Zamolio bih vas, gospođo predsednice, da iskoristim ovo kao pravo na repliku, ukoliko vi to tako procenite i protumačite, jer se očigledno izlaganje prethodnog govornika, gospođe Kolundžije, nedvosmisleno odnosilo na sadržaj mog izlaganja kada sam se javio da govorim u načelu o svim ovim predlozima zakona.
(Predsednik: Nemate pravo na repliku, nije bilo ničeg uvredljivog.)
Dozvolite mi samo jednu rečenicu, da objasnim, pa ćete proceniti i onda ću se povući ukoliko nisam u pravu. Naime, bilo je reči od strane gospođe Kolundžije o tome da sam ja, ne ja, bilo ko od prethodnih govornika, u čemu sam sebe prepoznao, da smo govorili o tome da su zakoni spojeni i da se ne mogu raspraviti itd. zato što ih je mnogo na dnevnom redu. To je bilo centralno mesto mog govora.
(Predsednik: Mislim da ste neosnovano sebe prepoznali.)
Dozvolite mi onda da iskoristim svoje vreme koje mi je preostalo. Ovo što smo maločas čuli, a da se nije čulo sve ono pre toga i da nije bilo aluzija na prethodna izlaganja, uglavnom je korektno. Reč je zaista o konvencijama koje su došle na dnevni red Narodne skupštine, to jest ratifikacija ovih konvencija koje nije zaključila samo ova vlada nego i neke prethodne vlade, i to ne samo jedna nego i neke mnogo ranije, kada je postojala državna zajednica SCG, pa čak i kada je postojala SRJ.
Naravno, uvek se može može postaviti pitanje zbog čega one nisu na vreme i u ovom broju bile stavljene na dnevni red. To je nešto što se može javno raspraviti, svako snosi deo odgovornosti za to. One su, međutim, danas tu. Ovo što su pojedini poslanici iz DSS govorili o pojedinim temama, to jest o pojedinim predlozima ratifikacija, to je zato što su se opredelili da govore više minuta o jednoj temi kako bi koncentrisano i na valjan način uspeli, onako kako su umeli, koliko im je znanje dopuštalo i vreme na raspolaganju, da osvetle ono što se krije iza jedne takve teme i što bi bilo interesantno da građani čuju.
Znam ja da smo brojne ratifikacije u parlamentu vršili bez ikakve rasprave, znam da je tako lakše i brže, ali mi je nepojmljivo da kada se iznese primedba koja stoji, koja se ne da oboriti, protiv koje se ne može ništa imati, a to je zahtev za sveobuhvatnom raspravom svake od tih tema jer je svaka značajna, da se onda takva primedba nipodaštava na način koji zaista vređa dostojanstvo ovog doma, ne samo po načinu na koji se govori, nego po načinu na koji se dela.
U prvom delu svog izlaganja jasno sam stavio do znanja da nije Vlada Republike Srbije – ovde ispred nas se nalaze ljudi koji su rado pristali da budu žrtve ovoga, ali vidi se da postoje pozvani koji nisu došli danas, koji pametno ne žele da budu žrtve – ovo je odgovornost isključivo vladajuće koalicije u Skupštini Srbije, ničija više. Ako ih je podgovorio neko iz izvršne vlasti, to je drugo pitanje. Ovo je ono što mi vidimo. Vidimo da nekome pada na pamet da sedam-osam društvenih oblasti koje pokrivaju ratifikacije spoji u 38 tačaka dnevnog reda! Ali, proverite arhivski, nikada, slovima i brojem, nikada, nula puta, Demokratska stranka Srbije to na taj način nije uradila.
Prema tome, ako to nismo uradili, imamo pravo da iznesemo primedbu. Mogu vam reći da nije mnogo zgodno, ali to više nije zgodno onome koji je to učinio nego meni, meni je to zabavno, da se na bilo koji način, makar i blagim aluzijama, prave primedbe na našu primedbu. Naša primedba stoji čvrsto kao granitna stena i neoboriva je, gospođo Kolundžija. A da li smo mi raspravljali sve ratifikacije do sada ili nismo, to može biti jedna vrsta polemičkog argumenta za neku televizijsku emisiju, ili može da bude zabavno jednom ili drugom biračkom telu. Ali, suštinski sam u pravu. To ne možete osporiti. Toliko o tome.
O onome što smo mogli do sada da kažemo u načelnoj raspravi, rekli smo. Prosto, nema vremena ni za šta drugo, što mi je veoma žao. Hvala.

Zahvaljujem. Pre nego što zaključim zajednički načelni i jedinstveni pretres, da li predstavnici žele da daju završnu reč, u skladu sa članom 144. Poslovnika? (Da.)

Gospodin Rasim Ljajić, najpre.

Dame i gospodo poslanici, najpre da vam se zahvalim na današnjoj raspravi, bez obzira na to što gospodin Aligrudić tvrdi da smo manje pametni zato što smo ovde došli. Moram da kažem da nisam odavno prisustvovao sadržajnijoj raspravi povodom dva dokumenta, u ovom slučaju povodom Revidirane evropske socijalne povelje i Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, bez obzira na to da li je ta rasprava dolazila sa leve ili desne strane.
U svakom slučaju, želim samo da istaknem nekoliko stvari koje možda nisu apostrofirane a to zaslužuju zbog značaja ovih konvencija. Pre svega, Revidirana evropska socijalna povelja predstavlja, posle Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava, najznačajniji dokument SE. Bili smo u obavezi da tu konvenciju najpre potpišemo u roku od dve godine od pristupanju SE, a zatim da je što pre ratifikujemo. Ovim činom u potpunosti ispunjavamo obavezu prema SE, a sa druge strane, ovo je jedna od naših obaveza u procesu pridruživanja EU.
Samim tim, ova povelja, sadržaj Povelje postaje sastavni deo unutrašnjeg pravnog poretka i na taj način stvaramo širi osnov za dalje unapređenje radnih, ekonomskih i socijalnih prava.
Posebno bih hteo da istaknem da smo u odabiru članova ove povelje koji su predmet ratifikacije imali potpunu saglasnost svih socijalnih partnera i da nismo baš lako došli do usaglašenog teksta ove povelje.
Što se tiče Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, samo bih kratko hteo da spomenem da smo danas ratifikovali i tzv. Opcioni protokol uz ovu konvenciju. On ima ne samo simboličnu već i praktičnu važnost, jer pojedinci i grupe dobijaju pravo da traže zadovoljenje, odnosno zaštitu u slučaju kršenja pojedinih odredaba ove konvencije, što do sada nije bio slučaj. Ova konvencija predstavlja još jednu kockicu u mozaiku koji pravimo u unapređenju položaja osoba sa invaliditetom. Posle donošenja nekoliko važnih zakona, ova konvencija je bila nešto što je nedostajalo i samim tim upotpunili smo i taj pravni okvir.
Verujem da ćemo se svi složiti da smo prešli jedan lakši deo posla, u smislu ratifikacije obe konvencije, odnosno povelje. Preostaje, kao što to uvek kod nas biva, onaj teži deo, a to je praktična i puna implementacija ovih odredaba.
U protivnom, "džabe smo krečili", ukoliko ovo ostanu papiri kojima možemo da mašemo i da se ponosimo pred međunarodnom zajednicom, ako odredbe ovih konvencija ne budu u punoj primeni u svakodnevnom životu. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Ljajiću. Reč ima ministar gospodin Nebojša Bradić. Izvolite.

Poštovana predsednice, poštovani narodni poslanici, tri međunarodne konvencije koje predstavljaju sistemsku reformu u kulturi i medijima su pred vama. To su: Konvencija o zaštiti i unapređenju raznolikosti kulturnih izraza (konvencija UNESKO-a), Konvencija o zaštiti kulturnog arheološkog nasleđa SE i Evropska konvencija o prekograničnoj televiziji SE.
Za ovu poslednju konvenciju rekao bih da je na neki način već istorijska, zato što je bila već u proceduri dve skupštine. Jedna je bila Skupština zajednice Srbija i Crna Gora. U međuvremenu je ova skupština prestala da postoji, kao što je prestala da postoji i ova zajednica. Druga skupština je bila u prethodnom sazivu i pred usvajanje ove konvencije raspuštena je Skupština i prilika da se ova konvencija usvoji 2007. nije iskorišćena. Vrlo je dobra prilika da ova konvencija bude usvojena na nekom od narednih zasedanja Skupštine zato što će ona na kvalitetan način omogućiti radiodifuzno emitovanje programa televizija u svim zemljama Evrope, više neće postojati granice za televizije i biće jedno jedinstveno evropsko tržište.
Zahvaljujem se narodnim poslanicima gospodinu Markićeviću i gospođi Stojanović na vrlo umesnim pitanjima koja su imali u odnosu na diskusiju, baš u vezi sa ovim konvencijama koje je Ministarstvo kulture i medija predložilo. Pitanja koja su upućena za predsednika Vujanovića svakako nisu pitanja kojima se Ministarstvo kulture bavi.
Pošto se neke teme dodiruju, upravo u vezi sa ovde prisutnim dokumentima, reći ću da u zakonu o sporazumu o kulturnoj saradnji između Srbije i Crne Gore ne postoji razmena filmova, tako da pitanje razmene spornih filmova neće doći u Ministarstvo kulture.
Ono što je takođe važno, i postavljeno je kao pitanje, jeste sam falsifikat u vezi sa manastirom Dečani. Manastir Dečani nije albanski spomenik kulture, prema tome, o tome ne možemo govoriti ni sa predsednikom Vujanovićem.
Važno je upravo ovo o čemu je gospođa Stojanović govorila. Naravno da su problemi strategije razvoja kulture u narednom periodu za nas veoma važni, upravo zato što su mnoge stvari propuštene da budu urađene u prethodnom periodu. Ona je pomenula jedan važan dokument, to je Nacrt zakona o kulturi, usvojen prošle nedelje na sednici Vlade, prosleđen Skupštini; 14. maja je usvojen na Vladi i očekujem da će se naći u skupštinskoj proceduri.
Uz konstruktivnu raspravu mogao bi biti predmet jednog od naših budućih zajedničkih sastanaka ovde u Skupštini.
Što se tiče onoga što je pomenuto kao bitna programska politika ili kulturna politika Ministarstva kulture, odnosno problemi koji postoje u kulturi, složio bih se sa većinom primedaba, s tim što Ministarstvo kulture u ovom trenutku čini važne napore da neke strateške pravce pozicionira. Pitanje predstavljanja kulture Srbije u svetu, pitanje predstavljanja sveta u Srbiji, ali istovremeno i aktivna decentralizacija u kulturi Srbije kroz projekat Srbija u Srbiji – to su neki od strateških pravaca koji jesu prioriteti Ministarstva kulture. Siguran sam da će upravo sa ovim dokumentom to biti ojačano i osmišljeno, i kroz aktivnosti Nacionalnog saveta u kulturi, koji će predstavljati jedan važan organ i koji će kreirati i uticati na stvaranje kulturne politike, ali i na druge mere koje će biti u međuvremenu pokrenute i siguran sam da ćemo imati mnogo čvršću i bolju osnovu za naredni period. Hvala.

Zahvaljujem. Zaključujem zajednički načelni i jedinstveni pretres o predlozima zakona po tačkama 20 - 57. dnevnog reda. Pošto smo obavili zajednički načelni i jedinstveni pretres, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o predlozima zakona u načelu i u celini.
Rad nastavljamo sutra u 10 časova. Zahvaljujem.