Poštovana predsednice, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo članovi Vlade, vrlo je teško u svega 20 minuta pričati o 38 tačaka dnevnog reda, stoga mi dozvolite da u diskusiji najpre učestvujem kao član delegacije Narodne skupštine Republike Srbije u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope i, naravno, kao član Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja.
Iz mog kratkog uvoda se pretpostavlja da ću sa najviše koncentrisati na raspravu o Revidiranoj evropskoj socijalnoj povelji, Predlogu zakona o potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom i Opcionom protokolu.
Na samom početku bih želela da naglasim da me raduje što se pojavilo nekoliko članova Vlade i očekujem da će oni aktivno učestovati u ovoj diskusiji.
Kao što svi znamo, Revidirana evropska socijalna povelja je vrlo bitan dokument. Ona utvrđuje socijalna i ekonomska prava koja se odnose na najosnovnija egzistencijalna pitanja iz svakodnevnog života građana, kao što su pitanja stanovanja, kretanja osoba, rad i radni odnosi, zdravstvo i obrazovanje i socijalna zaštita. Ova Revidirana evropska socijalna povelja predstavlja jedan od najosnovnijih dokumenata Saveta Evrope, kao što sam spomenula, najviše u oblasti radnih i socijalnih prava. Ona je zapravo njen najvažniji dokument posle Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Dugo smo čekali da se ova socijalna povelja nađe na dnevnom redu i mene lično i Poslanički klub manjina, kao i poslanike SVM, to raduje. U nekoliko prethodnih diskusija, kada smo ratifikovali nekoliko međunarodnih sporazuma, naglasila sam da mislim da na dnevnom redu nedostaje upravo ovaj dokument i drago mi je što ćemo sada glasati za njega. Moram da naglasim da ćemo u danu za glasanje pritisnuti broj četiri, odnosno glasati za.
Pošto sam spomenula u uvodu na šta se povelja zapravo odnosi, želela bih da se baziram na nekoliko stvari, pre svega kao član tog odbora, a s druge strane, kao mlada žena i kao poslanik SVM.
Šta nam taj dokument nalaže? Čuli smo od nekih da je njegovo potvrđivanje zapravo skupo i da se možda do sada zbog toga nije našao na dnevnom redu. Dozvolite mi da se u svom vrlo kratkom obraćanju, naspram toga koliko stvari bi moglo da se kaže, baziram na nekoliko osnovnih činjenica. Ovaj dokument nam nalaže, i to sami vrlo dobro znamo, da je potrebno unapređenje ekonomske, pravne i socijalne zaštite porodičnog života raznim sredstvima, kao što su socijalne i porodične povlastice, poreske olakšice, obezbeđivanje porodičnog smeštaja, povlastice za novosklopljene brakove itd.
Moram da naglasim da smo svesni toga da se nalazimo usred svetske ekonomske krize i da naravno nikad nema dovoljno sredstava i da je obično sfera socijale ta u kojoj se "ukidaju sredstva", odnosno smanjuju sredstva, ali se iskreno nadamo da će za ove potrebe biti izdvojeno više novca.
Što se tiče radnih prava, kada smo govorili o Predlogu zakona protiv diskriminacije naglašavala sam da svi znamo da bi radnici trebalo da imaju pravo na jednake mogućnosti i jednak tretman u pogledu zapošljavanja, bez diskriminacije po bilo kojoj osnovi. U samoj povelji se naglašava diskriminacija na osnovu pola. Potrebno je sprečiti neprihvatljivo ili izuzetno negativno, nepovoljno, uvredljivo ponašanje protiv pojedinih radnika na radnom mestu. Pretpostavljam da svi znaju da govorim o mobingu i o raznim vrstama zlostavljanja.
Radi obezbeđivanja efektivnog ostvarivanja prava na jednake mogućnostima zapošljavanja muškaraca i žena sa porodičnim obavezama, treba razviti i unaprediti usluge, javne ili privatne, u domenu čuvanja dece, smatram da to u našoj zemlji nije adekvatno rešeno, ili druge oblike dečije zaštite.
Ono što je interesantno i o čemu, mislim, dugo nismo govorili (ili bar ne glasno) u ovom visokom zakonodavnom domu jeste da treba obezbediti mogućnost da bilo ko od roditelja u periodu posle porodiljskog odsustva može da dobije roditeljsko odsustvo prilikom kojeg bi se starao o detetu. Iskrena da budem, mislim da je moguće da smo mi još uvek jedna patrijarhalna zemlja, ali da postoji zahtev, interesovanje za ovo pitanje.
Uvek pričamo o tome da naročito Vojvodina, i generalno naša zemlja, pati od tzv. bele kuge. Poslanici SVM smatraju da je neophodno podsticati natalitet i da u tom smislu treba stvarati što podsticajnije uslove.
Kao što znamo, Zakon o radu predviđa da zaposlena žena ima pravo na porodiljsko odsustvo i odsustvo radi nege deteta ukupno u trajanju od 365 dana.
Ne bih sad želela da ulazim u detaljne diskusije, ali jednostavno moram da kažem da smatram da to nije najbolje rešenje, da bismo mogli da produžimo to bar na dve godine, jer je zaista besmisleno to što majka mora da ode na porodiljsko odsustvo najkasnije 28 dana pre termina, najranije 45 dana, što bi faktički značilo da dete nije napunilo ni godinu dana a ona mora da se vrati na posao. Da ne naglašavam druge probleme.
Naravno, grad Beograd je to rešio, ali mnogi građani ne znaju da se još uvek trudnicama isplaćuje svega 65% plate. Iskreno se nadam da ćemo naći sredstva da mlade majke dobijaju 100% svojih plata dok su kod kuće.
Briga o porodici, o osnovnoj ćeliji društva, mora biti jedan od temelja razvojne politike, strategije našeg društva i mora da bude neophodan elemenat podsticajne populacione politike. Ekonomska zaštita se obezbeđuje ostvarivanjem prava na dečiji dodatak za svako dete, kroz pomoć porodicama sa decom, bez obzira na to da li je to jedno dete, dvoje ili troje, ne samo treće dete; kao što sam već spomenula, odgovarajućim poreskim olakšicama.
Na početku sam naglasila da bih najviše želela da govorim kao član delegacije Parlamentarne skupštine Saveta Evrope i kao poslanik stranke koja se zalaže za evropske integracije i to je jedan od velikih razloga što ćemo podržati ovaj Predlog zakona o potvrđivanju Revidirane evropske socijalne povelje, i zato što se njeno potvrđivanje poklapa sa usklađivanjima sa propisima EU koji regulišu oblast socijalne, radno-pravne i zdravstvene zaštite.
U izveštaju Monitoring misije Saveta Evrope koji je pisan prošle godine naznačeno je velikim slovima da baš ovaj dokument, Revidiranu evropsku socijalnu povelju, zbog vrlo velikog značaja koji on ima u oblasti ljudskih prava treba potvrditi prioritetno. Još jednom moram da naglasim da mene raduje što ćemo, nadamo se, u roku od dve do tri nedelje to i učiniti.
Rekla sam i da sam član Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja, pa bih se u nastavku svoje diskusije želela najviše bazirati na Predlogu zakona o potvrđivanju Konvencije o ostvarivanju prava osoba sa invaliditetom. Kao što smo čuli od predsednika Odbora i kao što to verovatno najviše osobe sa invaliditetom znaju, u praksi je, nažalost, ostvarenje prava ovih osoba u našoj zemlji, u Republici Srbiji još uvek neadekvatno.
Moram malo i da pohvalim određene korake koji su učinjeni, ali smatram da se u Srbiji trenutno nalazimo tek na početku pretvaranja svoje okoline, svog okruženja u prihvatljivo za osobe sa invaliditetom, pošto smo konačno počeli da uklanjamo prepreke koje sprečavaju te osobe da normalno učestvuju u svakodnevnom životu.
Mi iz SVM i Poslaničkog kluba manjina slažemo se da je potrebno promovisati razvoj, dostupnost i upotrebu univerzalno dizajniranih dobara, usluga, opreme i novih tehnologija, uključujući i razne informacione i komunikacione tehnologije, ali, što je možda još značajnije, moderno nazvano trening, odnosno obuku stručnjaka i osoblja koje radi sa osobama sa invaliditetom.
U cilju omogućavanja samostalnog života ovih ljudi i punog učešća osoba sa invaliditetom u svim sferama života, potrebno je da im se osigura pristup, ravnopravno sa svima ostalima, izgrađenom okruženju, prevozu, što je vrlo loše rešeno na nekim mestima još uvek, informacijama i komunikacijama.
Znači, ovde konkretno mislim i naglašavam da su mnoge zgrade u našoj zemlji još neadekvatne, putevi, prevozna sredstva i ostale pogodnosti u zatvorenom ili na otvorenom prostoru, uključujući mnoge škole, stambene objekte, zdravstvene objekte, pa i radna mesta.
Mi smo pre svega nekoliko dana, možda pre nedelju dana, usvojili Predlog zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom i nadamo se da će njegovom adekvatnom primenom bar deo ovih problema biti rešen. Cilj potvrđivanja ove konvencije je da se unapredi, zaštiti i osigura puno i jednako uživanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda osoba sa invaliditetom. Drugi generalni problem našeg društva na kome treba da radimo, i zbog čega sam ja zapravo uzela učešće u diskusiji, jeste da je potrebno podići svest javnosti celog društva o osobama sa invaliditetom.
Želela bih da se pozovem na jednu interesantnu diskusiju gospođe Snežane Plavšić koja je kada smo pričali o zakonu, čini mi se da je bio Predlog zakona protiv diskriminacije, naglasila, objašnjavala pojam... Ja sada zaista apelujem na sve koji budu učestvovali danas u diskusiji da to nisu ljudi sa posebnim potrebama. Oni imaju iste potrebe kao svi mi i mi samo želimo da im damo ista prava. Znači, to su osobe sa invaliditetom, a ne... Razni termini se koriste, ali da se dogovorimo oko jedinog pravilnog termina.
Pročitala sam na nekoliko mesta, i zaista me je iznenadila ta informacija, da prema zvaničnim procenama osobe sa invaliditetom čine 10% ukupne svetske populacije, odnosno u svetu danas postoji po određenim procenama, možda i više, ali otprilike 650 miliona osoba sa nekim oblikom invaliditeta.
Da skratim, odnosno da probam da sumiram svoj govor. Između ostalih, kao što sam naglasila, na dnevnom redu pored ove tačke o kojoj govorimo se nalazi 38 raznih konvencija, sporazuma itd. Između ostalog se predlaže i potvrđivanje Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom i Opcionog protokola uz Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom. Ratifikacija ovih dokumenata o kojima sam govorila je, kao što smo to danas čuli na samom odboru, jedan značajan čin koji osobe sa invaliditetom u našoj zemlji očekuju već veoma dugo, mesecima, a predstavlja jednostavan pravni okvir za punu ravnopravnost i aktivno učešće osoba sa invaliditetom u društvenom životu u našoj zemlji, pa i njihovo efektivno uživanje ljudskih prava i osnovnih sloboda. Znači, to nije ništa previše, oni samo traže uživanje osnovnih prava.
Kao što sam pomenula, želela bih da naglasim da je, nažalost, naša zemlja još uvek na samom početku, ali Poslanički klub manjina pozdravlja ovaj period u kojem će ova prava osoba sa invaliditetom konačno i zaživeti u praksi a one konačno biti ravnopravni građani naše zemlje.
Savez vojvođanskih Mađara zanima brza integracija u porodicu evropskih zemalja, iako su zaista najbitniji zadaci na ovom putu modernizacija, ekonomija i povećanje konkurentnosti, pa kao njihova posledica rast životnog standarda i postizanje evropskih vrednosti. U međuvremenu nikada ne smemo zaboraviti na ostale, ne smemo zaboraviti na osobe sa invaliditetom, kao ni na decu. Zahvaljujem se na pažnji.