Ja bih molio da tumačite Poslovnik, a ne da ga pišete.
Dakle, ne može odbor, posle rasprave u načelu, a pre rasprave u pojedinostima, da podnosi amandmane, nego u toku glasanja u pojedinostima, pa vas molim da pročitate član 150. Ima samo jedan stav i nije vam teško, ima samo tri reda, molim vas.

Narodni poslaniče, ja vas molim da pročitate sve članove koji se tiču podnošenja amandmana: 139, 141, 142, 150, 87. i molim vas da čitate i one članove koji se ne odnose na tok glasanja, kada predsedavajući može da zatraži zastoj sednice – u toku glasanja, ako je došlo do usvajanja amandmana koji je u koliziji sa već usvojenim članom, ili je u koliziji s drugim amandmanom.

Govorite o dve različite situacije u sednici Narodne skupštine. Vi govorite o glasanju, a ja vama govorim o članovima Poslovnika koji se odnose na vreme između načelnog pretresa i otvaranja pretresa u pojedinostima, član 142. Nadam se da smo se sada razjasnili.

Ima reč narodni poslanik Miloš Aligrudić, a posle njega narodni poslanik Srđan Milivojević.

Narodni poslanik Vladan Batić traži reč. Vi bi trebalo da dobijete reč kada se okonča rasprava.

Sada ima reč narodni poslanik Miloš Aligrudić, jer sam mu već dala reč.

Izvolite, gospodine poslaniče.

Hvala vam, predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, a ovoga puta se obraćam i predlagaču zakona,  na samom početku moram da vam kažem nešto, da se to kasnije ne bi ponavljalo, a već je jednom bilo rečeno u jednom poslaničkom pitanju, pre oko nedelju i po dana. Pošto je sada ovo na dnevnom redu, nije zgoreg to i ponoviti.
Ovo je jedini predlog zakona koji su podneli narodni poslanici, a koji se sada, tokom ove godine, našao na dnevnom redu zasedanja Narodne skupštine. To ne znači da drugih predloga narodnih poslanika nije bilo.
Svakako da ih je bilo, ali predsednica Parlamenta nije našla za shodno da ih predloži za dnevni red sednice.
Kada smo pomenuli dva konkretna predloga zakona koja su poslanici DSS-a podneli – jedan je utvrđivanje nadležnosti Vojvodine, a drugi je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom dugu. Onaj prvi ne treba objašnjavati, jer smo toliko o tome pričali u javnosti, a ovaj drugi je trebalo da posluži Vladi kao zakonski osnov da se može zadužiti kod MMF-a, jer pregovara sa MMF-om bez ikakvog zakonskog osnova. Ako to nije hitno, onda ne znam šta je drugo. Onda se ovaj zakon stavlja na dnevni red.
Dalje, na naše pitanje – zbog čega naši zakoni, koji su u proceduri, nisu predloženi za dnevni red ove sednice, odgovor je bio: „Da, su to važni predlozi zakona, ali za koje još nije stiglo mišljenje Vlade, pa je zato predsednica Parlamenta odlučila da te predloge zakona ne stavi na dnevni red“.
Gde je mišljenje Vlade o ovom predlogu zakona, koji je danas na dnevnom redu? Ne postoji.
Koristeći argument predsednice Parlamenta, proističe nedvosmislen zaključak da ovo nije uopšte važan predlog zakona. Jer, da je, prema argumentaciji predsednice Parlamenta, bio važan, verovatno bi i on čekao, kao što su važni predlozi zakona DSS-a čekali, mišljenje Vlade.
Dakle, raščistili smo prvu i osnovnu stvar. Radi se o nevažnom predlogu zakona, prema stavu predsednice Parlamenta.
Kada je reč o samom predlogu zakona, čitajući njegov naslov, čovek ne bi mogao da se ne složi.
Ne mogu da verujem da u ovom domu sedi ijedan jedini narodni poslanik koji bi imao jednu reč hvale za neonacističke ili fašističke ideje, koje su u osnovi totalitarne ideje, iza čijih ideologija se krije totalitarni koncept društva, lišen političkog pluralizma, u kome se guše prava i slobode građana, u kome se potire mogućnost političkog pluralizma kroz višestranački sistem i koji kao lajtmotiv sve vreme ima progone po različitim osnovama, od kojih je nemački vid nacizma iz 20. veka bio najgori, jer je kao lajtmotiv svog delovanja imao progon po raznim osnovama i po nacionalnoj osnovi.
To su pojave koje su za svaku osudu i protiv koje svako moderno društvo i demokratija mora da ustane i da se bori, da ne dozvoli da se na bilo koji način klice takvih pojava zametnu u sistemu, u društvu, u zajednici u kojoj živimo.
S tog aspekta gledano, kada se pročita naslov ovog predloga zakona, čini se da to deluje opravdano.
Međutim, kada se pogleda tekst ovog predloga zakona i kada se ponešto razume o predsedniku stranke koja ovde čini poslaničku grupu koja je podnela tekst ovog predloga, onda se vidi, u stvari, da ovaj predlog zakona ne služi ničemu drugom sem političkom egzibicionizmu, jednoj tako egzibicionističkoj dosetki lidera stranke LSV-a, koji kroz odredbe ovog zakona uvodi zabrane, zbog kojih je, valjda, sav srećan što ih je negde konačno predložio, kroz razne najave krivičnih prijava i tužbi protiv svojih kolega poslanika koji su uspeli da snime neku neregularnost u ovoj narodnoj skupštini, pa su valjda oni krivi zbog toga što je neko drugi bio neregularan.
Dakle, ne postoji ništa drugo sem pokušaja da svoje sopstvene mane, svoju sopstvenu agresivnu retoriku, svoj sopstveni, očito, totalitarni pristup politici i društvenim odnosima, projektuje kroz ovaj zakon prema drugima. To je suština onoga što se ovde dešava.
O politici toliko, a sada ću krenuti, probaću da budem što je moguće kraći, na neka pravna objašnjenja vezana za ovaj zakon, koja će ga diskvalifikovati od početka do kraja.
S izuzetkom člana 1, koji je diskutabilan zbog motiva i namere, ne toliko zbog naslova i sadržaja, ako krenemo već od člana 2. ovog predloga zakona, u stavu 2. se kaže – ukoliko registrovano udruženje ili organizacija u toku svog delovanja pokažu sklonost ka neonacističkoj ili fašističkoj organizaciji ili udruženju, brišu se iz registra po sili zakona.
To će činiti ministar unutrašnjih poslova, tako što će propisati uslove za brisanje iz registra.
Da li predlagač zakona zna kako se udruženja građana i organizacije u Srbiji brišu iz registra u koji su registrovani?
Da bi saznao odgovor na to pitanje, neophodno je da pročita Zakon o društvenim organizacijama i udruženjima građana, koji je star zakon, još uvek je na snazi, a novi nemamo jer je vladajuća koalicija rešila da povuče Predlog zakona koji je do skoro bio u skupštinskoj proceduri, za šta ni reči objašnjenja do dan-danas nismo čuli. Ovaj zakon, naime, reguliše postupak i proceduru brisanja organa i organizacija iz registra.
Dalje, postoje različiti izrazi, pojmovi upotrebljeni u ovom zakonu koji, zbog toga što ovaj zakon ima odnos posebnosti ili specijaliteta prema drugim propisima u državi, zaslužuju da budu objašnjeni.
Mogu da razumem, s laičkog ili nekog naučnog nivoa, da je pojam neonacizam ili fašizam, ili neofašizam jasan, ali ako pišemo tekst zakona koji u sebi ima ma kakve kaznene odredbe kojima se inkriminiše određeno ponašanje, a time se štite određene društvene vrednosti, automatski, onda znači da mora da postoje pojmovi i mora tačno da se zna na šta se pojedini izrazi ili pojmovi koji su upotrebljeni u ovom zakonu odnose.
Zato su kolege, mislim da su to čak uradile kolege iz LDP-a pre mene, jasno upozorile na to da pojedini izrazi, kao što su – ''drugačije političko opredeljenje'', ''lično opredeljenje'', ''nacionalizam'' i slično, moraju u kontekstu ovog zakona biti objašnjeni, jer ako to nije slučaj, onda dolazimo u fazu potpunog voluntarizma kod onih koji odlučuju o posledicama, ili sankcijama koje ovaj zakon predviđa, tj. onih koji u praksi tumače ovaj zakon i treba da primene sankcije na osnovu ovog zakona.
U članu 5. ovog predloga zakona kaže se – manifestacija, okupljanje ili na bilo koji drugi način delovanje pripadnika ili pristalica neonacističkih i fašističkih organizacija.
Prvo, da se razumemo kod ovog pojmovnika maločas, organizacija je, u smislu pozitivnih propisa Srbije, ona organizacija koja je registrovana.
Ne znam da li je kod nas ikada registrovana jedna neonacistička ili fašistička organizacija, što ne znači da ne postoji možda potreba kod nekih ljudi, protiv čega moramo biti, da se organizuju po ovom pitanju i po ovom osnovu i da deluju u društvu, što treba sprečiti. Dakle, to je prva nekorektnost.
Kaže se – smatra se svaka manifestacija, svaki organizovani ili spontani javni skup na kojem se izaziva, podstiče ili širi mržnja ili netrpeljivost prema pripadnicima bilo kog naroda ili nacionalne manjine, što je shvatljivo i u redu, ili prema licima drugačijeg političkog i ličnog opredeljenja.
Zamislite, o tome je već bilo reči ranije, nije zgoreg ponoviti, skup jedne političke stranke, recimo, LSV-a, gde će LSV da se prilično negativno izrazi u političkom smislu, šireći netrpeljivost prema DSS-u i predsedniku te stranke Vojislavu Koštunici, a da je ovo tačno i da se u praksi redovno ponavlja, to ptice na grani znaju, mala deca i svi građani Srbije. Da li to znači da će LSV sam doći pod udar propisa iz člana 5. ovog zakona? Očigledno da hoće, jer smo povređeni, ili uvređeni onim iskazima koje upotrebljavate, da smo klerofašisti, da smo stranka fašističke ideologije ili slično. Mi smatramo da se time širi netrpeljivost i mržnja prema jednoj normalnoj, registrovanoj političkoj stranci, koja je dva puta imala premijera u ovoj državi, i da vam vaš politički egzibicionizam, možda, služi da sa 0,5% pređete na rejting od 0,6% u delu regiona Vojvodine, znači, u delu te teritorije naše države, jer uopšte ne delujete na celoj teritoriji Vojvodine, niti imate takvu popularnost svuda. Dakle, to vam služi da pospešite vaš rejting. To je vaš problem. Ali, onda je smešno da predlažete ovakvu odredbu zakona.
Dalje, ovde ima svašta, reč je o tome da ove inkriminacije, praktično, nisu ni inkriminacije, to su propisani prekršaji za koje se izriču novčane kazne, u onom opsegu – minimum i maksimum, koji Zakon o prekršajima poznaje. Kada se to pogleda i uporedi sa članom 317. Krivičnog zakonika, pogledajte kako to sve smešno zvuči i kakav je to pravni i politički pleonazam, a pleonazam je ponavljanje istog na drugi način, u pravnom sistemu. Da budem vrlo jasan, sve to što ste vi propisali, sem bedževa, značaka, zastava i simbola, piše u drugim propisima Republike Srbije i može se neposredno primeniti od strane suda, ne u prekršajnom postupku, nego u krivičnom postupku, za šta se ide u zatvor. To ovako glasi u članu 317. Krivičnog zakonika – propisano je izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti. Ima lakši i teži oblik. Za lakši oblik se ide od tri meseca do tri godine u zatvor, a za teži oblik, može i šest godina zatvora.
Ne vidim razlog da se stvari dupliraju. Suština pobune protiv neonacizma i fašizma u ideološkom smislu je u totalitarnoj ideji, ali totalitarna ideja je već zaštićena Ustavom Republike Srbije. Ustav Republike Srbije, u svojim odredbama, apsolutno zaštićuje državu od totalitarnih ideja i postoje kaznene odredbe u Krivičnom zakoniku kojima se sankcioniše takvo ponašanje ili takvi pokušaji. Dakle, ne postoji ništa ovde što nije regulisano Krivičnim zakonikom, Zakonom o okupljanju građana, u kome se vrlo jasno, u članu 9, kaže: "Nadležni organ", a to je MUP, "privremeno će zabraniti javni skup usmeren na nasilno menjanje Ustavom utvrđenog poretka, narušavanje teritorijalne celokupnosti i nezavisnosti Republike Srbije, kršenje Ustavnom zajamčenih sloboda i prava čoveka i građanina, izazivanje i podsticanje nacionalne, verske, rasne netrpeljivosti i mržnje".
Ono što, možda, ovde nije obuhvaćeno, da ne čitam čitav set propisa u ovoj državi, kao što je skoro usvojeni Zakon o zabrani diskriminacije, koji, takođe, predviđa prekršajne sankcije za počinioce dela koja su sankcionisana tim zakonom, dakle, jedino što ovde izlazi iz okvira onog što je već regulisano to je pojam koji nije ovde razrađen, pitanje neonacizma, nacionalizma, fašizma i ostalog, razni bedževi, zastave, simboli, Internet stranice i tome slično. Ali, ako pogledate formulaciju člana 317. Krivičnog zakonika, tu stoji da ko izaziva rasnu, nacionalnu ili versku mržnju, netrpeljivost među narodima ili etničkim zajednicama koje žive u Srbiji, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina, pogrešio sam maločas. Lakše delo – od šest meseci do pet godina, do osam godina je maksimum, a 10 godina za najteži oblik ovog dela.
Jednostavno, šta god da učinite što raspiruje ovu mržnju ili podstiče na ova dela, bila to Internet stranica, nošenje bedža, nošenje ''svastike'', tj. kukastog krsta na zastavi koju biste poneli Knez Mihajlovom ulicom, zavređuje reakciju javnog tužioca i spada pod sankciju. Zašto da pravimo cirkus od jednog posebnog zakona na ovaj način, da bi se na poseban način… Može, i to je jedan jedini razlog i mesto gde ste mogli da delujete, ali to onda ne zavređuje ovu pažnju koju ste hteli ovim zakonom da pridate.
Da ne bih dalje dužio, ovde ima niz nekorektnosti, pravničkih nedorečenosti, političkog egzibicionizma, dupliranja pojmova, dvostrukog sankcionisanja nečega što je, čak, gore, strože sankcionisano u drugim zakonima koje ova država poznaje i na šta je Ustav Republike Srbije obratio pažnju.
Pošto ste se, pretpostavljam, danas iživeli, dočekavši da se na dnevnom redu nađe jedan pravnički, nomotehnički potpuno nekorektno sačinjen tekst, koji mora da pretrpi izmene tako što bi se ponovo, iz početka pisao, pretpostavljam da ste dobili svoju zadovoljštinu, a iskreno se nadam da nećete dobiti nijedan glas, sem možda vaših, u danu za glasanje za ovaj predlog zakona.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Žarko Korać.

Hvala lepo.
Gospođo predsednice, poštovani narodni poslanici, mi ovde ipak razgovaramo o jednom meritumu da li je potreban zakon koji će sankcionisati neke simbole i neke političke stavove. Ponekad zakon na neki mnogo dublji način određuje kako će izgledati dalji pravac našeg demokratskog razvoja.
Dve činjenice su sigurne, danas gradimo ponovo jedan višepartijski, pluralistički sistem u Srbiji, i, drugo, tačno je da su se u poslednje vreme u Srbiji, poslednjih godina, pojavile neke, verovatno sasvim male, ali vrlo direktne rasističke organizacije.
Postoje dva stava kada se govori o ovome. Jedan je stav apsolutnog liberalizma, koji imaju neke evropske zemlje, da je svaka politička ideja dozvoljena do trenutka kada ona proizvede neki rezultat koji je sankcionisan nekim drugim zakonom, i neke evropske zemlje, kao što su, recimo, Nemačka i Austrija, sankcionišu vrlo specifično nacističke i fašističke ideje, zbog svog istorijskog iskustva, ili osećanja građana, zakonodavstva, političkih stranaka, da je to potrebno. Mi moramo ovde da se opredelimo.
Ovde su se čula oba mišljenja. Očigledno je da su poslanici podeljeni, ali to je suština rasprave koju vodimo, znači, da li je dozvoljena svaka ideja do trenutka dok ne počne da deluje i da je onda to regulisano drugim zakonima, ili je potreban ovakav zakon, koji vrlo jasno i specifično zabranjuje samo te ideje.
Rekao bih sledeće. Podržao bih postojanje ovakvog zakona, ali bih želeo da upozorim, i vrlo je važno da prenesem tu poruku, s obzirom na čitavo moje političko delovanje – opasno je zakonom zabranjivati one ideje koje su, po mom političkom mišljenju, potpuno neprihvatljive, jer onda možemo u najboljoj nameri da napravimo jedan korak ka totalitarizmu.
Drugim rečima, zakon mora da bude veoma specifičan, što su neki poslanici ovde i ukazali. Ne mogu se dati uopšteni pojmovi, tzv. pravne norme, jer biste onda ostavili sudijama i sudskim većima da o tome odlučuju, što, takođe, nosi određene opasnosti sudskoj praksi.
Zakoni ovakvog tipa u Evropi sankcionišu isključivo nacističke i fašističke simbole i, direktno, nacističke i fašističke ideje.
Ostale ideje, koliko god bile neprihvatljive, ne mogu se, nažalost, na takav način ovim zakonom sankcionisati, jer onda dolazimo na jedan vrlo klizav teren, da jedno društvo u datom trenutku propiše koje političke ideje se smeju javno zastupati.
Još jedna primedba. Bilo je ovde raznih digresija, istorijskih, bilo je i netačnih istorijskih citata itd., neki kažu da bi ovo značilo da naša država time priznaje postojanje takvih ideja. Ovakvih ideja imate u svim društvima u Evropi, nismo mi ništa posebno, apsolutno sva imaju ovo i različito se prema tome odnose, ali srpski narod jeste stradao od nacizma i fašizma i onda bih sasvim drugačiju logiku upotrebio.
Sa stanovišta te logike, imate pravo da to zabranite. Ako neko ne veruje, u Beogradu, prošetajte samo do Jajinaca i pogledajte koliko je hiljade ljudi streljano za vreme okupacije nadomak Beograda, ubijeno u banjičkom logoru, Sajmištu, koji je bio u NDH.
Znači, ima razloga da zabranimo takve ideje, ali zakon mora da bude vrlo specifičan, mora tačno da kaže.
Ako zabranite svaku politički neprihvatljivu ideju, koliko god je meni odurna kao šovinistička, nacionalistička ideja, onda idete na jedan klizav teren da, kada sutra neko drugi dođe na vlast, donese zakon u kome će zabraniti neke druge liberalne ideje, pošto ima ovde stavova da je zalaganje da uđete u NATO itd., takođe, opasno po interese srpskog naroda i države, to je onda put koji je opasan.
Još jednom, želim da budem vrlo precizan u onome što govorim, zakon mora biti specifičan, mora jasno da se odnosi na jasne fašističke i nacističke ideje, da se jasno specifikuju u zakonu. Ne može ministar to da određuje, to mora sud da određuje, sudovi su mesto gde se u društvima ovakve sankcije izriču. Oni koji su zabranjeni, imaju pravo da se žale, ali mislim da Srbija u ovom trenutku ima razloga da donese ovakav zakon, jer su se pojavile određene nacističke grupacije koje vrlo otvoreno, bio sam na tim skupovima, protestovao sam, vrlo jasno nose kukasti krst, vrlo jasno se diče nacističkim simbolima.
To jeste marginalno i malo, ali uznemirava javnost, podseća na jednu tragično istorijsko iskustvo i postoje razlozi da i naše društvo donese jasan zakon protiv toga. Ostalo je, dragi prijatelji, politička borba koja nikada neće stati i koja ne može stati u zakon, nego može stati samo ono što se zove borba demokrata protiv onih koji su totalitarni, koji ne žele demokratske institucije. Hvala.

Zahvaljujem profesoru Koraću.
Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, zemlja koja ima milion i 700 hiljada žrtava u Drugom svetskom ratu, pružajući otpor fašizmu, svakako ne treba da u ovom domu uopšte ima dilemu da li ovakav zakon treba da se donese ili ne. Ovaj zakon nije zahtev bilo koga u svetu. U zemlji koja je sa milion i 700 hiljada ljudskih glava platila svoj otpor fašizmu, taj zakon mora da je u srcu svakog čoveka koji sedi u ovom parlamentu i ako mislite da neko u svetu sedi i diktira Srbiji koje će zakone donositi, grdno se varate.
Kada se ovaj zakon donosi, ja se konsultujem sa starcem Vujadinom iz Klepaca, koji je, čekajući u redu za klanje, kada mu je Petar Brzica, ustaški krvnik, uzviknuo – a sad kaži: živeo Pavelić, živeo poglavnik, mirno odgovorio – samo ti radi svoj posao. Taj čovek nas obavezuje, ako niko drugi, da donesemo ovakav zakon. Mislim da u zemlji u kojoj se i dan-danas i te kako pamte ti dani stradanja, nema nikakve dileme da li zakon doneti ili ne.
Donoseći ovakav zakon, mi ne tvrdimo da u Srbiji postoje bilo kakve organizacije koje mogu na masovan način da propagiraju fašističke ideje.
Naprotiv, mi se vraćamo na branik onih civilizacijskih vrednosti gde je Srbija uvek stajala. Stajemo rame uz rame sa svim antifašističkim zemljama i pokretima, kojima je ova zemlja pripadala, i jasno i glasno kažemo – u Srbiji su prihvatljive sve civilizacijske vrednosti.
Da li je zakon dobro uređen ili ne? Meni smetaju primedbe koje je izneo gospodin Željko Tomić. I ja se osećam kao srpski nacionalista, volim Srbiju, kao i srpski narod, volim srpsku državu i ne smatram da je loše biti nacionalista. Kao čovek koji je rođen u Kruševcu, moram da volim svoj grad, svoje sunarodnike i gradove u okruženju. Mislim da je ovde reč, kao što su kazali predlagači zakona, o gruboj tehničkoj grešci.
Dalje, kada govorimo o fašizmu, postavlja se pitanje – da li uopšte znate šta znači reč ''fašizam'' i kako je nastala? Reč ''fašizam'' svoje korene vuče, ima na Internetu i u enciklopedijama, iz latinske reči "fascio", što znači snop pruća u koji je zabijena sekira. Šta to, u stvari, znači? To znači da ste jaki samo kada ste u kolektivitetu, a da svaki prut, kada je sam, sekira može da polomi.
U našem društvu možemo da negujemo i vrednujemo individualne vrednosti. U našem društvu negujemo sećanje na antifašističku borbu našeg naroda. Ne moramo mi danas pred bilo kim da se pravdamo zašto donosimo ovaj zakon. Ovaj zakon donosimo zbog toga što ne želimo da neki pojedinci marširaju po Novom Sadu, koji je i te kako stradao u novosadskoj raciji, ne želim da bilo ko nacrta kukasti krst i da mu to bude sasvim prirodno, jer srpski narod, građani Srbije, građani Rusije, građani Poljske, Poljaci, Jevreji, jako dobro znaju koliku su cenu platili zbog fašističkih ideja, a dobro znaju i građani Nemačke to, jer su i oni žrtve fašističkih ideja.
Ako se zlo pusti i ne reaguje se na njegovu pojavu i njegove pojavne oblike, onda poprima zastrašujuće razmere. Zato je donošenje ovakvog zakona neophodnost civilizacijskih tekovina koje su svuda u svetu prihvaćene, a Srbija je, kada je reč o otporu fašizmu, bila na braniku toj štetnoj i opasnoj pojavi.
Pozivam sve poslanike da, uz određene izmene ovog zakona, prihvate ovaj zakon, jer svi ljudi koji sede u ovoj sali prihvataju i dele antifašistička uverenja i ne mogu da verujem da bilo ko u Srbiji ima problem da donese zakon koji sankcioniše crtanje kukastog krsta.

Zahvaljujem. Gospodin Tomić, replika.

Konačno sam dočekao da se neko iz vladajuće koalicije obrati poslanicima i građanima Srbije i upravo je sada gospodin Milivojević uradio ono u šta sam sve vreme sumnjao. On je govorio, faktički, samo o 1. članu ovog zakona i nemojte da menjamo teze i da govorimo samo o kukastom krstu, fašizmu, neonacizmu i čemu sve ne.
Govorimo o zakonu, ne o duhu zakona, o onom što ovde piše, a rasprava je bila vrlo jasna i dugačka od strane svih predstavnika poslaničkih grupa i narodnih poslanika, uopšte, čak i od strane poslanika SPS-a koji čine vladajuću većinu. Veoma jasne primedbe i o tome ništa ne čujemo.
Što se tiče blagovremenosti iz člana 27, ovaj zakon je podnet 10. oktobra 2008. godine. Koliko je meseci prošlo? Prošlo je sedam meseci i vi niste našli za shodno da predlagač usaglasi tekst, da ga precizno predstavi i da ga vladajuća većina koriguje na način na koji je iznosila i same primedbe. Sedam meseci dobijamo poluproizvod, poluzakon.
O tome se radi. Ovo je za naš pojam nepopravljivo i ovaj član ne govori samo o nacizmu, nego govori o mnogim drugim stvarima. Raspravljali smo o tome i to su osnovni razlozi, a ima ih još sijaset, zbog kojih ne možemo za ovo da glasamo. Hvala.

Zahvaljujem.
Narodni poslanik Zoran Ostojić, po Poslovniku.