezi sa ovim konvencijama koje je Ministarstvo kulture i medija predložilo. Pitanja koja su upućena za predsednika Vujanovića svakako nisu pitanja kojima se Ministarstvo kulture bavi.
Pošto se neke teme dodiruju, upravo u vezi sa ovde prisutnim dokumentima, reći ću da u zakonu o sporazumu o kulturnoj saradnji između Srbije i Crne Gore ne postoji razmena filmova, tako da pitanje razmene spornih filmova neće doći u Ministarstvo kulture.
Ono što je takođe važno, i postavljeno je kao pitanje, jeste sam falsifikat u vezi sa manastirom Dečani. Manastir Dečani nije albanski spomenik kulture, prema tome, o tome ne možemo govoriti ni sa predsednikom Vujanovićem.
Važno je upravo ovo o čemu je gospođa Stojanović govorila. Naravno da su problemi strategije razvoja kulture u narednom periodu za nas veoma važni, upravo zato što su mnoge stvari propuštene da budu urađene u prethodnom periodu. Ona je pomenula jedan važan dokument, to je Nacrt zakona o kulturi, usvojen prošle nedelje na sednici Vlade, prosleđen Skupštini; 14. maja je usvojen na Vladi i očekujem da će se naći u skupštinskoj proceduri.
Uz konstruktivnu raspravu mogao bi biti predmet jednog od naših budućih zajedničkih sastanaka ovde u Skupštini.
Što se tiče onoga što je pomenuto kao bitna programska politika ili kulturna politika Ministarstva kulture, odnosno problemi koji postoje u kulturi, složio bih se sa većinom primedaba, s tim što Ministarstvo kulture u ovom trenutku čini važne napore da neke strateške pravce pozicionira. Pitanje predstavljanja kulture Srbije u svetu, pitanje predstavljanja sveta u Srbiji, ali istovremeno i aktivna decentralizacija u kulturi Srbije kroz projekat Srbija u Srbiji – to su neki od strateških pravaca koji jesu prioriteti Ministarstva kulture. Siguran sam da će upravo sa ovim dokumentom to biti ojačano i osmišljeno, i kroz aktivnosti Nacionalnog saveta u kulturi, koji će predstavljati jedan važan organ i koji će kreirati i uticati na stvaranje kulturne politike, ali i na druge mere koje će biti u međuvremenu pokrenute i siguran sam da ćemo imati mnogo čvršću i bolju osnovu za naredni period. Hvala.