Ovde smo, oko prethodnog amandmana, dobili jedan doprinos jezičkoj praksi ili tumačenju srpskog jezika - predvideti je objektivno, a očekivati subjektivno. Ali, da idemo na ovaj amandman.
''Na putu u naselju, vozač ne sme vozilom da se kreće brzinom većom od 50 km na čas, odnosno brzinom većom od brzine dozvoljene postavljenim saobraćajnim znakom za celo naselje i njegov deo''.
Znači, kada nema znaka, zakon kaže u Beogradu, koji dozvoljava više, u Beogradu ne sme više od 50 km. Mislim da treba da bude obrnuto, upravo zbog onoga što smo pričali kad je bila definicija naseljenog mesta.
Zato ovde amandmanom uvodim izgrađeno područje, jer jedno je naselje ili naseljeno mesto, a drugo je izgrađeno područje. Kada je izgrađeno područje, onda ima smisla 50 km, ali mislim da je smisao ovog člana zakona da opet faktički da organima koji kontrolišu saobraćaj diskreciono pravo da kažnjava vozače tamo gde ne bi trebalo.
Znači, bolje je ograničiti samo u izgrađenom području, zato što je tu moguće da izađu deca, da ima pešaka itd., a unutar naselja, ono što nije izgrađeno područje, tu treba dopustiti i brzinu koja je odgovarajuća tom putu i uslovima puta.

Na član 43. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Šami i Zoran Nikolić. Vlada i Odbor za saobraćaj i veze nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima gospodin Zoran Šami.

Zahvaljujem. Mi smo tražili da se u tom stavu sve ostale reči posle 50 km na čas brišu, a da stav 2, ''i do 80 km na čas'' menjaju rečima ''većom od 50 km na čas''. Drugim rečima, ostavljamo jednu širu mogućnost.
Zašto u naseljenom mestu, ako to uslovi puta dozvoljavaju, a recimo da je to deo nekog puta za motorna vozila ili autoputa, brzina ne bi mogla da ide i do 100 km na čas? Naravno, uz odgovarajuću procenu. Ili 70 ili 60, dakle nekom brzinom većom od 50 km na sat.
Neke generalne zabrane inače postoje - preko 100 km ne može na putu za motorna vozila, motoputu, preko 120 ne može na autoputu - to je u redu, to se zna, a ovo, dati jednu slobodu i mogućnost da se na ovaj način reši. Mislim da je naša formulacija čistija i, da kažem, praktičnija.
Doduše, mi smo ovde razmišljali još o nečem, i samo bih to da pomenem, kao ideju. Znate, u nekim gradovima i nekim mestima vole lokalne vlasti da ograniče brzinu na mnogo malo, na 30 ili 40 km na sat. To bi, na neki način, takođe valjalo regulisati zakonom, da ne može baš brzina da se ograničava tek tako. Ali, o tom potom, nekom drugom prilikom.

 Da li još  neko želi reč? (Ne.)
Odbor za saobraćaj i veze povukao je amandman na član 44.
Na član 44. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Ostojić. Vlada i Odbor za saobraćaj i veze nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima gospodin Zoran Ostojić.

Ima veze sa prethodnim, razlika između naselja i naseljenog mesta izgrađenog područja, da ne bi bilo diskreciono pravo da probaju organi saobraćajne policije da naplaćuju kaznu od table naseljenog mesta do table naseljenog mesta, pozivajući se na dosadašnju praksu i ovaj zakon. Znači, vi predlažete da piše – na putu van naselja vozač ne sme vozilom da se kreće brzinom većom od 120 km na čas na autoputu, 100 km na čas na motoputu, 80 km  na čas na ostalim putevima i na putu van naselja vozač ne sme da se kreće brzinom većom od brzine dozvoljene saobraćajnim znakom.
Predlažem da glasi ovako: "Na putu van izgrađenog područja vozač ne sme vozilom da se kreće brzinom većom od: 120 km/h na autoputu, 100 km/h na motoputu, 80 km/h na ostalim putevima. Na putu van izgrađenog područja vozač ne sme vozilom da se kreće brzinom većom od brzine dozvoljene saobraćajnim znakom''. To nije sporno. Sporno je samo šta je naselje, a šta je izgrađeno mesto. Vi hoćete sve da pretvorite u naselje, a ja hoću da definišem da se u naselju može voziti brže od onoga što je propisano ovim zakonom.
Nadam se da mi ne oduzimate vreme kao ovlašćenom predstavniku. Nešto sam brzo potrošio vreme, a nisam matematičar kao Šami. Hvala.

 Ni govora da vam iko uskraćuje pravo na vreme koje vam je preostalo.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 44. amandman je podneo narodni poslanik Miljan Ranđelović. Vlada i Odbor za saobraćaj i veze nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima gospodin Miljan Ranđelović.

Poštovano predsedništvo, gospodo iz Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, želim da izrazim zadovoljstvo što ste prihvatili dva od četiri moja amandmana.
Treći nije prihvaćen, i to je u redu, zato što su vaši argumenti bolji i jači od onoga što sam ja naveo u obrazloženju svog amandmana. Četvrti takođe nije prihvaćen, ali se tu ne mogu složiti s vama, iz sledećih razloga.
Želim da pročitam svoj amandman, svoje obrazloženje, a zatim i vaše obrazloženje zbog čega amandman nije prihvaćen. Amandman glasi ovako: ''U članu 44. stav 1, tačka 1) broj ''120'' zamenjuje se brojem ''130'', dok se u tački 3) broj ''80'' zamenjuje brojem ''90''.
Moje obrazloženje je: ''Amandman je potrebno usvojiti zbog usaglašavanja pozitivnih propisa i prakse u našoj državi, kao i zbog usaglašavanja sa praksom država članica EU. Takođe, tehnološki napredak i tehničke karakteristike saobraćajnih vozila dozvoljavaju povećanje dozvoljene brzine bez ugrožavanja bezbednosti saobraćaja''.
Amandman nije prihvaćen uz obrazloženje: ''Vlada ne prihvata ovaj amandman iz razloga što su svi elementi postojećih puteva projektovani za računske brzine koje odgovaraju normativima određenim članom 46. Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima za maksimalne brzine na autoputevima, putevima rezervisanim za saobraćaj motornih vozila i na ostalim putevima. Povećanjem normativa najvećih dozvoljenih brzina na postojećim putevima bi se na taj način u velikoj meri umanjila bezbednost saobraćaja''.
Danas sam pre podne u neformalnom razgovoru s gospodinom Todorovićem čuo da ovaj amandman nije prihvaćen zato što su stručnjaci iz raznoraznih tela, državnih institucija dali takvo svoje mišljenje. Međutim, moram da pojasnim da se ovde radi o maksimalno dozvoljenoj brzini, a ne o prosečnoj brzini. Na autoputu postoji ograničenje, između Beograda i Niša je na nekim mestima 100 km na čas dozvoljeno ograničenje. To su uslovi na putu i to niko ne želi da promeni. Ali, isto tako postoje delovi puta gde je sasvim bezbedno voziti i do 130, da to bude maksimalno dozvoljena brzina.
Ne razumem šta sad ovo znači. U Hrvatskoj je, recimo, na autoputevima dozvoljena brzina 130 km na sat. Da li su oni pravili novi autoput ili su to dozvolili na starom? Renovirali su autoput. To je auto put Beograd-Zagreb, koji je renoviran.
Pitam se da li mi nećemo, ako se tako tumači, nikad renovirati naš autoput, da ga dovedemo na viši nivo, ili pak gospodinu Mrkonjiću i gospođi Kalanović, u stvari, dajemo zadatak da prave novi autoput kroz Srbiju da bismo imali brzine koje su odavno već prihvaćene u državama EU?
Stvarno ne mogu da razumem ovakav odgovor, iz sledećeg razloga. Vi ste iz Ministarstva unutrašnjih poslova, vi ste načelnik Uprave saobraćajne policije, vi morate da znate da ograničenje jeste 120 km na sat, ali ljudi već sad voze i još onih 10, znači 130, i to se toleriše. Ne tražim ovde ništa abnormalno, tražim da se izjednači ono što je praksa. Nemojte da kažnjavamo ljude. Saobraćajna policija zaista ne služi za to da piše kazne, već je tu preventivno, radi bezbednosti saobraćaja.
Samo tražim da legalizujemo ono što je praksa i što, definitivno, ne daje loše rezultate. Jer, najveći broj vozača koji voze našim autoputem gde im se toleriše tih 10 km na sat preko tih 120 uvek stigne tamo gde je pošao.
Nadam se da je to jasno. Vi to znate i još bolje znate kojom brzinom voze vaši službeni vozači na auto putu i hvala bogu svaki put smo i mi i vi stigli tamo gde smo krenuli.
Znači da tehničke karakteristike auto puta Beograd – Niš i ovog dela koji postoji prema Subotici dozvoljavaju da se na određenim mestima vozi i preko 120 km na sat. Ako znamo kojom brzinom službeni automobili prođu sa svojim rotacionim svetlima, onda je jasno da tehničke karakteristike dozvoljavaju da se makar legalizuje onih 10 km na sat koji su preko 120.
Dalje, ovde kaže - u velikoj meri bi se umanjila bezbednost saobraćaja. To više ne želim da komentarišem, mislim da je dovoljno ovo što sam do sada već izneo, samo pitam da li su stručnjaci koji su dali ovakvo obrazloženje možda zastali u nekoj realnosti koja je bila pre 20 godina.
Taj autoput jeste projektovan tako, on jako dugo ima dozvoljenu brzinu 120 km na sat, ali vas molim da se svi zajedno setimo da je to bila dozvoljena brzina za ''fiću'', za ''tristaće'', za automobile koji su se vozili dok se ja nisam još ni rodio.
Molim vas, koliki je zaustavni put ''fiće'' ako ide 120 km na sat? I neću da dajem primer boljeg automobila od ''punta'' koji se sada proizvodi u Kragujevcu. Koliki je zaustavni put ''punta'' ako ide 130 km na sat? Spreman sam i da se opkladim i da stanem iz ovoga što sada kažem, da je zaustavni put današnjeg ''punta'' sigurno kraći sa 130 na sat nego ''fiće'', koji je išao 120 km na sat, ili ''tristaća''. To je sasvim logično i to jeste tako. Proveravao sam i razgovarao s ljudima koji se baš time bave. I drago mi je što vidim odobravanja u vašem redu.
Zaista, mislim da je svima nama jasno. I Ministarstvo unutrašnjih poslova i saobraćajna policija i narodni poslanici, svi smo mi u službi naših građana. Nemojmo zato što voze onako kako se vozi već godinama i niko ih nije kažnjavao sada presretačima da ih stižemo, da ih snimamo, da im pišemo kazne, da im sakupljamo negativne bodove. Izgubiće ljudi dozvolu zbog onoga što je godinama praksa u Srbiji i što je i apsolutno bezbedno i može da bude legitimno.
Znate da u Nemačkoj postoji deo autoputa gde brzina uopšte nije ograničena. U Austriji postoji ograničenje, ali se tamo toleriše prekoračenje tog ograničenja. U Hrvatskoj je 130 km na sat, a iz iskustva znam da se toleriše 150 bez plaćanja kazne. Molim vas, ako neko putuje nekoliko hiljada kilometara i želi da ode negde južno, ako ga ovde usporimo i spustimo sa 150 na 120 km na sat i pišemo mu kazne zbog 130 (znate da danas i kamioni voze 110-120 i sasvim su bezbedni na autoputu), vi hoćete da ih isteramo i da onda idu preko Rumunije i Bugarske do Turske? Zašto sve to da gubimo?
Zašto ovo kažem? Zbog toga što sam danas čuo argument zbog regionalnih puteva, zbog puteva koji su rezervisani za motorna vozila, gde sam predložio i stojim iza toga da dozvoljena brzina može da bude veća, sa 80 da se poveća na 90. Zašto to kažem? Argumenti su maltene identični. Toliko se vozi, to je maksimalna brzina. Jeste tako. Na regionalnim putevima je maksimalna dozvoljena brzina trenutno 80, ali na mnogim delovima tog puta postoji ograničenje na 50, na 60, na 40, sve zavisi od uslova, od samog reljefa, od samog terena i stanja puta.
Ne tražim da svuda bude 80 km na sat, ali tražim tamo gde je 80 da može da bude 90, jer na tim putevima postoje pravci apsolutno bezbedni, koji su poslednjih godina renovirani. U centralnoj Srbiji i u Vojvodini postoje putevi koji su renovirani i koji su trenutno u boljem stanju od mnogih delova autoputa, gde je sada dozvoljeno 120. Hajde da praksu, u stvari, uvedemo u naš zakon. Ništa drugo ovde ne tražim.
Ako na autoputu ostane 120 i kad ljudi moraju sa 150 da smanje brzinu na 120 km na sat čim uđu iz Hrvatske, ako izgubimo taj novac od putarina, od svih tih šlepera, od svih tih ljudi koji prolaze kroz Srbiju, kako ćemo da obezbedimo te regionalne puteve?
Danas sam čuo argument – skupo je, ako pustimo 90, onda moramo da stavimo branike i polubranike. Nadam se da nikome od vas i nas nije cilj da Srbija ima ovakve puteve kakve ima. Mi to moramo da stavimo pa makar ograničenje bilo 30 km na sat. Ti putevi moraju da budu bezbedniji. To je cilj svakoga od nas, da imamo normalnu putnu infrastrukturu.
Hajmo da zaradimo ovaj novac. Ništa ne košta da pustimo 130 na autoputu, ništa ne košta da pustimo 90 na regionalnim putevima, zato što ćemo sigurno zaraditi novac da učinimo naše puteve boljim i bezbednijim, pa i te regionalne puteve.
Voleo bih da neko od gospode ih Ministarstva unutrašnjih poslova uvaži ove činjenice. Ne tražim ni od koga da preuzme odgovornost za ovako štur i, po meni, zaista odgovor bez smisla. To su vaši saradnici, to mogu da razumem, ali ne mogu da razumem da ispada da mi ovde ne želimo da prihvatimo realnost, jer se ovde ne traži ništa što ne postoji. Ovde se traži legalizacija nečega što daje dobre rezultate i što jeste naš svakodnevni život.
Ko svaki dan putuje, kao što je rekao malopre kolega Milivojević iz DS, vrlo dobro zna o čemu govorim, a jako dobro znam da veliki broj poslanika putuje i da je stalno na putu. Zahvaljujem.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Narodni poslanik Zoran Ostojić podneo je amandman kojim predlaže da se posle člana 45. doda novi član 45a. Vlada i Odbor za saobraćaj i veze nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima gospodin Zoran Ostojić.

Eto, gospodine Mrkonjiću, prethodna diskusija na najbolji način kaže zašto je ovo trebalo da bude zakon za koji je nadležno ministarstvo saobraćaja, a ne Ministarstvo unutrašnjih poslova. Ko određuje koja je brzina dozvoljena? Valjda saobraćajni inženjeri, pre nego policija. Ali, nažalost, tu smo gde smo.
Šta sam ja hteo dodatkom ovog člana? Ovo je član koji govori o brzini, upravo o čemu je kolega pričao. Vi, policija, ostajete pri 120. Možda bi, da je zakon ostao u ministarstvu za saobraćaj, i bilo 130. Pošto se ovde radi o brzini, predložio sam tačno definisanje kada je vozač dužan da vozi brzinom manjom od propisane.
Odbijate mi ovaj amandman, kažete - to je regulisano članom 42. U članu 42, podsećam vas, piše da je predviđanje objektivno. A oni kad kažu očekivanje, kažete - ne može, to je subjektivno.
Znači, taj član 42. je ''gumeni'' član, kao i onaj 3, što nećete da prihvatite uzajamnu odgovornost. Molim vas, ovde ja tačno definišem kada vozač mora da vozi manjom brzinom od dozvoljene. Ako nije vozio manjom od dozvoljene, a nešto se od ovoga desilo, onda je kriv. Ali, ako je vozio manjom brzinom i poštovao to, onda nije kriv.
Nema osobine puta, nema ''gumenih'' članova, nema subjektivne procene policije ili sudija za prekršaje, po kojim će opet biti kriv vozač. Jer, vozač će biti kriv i ako vozi manjom brzinom od dozvoljene, a desi se nesreća. Hoću bar samo malo da ga spasim odgovornosti, samo u tom segmentu – definišem kada mora da vozi manje. A po vašem članu 42. on uvek mora da vozi manje. Uvek kad se nešto desi, a vozio je u skladu sa zakonom, poštovao propise, poštovao brzinu, ali ipak se nešto desilo, on je kriv – zato što je predviđanje objektivna stvar, a on to očigledno nije bio u stanju.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 55. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Šami i Zoran Nikolić. Vlada i Odbor za saobraćaj i veze nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je pravno moguć.
Reč ima dr Zoran Šami.