Na član 18. amandman je podneo poslanik Momir Marković, koji želi reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, članom 18. reguliše se nadležnost inspektora i ovlašćenje inspektora u kontroli bezbednosti proizvoda, pa se u stavu 1, tačka 6), podtačka 2) reguliše i šta nadležni inspektor treba da uradi kada utvrdi da se na tržištu nalazi opasan proizvod.
Da vas podsetim da smo onog trenutka kada ste vi iz žutog preduzeća, vi iz ove vlasti otvorili tržište, jednostrana primena ovog sporazuma je omogućila da se veliki broj vrlo opasnih proizvoda nađe na našem tržištu. Naravno, ti isti proizvodi pod istim imenom se nalaze u EU, ali je sasvim drugačiji kvalitet i sasvim drugačiji proizvod.
Podsećam građane da kad kupe proizvod pogledaju u deklaraciju, ali da ponesu lupu, jer vrlo sitnim slovima piše E, pa onda, neki od brojeva i, neka pogledaju šta te oznake znače. Uglavnom su to opasne materije koje se nalaze u proizvodu.
Šta sad treba da uradi tržišni inspektor kada utvrdi da se opasan proizvod nalazi na tržištu? U ovoj podtački 2), tačke 6), člana 18. kaže se, da naredi, koordinira ili po potrebi organizuje sa proizvođačima i distributerima i drugim organima opozivanje proizvoda od potrošača i drugih korisnika, uključujući i prinudno sprovođenje itd.
Amandmanom sam tražio da se ovo ''ili'' po potrebi briše i da se stavi "i". Onda bi bilo, da naredi, koordinira i organizuje... (Predsednik: Izvinite, hoćete da produžite vreme?)
… još jedan minut ću uzeti od vremena koje ima stranka.
Tražio sam da koordinira i organizuje sa proizvođačem ili bez proizvođača, sa distributerom ili bez distributera, ali da se ovaj proizvod opasan po zdravlje povuče sa tržišta.
Odgovoreno mi je – amandman se ne prihvata iz razloga što nije celishodno, budući da se predviđene mere mogu realizovati, odnosno preduzimati alternativno. Šta znači to preduzima alternativno? Nema alternative kada se opasan proizvod nalazi na tržištu. Smatram da će poslanici, imajući u vidu ovo što sam danas rekao, glasati za ovaj amandman.

Na član 22. amandman je podneo narodni poslanik Srđan Spasojević, koji želi da obrazloži. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani građani Srbije, na član 22. stav 1. podneo sam amandman da se reči "500.000" menjaju brojem "1.000.000" dinara.
Obrazloženje ovog amandman je da je, s obzirom da je briga o zdravlju stanovništva na prvom mestu prioriteta, potrebno je učiniti strožom ovu zakonsku odredbu i na taj način smanjiti raspon između minimalne i maksimalne kazne.
S obzirom na sve ovo što smo danas govorili kada je u pitanju ovaj predlog zakona, predlagač je po stavu Nove Srbije dao jedan veliki raspon između kazni. Ovaj amandman se pre svega odnosi na kaznenu politiku i s obzirom na sve to, potrebno je smanjiti raspon kazne, iz prostog razloga što je 500.000 zaista malo ukoliko neko hoće neki proizvode recimo uveze, da on bude takvog kvaliteta da ugrožava zdravlje ljudi. Ne vidim razloga da opseg kazne praktično bude od 500.000 do 3.000.000 dinara.
Mislim da Vlada treba da prihvati ovaj amandman iz svih ovih razloga koje sam naveo. Pre svega, nekoga ko želi da neki proizvod koji je izuzetno opasan uključi i time ugrozi zdravlje naših građana treba apsolutno sankcionisati većim kaznama, to je pre svega u duhu bolje primene ovog zakona i još jednom pozivam ministra da prihvati ovaj amandman, jer neko će za 500.000 rizikovati, može da uveze nešto, ali kazna od milion dinara pa naviše, pitanje je da li će se neko usuditi.
Po meni je trebalo tu razliku između minimalne i maksimalne kazne još više smanjiti, ali sam ipak išao sa ovakvim predlogom iz prostog razloga što bi to sigurno imalo nekakvu generalnu prevenciju kada je u pitanju primena i kaznena politika kod ovog zakona.
Ne ostavlja se mogućnost da neko bude kažnjen od 500.000 do 3.000.000 dinara. Dakle, ostavlja se velika mogućnost onome ko odmerava kazne da praktično vodi jednu politiku različitih aršina i nije jasno po kom osnovu stavovi 1, 2. i 3. će se primeniti. Ne pravi se razlika šta je teže, da li jedan, dva ili tri. Prema tome, trebalo je za svaku ovu odrednicu stava 1, 2. i 3. ovog predloga zakona jasno razdvojiti i praktično napraviti selekciju koji je to deo ove kaznene politike, da li je to ko stavi opasan proizvod, da li je to ko proizvode uveze ili izveze, stavi na tržište obmanjujući proizvod ili tri – ne preduzme aktivnosti da povuče.
Mislim da je tu trebalo napraviti jednu selekciju i pravilnije, praktično, ove raspone kvalifikovati. Ipak, nosio sam se idejom da prihvatanjem ovog amandmana bi se dosta toga popravilo u zakonu.

Na član 23. amandman je podneo narodni poslanik Srđan Spasojević. Da li neko želi reč? (Da.) Izvolite.

U članu 23. stav 1. podneo sam amandman na Predlog zakona o opštoj bezbednosti proizvoda, da se reč "300.000" menja brojem "500.000".
Sve ovo što sam rekao vezano za prethodni amandman odnosilo bi se i na ovaj amandman koji sam podneo.
Dakle, odgovornija i stroža kaznena politika ovog zakona učinila bi se da se posebno povede računa pri uvozu i izvozu kvalitetnih proizvoda, a bitno je da se menja raspon između minimalne i maksimalne kazne, što će dodatno obezbediti pravna lica na odgovornost prilikom obavljanja delatnosti.
Dakle, Predlog zakona o opštoj bezbednosti proizvoda je ustavna obaveza. Predlagač je, shodno članu 97, tačka 6. Ustava Republike Srbije, uveo u proceduru ovaj zakon. Ovim zakonom se obezbeđuje stavljanje na tržište isključivo bezbednih proizvoda i onemogućavaće se proizvodnja, uvoz i stavljanje na tržište obmanjujućih proizvoda, ali i njihov izvoz.
Ovde imamo praktično dve stvari. Ono što trenutno muči apsolutno ovu zemlju kada je u pitanju i ekonomija i privreda, jeste da se u našoj zemlji mnogo više uvozi nego što se izvozi proizvoda i praktično će se, kada je u pitanju ova kaznena politika, isključivo svoditi na ovo što budemo uvozili, jer jasno je da ne može da se izveze nešto, kriterijumi prilikom izvoza su apsolutno takvi, da je praktično nemoguće izvesti nešto što nije u standardima i kvalitetu proizvoda, ali se prilikom uvoza dešavaju stvari da se uvoze takvi proizvodi koji ugrožavaju i zdravlje i bezbednost stanovništva.
Prilikom prethodnih nekih rasprava, Nova Srbija je jedan vrlo kvalitetan amandman podnela i imali smo velikih problema i muku praktično sa Odborom i sa ministrom, nešto smo čak malo morali i da promenimo, ali taj amandman je prihvaćen kada je u pitanju uvoz dugmastih baterija, izuzetno toksičnih stvari, i prihvatanjem našeg amandman, bar u tom segmentu ćemo izbeći da jasno moraju proizvodi da budu obeleženi kolika je to količina žive koja je u tim dugmastim baterijama.
Možda stanovnici Srbije i ne znaju koliko su opasne te dugmaste baterije ukoliko se prilikom njihovog otklanjanja, odnosno posle njihove upotrebe, na pravilan način ne odstrane. Na svu sreću, prihvatanjem našeg amandmana ubuduće neće biti više u mogućnosti da se ugrozi zdravlje stanovništva, bar kada je taj proizvod u pitanju.
Mi ćemo imati velikih problema u funkcionisanju naše ekonomije i privrede, jer vidimo da smo i primenom ovog SSP-a, koji je jednosmeran, ugrozili veliki broj naših ljudi koji se bave izvozom. U ovoj zemlji se uvozi sve i svašta, ugrozili smo apsolutno naše dobre proizvođače tom primenom, jer će se dodatno napraviti jedna velika konkurencija, a siguran sam da su naši proizvodi mnogo puta bolji nego to što uvozimo, ali to neke uvozničke lobije ne interesuje, njih interesuje samo profit od svega toga.
Prema tome, neki naši ljudi koji proizvode u drvnoj industriji, koji su godinama bili zatočenici razlike kursa od nabavke onog balvana koji služi kao repromaterijal do finalnog proizvoda, često su bili u izuzetnoj disproporciji između kursa koji je bio 7,5, a znamo da je nabavka tog balvana iz kojeg se proizvodnja obavlja obračunavana po kursu od 8,5. Ljudi su mnogo izgubili. Ti ljudi su trenutno u velikim problemima.
Sve se to odnosi i na poljoprivredne proizvode. U više mojih diskusija sa govornice često sam se obazirao na to da država jednostavno mora da pomogne kada su neki teški momenti da se subvencioniše poljoprivreda.
Imali smo velikih problema prošle godine u trsteničkom kraju sa proizvodnjom njihovog tradicionalnog proizvoda – paprike, gde je bila katastrofalna godina, gde su ljudi katastrofalno izgubili na tim proizvodima, ali država nije reagovala na adekvatan način da stimuliše te ljude da se u ovoj godini ne ponovi.
Sve ovo govorim u vezi sa zakonom, da mora da se stimuliše izvoz tih proizvoda jer znamo da su konkretno ti proizvodi, paprika, paradajz, šargarepa iz tog kraja često završavali izvan granica naše zemlje.

Na član 26. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 26. amandman je podneo poslanik Srđan Spasojević.
Da li želite reč gospodine Spasojeviću? (Da.)

Podnošenjem ovog amandmana na član 26. poslanički klub Nova Srbija je želeo praktično da se reči „tri godine“ menjaju rečima „dve godine“.
Obrazloženje ovog amandmana je da je rok od tri godine predugačak i zato je celishodnije i opravdanije da rok bude dve godine. Istovremeno, predloženi rok od dve godine će naterati državne organe koji vode prekršajni postupak da budu ažurniji i efikasniji.
Naravno, nisam zadovoljan, odmah da kažem, obrazloženjem Vlade.
Dakle, Vlada je obrazložila da se amandman ne prihvata iz razloga što je celishodno skraćivanje roka zastarelosti, imajući u vidu necelishodno skraćivanje roka zastarelosti, imajući u vidu značaj oblasti koju reguliše ovaj zakon i činjenicu da je u pitanju relativno nova oblast u domaćem pravnom sistemu.
Nema razloga za ovom rečju „relativno nova oblast“. Praktično, ovaj amandman bi naterao državne organe da brže reaguju. Dakle, rok od dve godine je jedan rok koji je u prekršajnom postupku rok zastarelosti.
U brojnim situacijama danas na drumu imamo hiljade raznoraznih prekršajnih postupaka i naravno nepokretanje tog prekršajnog postupka u roku od dve godine dovodi do zastarelosti. Ako u tom velikom obimu tih predmeta državni organi, odnosno prekršajne sudije mogu da vode računa, prolazak kroz crveno svetlo, raznorazne kazne, pojasevi, neki događaji, potpuno je apsurdno produžiti rok na tri godine za nešto što ugrožava bezbednost stanovništva.
Dakle, rokom od dve godine se apsolutno državni organi obavezuju da brže reaguju na propuste koji su izuzetno opasni, dakle, nešto što se tiče zdravlja ljudi konkretno.
Ne vidim razloga za ovo obrazloženje „relativno nova oblast“. Jednostavno je trebalo vezati za opšti princip zastarelosti kod prekršajnog postupka i tu nema nikakvog problema. Ne vidim razloga zašto ovaj amandman nije prihvaćen.
Imalo je apsolutno mesta da on bude prihvaćen i prihvatanjem ovog amandmana, još jedanput ponavljam, državni organi koji vode postupak naterali bi se da brže rade, što bi dovelo do jedne pravne sigurnosti i u zemlji i naravno nateralo bi sve ove ljude koji se bave uvozom i izvozom robe da budu praktično brže obavezujući, kako bi se to reklo.

Na član 28. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Jeremić.
Da li neko želi reč? Gospodin Jeremić. Izvolite.

Ko se malo pozabavio amandmanima, pogledao ih, proučio, mogao je da primeti da kada je reč o novom zakonu o opštoj bezbednosti proizvoda je vrlo malo amandmana poslanika SRS-a u kojima su zatražena brisanja određenih članova.
Što se tiče amandmana na član 28. Predloga zakona, to je na kraju vrhunac cele ove priče i vrhunac nonsensa ako se ima u vidu obrazloženje koje je stiglo od Vlade, a verujte mi da apsolutno smatram ukoliko bi kojim slučajem bio prihvaćen da se apsolutno ne bi ni u čemu odrazio na predloženo zakonsko rešenje, jer je ovim amandmanom zatraženo da se član 28. briše.
Za one koji možda nisu imali prilike da se upoznaju sa Predlogom zakona o opštoj bezbednosti proizvoda, reći ću samo da se ovim članom 28. kaže da danom pristupanja Republike Srbije EU reči u članu 4. tačka 79, podtačka 1) ovog zakona „upisani u odgovarajući registar nadležnog organa u Republici Srbiji“ imaće značenje „registrovani u Evropskoj zajednici“, reči „imaju prebivalište na njenoj teritoriji“ imaće značenje „imaju prebivalište u Evropskoj zajednici“ i reči u podtačkama 2) i 3) „nije upisan u odgovarajući registar nadležnog organa u Republici Srbiji“ imaće značenje „nije registrovano u Evropskoj zajednici“, a reči „nema prebivališta na njenoj teritoriji“ imaće značenje „nema prebivalište u Evropskoj zajednici“.
Nema ništa logičnije od amandmana koji sam u ime poslaničke grupe SRS-a podneo, a to je da se ovaj član 28. briše, a više sam nego uveren u ispravnost ovog svog predloga, s obzirom na obrazloženje koje je predlagač zakona dao, dakle da se amandman ne prihvata iz razloga što je u suprotnosti sa strateškim dokumentima Narodne skupštine i Vlade, kojim se članstvo u EU definiše kao jedan od strateških ciljeva Srbije.
U ovom vremenu koliko je preostalo za poslaničku grupu SRS neću opet da licitiram o godini i veku, milenijumu u kojem će Srbija
ući, ako ikada uopšte i uđe u EU, već hoću samo još jedanput, javnosti radi, da podsetim na neke egzaktne podatke koji ukazuju na činjenicu koliko građane Srbije i koliko ovu državu košta jedan takav odnos koji ova vlada ima prema toj instituciji, odnosno organizaciji koja se zove EU.
To se već i te kako sada odražava i posle prvog kvartala u 2009. godini. Jasno je da ono što su srpski radikali ukazivali kada je reč o jednostranoj primeni trgovinskog sporazuma, da će doneti mnogo problema, da će proizvesti jedan manjak u kasi i ona cifra kojom je i ekonomski savet SRS-a raspolagao, a to je nedvosmisleno potvrđeno i od strane svih ostalih eminentnih ekonomista, a to je da će taj manjak iznositi negde oko 267 miliona evra.
Ali, to je sve posledica upravo rečenice koja na najbolji način potvrđuje ono što sam rekao danas u uvodnoj napomeni, da je i ovaj predlog zakona o opštoj bezbednosti proizvoda ništa drugo nego samo puko usklađivanje sa zakonodavstvom EU i da je u principu jasno da, poput mnogobrojnih u nizu, neće zaživeti u praksi.
Kad sam već pomenuo onih 267 miliona evra, hoću samo da kažem da je to suma koja je četiri puta veća od sume koja je predviđena za Ministarstvo inostranih poslova, četiri puta veća od sume koja je predviđena za Ministarstvo koje se bavi životnom sredinom, za trećinu veća od sredstava Ministarstva za infrastrukturu ili skoro šest puta veća od sume predviđene za Kosovo i Metohiju.
Jasno je koliko bi ta sredstva značila za diplomatsku borbu koja bi trebalo da se vodi i za Kosovo i Metohiju, za dodatna sredstva koja bi omogućila sudijama bolje uslove rada i veće plate ili ono o čemu je bilo reči danas, da su kojim slučajem ta sredstva usmerena ka našim poljoprivrednicima ili za izgradnju infrastrukture. Ali, tako je to kada neke stvari, koje osećaju svi građani, ne želi i neće da prizna Vlada.
Evidentna je ta šteta od jednostrane primene sporazuma sa EU. Ako je evidentno da je uvoznički lobi o kojem smo takođe govorili, očigledno i prilikom izrade ovog zakona, kao i mnogobrojnih prethodnih, umešao svoje prste, onda ne treba da nas čudi što je zaista veliko pitanje čemu ovakav zakon ako će biti praktično neprimenljiv u praksi.
S tim u vezi, dakle, mi u poslaničkoj grupi SRS-a smo pokušali i kroz raspravu u načelu, i kroz amandmane i uz prihvatanje sugestija, primedbi koje su dali na ovaj predloženi zakon, a tu pre svega mislim na Savez potrošača itd, da na neki način ispravimo ovo. Nažalost, kod predlagača zakona nije postojalo razumevanja i želje da se prihvate neki od naših amandmana.
Ponižavajuće je za nas narodne poslanike da obrazloženja za odbijanje budu tipa - da su pravno regulisanija rešenja, odnosno formulacije predstavnika Vlade, kao što je ovo na kraju, da je jednostavno u suprotnosti sa strateškim ciljevima Srbija, a to je članstvo u EU, od koje evo vidite kakvih posledica imamo.
Tako, što se tiče SRS, naravno neće podržati ovakav zakon, jer i kada bude usvojen voljom ili moranjem skupštinske većine - jasno je da neće moći da bude primenjivan u praksi.