Dame i gospodo narodni poslanici, zaista je zanimljivo da gospodin Tomislav Nikolić nije nijednom rečju prokomentarisao izjavu Aleksandra Vučića o tome da će poseta Džozefa Bajdena da doprinese dobrobiti Srbije i njenih građana. Da je Džozef Bajden došao u Srbiju pre godinu i po dana, pre nego što je stvorena Napredna stranka, verujem da bi Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić bili najžešći kritičari Džozefa Bajdena.
Što se tiče pitanja šta je kome u srcu, svojevremeno je gospodinu Tomislavu Nikoliću u srcu bila velika Srbija. Svojevremeno su neki ljudi, kao srpski dobrovoljci, odlazili na ratište u Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku, neki su tamo i poginuli, neki su ostali invalidi, neka deca su ostala bez roditelja, između ostalog, slušajući i priče Tomislava Nikolića o potrebi stvaranja jedinstvene srpske države.
Što se mene lično tiče, ne mogu da verujem čoveku koji 15 godina tvrdi da su Knin, Okučani, Banja Luka i Beli Manastir srpski i da treba da budu u srpskoj državi, a onda se jednog jutra probudi i kaže da to nije realno.
Onome ko tvrdi da to nije realno ne mogu da verujem da sutra neće da kaže – pa, znate, dragi građani Srbije, nije realno da Kosovska Mitrovica, Priština, Prizren budu u Srbiji.
To je daleko. To je samo san. Znate, daleko su Kikinda, Subotica, Sombor. Realno je da Beograd bude u Srbiji, da bude u Srbiji, eventualno, Šabac, Valjevo, Požarevac i moj Kragujevac, sve ostalo je nerealno, sve ostalo je utopija.
Dakle, gospodinu Tomislavu Nikoliću ne mogu da verujem. Nekada sam mu verovao.
On me sam naterao da mu više ne verujem. Kada bi mi gospodin Tomislav Nikolić rekao da je danas utorak, morao bih da pogledam u kalendar i da proverim da li je to tačno.

Još jedanput, gospodin Tomislav Nikolić.

Najpre, nije trebalo da date gospodinu Martinoviću reč. On nije imao pravo da dobije reč po bilo kom osnovu po Poslovniku, ali, dobro, ako ste tako pomno odlučili, neka vam bude.

Diskreciono pravo na repliku opredeljuje predsedavajući, a vi ste rekli da gospodin Martinović ne govori istinu.

On je izazvao repliku, draga moja gospođo.
(Predsednik: Izvolite, nastavite.)
Nije teško pročitati Poslovnik. Gospođa Čomić može da vam da savet.
Dakle, vi ste slušali neke koji su pozivali da se ide u Krajinu, pa i Vojislava Šešelja. Ja sam u Krajinu išao, gospodine Martinoviću, možda u mesto vašeg porekla. Optužen sam da sam činio ratne zločine od ljudi koji ne žele dobro onima koji bi sebe da žrtvuju da Srbiji bude bolje.
Vi vrlo dobro znate da ste pogrešili i da je strah od gubitka mandata bio veliki. Bolje da ste ga izgubili pre šest meseci, nego što ćete ga izgubiti za neki mesec, pa ga više nikada nećete osvojiti. Ljudi u životu stoje pred raskrsnicom i odluče hoće li levo ili desno.
Sve vas poštujem. Vi ste samo načinili loš izbor kada je trebalo da se bira i kada ste mogli da birate. Sada više ne možete da birate.
Sada imate naredbodavca. Dok je naređivao da skačete i lomite klupe, lomili ste klupe. Kada je naredio da ćutite, sada ćutite. Sada ste fini. Mislite da se tako osvajaju glasovi, da ličite na Naprednjake? Trebaće vam mnogo više rada, ali mi je drago da se upristojila Skupština i da ste vi postali fini, kao dobro podšišane i okupane mace. Sada dobro slušate predsednika. Drago mi je.

Reč ima narodni poslanik Meho Omerović.

Zahvaljujem. Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, veoma je značajno što je zakon o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i zabrani upotrebe neonacističkih ili fašističkih simbola i obeležja danas na dnevnom redu, što je prilika da se vratimo na dnevni red.
Zašto smatram da je važno što je ovaj zakon na dnevnom redu, uprkos njegovim manjkavostima i nedostacima na koje su ukazivale moje prethodne, uvažene kolege narodni poslanici, a čuli smo i od predlagača spremnost da se kroz amandmane i mišljenja odbora ovaj tekst ponuđenog zakona popravi na neki način?
Ukazaću na drugu dimenziju značaja ovog predloga zakona. Po mom mišljenju, on je važan zbog jednog veoma značajnog segmenta, a tiče se toga što smo svi svedoci poslednjih godina da se Srbija, izgleda, stidi što je bila na strani pobednica u Drugom svetskom ratu, koji je vođen protiv fašizma i nacizma.
Zašto to kažem? Dan pobede nad fašizmom, 9. maj, ovaj značajni datum, država Srbija, državni mediji, ugledni dnevni listovi i časopisi, nekako stidljivo su obeležili. Više se govori o Danu Evrope, nego o Danu pobede nad fašizmom.
Dame i gospodo, svako ko zna matematiku i malo nešto od istorije zna da je 9. maj 1945. godine došao pre nego neki 9. maj pedesetih ili šezdesetih godina.
Prema tome, 9. maj jeste, pre svega, dan pobede nad fašizmom. Da stanje bude još gore, prisustvujemo ne samo pokušajima da se rehabilituju saradnici okupatora, nego se, čak, oni koji su služili fašizmu proglašavaju, možete zamisliti, žrtvama.
Tamo, podsećam, pre svega, zbog građana Srbije, gde je došlo do radikalnog raskida sa fašističkim periodom sopstvene istorije, šanse za obnovu fašističkih pojavnih oblika su manje, ali tamo gde takvog raskida i osude nema, ili to nije jasno urađeno, rađaju se razni pokušaji, ako ne opravdavanja fašizma i njegovih pojavnih oblika, ono bar njegove relativizacije.
Kod nas u Srbiji je, izgleda, dovoljno da je neko stradao od komunista, automatski mu se priznaje status žrtve, iako je bio osvedočeni, ili dokazani učesnik. Saradnici fašista proglašavaju se antifašistima. Takav ambijent je umnogome doprineo onome što je danas tema dnevnog reda Narodne skupštine, a to su pojave fašističkih, neofašističkih, neonacističkih grafita, simbola, natpisa, ideja grupa, nekih delovanja i sajtova.
Greše, čini mi se, uzeću sebi za pravo, pojedini poslanici, koji su u prepodnevnoj, popodnevoj raspravi govorili da, ukoliko govorimo o temi s aspekta da takvih pojava nema u Srbiji, da toga nema.
Nažalost, bežanjem i sakrivanjem pod tepih nečega što se dešava u manjem obliku, nećemo rešiti problem, niti ćemo ubediti građane, ni svet, da tako nešto ne postoji u Srbiji. Nije sramota reći da te pojave i pojavni oblici postoje u Srbiji, kao što postoje i u drugim savremenim demokratskim zemljama. Upravo zbog toga, je, čini mi se, jedan ovakav zakon potreban. Naprosto, pitanje je kako možemo sprečiti dalje jačanje ovakvih retrogradnih ideja?
Predlog zakona o kome danas raspravljamo, sam po sebi, nije dovoljan. Mislim da to svi znamo i da ćemo se svi s tim složiti. Moramo preciznije regulisati i oštrije nego do sada sankcionisati profašističke i pronacističke delatnosti u našoj sredini, o čemu je dosta dobro govorio profesor Žarko Korać.
Svi znamo koje su to organizacije, koji su to pojavni oblici u našem društvu takvih i tih aktivnosti. To je posebno važno, zato što su ovakve aktivnosti protivne i nečemu u šta se najčešće svi zaklinjemo, a to je Ustav Republike Srbije, zato što ovakve aktivnosti, od strane ovakvih organizacija, izazivaju i podstiču neravnopravnost, mržnju, netrpeljivost na rasnoj, verskoj, nacionalnoj i polnoj pripadnosti, zato što su ovakve aktivnosti usmerene ka drugačijim svojstvima i opredeljenju građana.
Nama, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, ništa neće vredeti ni donošenje ovakvih ili sličnih zakona ukoliko istovremeno, u svim segmentima našeg društva, ne stvorimo odgovarajuću političku klimu, koja će svako ispoljavanje neonacizma i profašizma doživljavati kao nešto što je našoj sredini neprimereno i nepodobno, ako u svim institucijama našega društva, u svim institucijama države Srbije, svestrano ne razvijamo svest o opasnosti i pošasti fašizma i nacizma i njihovih pojavnih oblika.
Zato moramo, više nego do sada, ne samo adekvatno sankcionisati, nego, još više, odgovarajućim društvenim ocenama podvrgnuti sve ove pojavne oblike, bez obzira na to da li je reč o organizovanim manifestacijama, izdavaštvu ili bilo kom drugom obliku tog delovanja. Ako imamo praksu blagonaklonog odnosa prema idejama ugrađenim u programe javnog delovanja neonacističkih, neofašističkih organizacija i grupacija, koje je često, nažalost, složićete se sa mnom, uvijeno u priče o poštovanju ljudskih prava, sloboda i tzv. neprihvatanja cenzure govora, onda je to, po mom skromnom mišljenju samo znak pritajene solidarnosti s onima koji ovo rade.
Nije demokratski prećutkivati, tolerisati, ili, čak, opravdavati, podržavati ugrožavanje tuđih sloboda, zloupotrebljavati javnu reč i nasrtaje na ustavne principe, a to se, u ime navodnih prava i sloboda zastupnika najmračnijih ideja i zlodela u istoriji čovečanstva, često čini.
Na samom kraju, daću dva primera. Jedan je iz Nemačke, drugi iz Francuske. U Nemačkoj, pet godina zatvora dobija onaj ko huška protiv delova stanovništva ili poziva na nasilje protiv njih, tri godine zatvora za onoga ko vređa dostojanstvo žrtava, odobrava ili negira fašistička zlodela. U Francuskoj je predsednik ''Nacionalnog fronta'' Žan Mari Lepen više puta proglašavan, odnosno, pravosnažno osuđivan zbog rasističkih i nacističkih tvrdnji. U jednoj od beogradskih opština, taj gospodin je proglašen za počasnog građanina. Hvala vam na pažnji.

Zahvaljujem, gospodine Omeroviću. Narodni poslanik Saša Dujović ima reč. Izvolite.

Poštovana predsednice, uvaženi narodni poslanici, zakon o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i zabrani upotrebe neonacističkih i fašističkih simbola i obeležja je apsolutno potreban Republici Srbiji. Potreban je u onom obliku kako to, u stvari, definiše član 1. ovoga zakona i sa čime se mi, u principu, slažemo. Sve dalje, posle tog člana 1, predstavlja problem. Krenuću redom.
U članu 2. stav 3. jasno dolazimo na prvi problem, a to je da bliže uslove za brisanje iz registra iz stava 2. propisuje ministar unutrašnjih poslova, suprotno svim krivičnim zakonima, suprotno Ustavu. Ovo treba da rade sudovi.
Član 3. jasno kaže i poistovećuje nacionalizam sa fašizmom. Mi se s tim ne slažemo. Biti nacionalista, biti srpski nacionalista, za mene je pozitivna stvar, voleti svoju zemlju i biti njoj odan, za nju ginuti, boriti se kad treba, i to ne treba sakrivati. Poistovećivati srpskog nacionalistu i fašistu za mene je uvreda i smatram da predlagač o tome nije vodio računa kada je ovo predlagao.
Član 4. je član koji mene, lično, najviše pogađa, a i sve moje kolege koji su branili srpski narod preko Drine, branili KiM i borili se od 1991. do 1999. godine.
Imamo prilike ovih dana, ili unazad nekoliko godina, da vidimo da mnogi naši sunarodnici koji se vrate u Hrvatsku budu na određenim poternicama hrvatskih sudova. Mnogima od njih se, naravno, ne dokaže nikakva krivica i oni su oslobođeni, međutim, protiv njih se vode tzv. optužnički procesi. Samo po sebi, to ih diskredituje po ovom članu zakona, jer im se zabranjuje okupljanje u raznorazna udruženja kojima bi pokušali da zaštite svoja prava.
Postavlja se pitanje i određenih optuženih koji nisu dočekali da im se presudi ili da im se povuče optužnica, već su preminuli u Haškom tribunalu kao optuženi. Član 4. ovog predloga zakona ih stavlja na stub srama. Mislim da to treba da se izbaci i mi ćemo na tome insistirati.
Član 5. pojačava dejstvo ovoga predloga zakona i uvodi još dve novine, a to je drukčije političko i lično opredeljenje. Otvara jedan veliki problem, a to je da, zbog drugačijeg političkog stava, može da se zabrani određena politička organizacija, stanka, partija ili pokret.
Po članu 5. Ustava Srbije, jasno je definisano da to nije moguće. Naravno, postoje krivični zakoni koji regulišu kako se zabranjuju određene političke partije ili šta se radi s ljudima koji imaju lična opredeljenja koja su protivna Ustavu.
U članu 6. Predloga ovog zakona dolazimo do novih termina, o kojima su prethodno kolege govorile. U stavu 2. je predviđeno da se u propagandni materijal ubrajaju i muzički spotovi, parole itd. Ako prihvatimo član 3. ovog predloga zakona, pa nacionalizam, tj. srpski nacionalizam posmatramo kao zabranjenu stvar, samim tim, svaku srpsku patriotsku i rodoljubivu pesmu smatraćemo nacionalističkom i biće zabranjena.
S tim se ne slažem. Pretpostavljam da će, ono što je najavljeno ovde, narednih dana ovaj zakon biti dorađen i prepravljen i da će Srbija dobiti ono što joj treba, a to je zakon o zabrani fašizma i neonacizma, te svrstati Srbiju tamo gde joj je mesto. Ona će imati zabranu fašizma, kao što je uvek imala zabranu fašizma, jer u Srbiji fašisti ne postoje i nikada nisu ni postojali.
Iskreno se nadam da će predlagač zakona preduzeti određene mere i da ćemo imati priliku da za ovaj zakon, u izmenjenom obliku, glasamo. Ukoliko do toga ne dođe, kao što su rekli moji prethodnici iz Poslaničkog kluba, verovatno ga nećemo podržati.

Zahvaljujem. Gospodin Miloš Aligrudić, imate još 10 minuta. Izvolite.